DEKARTOVA MORALNA FILOZOFIJA

(O antinomijama etike zdravog razuma)

Apstrakt. Osnovna namera Dekartove filozofije bila je da se stvori sistem znanja koji bi bio u stanju da odstrani antagonizme izmedju čoveka i njegovog prirodnog i socijalnog okruženja. Premda je teorijska strana ovog pregnuća dominirala njegovim radom, praktične konotacije se nisu mogle izbeći. S jedne strane, on je prvi formulisao ideju modernog praktičnog uma po kojoj se smisao našeg postojanja kao razumnih ljudi sastoji u vladavini nad prirodom. Tako je već u samim počecima filozofija subjektiviteta eksplicite odredila svoja htenja i implicite uputila na svoja ograničenja. S druge strane, veliki utemeljivač moderne subjektivnosti koji je sumnjao u sve dotadašnje "istine", povrh uverenosti u izvesnost vlastite sumnje, ipak nije dovodio u pitanje ni pravednost poretka ovog sveta. U tome se sastoji protivurečnost njegove kritičke pozicije, inače tipične za moderno doba: oslanjanje na etablirane, tj. tradicijom uobličene i legitimisane institucije moći.

ključne reči: Dekart, zdrav razum, moralna filozofija, moral Dijalektika individualizma

Mi danas znamo kako je moderna epoha svojim "radom pojma" (kapitalizam, moderna država, politika kao tehnika vladanja, iskustvena nauka itd.) izbavila individuum iz organskih (staleških) stega srednjovekovlja. Znamo i kako je ovaj ulazio u nove integracije unutar socijalnog bića koje se s jedne strane atomizira, da bi na drugoj uspostavljalo socijalne naloge koji obrazuju gotovo sasvim nove kolektivitete (nacija, klasa, partija) čije intencije, po svemu sudeći, mogu objektivno voditi zatomljenju, ako ne i konačnom ukidanju moderne subjektivnosti. Taj najrazvijeniji oblik zapadnjačkog individualizma, naizgled paradoksalno i neočekivano, praktično na- goveštava lako moguće utrnuće svake individualne subjektivnosti. Na jednoj strani se nalaze - slobodna volja, mogućnost izbora, tzv. prirodna i građanska prava i slobode, osvajanje i prisvajanje prirode, dok s druge strane, kao naličje prethodne, obitavaju - masovno društvo, neviđeni, gotovo savršeni oblici društvene i državne kontrole nad pojedincem, manipulacije novoformiranim "javnim mnjenjem", ruini- ranje prirode ("čovekove životne okoline"). Ideologija individualizma i praksa totalitarizma, u već njihovim različitim modernim izdanjima, kao da sugerišu "konačno" i svakako nenadano okončanje evropske avanture.

Čini se da apsolutizacija razuma i individualnosti na njihovom putu ka apsolutnom Evrope, umesto ka žuđenoj opštoj emancipaciji ljudskog roda (što je inače njihov "konačni uzrok"), dovode samo do realizacije vlastite radikalne negacije: racionali- zacije iracionalnog i novog posvetovljenja kolektivnog. Mnogobrojne filozofske i ine dijagnoze naše (post)moderne savremenosti o tome nesumnjivo svedoče. Sve se to međutim moglo pretpostaviti (premda ne i stvarno spoznati/sagledati) još na početku moderne drame. Njen prvi junak bio je Rene Dekart.

Tražeći odgovore na stara pitanja, on je bio prvi koji je, kako sam kaže - "jednog dana", nakon što je potrošio više godina na proučavanju "velike knjige sveta" (ratne avanture, putovanja, izučavanje mudrosti prethodnika...), napokon odlučio da "istraži samoga sebe", odnosno - da ne traži više druge nauke do one koja bi se mogla naći u njemu samome. Svodeći svoje postojanje na mišljenje, Dekart će utvrditi da jedino u šta ne možemo sumnjati jeste upravo naša vlastita sumnja. Utoliko je "ja mislim, dakle postojim" - "prva i najsigurnija" spoznaja do koje dolazi onaj ko "pravilno" filozofira. Tako se Dekart usudio da, polazeći od sebe i svoje nesumnjive skepse, rasuđuje o svemu drugom.

Sigurno je da takav osećaj vlastite izdvojenosti (jedinstvenosti) u odnosu na sve staro nisu mogli imati antički filozofski heroji - još manje njihovi srednjovekovni epigoni. Da se u najvećih od ovih potonjih (Avgustin, Toma Akvinski) povremeno javljala slična "napast" i "osećanje", to nije sporno; no, sam kontekst vremena nije dozvoljavao da se takvo individualno "viđenje" pretoči u neku (o)pojmljenu epohalnu dispoziciju. Tek kada hermeneutički okvir epohe više nije sputavao adekvatnu, tj. slobodnu autorefleksiju subjekta, odnosno, kada je "duh vremena" na izvestan način primoravao subjekta na istraživanje vlastitih potencija i na preispitivanje odnosa spram prirodnog i socijalnog sveta koji ga okružuje, tek tada se zatomljeno samopoimanje subjekta budi i oblikuje (Dekart), da bi na vrhuncima svojih spoznajnih moći (Kant, Fihte, Hegel...) stiglo do Velikog Zida novovekovne metafizike ("filozofije subjektivnosti") koji i danas (još uvek.) odoleva zubu vremena.

Zdrav razum, Bog i cogito

S Dekartom na čelu, Moderna je centrirala i univerzalizovala individualni subjekt kako bi ga najzad "osvestila" (diskurzivno naoružala u hegemonističkoj borbi s prirodom), te ga time konačno i sudbonosno opila (ekspanzijom borbenih sredstava) - ne predviđajući mogućnost stvarnog otrežnjenja ("razoružanja"). Inauguracijom pojma modernog subjekta (na ontološkom planu vlasnika i gospodara prirode; na političkom planu građanina, najzad državljanina); utemeljenjem novih odnosa moći i njihovog poimanja, novi vek je istovremeno posvetio i profanisao individuum. Rastrzan između velikih naloga Progresa i ambicija Prosvetiteljstva s jedne, te egzi- stencijalnog straha, nespokojstva i (doznao je to možda i dockan) prirodnog ograničenja s druge strane, moderni atomizirani subjekt naprosto ne uspeva da se ukoreni i pripitomi u istorijskoj stvarnosti onako kako su to činili njegovi predmoderni preci. A sve je počelo, kao i uvek, sa "zdravim razumom".

U evropskoj kulturi zdrav razum poseduje ambivalentan status. Prvenstveno zbog svoje bliskosti sa čulima i njima imanentnim zabludama. Kao "zajedničko čulo", ovaj pojam se kod modernih diferencira uglavnom kao (a) "dobro čulo", "početak shvatanja", "prvi pojam o običnim stvarima", odnosno (b) kao površnost, ograničenost, "srednje stanje između gluposti i duha" itd.

Prema rečima utemeljitelja moderne filozofije, zdrav razum je zajedničko dobro svih ljudi, on je "nešto što je na svetu najbolje podeljeno" i što svima omogućuje pravilno suđenje i razlikovanje dobra od zla. Utoliko kod Dekarta zdrav razum poseduje sasvim jasnu pozitivnu konotaciju: on je "prirodna svetlost" koju nam je direktno sam Bog podario. Ništa posebno, rekli bismo, t" još je Heraklit znao da je "razumnost pristupačna svima", te da se valja obraćati i "pokorovati onom što je opšte", što nas drži "budnima" za istinu. Ipak, antička recepcija razuma nije isto što i ona moderna. U dvomilenijumskom zapadnom raspredanju o razumu i njegovim moćima, posebno njegovoj upotrebi, što-šta se toga događalo...

Pre no što se bliže posvetimo problemu moderne recepcije zdravog razuma i njegovim unutrašnjim i neekspliciranim značenjima kod Dekarta, a što je sve od suštinske važnosti za razumevanje njegove teorijske i etičke (političke) pozicije do čega nam je ovde ponajviše stalo, valja podsetiti da kada je Aristotel upućivao Atinjane u tajne praktične mudrosti, onda je on razum dovodio u direktnu vezu sa "vrlinom u pravom smislu" (ona koja nije urođena!), što je podrazumevalo da su praktična mudrost i zdrav razum (tzv. razum sredine) identični pojmovi. Iz toga sledi da do "zdravog razuma" nije lako dospeti. Njega tek treba doseći i to kroz praktikovanje vrlina, što će reći donošenjem moralnih odluka na osnovu moći rasuđivanja. To znači "pametnim" delanjem koje razotkriva dobro i zlo i koje zato ima cilj/svrhu u sebi samome. Međutim, sve to još uvek ne obezbeđuje život saobražen vrlini. Samo znati šta je dobro nije isto što i postati dobar.

Da bi čovek delao u skladu s vrlinom, njemu je pored praktične mudrosti potrebna i moralna vrlina. Vrlina obezbeđuje pravilan cilj, a praktična mudrost pravilna sredstva za taj cilj. Nije moguće biti moralan bez praktične mudrosti - baš kao što je nemoguće praktikovati mudrost bez moralnih kvaliteta. No, tek je ljubav za mudrost (kao spekulativno mišljenje; filozofija) ono mesto u kome se subjekt realizuje adekvatno svojim potencijama. Stoga je za Aristotela "zdrav razum" ipak samo stepenica ka mudrosti koja, baš kao i on sam (razum), ni u kom slučaju nije nešto što je "najbolje podeljeno u svetu" kako je to "naivno" (reći će Hegel) mislio prvi čovek druge (moderne) tradicije - Dekart. Njegov stav da je obdarenost zdravim razumom po prirodi stvari jednaka kod svih ljudi izraz je novoformulisane etičke pozicije modernog subjekta u odnosu na moralne, pa čak i intelektualne vrline kako ih je razumevala grčka antika zaključno sa Aristotelom. Istina, i Dekart smatra da "dovoljno nije imati dobar duh - glavno je dobro ga primeniti" - no, kada "um ili zdrav razum" upotrebljava kao sinonime - tada već princip moderne građanske "korisnosti" (potonjeg utilitarizma) izlazi iz vidokruga antičke filozofske "samodovoljnosti", a na istorijsku scenu stupa moderno doba i njegov instrumentalni razum. Utoliko ovaj ima više dodirnih tačaka sa antičkom retorikom i sofistima, no sa klasičnom filozofijom i njenim slavnim protagonistima.

Kako je poznato, moderno nerazlikovanje uma od razuma tek će kod Kanta doživeti kritiku, sve da bi sa Hegelom stvar bila isterana "do kraja". Kant, naime, za razum nalazi da je legitiman jedino u sferi čulnosti unutar koje obrazuje izvesna pravila i norme, dok se um nalazi "iznad" razuma i predstavlja se kao "čista samo- delatnost" odlučujuća u praktičnom (moralnom) životu individuuma. Tako sloboda jeste ideja uma, dok je priroda izvorni pojam razuma (iskustva), pri čemu na spekulativnoj filozofiji ostaje da ovu (prividnu) protivrečnost prevlada kako bi "utrla slobodnu putanju" za praktičnu filozofiju.

Hegel pak ide još korak dalje kada, u skladu sa pretpostavkom da filozofija mora biti okrenuta apsolutnom, zaključuje da um misli celinu apsoluta, dok razum misli njegova ograničenja. Drugim rečima, razum beskrajno razvija raznolikosti odnošenja čoveka i apsoluta, s tim da vazda biva izazivan nesrećnom potrebom da se proširi u apsolut, te da tako "u beskraj producira i ismejava samoga sebe". Nasuprot tome, um dostiže apsolut samo onda kada transcendira potrebe razuma. Interes uma jeste da ukine pseudoapsolutnost razuma. Naime, u nastojanju da podražava um, razum samo prosto apsolutizuje protivstavljene momente uma (stvarnosti, odnosno: forme duha i materije, duše i tela, vere i razuma, slobode i nužnosti...) i na taj način razbija izvornu jedinstvenost uma.

Ono što zdrav ljudski razum zna, i najviše što on može da zna, jesu pojedinosti koje su iz apsoluta dovedene u svest - "svetlosne tačke" pomoću kojih čovek savlađuje iskušenja bivstvovanja. Međutim, ukoliko se one kao takve poimaju izolovano, onda se izvitoperuju i postaju poluistine - lažni apsoluti. Stvar je do toga da zdrav ljudski razum ne poseduje u sebi moć dijalektičke spekulacije. Utoliko totalitet stvarnosti ostaje neistražen i neopojmljen. Najgore od svega može biti kada se takvi relativni identiteti zdravog razuma pojavljuju sa apsolutističkim ambicijama. Kakve su sve posledice takvih nastojanja rečito govore raznolika moderna iskustva, ne samo filozofska, već nadasve politička, ideološka itd.

Na filozofiji je da ispita u kojoj meri je obični ljudski razum fiksirao i apsolutizovao vlastitu (ograničenu) poziciju spram apsolutnog (uma). Prema Hegelu, filozofski princip nalaže pozitivno ukidanje razdvajanja. To ne znači da se protivstavljeni faktori međusobno potiru (negativno "ukidaju") time što bi neki bili uzdizani do apsoluta a drugi uništeni. Reč je o ontološkoj razlici koju filozofija postavlja spram tvrdoglavog zdravog ljudskog razuma, koji vazda nastoji da se održi "u sigurnosti snage svoje tromosti" i da tako "sačuva besvesno u njegovoj iskonskoj težini i protivstavljenosti spram svesti". Otuda će Hegel zaključiti da filozofija predstavlja totalitet znanja proizveden refleksijom. Reč je o sistemu - organskoj celini pojmova, čiji najviši zakon ne može biti razum nego um. Gledano iz te vizure, zadatak razuma jeste da pokaže protivstavljene faktore onoga što je sam postavio: granice, temelje i uslove pojedinačnosti. Zadatak uma jeste da sjedini ove protivurečnosti i to tako što ih istovremeno postavlja i ukida.

Za sve ove distinkcije Dekart ne zna, a i teško da bi ih mogao usvojiti. On je manje spekulativac - više protomoderni analitičar - racionalista i empiričar. Kada se upušta u teološke - spekulativne vode, on uglavnom improvizuje. Posebno kada je reč o moralu. Ostaje dosledan jedino u zahtevu da se temelj spoznaje/bivstvovanja mora i može pronaći. To će reći da Dekart, ipak, "novu istinu" ne može otkriti ili postaviti nezavisno od metafizike, odnosno spekulativne filozofije. Bez pojma Boga Dekartovo filozofsko zdanje jednostavno nije moglo opstati. Utoliko ga (makar i samo posredno) pogađa kritika koju je kasnije Hegel uputio onoj površnosti običnog ljudskog razuma koja neutešno brka apsolut i konačno, odnosno - "na apsolut proširuje zahteve koji se postavljaju s obzirom na konačno". Hegelova kritika cilja na "zdrav razum" koji Boga smatra "jedinim razlogom svega", čime se direktno pogađa i sam Dekart koji je Boga eksplicite držao za "delotvorni razlog svega", pri čemu je zdrav razum ili "prirodno svetlo" ipak samo nužna, početna stanica ka spoznaji božjeg postojanja. Prema Dekartu, upravo ovo svetlo nam sugeriše i svedoči da "ono, što poznaje nešto savršenije od sebe, ne postoji samo po sebi."

Spoznaja osnovnog i jedino izvesnog filozofskog principa: cogito, ergo sum - morala je potvrdu vlastite istinitosti obezbediti autoritetom koji se dalje ne može dovesti u sumnju. Samorefleksija svesti, ta intelektualna delatnost na intelektu, prema Dekartu, nije se mogla drugačije utemeljiti do u egzistenciji savršenog bića. Time je i sam pomak ka emancipaciji subjekta, odnosno pronalaženju istine u njegovoj unutarnjosti (sumnji), bitno relatizovan. Očekivano ili ne, svejedno - moderna "apsolutizacija" subjekta (odnosno moći mišljenja), još u svojim inauguralnim momentima, izvodi se u slavu Boga!

Dekart je bio mišljenja da samim tim što egzistiramo u nama postoji ideja najsavršenijeg Bića tj. Boga, te da se time ponajbolje potvrđuje njegovo postojanje. Ideja Boga je u meni urođena isto kao ideja mene samog. Činjenica da postojim istovremeno dokazuje Božju moć. Upravo zato, spoznaja mojih moći, tj. priznavanje izvesnosti moga postojanja, odnosno sumnje, korak je koji me dovodi bliže Bogu. Tom prilikom moram priznati vlastitu "izvedenost", dakle nesavršenost. Dokaz Božje egzistencije upravo je sadržan u subjektovoj "manjkavosti". Dekart nam sugeriše da je krajnje zaludno misliti da se zdravim razumom mogu proniknuti božje namere. Oni koji su nesavršeni, ograničeni i konačni, ne mogu biti saučesnici ili svedoci božjih namera. Činjenica da uopšte možemo da sumnjamo, samo potvrđuje postojanje savršenstva većeg i od same sumnje.

Pa opet, svest subjekta o vlastitom nesavršenstvu nije toliko upućena glorifikaciji Božje potpunosti, koliko je važna kao svest o sopstvenoj egzistenciji - njenim moćima i dometima. Dekart nam implicite poručuje da to što smo svesni vlastitih nedostataka najrečitije govori o našoj stvarnoj moći. Reč je čovekovoj moći da se putem nesumnjive istine iznikle iz introspekcije i spoznatih univerzalnih zakona koji su "smešteni" u njoj, zavlada kako prirodom, tako i svim socijalnim oblicima postojanja. Na osnovu te, kako vidimo - ontološki ograničene moći, razvija se moderni svet, istorijski subjekt(i), uključujući tu i "prirodne" antagonizime unutar socijalnog bitka.

Time je Dekart ukazao na put koji će ubuduće slediti čovek Zapada: nadolazeće prosvetiteljstvo se više nije moglo obuzdati strahom od greha i Božje kazne. Dekart je stajao na početku tog puta i kao takav nosio je u sebi oduševljenje i entuzijazam nadolazećeg ali i iskustvo (trezvenost) prošlog. Uprkos pouzdanju u "prirodno svetlo" i istine koje ono sobom nosi, Dekart (još) nije bio naivni prosvetitelj zagledan u neograničene ljudske moći. Šta god da činili, uvek moramo imati na pameti vlastitu ukorenjenost i njoj pripadajuću ograničenost. Individuum nikada ne sme zaboraviti da je Bog taj koji obezbeđuje njegovu sumnju, odnosno postojanje. U suprotnome, otvara se put laži: "kada bih jedino ja postojao i ni od čega drugog ne bih zavisio, tako da bih od sebe sama dobijao ono malo čime učestvujem u savršenom biću, onda bih snagom istog razloga mogao u sebi imati i sve ono što znam da mi nedostaje, tj. mogao bih sam biti beskrajan, večit, nepromenljiv, sveznajuć, svemoguć i najzad mogao bih imati sva savršenstva za koja sam mogao primetiti da su u Boga". Tako do daha dolazi svojevrsna kritička anticipacija pustolovine modernog subjekta koji se uprkos svim usputnim upozorenjima, čak i od strane samih protagonista prosvetiteljske moći, vremenom zaista identifikovao sa onom poznatom metaforom Dostojevskog o "Čoveku-bogu" koji je "svoj" svet doveo do ivice povesnog ambisa.

Za Dekarta svet je Božje delo a na ljudima je ne samo da veruju u to, već i da pruže racionalne dokaze za egzistenciju Boga. Gospodarenje prirodom, kao stalni motiv Dekartovih refleksija, može biti činjeno samo u slavu Boga (spoznajom njegovih zakona), nikako ne i stvaranjem nekakvog posebnog a navodno "univerzalnog" zakonodavstva iz individualnog subjekta. "Ozbiljno filozofiranje", prema Dekartovim rečima pretpostavlja raskid sa predrasudama prošlosti ali i sa golom taštinom razuma i njegovim hegemonističkim ambicijama. Dekart je, dakle, bio svestan opasnosti koje krije neograničena volja za moć, mada, verovatno, nije mogao ni da sanja o njenim razmerama, pogotovo posledicama. Opreznosti mu, vidimo, nije nedostajalo: "Budući da naša spoznaja izgleda može postepeno da se uvećava u beskonačnost i pošto je Božja egzistencija beskonačna, tako da je ona cilj kojem teži naša spoznaja, i ako ništa drugo ne uzmemo u obzir, možemo čak doći do nastranosti da želimo da budemo Bogom". Da sam sUem po sebi, reći će Dekart, niti bih sumnjao, niti bih želeo, niti bi mi bilo šta nedostajalo - sam bih bio Bog. Moderno doba svedoči o istorijskoj realizaciji date "nastranosti".

Konačno, Dekartova dualistička filozofija strogo razlikuje svet vere od sveta filozofije. Uprkos svekolikoj obazrivosti u donošenju sudova o tome šta jeste a šta nije istina, uprkos stalnom obraćanju na "jasnu i razgovetnu spoznaju", Dekart će zaključiti da je ipak "najsigurnije" verovati u ono što nam je bog objavio, te da valja verovati "radije božijem ugledu nego svom vlastitom rasuđivanju". Filozofija počinje tek tamo gde prestaje (ne govori) božanska vera. Imajući u vidu dati stav koji nipošto nije izraz nekakve Dekartove društvene mimikrije (kao navodni spas od političkih - verskih progona), već je iznuđen njegovom ukupnom filozofskom pozicijom, dualizam teorijskog mišljenja i praktičnog delovanja nameće se kao neizbežan. Time će se zapravo, na izvestan način anticipirati i sam epohalni položaj individuuma u Moderni.

Teorija i praksa

Kada je odlučio da preispita postojeće dokaze o istinitoj spoznaji, o Božjoj egzistenciji i sl., Dekart je postao neumoljivi - strategijski "sumnjalac". Razume se, prvi moderan filozof nije nastojao da bude tek puki skeptik -pozer koji sumnja sumnje radi: on je hteo da se teorijski i praktično "obezbedi", da "odbaci nesigurno tle i pesak kako bi pronašao stenu ili glinu". Spoznajna "skeptička" avantura kojoj je pak cilj smirenje u apsolutnom znanju, kao svoj preduslov za siguran životni vodič, potrebuje religioznu pravovernost - onu koja obezbeđuje čvršće etičko utemeljenje, odnosno postojaniji egzistencijalni oslonac no što su ga prethodno mogli ponuditi sholastici, zaneseni renesansni mislioci ili inoverci. Tako se (u ne samo Dekartovom slučaju - koji može da posluži i kao paradigma modernog mislioca) pokazuje da metodska sumnja ima možda dublji koren u praktičnom umu no u čisto teorijskoj volji za istinom, premda se to naravno, uzajamno nužno ne isključuje.

S tim u vezi treba podsetiti da ukoliko se prihvati kao činjenica da je zdrav razum sposobnost prosuđivanja "po prirodi" jednaka kod svih ljudi, onda se nužno u igru uvode stoici i prirodnopravne teorije. Naravno, stoički udeo jeste uglavnom površinski i on nas prvenstveno upućuje uglavnom na onaj apologetski momenat Dekartove etike ("Šta je do mene a šta je pak izvan mojih moći."). Obzirom da je eksplicite odbacivao svaki socijalni reformizam, dok je s druge strane odlučno insistirao na promenama u načinu saznanja (tj. "putevima vođenja misli i jasnog opažanja stvari"), Dekart je bio prinuđen da reafirmiše stoički moral koji, kako znamo, pledira za promenom nas samih, naših želja i potreba a ne sveta oko nas.

Međutim, po sebi se razume da jedan Dekart, osvešćeni modernista, onaj koji kod "starih" ne nalazi nikakvu pouzdanu istinu već je prinuđen da krene "od početka", ne može sebe videti kao nekog pukog nastavljača stoičke tradicije. Zbog toga on odlučno odbacuje potrebu za prihvatanjem dominacije (u moralnoj sferi) višeg razumskog dela duše i na toj osnovi izvedenog lika stoičkog mudraca: "Ja nimalo nisam od onih surovih filozofa, koji hoće da njihov mudrac bude neosetljiv". Dekart ovo izriče imajući u vidu da je klasičan stoički moral bezmalo moral očajanja koji je navodio individuuma na oholost i bezosećajnost. Moglo bi se reći da je priroda stoicima nešto zanavek tuđe, nerazumljivo i besmisleno. Sreća se zato ne može obezbediti, ali se može odstraniti patnja.

Upravo se u toj tačci Dekartov "novi stoicizam" razilazi sa starim. On smatra da je sreću moguće osigurati (pridobiti, osvojiti, obezbediti) i to kao rezultat "ispravne filozofije" - dovođenjem morala u vezu sa prirodnom zakonitošću. Tako bi se namesto klasične stoičke etike rezignacije, izgradila jedna etika akcije ili delovanja zasnovanog na nesumnjivom znanju istine. Međutim, takve naučne etike, kao tražene "krune" sistema kod Dekarta naprosto nema. Da bi se ona izgradila potrebno je potpuno znanje svih drugih nauka što je čoveku, kao nužno "manjkavom" biću, jednostavno nedostupno. Savršeno, tj. potpuno ili celovito znanje dostupno je samo Bogu i to je evidentna činjenica o kojoj se nema šta zboriti.

S druge strane, problem je i u tome što je za Dekarta socijalni kontekst u kome se nalazi naprosto "prirodno stanje" koje, eventualno, valja spoznati, pri čemu je nedopustivo suprotstavljati mu se. U tome se očituje paradoksalni konzervativizam revolucionarnog cogita. "Mislim, dakle jesam" nije jedina nesumnjiva izvesnost. Isto važi i za društveno tlo po kome se krećemo! Rodonačelnik metafizike subjektivnosti zatvara subjekt u njegovo (istorijsko postalo) biće, odnosno institucionalni kontekst u kome ovaj jeste. Kontemplacija i delanje saobraženo istinom koja je već smeštena u postojećem; menjati je moguće samo sebe, ne i društvo u kome jesam - to su osnovni vodiči Dekartove praktične filozofije.

Ipak, mogućno je reći i da Dekart nastoji da spozna (omogući) uvid u usud bivstvovanja, te da tako time donekle "prekorači" subjektova prirodna ograničenja, kao i htenja koja prevazilaze njegove moći. Činjenica egzistencijalnog ljudskog fatuma: tuđost prirode prema čoveku - neotklonjiva je, no, ona se posredstvom ra- cionalnog uvida može delimično iskoristiti. Dekartov povesni "optimizam" sadržan je u njegovom ubeđenju da "zakoni koji konstituišu jednu tuđu, čoveku spoljnu prirodu, ipak, u krajnjoj liniji, ostvaruju pravu čovekovu suštinu". Dekart tako, za razliku od gotovo posvemašnje tradicije koja luči moć i formalno opravdanje, postulira izvesni identitet države i morala imajući u vidu da su strasti vođene razumom "dobre", te da za posledicu imaju istinitu spoznaju koja onda obezbeđuje istinito (dobro) delanje. Država je prirodna tvorevina i stoga ona podleže istim (prirodnim) zakonima. Spoznaja tih zakona omogućena je Metodom (redukcija "ja" na mišljenje što je posledica opšte sumnje u realnost sveta) koja svako ludilo reformizma i revolucije denuncira kao lažno jer traži prevladavanje antagonizama u bivstvu umesto u mišljenju. Tako se strogo podvajanje mišljenja i objektivnog spoljašnjeg sveta donekle "prevladava" time što se praktično "otelotvorenje mišljenja" rukovodi spoznajom prispelom na osnovu istine materijalne stvarnosti.

Da bi ostvario svoj naum: osigurati (teorijsku) istinu - utemeljiti (etičku) praksu, Dekart donosi "čvrstu i postojanu odluku" da nikada ne prenebregne tri pravila/načela ili maksime praktičnog života koje skupa obrazuju "provizorni" ili "privremeni" moral. Reč je o intelektualnim i moralnim orijentirima Dekartovog "nagona za slobodom" u čijoj nutrini preovlađuje svrha da se dođe do sigurnog, izvesnog, istinitog, dakle - objektivnog. U tome i jeste već uočena Dekartova specifičnost u odnosu na stare: težnja da se "iz sebe" (slobodnog subjekta) dohvati/razume svet objekata koji povratno određuju (svojom objektivnom postojanošću legitimišu) praksu subjekta.

Prva Dekartova maksima u kojoj se ukrštaju teorijski i praktični um nalaže svome "objektu" pokoravanje zakonima i običajima njegove zemlje uz nepokolebljivo držanje religije u kojoj jeste; druga maksima nalaže postojanost u delovanju koje se temelji na jednom donetoj odluci; dok treća čini već rečenu "od nužde vrlinu": radije menjati sebe no sudbinu i poredak stvari u svetu, što najzad učvršćuje Dekarta u odluci da produži upražnjavanje vlastitog zanimanja koje drži plodonosnim s obzirom da obezbeđuje istinitost - uz verske istine u koje je autor "uvek prve verovao". Tako je već prvi reflektovani građanski subjekt prolazio kroz istu dramu kao i svi mi (moderni): "biti svoj" i samodovoljan a ipak istovremeno utisnut u okolinu i njen zaštitnički zagrljaj.

Odatle potiče i određeni ("implicitni") dualizam teorije i prakse kod Dekarta gde se od teorije traži izvesno, sigurno, istinito znanje koje mora biti razgovetno i jasno - dakle metodski osigurano, dok izdvojena praksa biva rukovođena tzv. privremenim moralom čije gore navedene maksime kao da upućuju na izvesnu praktičnu osobenost/razliku u odnosu na univerzalnu teoriju i njenu metodu. Štaviše, zahvaljujući nepredvidljivosti tj. menama praktičnog života, izgleda kao da je Dekart prinuđen da ograniči metodsku sumnju (samim tim i jedino istinito = razgovetno znanje) samo na teorijski domen! Sama praktična izvesnost postiže se moralnom odlukom koja mora biti postojana (nema odustajanja od jednom donetog etičkog stava - odluke) ukoliko se želi da delovanje bude istinito i izvesno.

Međutim, ono što se tom prilikom previđa jeste da praktične maksime bivaju moguće tek na osnovu prethodnog jasnog i sigurnog umovanja (dakle teorije!) koje nedvosmisleno (precizno, jasno, razgovetno) otkriva istinitost ili neistinitost moralnih stavova. Teorija stoga, na izvestan način, ipak "utemeljuje" praksu, s tim da valja znati da Dekart nije nikakav totalitaran doktriner, te da ne želi poistovetiti metodsku sigurnost mišljenja s izvesnošću praktičnog života.

Naime, kada je razum odlučio da se jednom prikloni određenom gledištu (praktičnoj odluci) - on (Dekart) u njega više nema prava da sumnja iako zna da je reč o nepotpunoj (najverovatnijoj; najmanje lažnoj) a ne izvesno istinitoj odluci. Smisao etičke odluke ne iscrpljuje se primarno u zahtevu za osmišljavanjem i opravdavanjem totaliteta praktičnog života od strane zakona, običaja, vere i najrazumnijih ljudi, već pre svega u oslobađanju subjekta od kajanja i griže savesti (mogućnosti da greši u svojim odlukama) - što, razume se ne isključuje prethodne svrhe.

Kada je najzad, zahvaljujući "privremenom moralu", odnosno - razumski utemeljenoj moralnoj volji, stekao "izvesne opšte pojmove iz fizike", i čim je zapazio njihovu važnost i valjanost, Dekart je došao do saznanja da je moguće doći do korisnih saznanja koja omogućavaju prolaz do jedne praktične filozofije "kojom bismo mogli, pošto upoznamo silu i dejstvo vatre, vode, vazduha, zvezda, neba i svih ostalih stvari koje nas okružuju, isto tako razgovetno kao što poznajemo razne zanate svojih zanatlija, sve ove stvari na isti način upotrebiti u svim poslovima za koje su one podobne, i da se tako učinimo gospodarima i sopstvenicima prirode".

Primećujemo da se ovladavanje prirodom ovde obezbeđuje više posredstvom prilagođavanja, a manje pukim zahtevom da se bude njen vlasnik. "Sloboda je spoznata nužnost" - naukovaće već Spinoza, potom Hegel i mnogi drugi, s tim da valja primetiti da Dekart pre svega želi biti nekom vrstom Gospodara-pedagoga koji zna da ne može vladati putem puke samovolje, već jedino preko suptilnog prilagođavanja (tj. jasne spoznaje) pri čemu bi "rob" (Priroda), sledeći vlastite zakonitosti, zapravo delao u čovekovu korist. Čini se da je tako na delu svojevrsno lukavstvo praktičnog uma (anticipirani Hegel), odnosno modernog subjekta koji je svestan da nije Bog, te da stoga ne može sopstvenu volju (premda je ona slobodna zahvaljujući upravo samom apsolutu) da nameće ostalim Božjim emanacijama. Uostalom, "volja se prostire šire nego razum" i to je uzrok mnogobrojnh pogrešaka u našem životu.

Mada je Dekart nailazećem građanskom optimizmu (čiji je sam bio rodonačelnik), očigledno priključivao i svest o ograničenjima subjekta, potonje prosvetiteljstvo nije znalo (ili nije htelo da zna) za bilo kakve granice. U svakom slučaju, Dekart je prvi formulisao ideju ili strategiju modernog praktičnog uma po kome smisao našeg postojanja kao razumnih ljudi jeste u vladavini nad prirodom koja ima da postane naše vlasništvo. Tako je već u samim počecima filozofija subjektiviteta eksplicite odredila svoja htenja i (implicite) uputila na svoja ograničenja. Dekartova je veličina što u tome nije okolišao već je precizno i ideološki tačno odredio pravac i domete moći modernog subjekta.

Istina kao socijalna apologija

Uprkos stalnim ogradama od "političkih strasti", Dekart po prirodi stvari nije mogao za sebe izboriti neku sasvim neutralnu poziciju. Na praktičnom planu utemeljenja i realizacije samosvesti, njegovo građansko poreklo (kontekst) nosilo je sobom tipičnu modernu shizofreniju: graditi novi svet ali i zadržati stare institucije i odnose moći. Dekart je u tome sasvim eksplicitan: "Nikako ne bih mogao odobravati to što izvesni ljudi nesređene i nemirne naravi, iako nisu ni rođenjem ni imanjem svojim pozvani da rukuju javnim poslovima, ne prestaju da se idejno zanose za uvek sve novim i novim reformama; i kada bih pomislio da u ovom spisu ima ma i najmanje nečega, na osnovu čega bi se moglo posumnjati da patim od takvog ludila, bilo bi mi vrlo žao što je objavljen". Njegovo je temeljno političko načelo (čak ga nastoji utemeljiti i kao spoznajnoteorijsko!) direktno stoičkog porekla - radije menjati svoje potrebe no poredak svetski. On odbacuje sva ranija mišljenja u koje je imao poverenje i traga za vlastitim dokazima istine sveta u kome jeste i u čiju pravednost, gle apsurda, jedan Dekart - ne sumnja.

Kako to već obično biva, mogli bismo reći da je Dekartova zamisao nove interpretacije sveta motivisana starom, uvek postojanom željom za religijskom pravovernošću, istom onom koja sve dotadašnje (i potonje) ne/osvešćene reformatore Zapada denuncira kao verske "ortodokse" i bezmalo "borce za stare pravice". Skoro da se može govoriti o pravilu, ako ne već i zakonitosti po kojoj socijalni lomovi i epohalno nove institucionalne forme i odnosi, nastaju više iz želje za reintegracijom starih - no iz potrebe za uspostavljanjem novih istina. Tako je i Dekart u nastojanju da obezbedi sigurno i bezuslovno znanje; da stvori (zatvoreni) racionalistički sistem koji bi konačno odstranio antagonizme između čoveka i sveta - zapravo utemeljio modernu filozofiju i sve njene protivurečnosti smeštene u igru sistema i metode, subjekta i totaliteta, itd. Želja da se iz teorijskog diskursa (ipak) opravda postojeći svet i pripadajuća vera, dovela je do radikalnog raskida teorije i prakse pri čemu je nadolazeći svet novog praktičnog života uvek iznova neuspešno nastojao da se integriše u dotrajale ideale socijalnog i političkog.

Međutim, uprkos svemu tome (nezavisno od ne/prikrivene apologije postojećeg), jednom konstituisana metodska sumnja imanentno teži prevladavanju postavljenih okvira (formalni princip) i ona tada poprima sasvim jeretičke dimenzije u odnosu na izvorno postuliranje. Tako se Dekartova pozicija ne može bez ostatka izjednačiti s apologetskom. U tom slučaju Dekart se još jednom pojavljuje kao Hegelov preteča.

Najzad, ukoliko se sada ponovo vratimo zdravom razumu i njegovoj ravnopravnoj raspodeljenosti kod ljudi, onda nas takva postavka upućuje i na izvesni, neočekivani - ali ipak prisutni utopijski momenat kod Dekarta. Reč je očitovanju duha ideje jednakosti koja se kod njega izražava kao mogućnost svih da dostignu pravo, jasno i razgovetno, tj. istinito znanje. Da bi se takvo znanje, kao i njemu primeren život postigao, neophodno je pridržavati se određenih pravila preko kojih se dospeva do istine. Te regule su principijelno dostupne svima koji za njih pokazuju interes. Iz tog teorijskog polja važenja lako se dospeva u ono praktično po kome zdrav razum od svima priznate osobine postaje već jedna socijalna vrlina koja čini moralnu osnovu za konstituisanje zajednice ravnopravnih političkih subjekata. Na taj način zdrav razum postaje "stalni zadatak" individuuma kome etički principi nalažu da dela u skladu sa spoznajama do kojih je došao teorijskom upotrebom razuma. Iz tog konteksta Dekart se pokazuje kao pritajeni izdanak onih prirodnopravnih teorija koje izjednačavaju pravo i razum pozivajući se na političko-etičke ideale slobode, jednakosti, tolerancije, itd. Čim su ovi označeni - utopijski diskurs je na delu.

Pa ipak, nezavisno od prikrivenog utopijskog pathosa, u epohalnom kontekstu samoodređenja subjekta, Dekartova je pozicija skoro jednoznačna: savladavanjem prirode određujem sebe - ravnam se s Božjim načelima. Racionalno ovladavanje vlastitim životom, kao neizrečeni motto Dekartovih radova, značilo je život u skladu sa principima Metode koja je promovisala i univerzalizovala izvesni "matematički moral", tj. jedinstvenog etičkog Naredbodavca koji je (kao "zdrav razum") svim ljudima podjednako blizak te se kao takav ne može držati za taštog tirana.

Prava svrha filozofije (tj. univerzalne Mudrosti koja objedinjuje prirodu i moral) jeste da objašnjava (meta)fiziku ujedno postavljajući norme za etiku. Nakon Dekarta, nezavisno od njegovih etičkih ograda i socijalnog neutralizma, uobičajilo se mnenje po kojem više vlasti nad prirodom obezbeđuje i više moralno utemeljenje. Navodno, postajući gospodari prirode, sebi istovremeno obezbeđujemo istiniti život. (.!)

Iz toga sledi Dekartu imanentna ali ne i osvešćeno bliska konsekvenca da najviša vrlina ili najveće dobro nije više meditacija o najvišem Biću (makar ona bila i najprivlačnija i duhu najugodnija), već je ono (moralno dobro) sadržano u "praktičnoj mudrosti" koja se određuje u odnosu na temeljni zadatak: prisvojiti prirodu; postati njenim vlasnikom. Istinito suđenje (o prirodi) po sebi omogućuje istinito delanje. Tako se na prividno neočekivan način (imajući u vidu da spoznaju konstituiše polazeći "iz sebe"), moderni subjekt ponovo priklanja svetu objekata čiji ga "prirodni zakoni", koje nužno mora spoznati, povratno determinišu. Zadobijanje sveta iz sebe svršava se u volji za moć koja neosvešćeno biva ponovo "kontrolisana" spolja - iz prividno neutralnog sveta objekata, iz Božje perspektive čiji Plan ostaje svagda isti. Tako je Dekart anticipirao onaj čuveni prisilni karakter modernog samoodržanja: stopiti sa postojećim odnosima moći - ili nestati. Izbor alternativa za modernog subjekta je tako, uprkos umišljenosti o neograničenosti mogućnosti, već u samom začetku njegove, činilo se beskrajne odiseje - bitno sužen. Naša današnja stvarnost to nam nesumnjivo potvrđuje.

Vladimir Cvetković Fakultet odbrane i zaštite Oktobar 1996.

Vladimir Cvetković

Descartes" Moral Philosophy

(Summary) The main purpose of Descartes' philosophy was to create a system of knowledge by means of which it would be able to remove antagonisms between man and his natural and social environment. Although the theoretical aspect of this endeavour predominated over his opus, practical connotations were involved in it, too. Descartes was the first who formulated the idea of modern practical reason that the substance of our existence as rational beings consists in governing the nature. In that way philosophy of subjectivity explicitly defined its aims and implicitly pointed to its limits. The great founder of modern subjectivity, who doubted about all erstwhile "truths", didn't suspect in righteousness of the world. This discrepancy inside his critical position is typical for the modern age: building of a new world and governing the nature - alongside with relying on the established, traditionally formed institutions of power.

key words: Descartes, common sense, moral philosophy, morality