Prof. dr  Radenko S. Krulj

 

 

VELIZAR NEDOVIĆ - TRIDESET GODINA NA FILOZOFSKOM FAKULTETU

 

Tri decenije provedene u pedagoškom delovanju na ovoj visokoj naučnoj instituciji, opravdan je povod za podsećanje naše  pedagoške i kulturne javnosti na doprinos Velizara Nedovića savremenim učenjima o obrazovanju i vaspitanju. On je istrajavao, uprkos veoma promenljivim okolnostima u kojima je Fakultet radio, na predanom uvažavanju potreba Fakulteta, posebno studenata da tu stiču savremeno pedagoško obrazovanje.

V. Nedović je rođen 1928.godine u Bistrici kod Bijelog Polja. U svom mestu, u Bijelom Polju i u Beranama bio je učenik osnovne škole, niže i više Gimnazije, da bi Učiteljsku školu završio u Herceg Novom, a Filozofski fakultet, u svojstvu redovnog studenta na Univerzitetu u Zagrebu.  Po završetku školovanja uposliće se u Novom Pazaru, koji ga je privukao ne samo iz zavičajnih razloga već i sa motivom da radi u tamošnjoj Učiteljskoj školi koja je pripremala učitelje za područje negdašnjeg Sandžaka, odnosno oblasti stare Raške. Tu će sticati prva nastavnička iskustva, dodajući ih kratkotrajnom iskustvu koje je sticao najpre u svojstvu učitelja, potom nastavnika matematike i nemačkog jezika u osnovnoj školi. Radio je kao profesor logike, filozofije i psihologije u Gimnaziji, kao profesor i direktor Učiteljske škole u Novom Pazaru do 1960. godine. Iz Novog Pazara je premešten na dužnost direktora Sresko prosvetno - pedagoškog zavoda, kasnije Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja u Kraljevu, gde će obavljati i više javnih funkcija u oblasti kulture i obrazovanja. Još u svojstvu direktora Zavoda, pozvan je za profesora Više pedagoške škole u Nišu, u okviru koje je radio u Kruševcu, ostajući kao profesor i direktor te škole sve do njenog kraja sedamdesetih godina. Po ukidanju viših pedagoških škola u Srbiji dekan Filozofskog fakulteta u Prištini pozvao ga je da predaje Uvod u pedagogiju. Od sedamdesetih godina do danas, predavao je na ovom Fakultetu opštu pedagogiju, istoriju pedagogije, teoriju obrazovanja i pedeutologiju na redovnim, specijalističkim i postdiplomskim studijama. U statusu nastavnika ovog fakulteta, prolazeći kroz zvanje predavača do redovnog profesora, objavio je 55 radova među kojima su i voluminozne knjige i studije o kapitalnim pitanjima pedagogije, obrazovanja i kulture našeg naroda. Po nastavničkom i naučnom doprinosu pripada sastavu najuspešnijih nastavnika Filozofskog fakulteta.

O pedagoškom radu i teorijskom obzoru prof. Nedovića pisano je u desetinama recenzija objavljenih u pedagoškoj i drugoj periodici, ali i u delima, naročito u obliku citiranja i korišćenja radova ovog autora. U Pedagoškoj hrestomatiji   (Vlahović- Franković, Beograd, 1995), prof. Nedović je najzastupljeniji pedagog Srbije. Njegovi radovi su izazovni i često su bili praćeni ne samo podrškom već i kritikama, suočavanjima pedagoga na teorijsko- kritičnom nivou, što je, po svemu prof. Nedoviću veoma omiljen način komuniciranja u nauci i pedagoškoj praksi. On svakako ulazi u red naših najtemperamentnijih polemičara u domenu obrazovanja i pedagogije.     

 

 

  Učionica  - laboratorija za neprestano proveravanje teorijskih i pedagoških nazora

 

Nedović je kombinujući rad na fakultetu sa vršenjem drugih odgovornih dužnosti i poslova u obrazovanju (direktor osnovne, učiteljske, više pedagoške škole i zavoda za unapređivanje obrazovanja) stekao dragoceno iskustvo koje mu je bilo od pomoći da neprestano proverava i propituje uravnoteženost mogućnosti teorije obrazovanja i pedagoške prakse. Radio je na svim stepenima sistema obrazovanja - osnovno, srednje, više, visoko i uspostavio sigurne kriterije uspešnosti u okviru tako različitih segmenata obrazovanja. Takav rad mu je pomagao da bude inspirativan i uverljiv za studente na Fakultetu kao što je i rad na Fakultetu pojačavao njegove kritičke i delatne domete u pedagoškoj praksi. Jedan je od retkih srpskih pedagoga koji se neprestano i uporedo bavio pedagoškom teorijom i praksom, te moguće i iz tih razloga bio uspešan i ubedljiv kako za praktičare tako i za kritičke i teorijske krugove u obrazovanju. Održao je preko 300 predavanja na raznim skupovima prosvetnih radnika u dvadesetak gradova Srbije, uključiv Beograd, Niš, Novi Sad, Kragujevac, Prištinu. Napisao je oko 30 recenzija na knjige za objavljivanje ili prikaza obajvljenih dela, za izbor nastavnika na univerzitetima Srbije, doktorskih i magistarskih disertacija. Doprinosio je i izdavanju i uređivanju desetak listova i časopisa, monografija i zbornika radova u svojstvu urednika i člana redakcije.

Nagrađivan je više puta u sredinama u kojima je radio. Dobio je i najveća priznanja u Srbiji za rad u obrazovanju i kulturi. "Za nesebičan, plodan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture naroda i narodnosti SR Srbije", dobio je 12. maja 1976. godine "Zlatnu značku " dodeljenu od Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Skupština Srbije je, kao najviše priznanje u obrazovanju Srbije, dodelila Povelju   V. Nedoviću "za postignute rezltate od izuzetne vrednosti u oblasti vaspitanja i obrazovanja u Socijalističkoj Republici Srbiji" 25. maja 1985. godine. Savez pedagoga Jugoslavije, na  VIII  kongresu u Prištini, 7. oktobra 1994. godine uručio je V. Nedoviću "Nagradu "dr Vojislav Bakić" za životno delo u pedagogiji"   "u znak priznanja za vrhunska dostignuća u oblasti vaspitanja i obrazovanja". "Prosvetni pregled" je 29. marta 1972. godine nagradio prvom nagradom rad objavljen u tom listu pod naslovom "Sadržaj i metode rada prosvetnih savetnika i inspektora" itd.

Delatni raspon V. Nedovića čini širok opseg interesovanja koje je potvrđeno u različitim oblastima proučavanja i u raznolikosti objavljenih pedagoških dela. Preko 100 objavljenih radova, koji imaju karakter i nivo priloga nauci o vaspitanju, to najbolje ilustruje. Ta bibliografija je postala ne samo interesantna već i tražena, i ne samo od studenata već i u različitim delatnostima relevantnim za razne domene obrazovanja. Zanimljivost i vrednost tih radova dolazi i zbog okolnosti što je Nedović tokom čitavog radnog veka, izvodio nastavu, imao neposredan kontakt sa učenicima i studentima, radio u učionicama i živeo u atmosferi obrazovanja i škole. Učionicu je smatrao nekom vrstom otvorene laboratorije za stalna proveravanja mogućnosti pedagoškog uticaja. Učionica je za njega bila mesto na kome se osporavaju ili potvrđuju pedagoške koncepcije i shvatanja. Mogu postati priznate i vredne ako su ostvarene, ne osporene, pred licem učenika, u učionicama. Tek tako potvrđena shvatanja mogu imati i teorijski dignitet. Time su njegova pedagoška shvatanja dobijala u jačini i uverljivosti, a njegovi radovi u egzaktnosti i aplikativnosti, kojoj skoro nema ravna u nas.

On je napisao dela koja nesumnjivo ulaze u red ostvarenja koja čine najviša dostignuća pedagoške literature u Srbiji našeg vremena. Takva su, primera radi, dela Narav nastavnika, Pedagoški pogledi Jovana Miodragovića, Pedagoški ogledi Sretena Adžića, Prilozi teoriji obrazovanja, Epoha osnovne škole  i td. Prilozi teoriji obrazovanja, napisani na ovom fakultetu i za potrebe studenata pedagogije, sa nekoliko radova iste određenosti i tematike, ali objavljene van ove knjige, što bi ukupno činilo jedva 200 stranica, nesumnjivo je ozbiljan i izuzetan domet oblikovanja i sistematizacije jedne autentične teorije obrazovanja u Srbiji.

U trilogiji prof. V. Nedovića posvećenoj, sa tri studije, Jovanu Miodragoviću, Sretenu Adžiću i Vladimiru Grujiću, analitično i kritički su sređena shvatanja tri autentična, izvorna pedagoška pristupa u Srbiji  XX  veka. Ta tri rada svakako čine jedan od najznačajnijih priloga istoriji obrazovanja i nauke o vaspitanju u srpskom narodu, kao što su i nesumnjiv izraz nivoa i sadržaja pedagoške kulture koja je obeležavala područje Srbije od kraja  XIX  do 80- ih godina  XX  veka. Ti radovi su izraz izuzetne radoznalosti, istraživačke upornosti i kulture autora.

Prof. Nedović je sa najvećom upornošću istrajavao na uzajamnom podržavanju i podsticanju pedagoške teorije i prakse obrazovanja. U tom rakursu je istraživao i odnose, uobličene kao segmente realne teorijske zasnovanosti obrazovanja i vaspitanja u nas. Pri tome je imao u vidu učenike i nastavnike naspram uslova i mogućnosti pedagoške prakse datog vremena i sličnih prilika. Praksa je izvorište svake, pogotovu pedagoške teorijske misli, polazište prave učenosti koja pogoduje različitim strukturama učenika - od onih sa primetnim teškoćama u učenju, preko najmasovnijeg sastava oličenog u tipičnosti i prosečnosti, do najsrećnijih i najuzvišenih nagoveštaja i nicanja ranih visokih dometa duhovnosti učenika. Škola je odveć nagluva za takvu osetljivost za sličnosti i razlike među učenicima, što se može uzeti kao poziv nastavnicima na neprestano i intenzivno usavršavanje kako bi mogli izaći u susret radoznaloj prirodi dece i omladine.

Svet danas ima znanja i sredstava za izbor i oblikovanje budućnosti čoveka. Civilizacija i kultura ih stvaraju i baštine milenijima, čineći ih dostupnim detinjstvu i mladosti upravo kroz školu. Na prigodan način sve se to izruči pred nastavnike i učenike koji će se oslonjeni na mudrost minulih generacija okrenuti u životu dobru, lepoti, istini ili zlu. Moguće su sve alternacije, što čini ulogu škole izuzetno skrupuloznom, a posao nastavnika najplemenitijim slojem čovekove kulturalnosti. Problem, po svemu, nije toliko u znanju i sposobnostima, u domenu ljudskih svojstava koje zavise od prirode i uslova, koliko su masivne teškoće u načinu i putu formiranja ljudi, čemu u najvećoj meri služe pedagogija, obrazovanje i vaspitanje. Strogost sa kojom prof. Nedović na tome istrajava ne bi bila tako uverljiva, da on nije u dnevnoj praksi i odgovornostima za pedagoški rad svoje hipoteze proveravao u neposrednoj praksi obrazovanja, najčešće kao nastavnik, kao direktor škole i zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. On nije prihvatao poziciju direktora škole, ni zavoda, bez nastave, izvan matice dešavanja u školi. Naučnost je u obrazovanju najviše narušavana provizornim, logički i zakonomerno neutemeljenim susretima različitih učesnika koji ispunjavaju pedagošku stvarnost. Niz tu piramidu učesnika, čije je teme direktor, učenici bazis, nastavnici stranice, satirali su se mnogi naučno nezasnovani pokušaji i provizorijumi. Matematičkom tačnošću moraju se predviđati i podsticati, organizovati i voditi procesi obrazovanja, posebno poučavanja da bi škola bila upravljena ka boljem svetu i izvesnijoj sutrašnjici.

Po obrascima i načinu menjanja pedagoške prakse, uprkos većoj poznatosti njegovih teorijskih nazora, prof. Nedović je bio zapaženo prisutan u pedagoškoj, pa i u drugoj periodici i spisateljstvu. Izvesna uopštavanja tog doprinosa vršili su u svojim objavljenim prilozima B. Vlahović, J. Marković, B. Vasilev, K. Ilić i drugi.  Za ilustraciju utisaka koje su isticali posetioci, na primer osnovnoj školi u kojoj je radio, iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, Makedonije, zatim iz SR Nemačke (Minhen), Poljske (Zelena Gora), Grčke i td. navodimo reči jednog posetioca, inače našeg poznatog pesnika i novinara "Prosvetnog pregleda", Krstivoja Ilića. "Prosvetni pregled" je 13. januara 1978. godine objavio prilog o poseti Osnovnoj školi " IV  kraljevački bataljon" u kojoj je upravo prof. Nedović bio direktor od 1974. do 1980. godine, razume se, istovremeno tada i docent na Filozofskom fakultetu u Prištini. Ilić je pisao:

"Kao da je reč o bajci, na takvu pomisao navode prvi utisci prilikom posete školi " IV  kraljevački bataljon" u Kraljevu. Ili o eksperimentalnosti. A nije. Jednostavno tu je sve u funkciji života i vaspitanja, u jednom realnom, duboko osmišljenom pregalaštvu kolektiva koji se uzdigao do ponosa... Kad sam na ovo podsetio mog sagovomika, direktora škole, profesora Velizara Nedovića, tog zaista neobičnog čoveka, neumornog istraživača na polju prosvete, i više, pravog fanatika... Započeo bi najpre od ljudskog srca, od slobode koju ovde imaju učenici... ovde nikom ništa nije zabranjeno... prolazimo hodnicima, od prvog do poslednjeg sprata, tim sjajnim, čistim vrtovima u kojima kao da je zasađena čistoća, ukrašena cvećem, vazama i tišinom... Nastavnici kreiraju svaki čas uvek na nov način..."

Unoseći ove redove, autor se jedva uzdržava da rad u toj školi ilustruje sa još sličnih utisaka i ocena, pa i sopstvenih, jer je i sam imao zadovoljstvo da boravi u školi " IV  kraljevački bataljon" u Kraljevu, odnosno kod prof. Nedovića kao direktora škole i istovremeno prof. Filozofskog fakulteta u Prištini. To je bio prilično usamljen, čak izuzetan slučaj u čitavoj zemlji.

U pedagoškim shvatanjima, jos više u pedagoškom radu prof. V. Nedovića, nije teško uočiti evropska pedagoška polazišta i kriterijume naučnosti. U njegovim radovima čitalac će se sresti sa katkad i entuzijastičkim interpretacijama humanističke evropske pedagogike i sa izvorima učenja o vaspitanju razvijenog u nemačkoj klasičnoj idealističkoj filozofiji. Čini se da je Nedović pedagog koji je u nas, među generacijama pedagoga Srbije krajem  XX  veka, najviše insistirao na toj vezi balkanske i evropske, posebno nemačke pedagoške nauke i kulture. Tome ide u prilog ne samo njegovo poznavanje već i intenzivno i kritičko korišćenje pedagoške literature na nemačkom i engleskom jeziku.

U nas je bilo pedagoga koji mu u tome nisu davali za pravo. Ali je utisak  sasvim drugi, ako se pročitaju prethodno već pomenute studije o Miodragoviću, Adžiću, Grujiću, o inače omiljenoj tematizaciji u pedagoškom stvaralaštvu i spisateljstvu prof. Nedovića. Interesovanje za evropsku, posebno nemačku pedagogiju i filozofiju, upotpunjavalo je predstavu o intelektualcu Srbije prošlog i ovog veka, čije je obrazovanje obično počinjalo u Srbiji, dostizalo najviše domete na strani, najčešće u Nemačkoj (što se delom odnosi i na prof. V. Nedovića). To je bio put mnogih intelektualaca i pedagoga Srbije koji su filozofsko-pedagoško obrazovanje sticali i potvrđivali tamo, upoznavali koordinate savremenih teorija i sistema  mišljenja nastojeći da ga, više ili manje kritički, primene u svojoj zemlji. Primenjivost je merilo vrednosti takvog saznanja, jer nisu najbolji oni koji se diče najvišim školama završenim po Evropi, već oni koji su najviše postigli u svom narodu, koji su ta evropska saznanja mogli ovaplotiti za dobro sopstvenog naroda, detinjstva i mladosti. Narodnosni, odnosno srpski aspekt obrazovanja, edukacijska sudbina dece i mladeži balkanskih Srba, predmet su proučavanja prof. Nedovića iz ranijih vrernena, čak spadaju u najranije njegove radove, kakav je "Školstvo i vaspitanje u Sandžaku za vreme Turaka (1459- 1912)" iz 1957. godine i "Epoha osnovne škole" i drugi. On nikada nije ostajao samo na istoriji, već je uvek istorijsku materiju tako prezentirao da ova podstiče na proširivanje istraživanja. U tom smislu su tekli i njegovi počeci, kada je skoro u paketu sa prednjim objavio više radova koji povezuju istorijsko, savremeno i aktuelno, što je nesumnjivo pokazano njegovim radovima "Leksičko blago sandžačkog deteta" (Zagreb 1956) i "Problemi moralnog vaspitanja u zaostalim krajevima" (Beograd, 1957).

Sličan je metodološki postupak bio i u proučavanju i obradi Miodragovića i Adžića, kojih je svakako u nas najbolji poznavalac upravo prof. Nedović. Uz evropsku Nedović je našem čitaocu pedagoških radova ponudio i predočio jednu kolosalno ubedljivu i rafinirano predočenu, koliko evropsku, toliko i nacionalnu, ovdašnju, narodnu pedagošku heremenutiku. Uvereni smo, za svakoga ko je iščitao hiljade objavljenih stranica prof. Nedovića to ne bi moglo biti sporno. Nikada nije izbegavao rizik da otvori sva pitanja koja su korespondentna sa pedagoški aktuelnim pitanjima situacije i razvoja u našoj zemlji.

 

  Izbor iz radova

 

U već rečenome nalazimo dovoljno razloga za ilustraciju, sa nekolika izvoda, načina mišljenja i pisanja prof. Nedovića.

Među prvim pojmovima, koje pedagozi sa razlogom izbegavaju, naročito od 1918. (posle ujedinjenja), i još više od 1945, nakon stvaranja FNRJ, jeste srpstvo . Pojam veoma fakultativno, katkad i proizvoljno, tumačen sa poznatorn nagnutošću njegovog značenja prema panslavizmu na jednoj i nacionalizmu na drugoj strani, kakav je slučaj kod više srpskih pedagoga  XX  veka. Značenjski nezaobilazan, sadržinom bogat i uvek aktuelan taj pojam, naročito s obzirorn na njegovu ulogu u moralnom vaspitanju, posebno u negovanju zavičajnosti, rodoljublja i sl. srpstvo  je pojam koji ima polazno značenje za dalje razmatranje mnogih drugih pedagoških pojava i pojmova pa i za prepoznavanje mesta koje izvesnom pedagogu i intelektualcu pripada kako u domovini tako i Evropi i svetu.

Evo kako ga shvata prof. V. Nedović.

"Srpstvo" je po nekima oznaka za duhovni ambijent u kome su ostvareni bogati naučni, umetnički, graditeljski itd. sadržaji, u kome je ovaploćena određena kultura. Malo je naroda koji su tako snažno prizivanje prošlosti uzimali kao znamenje borbe za budućnost, naroda čiji su ideali to što je jednom već bilo. "Srpstvo" jeste odbrana prošlosti od zaborava, ali i ushićenost prošlim idealima, veća nego što je sposobnost da se oduševi vizijama o budućem. "Srpstvo" se, pogotovu zbivanjima u  XX  veku, nameće kao filozofija, kao kultumi i istorijski pojam, kao drama čiji junaci nisu samo ličnosti već narod. Po tome je srpstvo obrazac života ali i obrazac patnje zbog istorije i posebnosti, večne potrebe za obnovom, za "vaskrs" države, slobode, vere... Upravo iz tih razloga i traži se oslonac u onoj vrsti duhovnosti koja je izraz rodoljublja, onaj deo političkog mišljenja na kome se može zasnovati jedinstvo političkih pogleda i aktivnosti. Zato se ovde i insistira na pojmu srpstvo , moguće više nego što bi ono moglo biti kriterijum prosvetne politike. Čini se da je jedino rodoljublje, odnos prema otadžbini i svome narodu, mogao biti kohezioni elemenat susretanja različitih stanovišta u srpskom narodu, odlučujućih za njegovo učešće u dramatičnirn svetskirn zbivanjima u prvim decenijama  XX  veka."  (Pedagoški ogledi Sretena Adžića, str. 39, 1998).

Sličan je pristup prof. V. Nedovića i drugoj, u našoj pedagogici veoma retko obrađivanoj temi - prosvetna politika, sa naučno pedagoškog stanovišta. Ta tematika, nezaobilazna za svaki iole ozbiljniji pedagoški projekat i za poziciju obrazovanja u bilo kom društvu, u nas je, (i ne samo u nas) tokom  XX  veka silno opterećivana ideološkim i kvazi - političkim razmatranjima. Zato i neće izmaći pažnji prof. Nedovića:

"Prosvetna politika je, u onom delu u kome je bila domen vladavine, funkcionisanja državne uprave, odnosno nivo svrstavanja ljudi oko različitih političkih stanovišta i akcija, potvrđena kao neizmerno dinamična, ponekad i sa krhkim političkim temeljima, nesigurnim merilima njenog potvrđivanja u životu srpskog naroda. No, prosvetna politika, shvaćena kao strategija obrazovanja, kao osnova za prosvećivanje, kulturno uzdizanje naroda, pogotovu njegove dece i omladine, kao rad škola, obezbeđivanje i usavršavanje obrazovanja i vaspitanja, imala je konzistentnosti i održavala se kao izuzetno pozitivan elemenat u razvoju srpskog naroda..."

Politički prioriteti Srbije u decenijama krajem  XIX  i na počecima  XX  veka, nisu bili na strani obrazovanja i vaspitanja. Bilo je odveć egzistencijalnih tereta, pa i neprilika, bilo da su dolazile iz spoljnih izvora ili nastajale na unutrašnjoj političkoj sceni Srbije.

Istaknuti pedagozi su u tim prilikama isticali društvenu, razvojnu ulogu obrazovanja, sada ne više kao eho prosvetiteljstva iz  XIX  veka, već u smislu shvatanja obrazovanja kao bitnog elementa razvoja društva, kao uslova za izvesniju i bolju budućnost, kao sposobnosti jednog socijalnog miljea da se, na osnovu znanja i stvaralaštva, masovne primene tekovina nauke i tehnike u životu naroda, transformiše u nove socijalne i razvojne programe  XX  veka." (Pedagoški ogledi Sretena Adžića, str. 40 i 41, 1998).

U radovima prof. V. Nedovića nailazi se i na sinteze koje znače veoma korektan nivo tumačenja stanja na srpskoj pedagoškoj sceni u širim vremenskim intervalima koji prelaze granice vekova. On piše:

"Tokom protekla dva veka, kristalizovalo se naučno - pedagoško mišljenje na kojem je trebalo, i danas treba da se zasniva pedagoška praksa. Može se izdvojiti to stanovište nastalo na početku  XIX  veka u učenju čuvenog švajcarskog pedagoga H. Pestalocija i ne malobrojnih njegovih sledbenika. Prepuštajući Ženevljanina zaboravu, druga polovina  XX  veka je, i uprkos njemu, zasnivala pedagoško učenje, teoriju škole i teoriju obrazovanja, na zadacima vaspitanja koji su sistematizovani i učvršćeni u konceptu marksističke pedagogike - totalan, svestran, mnogostran itd.  čovek, situiran u nekoliko teorijsko - pedagoških ravni - intelektualno, moralno, estetsko, fizičko, katkad i radno, tehničko (radno - tehničko) vaspitanje. Time je uspostavljena neka vrsta kompromisa izrneđu nesaglasnih, pa i suprotstavljenih pedagoških pogleda i saznanja u filozofiji, psihologiji, antropologiji, sociologiji i sl. Iako je to bila osnova više nego poluvekovne sadržinske i značenjske strukturalizacije pedagogike, teorije vaspitanja, nije se steklo dovoljno naučnih razloga da to stanovište i opstane u nauci o vaspitanju, da se definitivno u nauci i školskoj praksi potvrdi u meri u kojoj je bilo prihvaćeno, u  XX  veku, upravo zbog svoje uprošćenosti. To je bila socijalistička hermeneutika, ne i marksistička, jer je za tako nadahnute pedagoge izostao oslonac na Marksa, za tolike deobenosti čoveka, iako je to Marksa nesumnjivo zaokupljalo...

Kao saznanje, kao nauku, pedagogiku nije bilo moguće zasnovati na političkim projektima i na ideološkoj argumentaciji a da ova ne izgubi dignitet nauke. Ukoliko se, na drugoj strani, irna u vidu razvoj teorije obrazovanja i škole u građanskorn društvu, argumentacija u prilog njene naučnosti, započeta sa Herbartom i njegovim tako brojnim sledbenicima na starom kontinentu, kao da nije bila dovoljno ubedljiva za pedagoške stvaraoce  XX  veka. Uprkos smeštanju upravo pedagoških stanovišta u okvire državne politike u obrazovanju, ta filozofija obrazovanja i vaspitanja nije bila dovoljno motivirajuća za ljude koji u praksi ostvaruju takve ciljeve, načela i sl.  Pedagogika je ostala, ne samo ravnodušna prema takvim koncepcijama, već je postala odbojna, kritička, ako nije mogla dati više od toga, bila je smela i sposobna da odbaci tako ponuđene obrasce kao nesolidne." (Pedagoški ogledi Sretena Adžića, str. 112,113,114, godina 1998).

Prof. Nedović je tragao za suštinom, za bitnim odrednicama vaspitanja i obrazovanja, čime se jedino mogu upotpuniti i obogatiti predmet i sadržaj nauke o vaspitanju. Za njega ipak:

"Domet i način pedagoškog mišljenja ni danas nije na visini, jer više artikuliše domen pragmatične upotrebe sposobnosti, nego li što uspeva naći efikasne pokretače i izazove koji bi izmamili, izvukli napolje neizmerno i neograničeno bogatstvo iz inače zagonetne zatvorenosti najsposobnijih. Nema ni danas pedagoškog teorijskog mišljenja koje dovoljno razume šta učenici mogu, niti pedagoškog obrasca koji otvara put u radosni život svim mogućnostima savremenog čoveka. Priroda čoveka nije neotklonjivo uskraćena reduciranjem mogućnosti u odnosu na sposobnosti. Uvek je moguća uspešnija, bolja koncepcija vaspitanja i obrazovanja, jer je i to područje potvrđivanja tog procesa, kome nema granica, pogotovu onih koje se daju postavljati uskraćivanjem stvaralačkog delatnog habitusa pojedinaca. Svako može ispričati svoju priču o tome zašto nije postao to što je mogao biti i što je tek naknadno, sa nenadoknadivim zakašnjenjem uočio. Na listi "krivaca" i proskribovanih uzročnika neuspeha i naknadnog nezadovoljstva sobom, prvo se nalaze roditelji, zatim škole i nastavnici, potom svet ostalih činilaca koji su tipovali na pojedinca, naročito njegovih uzora. Sve institucije i najjači vrednosni kriterijumi koje te institucije nose, za čudo su sasvim nemoćne kada treba proširiti raspon obrazovanja i realizovanja čovekovih potencijala. Institucije odraslih, pogotovu one sa pedagoškim predznakom i odgovornostima, skoro da su nedovoljne i nemoćne, čak i kada samo treba identifikovati najbolje... Mališani u klupama imaju svoje prirođene mehanizme za raspoznavanje ko je šta u đačkim klupama i u tome, kakav pedagoški paradoks, sasvim sigurno manje greše od svojih nastavnika. Svoju superiornost deca ubedljivo zasluže, katkad na veoma teškom bojištu bezobzirne konkurencije dečjih sposobnosti i neumoljivog genetskog scenarija, pri čemu su priznanja boljim od sebe - u igri, učenju, radu... bez oholosti i seniorske netrpeljivosti... Učenici se pretežno smeštaju u rang standardne većine, čime je ta većina veoma zadovoljna, kao što i svako iskakanje iz tih standarda, u visine edukacijski neograničenih potencijala, normalnim pripadnicima standardnog sastava učenika, najčešće veoma imponuje...

To svetlo inspiracija nadleta škole, zabavišta, univerzitete, tako da carstvo mladalačkih obećanja daleko nadmašuje svet ostvarenih ljudskih potencijala. Sistem obrazovanja ma koliko navodio mlade na put povišenih aspiracija, istini za volju, isto toliko, po nekima i daleko više, sužava i redukuje te aspiracije, u tom sistemu zarobljenih učenika, zarobljenih normama i pravilima standardizacije i uprosečavanja . Zato "zeleno doba", zarobljeno u sistemu obrazovanja "čeka slobodu što leži pred njim" (E. Bloh, 1978). Ta sloboda je zapravo u neiscrpnoj igri okolnosti i sposobnosti, pri čemu se na čudesan način moguće preobraća u stvarno i stvarnosno u moguće." (Vaspitanje u rasponu mogućnosti, str. 266, godina 1993)

Neka bitna pitanja strateškog prepoznavanja tokova savremenog obrazovanja i vaspitanja, takođe su u poslednjim godinama  XX  veka (1998), bila tema za teorijsko promišljanje prof. Nedovića. U tom smislu on je pisao:

"Ambiciozni programi razvoja obrazovanja u  XX  veku, predviđanja za  XXI  vek i pouke i poruke iz prošlosti obrazovanja, predmet su intenzivnih proučavanja u svetu, to više što su određeni regioni razvojno više involvirani, oni gde se traže projekti i gde se saznajno prodire što dublje u svet sutrašnjice. Uprkos svim nastojanjima, obrazovanje je delatnost nedostupna, nesavladiva i za najoptimističkije saznajne entuzijaste, zbog čega je Karl Manhajm (K. Manheim, 1956) i postavio čuvenu konstataciju - je li moguće "da je upravo onaj deo ljudske delatnosti od čijeg shvatanja zavisi naša sudbina do te mere neprobojna da mu nauka ne uspeva odgonetnuti tajne"... (Direktor škole - nastava i nastavnici, str. 25, godina 1998). Škola, savremen pedagoški institut, socijalni i duhovni nukleus masovnog obrazovanja i vaspitanja svih pripadnika generacija koje se spremaju za ulazak u neko sutra, za život posle  XX  veka, razume se, traga za što autentičnijim i što verodstojnijim smislom sveta koji dolazi... Nastaće školska, pedagogizovana slika o budućem, o normama koje tamo vrede i koje dolaze iz života i dvorišta malih škola. Život će ih dramatično proširiti, ne priznajući u  XX  veku ni granice kontinenata, đačkih vizija i ideala poniklih u klupama i nastalih na didaktičkim igračkama i ilustratorima tipa školskih kompjutera, "zlatnih" knjiga, crtanaca i neumornih predavača iz učionica." (Direktor škole - nastava i nastavnici, str. 24, godina 1998)

Savremena škola je, u shvatanju prof. Nedovića, institucija širokog određenja i primarno odredište kulture. Naime:

"Škola je ogledalo odnosa okruženja škole i škole sa svim različitostima koje čine to okruženje. Taj odnos je jedno od bitnih merila nivoa opšte kulture, a škola odredište kulturnog uticaja, prema nekima i središte, kultumi centar sredine određenog nivoa razvijenosti i razumevanja sredine za situaciju detinjstva i mladosti. No, to što se događa u učionicama zaista je svojevrstan vatromet inkulturacije,  nekada i veoma komplikovan model susretanja i suočavanja različitih kulturnih  inspiracija nastavnika, obrazaca kulture učenika, donetih iz porodica. No, tu se zasnivaju i obrasci javne i kulturalne komunikacije nastavnika i učenika, pedagoški ukrštenih sa izvorima saznanja u nastavi, sadržajima obrazovanja, sredstvima i kanalima didaktizovanog komuniciranja u učionicama, laboratorijama, kabinetima i drugim rnestima poučavanja. Taj kompleks pojava i označavamo kao domen  pedagoške kulture... "Direktor škole - nastava i nastavnici, str. 26, godina 1998)

Učenik je posebno uočen kao odredište i predmet pedagoškog promišljanja u ovom kontekstu.

"Učenik je slušalac sa malim mogućnostima da bira ponašanje u učionici, dijalog i razgovor, polemiku i disputaciju, plenumsku graju, zadirkivanje i heurizam. Kada god zaželi nastavnik sve može prekinuti utilitarizovanim manirima ponašanja nekoga ko sve zna, ko ne strahuje od greške, od neznanja, od obzira prema  stanovištu drugog. Tako nastavnik postaje činilac dezintegracije sveta mladih, sabijenih između zidova učionice, omeđenih voljom nastavnika". (Direktor škole - nastava i nastavnici, str. 34, godina 1998)

Na samom kraju  XX  veka, istupajući u svojstvu prvog referenta na  IX  kongresu Saveza pedagoških društava Jugoslavije, 11. maja 2000. godine, prof. Nedović je uočio neka ontički značajna pitanja obrazovanja i nauke o vaspitanju. Između ostalog on je u toj prilici rekao:

"Danas na obrazovanje i vaspitanje bitno utiču pitanja rata i mira, političkog ambijenta u susretu vekova, razvoja i privrede, javnih službi, pluralizma u organizaciji života i demokratije. Tu su i stare ontičke i antropološke zagonetke - šta je čovek, kako nastaje, kakav jeste i kakav može biti? Kako čovek stvara sliku o sebi, između stvarnosti i uobrazilje, neumorno radi na toj slici, na sebi. Pazi na svet i drži do mišljenja drugih, ali sve čini da bude sopstveno delo, ne prepuštajući kičicu samoportretisanja nikom, pa ni pedagozima! Takva pitanja lako se stavljaju u kontekst vaspitanja i obrazovanja, ali ne sa obaveznim učešćem pedagoga. Prema neznatnim pravima od njih se traži visoka odgovornost. Ispravnost i snaga naših odgovora na pitanja zadata u životu zavise od usredsređenosti pedagoga na pravu stvar. Takva su pitanja - postajemo li svet koji se boji škole, svet čija moć nad prirodom postaje sve vidljivija, ali moć nad čovekom, nad sobom, nad delom prirode, nad svešću i savešću, kao da zbunjuje savremene pedagoge, čini ih nemoćnim! Ako je škola jedne didaktičke linije, barokne i racionalističke, kakva se danas još uvek, održava ispala tako loša, škola sa odveć neodmerenom i kitnjastom slobodom didaktičkog izraza, sa dominantnom učionicom kao retoričkim poligonom, sa pultom neizostavne govornice (katedre) u svakoj učionici, tablom i kredom..., šta li nas u školi sutrašnjice čeka, kada neke njene moći izmiču kontroli, neke sile obrazovanja postaju neograničene, neki putevi mladosti nesavladivi?" (Obrazovanje na razmeđi vekova, str. 4). I dalje:

"Obrazovanje je u  XX  veku postalo oblik i područje globalne integracije savremenog sveta, opšteprihvaćen svetski sistem, ali znatnih razlika od zemlje do zemlje. Upravo je obrazovanje jedan od najjačih dokaza o jedinstvu civilizacija, kultura, načina učenja i oblikovanja ljudi današnjice. Ono je jedan od načina približavanja ljudi, kultura, naroda, uprkos tolikim, ne samo geografskim, etničkim, već i razvojnim, tehničkim i tehnološkim razlikama među zemljama i regionima sveta..." (Obrazovanje na razmeđi vekova, str. 10)

Pedagog uočava neizvesnost pozicije obrazovanja na pragu novog veka i novog milenijuma:

"Na kraju  XX  veka iskazuje se nedovoljnost milenijumski usavršavane talmudističke i aleksandrijske, kasnije gutembergovske tradicije za savremenu organizaciju obrazovanja. Kao da je na pomolu kraj skriptivne i narativne škole. Naše vreme najavljuje digitalnu školu koja i u biogenom smislu, pogotovu u psihološkom, istražuje sasvim drugačije osnove i polazišta od klasičnih domova za učenje i obrazovanje. Novi izvori motivacije, dublji razlozi obrazovanja i efikasnija tehnologija iz temelja pomeraju odomaćenu sintagmu, dovoljnu tokom nekolika veka za određenje škole kao intelektualističke, memoričke, kognitivističke i reproduktivističke ustanove čija je najvažnija uloga "sticanje znanja".

Iz rakursa pojavnosti u obrazovanju, u horizontima našeg vremena, odigraće se susret, povući neka granica, razmeđe  vekova i epoha, koje su učestvovale u pripremi  XXI  veka, svakako sa onim doprinosom koji je nadživeo epohe i savladao raznovrsne otpore... U predvorju  XXI  veka, stupajući tamo, ulazimo sa obrazovanjem, sa školom koja nije manje obecavajuća i manje perspektivna i prosperitetna od fabrike, kasarne, pošte, tržnice, od drugih potencijala neophodnih za život savremenog čoveka.

Novi vek - nova škola!   Ništa prirodnije i ništa neočekivano. No, odveć pojednostavljeno za složene okolnosti razvoja društva, za neslućene razvojne mogućnosti ličnosti i ljudskih zajednica u  XXI  veku." (Obrazovanje na razmeđi vekova, str .18)

U nivou razmatranja uloge nauke o vaspitanju, autor se pita: "Da li pedagogika kakvu smo imali u  XX  veku, može biti dovoljna za predstojeće zadatke obrazovanja? Može li biti njegova teorija, njegov putokaz? Koji je najbolji način da se pedagogika razvije u savremenu teoriju škole, teoriju obrazovanja, da predvodi procese u ovoj oblasti, predviđa i osvetljava tokove obrazovanja?"(Obrazovanje na razmeđi vekova, str. 30) Odgovor prof. Nedovića na ovakva pitanja glasi u istoj prilici:

"Nedovoljno poznavanje i osavremenjivanje znanja o pedagoškim teorijama, ne retko je kompromitovalo napore za promenama u obrazovanju  XX  veka... Razvijeni sistemi obrazovanja, i njihova društva, neprestano paze na pedagoški aspekt dešavanja, cene objašnjenja pedagoga, jer izostajanje takvih tumačenja određenih pojava, sasvim sigumo umanjuje efikasnost napora koji se u društvu preduzimaju. Ako ne na nivou teorije, provokatibilna pitanja se razmatraju u granicama dostupnih saznanja. .." (Obrazovanje na razmeđi vekova, str. 36)

Prof. Nedović samo u takvoj povezanosti teorije, nauke i društva, vidi značenje  pedagogije i smisao učenja o vaspitanju uopšte, što je sa teorijskom erudicijom razmatrao u knjizi "Prilozi teoriji obrazovanja" (1991). Čak i definicijsko određenje pedagogije on vidi u takvoj funkciji u životu društva. Za njega "Samo u tom smislu pedagogika jeste jedan teorijski sistem. Logičko-teorijska struktura, koja saznanjem povezuje pedagoške pojmove i kategorije, pedagoške činjenice i zakone, obrazovanje i vaspitanje kao vrednosti i kao vrednosne pretpostavke formiranja čoveka, ali i praksu i proces obrazovanja, pedagošku tradiciju i baštinu duhovnog stvaralaštva. Pedagogika je način i nivo promišljanja pedagoške stvamosti, potvrđeno naučno saznanje o pojavama, procesima, organizaciji pedagoškog rada. Pedagogika je, istovremeno, samostalan naučno - teorijski sistem, razuđen i situiran u više naučnih disciplina u kojima se obrađuje delovanje tradicije, tekovina kulture i civilizacije na okolnosti formiranje čoveka saglasno ciljevima i zadacima određenog društva, vremena, teorijske i vrednosne koncepcije." (Prilozi teoriji obrazovanja, str. 11)

U konstituisanju pedagogije kao teorije i kao naučnog sistema, bitno je postojanje trajnosti i kontinuelnosti tog saznanja, karakter i priroda stvarnosti koju ova pokriva, ali i prepoznavanje pojava koje objektivno jesu i koje čine predmet ove, ne koje druge nauke. U tom smislu u krug obeležja naučnog pedagoškog saznanja, prof. Nedović pre svega ima u vidu:

"Nužnost je elemenat, svojstvo pedagoške zakonitosti, koje je bilo najviše osporavano. Ima autora koji smatraju da je najviša zakonitost pedagogike u nepostojanju zakonitosti, u izostalosti mogućnosti nužnog povezivanja pojava i odnosa. Naprotiv, to su veoma otvoreni procesi i pojave koje se opiru predvidivoj, neizmenjivoj nužnosti. U pedagoškoj stvarnosti nužnost je u rastu učenika, u promenama njihove unutrašnje strukturalnosti, u svojstvima ličnosti, ali nužnosti nema u izboru pedagoških pristupa i u funkcionisanju marginalnih odnosa i zavisnosti u inače veoma relativno obeleženoj stvarnosti vaspitanja. Nužnost se,  eventualno može manifestovati u neistovetnosti, različitosti i sl. vaspitanja svake jedinke, u neponovljivosti procesa i u nivou saznanja pedagoških pojmova. Upravo takav pristup upozorava na preveliku analogiju u shvatanju nužnosti u prirodnim naukama, koja tamo ima često oblike manifestovanja neizmenjivosti i koja je veoma evidentna (rađanje, umiranje, rašćenje), rigidna, neizbežna. Za razliku od takvog, f1eksibilnije je pojimanje nužnosti u društvenim naukama i u nauci o vaspitanju. Karakter nužnosti u njima je sasvim drugačiji. Dete se ne mora vaspitavati kako je i rođeno, istom neizbežnošću zbivanja na određeni način, recimo, glavom prema vani pri rađanju. Vaspitanje nije nužnošću određeno kao proces koji se ne da kreirati, oblikovati saglasno različitim uticajima i zavisnostima. Ono je u svetskoj praksi postalo neophodan elemenat razvoja društva, te zaista jeste nužno u onom smislu u korn je nužna kultura, civilizacija, umetnost i sl. Vaspitanje je nužna pretpostavka za nastajanje, formiranje čoveka određenog vremena, epohe, društva, što nužnost u pedagogici čini drugačijom od one koja se direktnije manifestuje u prirodnim naukama." (Prilozi teoriji obrazovanja, str. 51, godina 1991)

Prof. Nedović ima u vidu izvesne teškoće pedagogije, koje se nalaze u osporavanju ovoj mogućnosti da se teleološki odredi, jer pedagog ne određuje ciljeve vaspitanja već se prema njima određuje, nakon što su utvrđeni na nekom drugom mestu (na primer u politici, ideologiji, kulturi, u kakvim civilizacijskim institucijama). Ova vrsta suprotnosti i kontraverzi u teoriji obrazovanja postaje naročito oštra kada se suoči sa vrednosnim osnovama formiranja savremenog čoveka, pogotovu sa potreborn da se i obrazovanje vidi kao bitna karika u lancu sistema vrednosti. "Obrazovanje ne samo što nije vrednosno neutralno, već se njime mogu uvećavati vrednosti i smisao života... Kao što nije pravi, prirodni život, pedagoška praksa nije ni pravi vrednosni medij. Ona je pre predvorje vrednosti, proveravanje kriterijuma njihovog izbora, naslućivanje i uočavanje izvesne vrednosne imaginacije i navođenje na ponašanje saglasno vrednostima. Škola više izlazi u susret saznanjima nego li vrednosnim sadržajima... Naime, u procesu vaspitanja i obrazovanja nije samo interesantno kako neka stvar vredi već i put kako se ona prihvata, usvaja. Kako vrednost in potentia, u procesu obrazovanja postaje ostvarena vrednost? Paradoksalnost tog procesa ogleda se, kako u postojanju sredstava prinude, ograničavanja, ali i podsticanja, savetovanja, upućivanja, pa i u tome da se u pedagoškoj praksi moralno vaspitanje ostvaruje metodama sprečavanja, prisiljavanja, zabranjivanja... Tako se namece pitanje je li  škola vrednosna zajednica koju čine učenici ili ona "čini" učenike? Takvim dilemama pogoduje veoma razvijen edukativni inženjering koji sopstvenost učenika vidi samo u njegovom izražajnom ansamblu, poznatom kao davanje odgovora, dobijanje ocena, način slušanja predavanja itd. Čak i na najrafinantnijem delu obrazovanja, prezentaciji novih znanja, postoji za učenike jedan odgovor - učiti! Učiti sve, pa i vrednosti, na primer pravičnost, slobodu, stvaralaštvo, što je veoma neizvesno." (Prilozi teoriji obrazovanja, str. 89) Napokon, "U tom procesu čovek se realizuje kao biće koje stiče znanja, zauzima stavove i usvaja vrednosti" (Prilozi teoriji obrazovanja, str. 90) te čovek i jeste jedinstvo sve tri mogućnosti, ne žrtva, ma kako smislenog uticaja tokom usađivanja samo jedne od njih.

Jedva koju godinu ranije (1997) objavljena je knjiga prof. Nedovića: "Narav nastavnika". Knjiga skoro da počinje (drugi pasus, strana 11) konstatacijom: "Obrazovanje je velika škola istraživanja, a nastavnik je jedan od najneizvesnijih objekata učeničke radoznalosti. Učenik gleda svoje nastavnike širom otvorenih očiju..." (Narav nastavnika, str .11) Zanimljiva je konstatacija da je pedagogika koja se zasnivala na zakonima dijalektike, posebno na borbi i jedinstvu suprotnosti, bila učenje koje se klonilo suprotnosti." ... uprkos različitosti naziva (socijalistička, marksistička, samoupravna, proleterska i sl. ) to je bila pedagogika bez konfrontacija, sa simuliranim suprotnostima, dogmatična, zataškanih protivstavljanja, ideologizovana. Zato postoji opasnost da se odloži kritički sud o obrazovanju koje smo imali, da se zastane nad mogućnostima kritičke pedagogike... bez dobrih i stvarnih ideja za budućnost, pozivajući se više nego drugi na dolazeći novi vek i novi milenijum." (Narav nastavnika, str. 15)

U sistemu obrazovanja, prema prof. Nedoviću, koji smo izabrali, nastavnici odavna nisu bili prioritet. Polazišta u promene i reforme u nas su deklarisana rezolucijama, zaključcima, stavovima, često izvan obrazovanja da bi bila obznanjivana zakonima i drugim propisima, silinom državne vlasti i političke moći. Kada je državna uprava ozakonila model obrazovanja, njemu su privođeni svi njegovi učesnici, što je svakako bilo najbolnije za nastavnike i učenike. Ne samo zato  što se u školi odvijaju procesi i obavljaju poslovi koji ne trpe iznenađenja i provizorijume već i iz razloga što su nesaglasnosti između nauke, politike i ideologije često bile odveć velike da bi se iz tog pravca vršila poboljšanja u obrazovanju.

Bilo je u nas pedagoga koji su znali da veoma razvijeni sistemi obrazovanja rade upravo drugačije. U razvijenim zemljama Evrope katkad deceniju dve proučavane su i pripremane promene koje su mogli shvatiti i ostvariti nastavnici, prihvatiti ih i primeniti u svojoj školi. U nastavnicima je odgovor na složena pitanja smeštanja učenika u školi, ali i smeštanja škole u društvu i svojoj sredini. Teško je naznačiti ko bi to mogao učiniti bolje i sa više kompetencija od nastavnika. U tom smislu prof. Nedović je na preko 500 stranica teksta studijski, mestimično do perfektnosti i na egzaktan način, izložio sopstvena proučavanja i proučavanja drugih, naročito iz Evrope i Amerike, ličnosti, uloge i kompetencija savremenih nastavnika, čime se naša saznanja u tom domenu mogu ravnjati sa onim u najrazvijenijim zemljama danas.

 

Pedagoško stvaralaštvo prof. Nedovića, imajući u vidu njegov rad u školama, na univerzitetu, u institucijama za unapređivanje školstva i usavršavanja nastavnika, predstavlja celovit, plodan, i u našim proučavanjima u okviru nauke o vaspitanju, nezaobilazan učinak koji je imao značajnog uticaja na razvoj obrazovanja ovde ali i na saznajno obogaćivanje nauke o vaspitanju i obrazovanju. To stvaralaštvo i taj doprinos razvoju nauke u nas jeste ne samo primećen već će predstavljati i naučno - teorijsku i kritičku osnovu za sud o obrazovanju u našem vremenu.

 

  Bibliografija

 

Bibliografija objavljenih radova prof. Nedovića ima oko 150 jedinica. Učinjeno je nekoliko pokušaja da se sačini ta bibliografija, ali ne sa uspehom. Već objavljene tri ove liste njegovih radova nisu potpune. Raznovrsna spisateljska tematika prof. Nedovića pričinjava izuzetne teškoće, već danas da bi bila dobro obavljen posao. Zato i nemamo pretenzija da u ovu bibliografiju unesemo priloge među kojima ima i veoma obimnih radova, iz domena istorije, kulture, umetnosti, novinarstva. Ovde se ograničavamo na radove pedagoške provenijencije, i nadamo se da će ovaj pokušaj biti uspešniji od prethodnih. No, sasvim sigurno ovde nisu svi, čak ni radovi koje autor ima, ali bez potpunijeg traganja ne može da identifikuje sve elemente tih radova potrebne za unošenje u bibliografiju. Oko ove bibliografije postoji i jedna specifičnost, donekle i tajna. Prof. Nedović je bio u situaciji da, inače kao vrlo mlad, student i profesor, objavljuje neke radove pod pseudonimom. Među tim radovima ima i onih koji su ne samo obimni već su imali znatan uticaj na prosvetnu pa i javnost uopšte.

Uz ove napomene dajemo ovu verziju bibliografije, koja obuhvata samo radove iz domena vaspitanja, obrazovanja, pedagogike, i ne sve ni iz tih oblasti.

 

   I  

  Studije, dela, udžbenici:

 

1. Društveni aspekti proveravanja znanja učenika (Ogledi o proveravanju znanja), Gornji Milanovac, 1966.

2.  Dituri Schogerie per klasen IV te shkolles fillore  (Poznavanje društva za  IV  razred osnovne škole, koautorski rad sa prof. dr Jašarom Redžepagićem), Priština, 1974, 1976, 1977, 1978.

3.  Dituri Shogerie per klasen V te shkolles fillore  (Poznavanje društva za  V  razred osnovne škole, koautorski rad sa prof. dr Jašarom Redžepagićem), Priština, 1975.

4.  Dituri Shogerie per klasen te shkolles fillore  (Poznavanje društva za  V  razred osnovne škole, koautorski rad sa prof. dr Jašarom Redžepagićem), Priština, 1979.

5. Poznavanje društva za  IV  razred osnovne škole, koautorski rad sa prof. dr Jašarom Redžepagićem, Priština, 1980.

6. Pedagoški pogledi Jovana Miodragovića, Vrnjačka Banja, 1981.

7. Oblici pedagoško-instruktivne delatnosti, Beograd, 1982.

8. Nastavnici u usmerenom obrazovanju, Gornji Milanovac, 1984.

9. Obrazovanje i standardi, Kraljevo, 1987.

10. Prilozi teoriji obrazovanja, Kraljevo, 1991.

11. Narav nastavnika, Kraljevo, 1996.

12. Pedagoški ogledi Sretena Adžića, Jagodina, 1998.

13. Direktor škole -nastava i nastavnici, Beograd, 1998.

 

   II  

  Koautorski radovi i periodika

14. Leksičko blago sandžačkog djeteta. Pedagoški rad, No 8, Zagreb, 1956.

15. Problemi moralnog vaspitanja u zaostalim krajevima, Nastava i vaspitanje, br. 5, Beograd, 1957.

16. Jedinstvena opšteobrazovna škola u seoskim uslovima, Nastava i vaspitanje, br. 7, Beograd 1957.

17. Školstvo i vaspitanje u Sandžaku za vreme Turaka (1459 -1912), Nastava i vaspitanje, br. 1 i 2, Beograd, 1958.

18. Odeljenja i grupe u nastavi, Ibarske novosti, 23.  VI , Kraljevo, 1961

19. Centri obrazovanja ili škole, Ibarske novosti, 19, V , Kraljevo, 1961.

20. Prosvetni radnici pali u NOB- u, Prosvetni pregled, 6.  VI , Beograd, 1961.

21. Abdurahman Ćorović -Manjo, Prosvetni pregled, 24.  IV , Beograd, 1961.

22. Period pripreme prelaska na grupni oblik rada, Bilten zavoda za unapređenje školstva NRS, br. 1 -2, Beograd, 1962.

23. Dimitrije Čipčić, Nastava početnog čitanja i pisanja, Nastava i vaspitanje, br. 1- 2, Beograd, 1962.

24. Kulturna stremljenja treba da odražavaju društvene potrebe sredine, Ibarske novosti, 8.  II , Kraljevo, 1963

25. Podizanje opšte kulture, Ibarske novosti, 21.  II , Kraljevo, 1964.

26. Ogled o proizvodnom radu kao faktoru vaspitanja u školi, Nastava i vaspitanje, br. 1- 2, Beograd, 1964.

27. Planiranje razvoja školstva, Nastava i vaspitanje, br. 1 -2, Beograd, 1964.

28. Kadrovi i obrazovanje, Ibarske novosti, 25.  VI , Kraljevo, 1965.

29. Rezultati ispitivanja znanja učenika  VIII  razreda osnovne škole u srezu Kraljevo iz matematike, fizike i srpskohrvatskog jezika, Revija školstva i prosvetna dokumentacija, br. 1, Beograd, 1965.

30. Pedagoško - instruktivna delatnost u Nemačkoj Demokratskoj Republici, Nastava i vaspitanje, br. 2., Beograd, 1966.

31. Usavršavanje nastavnika u Nemačkoj Demokratskoj Republici, Problemi stručnog obrazovanja, br. 5, Beograd, 1966.

32. O pedagoško-instruktivnoj delatnosti u stručnim školama Srbije (1945 - 1967), Problemi stručnog obrazovanja, br. 5, Beograd, 1968.

33. Struktura porodice i obim znanja učenika, Nastava i vaspitanje, br. 3, Beograd, 1969.

34. Mogućnosti učenika putnika za postizanje uspeha u školi, Naša škola, br. 3, Sarajevo, 1969.

35. Kriterijumi određivanja broja prosvetnih inspektora, odnosno savetnika, Pedagoški rad, No 3- 4, Zagreb, 1969.

36. Bitne pretpostavke pedagoško - instruktivne delatnosti u socijalističkim zemljama, Problemi stručnog obrazovanja, br. 4- 5, Beograd, 1969.

37. Prosvetno - kulturne prilike (U knjizi: Novi Pazar i okolina, str. 421 - 462), Beograd, 1969.

38. Osma godina odeljenja Više pedagoške škole u Kruševcu (U knjizi: Viša pedagoška škola u Kruševcu, str. 5 - 21), Kruševac, 1970.

39. Pedagoško - instruktivna delatnost u nas, Nastava i vaspitanje, br. 3, Beograd, 1970.

40. O efikasnosti pedagoško - instruktivne delatnosti, Pedagogija, br. 4, Beograd, 1970.

41. Decenija prosvetno-pedagoške službe, Prosvetni preg1ed. 7. I, Beograd, 1970.

42. Koncepcija i funkcija pedagoško - instruktivne delatnosti (magistarski rad na Filozofskom fakultetu u Beogradu), Beograd, 1970.

43. O etičkim kvalitetima nosilaca pedagoško - instruktivne delatnosti, Naša škola, br. 7- 8, Sarajevo, 1971.

44. Koncepcija srednjoročnog plana razvoja obrazovanja, Nastava i vaspitanje, br. 1 - 2, Beograd, 1972.

45. Kraljevo kao prostor za igru, Povelja, br. 3, Kraljevo, 1972.

46. Neke determinante pripreme i izbora nosilaca pedagoško - instruktivne delatnosti, Pedagoški rad, No 1 - 2, Zagreb, 1972.

47. Sadržaj i metode rada prosvetnih savetnika i inspektora, Prosvetni pregled, br. 12, Beograd, 1972.

48. Obrazovanje prema kulturi i umetnosti, Povelja, br. 7, Kraljevo, 1973.

49. Od državnih propisa ka samoupravnom obrazovanju, Pedagogija, br. 4, Beograd, 1973.

50. Značajan kulturni događaj, Oktobar, Kraljevo, 1974.

51. Jovan Miodragović - sećanja na zavičaj i detinjstvo - Oktobar, Kraljevo, 1976.

52. U susret obimnijem toku informacija u nastavi, Naša stručna škola, br. 5, Beograd, 1978.

53. O pedagoškim kategorijama - neke interpretacije i mišljenja, Zbornik Filozofskog fakulteta, Priština, 1978.

54. Kriterijumi i kultura vrednovanja ilustracija u udžbenicima kod učenika Osnovne škole " IV  kraljevački bataljon" u Kraljevu, Povelja, br. 1, Kraljevo,1979.

55. Elementi humanizacije planiranja i pripremanja nastave, Studija humanistika  III , Priština, 1980.

56. Direktor škole na zadacima programiranja i pedagoške instrukcije, Nastava i vaspitanje, br. 3; Beograd, 1980.

57. Vaspitanje između stvaralaštva i obilja, Nastava i vaspitanje, br. 1, Beograd, 1981.

58. Reforma obrazovanja - organski deo društvenih i privrednih preobražaja, Povelja, br. 1, Kraljevo, 1981.

59. Obrazovanje i usavršavanje pedagoških kadrova i vaspitanje (Referat na  I  kongresu pedagoga Srbije u Čačku), Nastava i vaspitanje, br. 3- 4, Beograd, 1982.

60. Prostor i poučavanje, Pedagoški rad, br. 7- 8, Zagreb, 1981.

61.  Realizmi i gellimeve ideo o educativne ne punen edukative - asimore, Shkendija , br. 7 (15.  III ), Priština, 1982.

62. O saznajnim i doživljanim aspektima ilustracija u udžbenicima prema izboru učenika osnovne škole (Koautorski rad u zbomiku: Udžbenik kao predmet naučnih istraživanja), Beograd, 1982.

63. Prodanović dr Ljubica, Proverite kako vaspitavate u školi, Nastava i vaspitanje, br. 2, Beograd, 1982.

64. Mušović dr Ejup na temama o prošlosti i sadašnjosti Novog Pazara, Povelja, br. 1, Kraljevo, 1982.

65. Zadatak i "još nešto", Inovacije u nastavi, br. 3- 4, Kruševac, 1983.

66. Inovacije i pedagoška tradicija Pomoravlja, Inovacije u nastavi, br. 1, Kruševac, 1983.

67. Marksovi pogledi na vaspitanje i obrazovanje, Povelja, br. 1, Kraljevo, 1983.

68. Marks o čoveku u svetlu vaspitanja i obrazovanja, Pedagogija, br. 1, Beograd, 1984.

69. Epoha osnovne škole, Obeležja, br. 2, Priština, 1984.

70. Učitelji i stvaralaštvo (U knjizi: Prvi kongres učitelja Srbije), Beograd, 1984.

71. Narodnosno i nacionalno u zasnivanju evropske osnovne škole, Pedagogija, br. 1, Beograd, 1985.

72. Društveni i pedagoški okviri inoviranja nastave, Inovacije u nastavi, br. 2, Kruševac, 1985.

73. Zasnivanje osnovne škole u svetlu prihvatanja narodnih obeležja u Srbiji i Hrvatskoj, Nastava i vaspitanje, br. 2, Beograd, 1985.

74. Pedagoška kritika i neki oblici inovacija u nastavi u prošlosti, Inovacije u nastavi, br. 2, Kruševac, 1985.

75. Aktivna škola, Inovacije u nastavi, br. 4, Kruševac, 1985.

76. Nekoliko kontraverzi u definicijama pedagogije, Pedagogija, br. 4, Beograd, 1986.

77. Planiranje i pripremanje vaspitno - obrazovnog rada (poglavlje: Saradnja i jedinstvo u planiranju i pripremanju vaspitno - obrazovnog rada, V. Nedović), Niš, 1986.

78. Ljubivoje Bajić, Razvitak školstva opštine Vrnjačka Banja (1869 -1989), Inovacije u nastavi, br. 4, Kruševac, 1988.

79. Pedagogija iz aspekta nekih definicija, Pedagog, br. 1- 2, Priština, 1988.

80. Vrednovanje i obrazovni rezultati nastave (U knjizi: Vrednovanje pedagoškog rada, uredio mr Boško Vlahović), Kruševac, 1989.

81. Vaspitanje - pogledi i značenja, Zbornik radova Filozofskog fakulteta,  XVIII -XIX , Priština, 1989.

82. Nenad Burgić, Knjiga o lepoti i drevnosti kineske kaligrafije, Povelja, br. 1 -2,  Kraljevo, 1989.

83. Pedagoška enciklopedija  I ,  II  (V. Nedović je obradio 40 jedinica u ovoj enciklopediji), Beograd, 1989.

84. Nastavnice u obrazovanju budućnosti, Zbornik Filozofskog fakulteta,  XX , Priština, 1990.

85. Stvaralaštvo učitelja u obrazovanju, Učitelj, br. 33/34, Beograd, 1990.

86. Put jakih tragova, Prosvetni pregled, 18.  XII , Beograd, 1990.

87. Dragoslav Mihailović, Kritika i razobličavanje zločina, Povelja, br. 1 -2, Kraljevo, 1991.

88. Direktori škola u očima nastavnika, Direktor škole, br. 1, Beograd, 1992.

89. Vaspitanje u rasponu mogućnosti, Zbornik Filozofskog fakulteta,  XXI , Priština, 1993.

90. Paralelna škola - pristup Dragoslava Mihailovića, Inovacije u nastavi, br. 3- 4, Beograd, 1994.

91. Nesaglasnosti srpske pedagogike i srpske književnosti (Referat na  VIII  kongresu pedagoga Jugoslavije), 8-10. oktobar, Priština, 1994.

92. Bloch Ernst: "Igre na livadama, fahidiotizam, univerzalni čovek", prevod sa nemačkog iz knjige Pedagogika, Povelja, br. 3 -4, Kraljevo, 1994.

93. Leksikografska podrška vaspitanju, Zbornik radova sa  VIII  kongresa SPDJ pod naslovom: Obrazovanje i ljudski faktor danas, Beograd, 1996.

94. Prosvetna politika Srbije i metamorfoze Nikole Potkonjaka, Povelja, br. 3, Kraljevo, 1995.

95. "Za knjige dolazi novi hrabri svet", (Prevod članka Jeremije Keipleina - Jeremiah Kaplan), Povelja, br. 4, Kraljevo, 1995.

96. Obrazovanje - kruna savremene civilizacije, Glas Srbije, br. 6, 7 - 8, Kraljevo, 1996.

97. Prilozi za istoriju prosvete u Raški, Raška, br. 31, Raška, 1997.

98. Učitelj između tradicije i promena, u Zborniku radova Učiteljskog fakulteta, Jagodina, 1997.

99. Akademski nivo rada, koautor u zborniku: Učiteljska škola u Herceg Novom, Podgorica, 1997.

100. Sreten Adžić na razmeđi vekova, Zbornik učiteljskog fakulteta, Jagodina, 1998.

101. Vreme promena i obrazovanje dr-a Milana Nedeljkovića, Inovacije u nastavi, br. 1, Beograd, 1998.

102. Predgovor za Uvod u pedagogiku S. M. Adžića (sa dr M. Nedeljkovićem), Jagodina, 1998.

103. Predgovor za Poljsku učionicu S. M. Adžića (Sa dr M.  Nedeljkovićem), Jagodina, 1998.

104. Srpska pedagogika i srpska književnost, Pedagogija, br. 3, Beograd, 1998.

105. "Ministri prosvete Srbije 1811-1919", Pedagogija, br. 4, Beograd, 1998.

106. Dragutin Franković - naučnik i nastavnik, Pedagogija, br. 4, Beograd, 1999.

107. Obrazovanje na razmeđi vekova (sa dr R. Kruljom, prvi referat na  IX  kongresu SPDJ), Pedagogija, br. 2, Beograd, 2000.

108. Gimnazija u sistemu obrazovanja Srbije (Koautor u Zborniku Gimnazija u Kraljevu 1909 -1999), Kraljevo, 2000.

109. Direktori gimnazije, prilog u Zborniku Gimnazija u Kraljevu 1909 - 1999 (zajedno sa M. Senićem), Kraljevo, 2000.

110. "Sreten M. Adžić, Uvod u nauku o vaspitanju", izbor iz dela S. Adžića (reprint izdanje): Uvod u nauku o vaspitanju, Vaspitačeve zabeleške, Učiteljeve zabeleške i Poljska učionica (sa dr. Milanom Nedeljkovićem), Jagodina, 1998.