Slobodan Žunjić BORČANSKI POGLED NA FILOZOFIJU

I

Jedan para-filozofski skribent ne bi bio to što jeste kada bi ga ono što je napisao obavezivalo više od toalet-papira, koji ravnodušno koristimo i zatim nehajno odbacujemo. Nenad Daković se stoga nije mnogo osvrtao na prigovore da je u polemici o Koplstonovoj Istoriji filozofije naprosto izmislio čitav niz stvari zbog kojih bi jarko morao pocrveneti svako ko se nije, poput njega, sasvim srodio sa takoreći svakodnevnim kršenjem svih uzusa struke i etike javne reči. Ovaj naš balkanski "postmodernik" odavno je, međutim, sebe imunizovao kako u odnosu na imanentna merila teorijskog rada tako i u odnosu na uobičajene zahteve javnog opštenja, pa se zato ni ovog puta nije osetio previše prozvanim da objašnjava javnosti zašto je pokušao da je obmane na najvulgarniji mogući način - simuliranjem znanja, krivotvorenjem fakata i lažnim prikazivanjem tuđih stavova.

Umesto da se nekako opravda zbog učinjenih prekršaja i izrečenih neistina, on je čitav svoj novi tekst pod komunalnim naslovom "U Borči nema vode" utrošio na to da bi me u svom "postmodernom" stilu, prostim tvrdnjama bez ikakvog pokrića, okvalifikovao kao "idiosinkratičara" i "filistra". "Idiosinkratičar" sam zato što sam ocenio da Koplstonova Istorija filozofija, uprkos svim svojim slabostima, predstavlja "obuhvatan, informativan i veoma korektno napisan pregled evropske filozofije" , dok je Bubnerova hrestomatija, bez obzira na sve svoje pedagoške kvalitete, mala po opsegu i uz to namenjena ciljnoj grupi nižeg obrazovnog nivoa od one kojoj se obraća Koplston. "Filistar" sam pak zato što sam pokazao da je potpuno netačna Dakovićeva tvrdnja da spomenuta hrestomatija jeste jedna "upravo objavljena" istorija filozofije, kao što je netačna i dopunska izjava ovog prikazivača da u "Reclamu" postoji i "Istorija filozofije P. Lipkea u II toma".

Već na osnovu rečenoga je jasno da Daković reči "idiosinkratičar" i "filistar" upotrebljava u posebnom, idiolekatskom, ili još preciznije - svom idiosinkratičkom smislu. Moje navedene ocene bi se, naime, smele nazvati idiosinkratičnim samo ukoliko bi se moglo pokazati da su one izraz tek jednog ličnog, "iščašenog" stava i da u tom smislu nisu ni objektivne ni utemeljene. Ja sam ih, međutim, izrekao na osnovu činjenica i analize sadržaja koja podleže intersubjektivnoj proveri. Recimo, vrlo lako se može utvrditi koliko je Koplstonova Istorija filozofije obuhvatna i upotrebljiva u nastavi (u devet opsežnih tomova u njoj se jasno i pregledno izlaže razvoj filozofije od predsokratovaca do savremenog egzistencijalizma) kao što je lako izmeriti i veličinu knjižica iz Bubnerove hrestomatije i utvrditi da su one po svim važećim standardima "male" u najdoslovnijem smislu te reči (format: 9 X 14 cm). Nadalje, Koplstonov pregled evropske filozofije, koji se u stranoj periodici ocenjuje kao "najbolja istorija filozofije na engleskom govornom području", napisan je prvenstveno za potrebe "studenata" koji istoriju filozofije izučavaju "uporedo sa sistematskom sholastičkom filozofijom", dok se Bubnerova hrestomatija u izvodima iz recenzija, koje sama izdavačka kuća "Reclam" reprodukuje na kraju svojih publikacija, izričito preporučuje kao prateće štivo za izučavanje nauke o društvu u "višim razredima" srednje škole.

To su činjenice koje može zanemariti samo neki potpuno zaslepljeni idiosinkratičar, tj. onaj koji se, poput Dakovića, u svojim ocenama upravlja prema endogenim činiocima svoga telesnog sastava (u ovom slučaju, videćemo, prema nedostatku vode), dok bi se onaj ko ih uvažava pre morao nazvati nekim drugim (tome suprotnim) imenom. Ali kod Dakovića je sve izokrenuto, pa tako on i svoje prikazivanje knjiga, koje je uglavnom puka ekspresija njegove neosmišljene predilekcije za vulgarno shvaćenu (tj. neshvaćenu) "postmodernu", ne smatra idiosinkratičkim, iako ono ide ne samo ispod svih standarda, nego i "mimo čitavog sveta" (recimo, niko osim Dakovića nije do sada prevođenje Koplstona ocenio kao "necelishodno" i "filozofski neopravdano" niti je tvrdio da da je postmoderna samo "nereflektovana renesansa" Vizantije a da između "bele metafizike" Nikolaja Velimirovića i "bele mitologije" Žaka Deride postoji ni manje ni više nego "henologija"!.).

Prema Dakoviću, međutim, onaj čije intelektualne reakcije odstupaju od svih intersubjektivnih merila nije idiosinkratičar, dok je to oponent koji se trudi da svoje ocene utemelji na objektivnim pokazateljima. Najsmešnije od svega je da me za idiosinkratičko držanje Daković optužuje u napisu u kome se sam, usred filozofske rasprave o istorijama filozofije, žali da je "već kasno" i "prilično mračno" (dok piše svoj odgovor), da u Borči (prigradsko naselje u kome obitava ovaj osebujni filozof) "nema vode" i da mu, najzad, elitizam znanja "ide na ..." (što je, naravno, razumljivo ako se uzme u obzir činjenica da Daković muku muči sa osnovama čak i opšte obrazovanosti, ali nije jasno zašto bi tom njegovom ličnom mukom trebalo da se opterećuju i čitaoci stručnog časopisa u kome se podrazumeva da je ta muka odavno prevladana).

II

Slično idiosinkratičko preokretanje značenja i upotrebe reči zapažamo i u Dakovićevom korišćenju izraza "filistar". Umesto bilo kakvog pokušaja da se nekako opravda zbog neverovatnih neistina koje je izrekao o Bubnerovoj hrestomatiji, vremenu njenog objavljivanja, te o izdavaču " Istorije filozofije P. Lipkea u II toma", Daković, kao da krivotvorenje činjenica i laganje nije ništa nedopustivo u filozofiji, nastavlja vrlo bodro u istom šlinger-stilu, a moje insistiranje na istinitoj informaciji čitateljstva naziva "bolesnom idiosinkrazijom" i "filistarskim resantimanom". Za ovog našeg razbarušenog filozofa uvažavanje činjenica je očevidno nešto vrlo pokudno ("rđavi akademizam") , pa čak i bolesno (s tim u vezi on ukazuje na moj "bolesni karakter"), dok je njihovo falsifikovanje oličenje "drugačijeg mišljenja" i uopšte "slobodnog duha", koji ne robuje "bibliografskim" i drugim akademskim stegama, već daje puni odušak vlastitoj subjektivnosti u fabrikovanju dezinformacija, izvitoperavanju činjenica i difamaciji svoga oponenta.

Komičan momenat u ovakvoj primeni naziva "filistar" je to što Daković smatra da na ovaj način podražava Ničeov odnos prema Davidu Štrausu, mada time, iako to uopšte ne primećuje, na sebi samom baš potvrđuje ono značenje ovog termina koje je Niče razvio u prvom Nesavremenom razmatranju. Ako je filistar u toj izvedenoj upotrebi ove reči onaj koji samo uobražava da je obrazovan i kulturan, a zapravo to nije, onda je pravi filistar u našoj filozofiji upravo Nenad Daković, što, pored ostalog, potvrđuje upravo činjenica da on i ne zna kakvo značenje u stvari imaju izrazi "idiosinkratičar" i "filistar". Naravno, to mu nimalo ne smeta da te izraze obilato primenjuje na svoga oponenta, jer kao što kaže Niče: "malodušni i sramežljivi naši filistri svakako nisu" (19), te se stoga ne treba čuditi što Daković "pobednički" i sa visine "ističe svoje zahteve i pretenzije" (bez pokrića), a "sumnjom da je bolestan i prenapregnut odstranjuje svako neprijatno zanovetalo" (15), koje ga podseća na njegovo vlastito neznanje (pored mog "bolesnog karaktera" Daković ukazuje i na moju "urođenu preosetljivost", "paranoidnost" i "zagriženi temperament").

Daković se, dakle, ne nalazi na strani Ničea već na mestu njegovog primera kome skoro u dlaku nalikuje. Kao Ničeov filistar i on nastupa sa "teatralnim izrazom kojim se služi u borbi sa protivnikom" (31), piše "raspojasano" (46), "sedeći na neplodnom i opasnom živom pesku novinskog stila" (56), "od agresivnih reči bira što je moguće uvredljivije" (32), a u čitanju oponentovog teksta "samo odbija, poriče, zabašuruje, začepljuje uši, ne obazire se" (12). Sve te svima nama dobro poznate crte Dakovićeve prikazivačke prakse Niče je duhovito žigosao u delu Davida Štrausa čiju frazeologiju Daković na frapantan način ponavlja praveći filistarske hipostaze od filozofskog mišljenja kao da ono postoji izvan misaone aktivnosti: "mišljenje ... misli" ili (ako je "akademsko") "ne misli" - govore složno Daković i njemu srodni domaći skladatelji novog zvuka. Niče, kome je takav način pisanja bio smešan (upor. njegovu analizu iskaza "munja seva"), nije stoga mogao da se čudom načudi kako je moguće da "jedan takav tip" izraste do moći glavnog sudije u stvarima savremene kulture.

To što i Dakoviću, kao i Ničeu, smetaju "pedantne i trezvene potrebe" (48) samo je sporedan detalj, koji ne bi trebalo da nas zavede u odnosu na bitnu razliku, a to je da Niče još više prezire Dakovićeve vrline: neobrazovanost, neznanje, pojmovnu konfuziju i zamućivanje stvari. Niče doista nije robovao akademskim manirima u citiranju i navođenju literature, ali kao čovek sa vrlo dubokim i pouzdanim obrazovanjem nije pravio ni elementarne greške u pozivanju na tekstove filozofa, niti je bio sklon da se služi klevetama i lažima u prikazivanju tuđih spisa (to je za njega bio manir "niskih duša" i prostih "piskarala"). Stoga Ničeovo prenebregavanje nekih akademskih manira nema nikakve veze sa Dakovićevim ogrešenjem o zahtev da se ne ide ispod akademskog nivoa znanja: dok je prvo primer slobodoumnog prevladavanja konvencija, ovo drugo kao "ispodilaženje" kulture još nije ni doseglo nivo neophodne urednosti, preciznosti, koherentnosti i razumljivosti.

III

Naravno, i moje ocene pojedinih tekstova i stavova se, kao i sve druge, mogu osporavati, ali to osporavanje se mora zasnivati na činjenicama i mora biti izvedeno u argumentativnom duhu. Oba ova zahteva Daković, usled svog nedovoljnog poznavanja materije i slabe logičke kulture, nije u stanju da zadovolji i zato pribegava idiosinkratičkim interpretativnim tehnikama u kojima odlučujuću reč ima njegova zarozana nazovi-"postmoderna" subjektivnost. Već i vrapci na grani znaju da ovaj novinski filozof u svojim nadaleko "slavnim" prikazima "svuda opet", kako je Niče primetio povodom Davida Štrausa, "nalazi (isključivo) jednoliki otisak sebe sama" (12), a nikada samu stvar. Pošto paslika toga otiska jeste "rašepurena nakaza" koja "kao petao stoji pred ogledalom i sa svojom slikom razmenjuje zadivljene poglede" (9), facit Dakovićevog oglašavanja u javnosti je u tome da se na taj način u tiražnoj štampi i medijima "drsko šepuri" samo obična "budalaština" (56). Kako to samoproduciranje koještarija i elementarnog neznanja izgleda u praksi može se videti u skoro svakom Dakovićevom napisu, a ja sam posebno skrenuo pažnju na nekoliko najupečatljivijih proizvoda te navalentne ignorancije u diskusiji oko Koplstonove Istorije filozofije.

Tokom ove rasprave u Dakovićevim tekstovima smo, između ostalog, mogli da pročitamo kako je Koplston jedan biskup, koji je svoj pregled istorije filozofije sastavio kao "visoki činovnik crkve" (iako Koplston ne zauzima nikakav položaj u crkvenoj hijerarhiji i ne pristupa istoriji filozofiji u tom smislu instrumentalno), kako je umesto Koplstona trebalo prevesti Bubnerovu Istoriju filozofije, koja je "upravo objavljena" (iako ta knjiga uopšte nije prava istorija filozofije već jedna srednjoškolska hrestomatija tekstova, koja se, povrh toga, već dve decenije koristi kao priručnik, pa se stoga nikako ne može tretirati kao nekakva novost), kako se Toma Akvinski "ozbiljno bavio pitanjem koliko anđela može stati na vrh čiode" (iako se to pitanje nigde ne postavlja u Tominom opusu, pa se on njime uopšte nije ni mogao baviti, a kamoli ozbiljno), kako je Jovan Damaskin prevodio svoju Dijalektiku na srpskoslovenski jezik, iako je Jovan Damaskin umro pre nego što je crkvenoslovenski jezik uopšte postao jezik pismenosti, kako je isto to "u zapadnjačkom duhu" zatim učinio Dionisije Popović, iako je on dao poslednji prevod na osnovama starog jezika itd. itd.

Nije uvek lako utvrditi da li su ova Dakovićeva ogrešenja o činjeničke istine samo posledica ozbiljnih propusta u prethodnom obrazovanju ili je reč i o namernim prekršajima kodeksa javne reči kako bi se nešto filistarski ušićarilo i u javnom poslu. No, to u krajnjoj liniji i nije odlučujuće, jer je ishod uvek isti, bez obzira da li se radi o običnom neznanju ili svesnom falsifikovanju, koje se ponekad doista približava stvaralačkom umeću veštih podvalanata. Ako do krivotvorenja najčešće i dolazi slučajno, usled nedovoljnog poznavanja ili nerazumevanja stvari, nije redak slučaj da se ono kod Dakovića javlja i u produžetku spontane greške koja se naknadno hoće zabašuriti ili drugačije prikazati. Taj tip Dakovićevog literarnog postupka dobro ilustruje njegovo najnovije "razjašnjenje" zamešateljstva sa "Istorijom filozofije (izvesnog) P. Lipkea u II toma", a navodno "u izdanju Reclama".

Da podsetim: pošto se ispostavilo da takvog naslova nema ne samo u opštem katalogu izdavačke kuće "Reclam" nego ni u generalnom katalogu nemačke knjižarske mreže u kome se navode svi raspoloživi nemački naslovi na tržištu, te da takva knjiga nije notirana čak ni u čuvenoj Minhenskoj državnoj biblioteci, s pravom se (s obzirom na Dakovićevu sklonost ka fabuliranju podataka) javila sumnja da li takva knjiga (i takav autor) uopšte postoji. Evo kako Daković odgovara na tu sumnju (a to je ujedno i jedina tačka iz mog prigovora koju on kako tako - a videćemo odmah kako - pokušava da razmotri): "Elem, famozni Poul Luebcke ipak postoji, u kratkom Ueber die Herausgeber stoji: "Poul Luebcke, geb. 1951. Studium in Kopenhagen, Freiburg, Heidelberg und Leuven, lehrte Philosophie and der Universitat Roskilde von 1981 bis 1988 an der Universitat Arhus."

To je sve. Nema nikakavog podatka odakle potiče ovo Ueber die Herausgeber, kako glasi tačan naslov knjige P. Luebckea, gde je i kada ona izdata, ukratko nema svega onog što je inače normalno i potrebno navesti kada se pozivamo na neku knjigu, a što bi pogotovo bilo neophodno učiniti kada se stvarno hoće otkloniti sumnja u valjanost datih podataka. Daković ili ne zna ili zbog nečega nije u stanju da pruži tražene podatke. Iz toga što više ne spominje izdavačku kuću "Reclam" može se ipak posredno zaključiti da je on prećutno priznao kako takvog naslova nema u "Reclamovoj" produkciji. Bilo bi, naravno, korektno kada bi on to i otvoreno rekao, izvinio se zbog greške i onda naveo ime pravog izdavača kako bi potkrepio svoje pozivanje na jedan potpuno nepoznat naslov. Međutim, ništa od toga. Daković ne samo da nije spreman da javno prizna grešku, makar i u vidu bezazlene omaške ili propusta, već na osnovu ove šture notice s visine deli lekcije o "zatupljujućim kanonima akademskog filozofiranja", a onog koji traži da se u javnosti ne istupa sa neistinitim bio-bibliografskim podacima naziva "akademskim asketskim/ kapelarom", "akademskom kreaturom", "akademskom (svešteničkom) egzistencijom" i "akademskim autistom" (!). Prema Dakoviću, ova beleška nejasnog porekla, takva kakva jeste dokazuje da "P. Luebcke" postoji i time, s tih nekoliko oskudnih naznaka "zur Person", kako veruje naš mislislac iz Borče, trijumfalno okončava diskusiju o spornoj stvari.

Uzmimo da zaista postoji taj "P. Luebcke" o kome govori citirana beleška, premda se uz nju ne daje nikakav verodostojan izvor, a njen tekst sigurno nije primer dobrog nemačkog jezika, što se vidi i iz nemogućeg završetka: "predavao je filozofiju na univerzitetu Roskilde od 1981. do 1988. godine na univerzitetu Arhus" (ova rečenica bi imala smisla samo ukoliko bi se posle reči Roskilde nešto umetnulo). Pa ipak, bilo bi previše pretpostaviti da je Daković sam mogao da formuliše i jednu takvu nemačku rečenicu i da je on ovu belešku sam "izumeo" kao i raniji "podatak" o "Reclamu" (verovatnije je da je on nju kao i mnoge druge stvari samo "preuredio"). Ali, i ako je ova beleška u osnovi autentična, to ne znači da Daković može da se ponaša kao da je sada sve u redu sa njegovim pozivanjem na izmišljenu "Reclamovu" knjigu, jer glavni problem nije bio da li postoji "P. Luebcke" (koga zanima jedan anonimni profesor filozofije sa univerziteta Roskilde.), već da li postoji "Istorija filozofije P. Lipkea u II toma". Prema tome, čak i ako citiranu belešku o "P. Luebckeu" nije izmislio sam Daković ona ne otklanja sumnju u pogledu Dakovićevog naslova, jer isti problem ostaje i dalje: da li kolegi, koji je prethodno izmislio podatak o "Reclamu, možemo sada poverovati da ova beleška zaista potiče iz jedne prave istorije filozofije.

Pažljivija analiza beleške pokazuje da za sumnju itekako ima razloga i da Daković ovde zapravo glumi bibliografsku nemarnost (iako u drugim manje važnim fusnotama navodi sve potrebne podatke) i to zato da bi opet zamutio pravo stanje stvari. Ali u toj Dakovićevoj infantilnoj skrivalici njegova beleška ipak otkriva mnogo više nego što bi on sam želeo. Jer, pogledajmo čime se to zapravo pokriva ovaj borčanski filozof, koji godinama ratuje s navođenjem (i još više s poznavanjem navedenih) bibliografskih jedinica, premda je, kao prikazivač, bar taj deo zanata morao već odavno da savlada. Iz beleške doznajemo najpre to da je autor o kome je reč po svoj prilici Danac (što je svakako zanimljiva okolnost koja jasno pokazuje koliko je Daković bio ozbiljan kada je sa ovom bibliografskom jedinicom istupio kao da je reč o knjizi koja se da uporediti sa važnim istorijama filozofije, - sada se ispostavlja da bi njen autor trebalo da bude neki ne baš mnogo poznat i značajan danski profesor filozofije). Nadalje, beleška otkriva da taj "famozni Lipke" i nije pravi autor ovog naslova već samo urednik i to jedan od urednika (množina: die Herausgeber!) knjige koju je Daković, videli smo, našem svetu obznanio kao "Istoriju filozofije P. Lipkea u II toma", a u "izdanju Reclama".

Nije teško zapaziti da je Dakovićev prvobitni proglas u priličnom neskladu sa ovim što on sada navodi i da je prava priroda publikacije koju je on proglasio za Istoriju filozofije i dalje vrlo misteriozna. Pošto nam knjiga nije dostupna, a Daković smatra da u javnoj polemici ne treba da bude korektan ni prema čitaocima, a kamoli prema oponentu, o njenom sadržaju, pod pretpostavkom da uopšte postoji, može se sada samo nagađati. U najboljem slučaju po Dakovića reč je o zborniku tekstova različitih autora koji se odnose na pojedine teme (iz istorije filozofije.), tj. zborniku koji je kolektivno pripremilo više urednika. Ali sve i da je to tako, a to je bitno drugačije od onoga što je Daković na početku rekao, jedan zbornik se može prikazivati kao istorija filozofije s još manje prava od hrestomatije, a Daković je, ne zaboravimo, ovaj naslov uveo da bi, posle promašaja s Bubnerom, ipak pokazao da zna za neku istoriju filozofije.

Sledstveno tome, Dakovićevo pozivanje na ovu knjigu bilo je ne samo pogrešno nego i potpuno neumesno (po principu "spomeni bilo šta čega se setiš ili bilo šta što ti padne na pamet samo ako to nije Koplston"). Da bi to zamaskirao i tako onemogućio dalju diskusiju Daković sada izbegava da pruži potpune podatke o naslovu, mestu i vremenu izdanja knjige, te o izdavačkoj kući, koja stoji iza njegovog naslova. Pošto je to izostavljanje uobičajenih podataka suviše upadljivo prati ga oštro intoniran napad na "navodno znanje ili puko i pusto navođenje kao "znanje"", što je vrlina samo "izvesne akademske blagoglagoljivosti". Ovaj napad treba da zastraši sve koji bi akademski (kako drugačije.) i dalje pokušavali da provere prvobitnu (očevidno netačnu) Dakovićevu izjavu, kojom je on želeo da prikrije poraznu činjenicu da nije u stanju da navede nijednu jedinu stranu istoriju filozofije, koja bi mogla biti prevodilačka alternativa Koplstonovom pregledu.

IV

Onoga kome je fabuliranje postalo životni poziv, a neistina temeljni egzistencijalni modus, nema više puno smisla opominjati zbog krivotvorenja teksta i izmišljanja "činjenica". Kada se laž jednom usvoji kao jednakopravna sa istinom ne pomažu više nikakva upozorenja, kritike i molbe da se ipak očuva bar minimalna razlika između stvarnosti i fikcije. Tu razliku nije, međutim, više moguće održati, tim pre što je poznato da osobe izložene ozbiljnoj nestašici vode vrlo lako dobijaju halucinacije, a Daković, kako nas i sam obaveštava, piše dok "u Borči nema vode". Očevidno zahvaćen snažnim bunilom usled velike dehidracije on sada kaže da "nije problem u tome što se ovaj naš "profesor Vagić" koji se umesto đavolom bavi angelima ili vizantijskom filozofijom, za koju sam veli da nije filozofija (vidi njegov napis u Gledištima), već u tome što bismo zbog njegove idiosinkratičnosti svi morali da se bavimo angelima, kako se on ne bi osećao ovako ili onako".

Kada je nestašica vode tako velika, kao što je tih dana izgleda bila u Borči, onda, naravno, našem "filozofu" počinju da se priviđaju razne čudne stvari, poput "angela" ili "profesora Vagića". S obzirom na stanje u kome se nalazio, Dakoviću ne treba stoga previše zameriti što je uobrazio da se ja bavim "angelima" i da onda zbog toga "svi" (koji svi.) moraju da se bave "angelima", e da se ja ne bih osećao ovako ili onako. Kada se posle velike žeđi (ili mamurluka.) bude okrepio "ladnom" vodom lako će mu se objasniti da se ja niti bavim angelima, niti to očekujem od drugih, već samo tražim da onaj ko o angelima, poput Dakovića, pretenduje na merodavan sud, mora o tome ipak ponešto i znati, a koliko Daković o tome zna vidi se iz njegovog zgražavanja što se u jednom logičkom stavu Jovana Damaskina pojavio izraz "angel" u svojstvu primera. Uzimajući u obzir situaciju s vodom i osvetljenjem u Borči zanemarimo, međutim, ove žednikove fantazme, a takođe i više nego indikativan detalj da je Daković, po svom običaju, u navedenoj rečenici napravio još jedan od onih svojih čuvenih komičnih gafova, zbog kojih se o njegovim prikazima u stručnoj javnosti zbijaju najžešće šale, - on je, naime, predsednika ideološke komisije Vagića iz Brešanovog komada Nečastivi na filozofskom fakultetu pobrkao sa progonjenim profesorom Fausnerom, združivši na ovaj način ujedno dželata i žrtvu. Nije važno ni to što je tim svojim ukrštanjem dobio nemoguć (kentaurovski) spoj "profesor Vagić", premda bi onaj ko se poziva na ličnosti iz nekog komada morao da zna ko je u tom igrokazu ko, ali Daković to ne zna ni u filozofskim tekstovima, a kako će mu to onda poći za rukom (odnosno "za glavom") i u dramama koje uopšte nije čitao. ,Za utvrđivanje stupnja do koga je delirijum žeđi doveo borčanskog filozofa mnogo je važnije obratiti pažnju na ono što mi se tu pripisuje kao stav o vizantijskoj filozofiji sa upućivanjem, preko posebne fusnote (broj 10), na jednu svesku časopisa Gledišta. Ponavljam još jednom: u citiranoj Dakovićevoj rečenici stoji da se ja bavim "vizantijskom filozofijom, za koju i sam veli(m) da nije filozofija"! U svom upućivanju na ovaj moj članak Daković ne navodi stranu na kojoj se nalazi ovo moje poricanje filozofskog karaktera vizantijske filozofije, iako sve ostale njegove fusnote, koje se odnose na moje tekstove, sadrže i oznaku odgovarajućih strana. To nije slučajna omaška, jer takve stranice u ovom slučaju nema; kada bi se navela bilo koja strana iz mog članka lako bi se utvrdilo da ja na navedenom mestu ne zastupam stav koji mi je Daković "velikodušno" podmetnuo kao kukavičje jaje.

Nigde u navedenom članku, a ni u bilo kom drugom tekstu, ja ne "velim" da "vizantijska filozofije nije filozofija". Naprotiv, u svojim radovima nastojim da pokažem kako vizantijska filozofija, iako se razvijala u sveodređujućem hrišćanskom svetonazornom okruženju, nije bila samo teologija, jer je u Vizantiji od početka postojala i jaka svetovna tradicija filozofskog obrazovanja i do kraja su bili očuvani sadržaji stare helenske filozofske misli. Kako je onda Daković mogao da napiše nešto takvo, odnosno kako je mogao da izmisli nepostojeći stav oponenta. Odgovor je jednostavan - sve to mu zgodno dođe u njegovom mahnitom podizanju peska u vazduh, a pošto u nedostatku vode popuštaju ionako slabe "simulacione" kopče sa realnošću - on sve može napisati - pa tako i jednu ovakvu notornu neistinu. No, to nije i jedina neistina u Dakovićevom napisu, već samo jedna od tačaka njegove "otkačene" uobrazilje.

V

Uprkos svim mogućim nevoljama s vodom i osvetljenjem, koje bi u normalnim okolnostima čak i jednog borčanskog filozofa navele da se najzad mane ćoravog posla s prikazivanjem tuđih tekstova, Daković nastavlja da radi po starom, jer je u njegovom radnom programu zlatnim slovima upisana "pobednička" parola "idemo dalje". Kao da prethodno nije napravio nikakav (a pogotovo ne katastrofalan) poremećaj u svom prikazu filozofskih realija, on mirno produžava "štimovanje rezultata" i u svom najnovijem napisu. Serija izmišljotina se nastavlja bukvalno u svakom retku, a najveća gustina fikcionalističke mase (uz propratnu oskudicu vode) ostvaruje se u onom delu napisa u kome se filozof iz Borče ponovo vraća na Koplstonovu Istoriju filozofije kako bi demonstrirao nemoguće - da ja o Koplstonovoj knjizi imam isti sud kao on - a nemoguće se, naravno, može demonstrirati samo simulacijom i krivotvorenjem.

Daković je već ranije tvrdio kako se mi slažemo u oceni da je Koplstonov pregled "osrednja sholastičko štivo", premda bi, kada bi to doista bilo tačno, polemika među nama bila bespredmetna i zato nemoguća. Osim toga, kada bismo on i ja imali identično mišljenje o karakteru i vrednosti Koplstonove Istorije filozofije, onda moja ocena te knjige ne bi bila idiosinkratična, kakva je ona prema ovom "postmoderniku", koji svoju subjektivnost infantilno doživljava kao suštu objektivnost, jer bismo je u tom slučaju nas dvojica delili i na taj način joj pribavljali intersubjektivnost. Ali Daković ne mari mnogo ni za održivost svojih tumačenja ni za elementarnu logiku kojom treba da ih poveže. To mu utoliko lakše pada što on i ne zna šta zapravo zastupa, ili bar do toga ne drži više nego do hartije na kojoj stalno "drlja" svoja "tumačenja".

Pošto je ipak uvideo da moja formulacija o tome kako Koplstonova istorija filozofije nikada ne pada "ispod solidnog standarda" jezuitske istoriografije nije saglasna sa njegovom ocenom o "osrednjem sholastičkom štivu" (jer moj iskaz sugeriše da je opšti nivo ove knjige viši od tog proseka), on sada "u hodu" menja vlastito stanovište, a da o tome sklizavanju uopšte ne polaže račun ni sebi ni čitaocima, što svedoči da ovaj prvak borčanske filozofske scene ima veoma savitljiv intelektualni i moralni torzo. Dok je, naime, u početku tvrdio da je Koplstonova istorija filozofije osrednja knjiga "prosečnog jezuite", koju nije bilo "celishodno" i "opravdano" prevoditi, on sada govori nešto samo naizgled slično, ali u biti potpuno pomereno i bitno različito - "da je osrednji Koplstonov sholasticizam sporan". Za razliku od prve tvrdnje, koja je apsolutno neosnovana, jer je Koplstonova knjiga potreban i vredan priručnik koji je napisao izuzetno obavešten i filozofski obrazovan autor (što ja ističem na više mesta u predgovoru), ova nova Dakovićeva teza (ako izuzmemo atribut "osrednji", koji stvara privid da je reč o istom stavu), naravno, stoji, kao što stoji za bilo koje drugo stanovište, ali nije predmet naše rasprave, tim pre što se ja u predgovoru uopšte nisam bavio "Koplstonovim sholasticizmom" već samo njegovim shvatanjem istorije filozofije.

Sve što sam u predgovoru napisao o Koplstonovom tomizmu svodi se na to da je ovaj, opredeljivanjem za spekulativno saznanje, "otvorio široko vrata prodoru filozofskih postupaka i sadržaja i u ono područje koje je u kontemplativnoj struji hrišćanske teologije isključivo zaposedala biblijska predaja istine", da je u njemu "relativizovana tradicionalna ideja pereniske filozofije", te da on stoga predstavlja ""otvoreno" stanovište koje se i dalje razvija preko drugih filozofija". Ako se izuzme jedna fusnota u kojoj komentarišem Koplstonovo teističko isključivanje beskonačnog regresa u međusobnoj uslovljenosti bića, sve što sam rekao su, dakle, pre pozitivne nego negativne opaske o Koplstonovom filozofskom stanovištu. Stoga je Dakovićeva završna priča o mojoj "žestokoj" i uz to, naravno, "idiosinkratičkoj... reakciji na Koplstonov sholasticizam", isto toliko nerazumljiva koliko i fantastična, jer se ja o tom "sholasticizmu" (lepe li samo reči), kao što se da videti, uopšte nisam ni izjašnjavao, a pogotovo ne negativno. Prema tome i u navedenoj Dakovićevoj tvrdnji se oseća pogubno dejstvo nestašice vode u Borči.

VI

Dok je u prethodnom slučaju "samo" pomerio smisao vlastitog stava o Koplstonovoj knjizi, u najvećem delu svog novog napisa Daković je krenuo da pozitivno značenje mojih stavova, izokrećući njihov smisao i referencu, pretače u negativne iskaze, ne bi li tako, na kraju ovog svog neočekivanog dramatskog preobražaja, počeo Koplstona čak i da "brani" od mojih ocena, u kojima je pronašao zamaskirane negativne afekte. Jer, kako kaže Daković, i onda kada moja "idiosinkratička zlovolja" hvali Koplstona, ona "to radi s gađenjem. Najbolji primer za to je upravo Žunjićeva "pohvala" Koplstona od koje bi se ovom digla kosa na glavi! I to već od prve rečenice njegovog mrzovoljnog predgovora... tako se, velim, Koplstonova Istorija filozofije već u prvoj rečenici ovog predgovora "nalazi na samom rubu onoga područja koje pripada filozofskoj literaturi"."

Prvo pitanje koje čitalac ove neočekivane Dakovićeve rehabilitacije "prosečnog jezuite" mora sebi postaviti glasi, naravno, gde je tu uopšte neka "pohvala" koju je ovaj borčanski spisatelj najavio kao kontra-fon spomenutom "gađenju". Kao što se lepo vidi, tekst koji Daković citira ne sadrži nikakvu pohvalu, pa ni onu s gađanjem i mrzovoljom. Zaboravivši usled prevelike žeđi kakvo značenje ima obična reč "pohvala" Daković je, dakle, počeo ovu da upotrebljava čisto psitacistički (kao puki skup zvukova) i stoga su izgledi da se u stvarnosti teksta nađe nešto što bi odgovaralo njegovoj najavi isto tako dobri kao i pokušaj da se s papagajem zapodene razgovor na osnovu onoga što ova ptica ume da "kaže". Ali zaokret u sferu papagajskog (fittakos) govora niti je sve niti je vrhunac ovog ukidanja semantičke funkcije jezika izazvanog dugotrajnom oskudicom vode.

Prvu rečenicu iz mog predgovora, koja treba da bude potvrda "mrzovoljnog" dela ove inače (navodno) "pohvalne" kombinacije od koje se (uprkos tome) "diže kosa na glavi", Daković je tako isekao da je ona dobila bitno drugačiji smisao, kojim je, povrh svega, neposredno vezana za Koplstonovu Istoriju filozofije. Koliko je to vezivanje "opravdano" vidi se iz cele rečenice koja glasi ovako: "Na samom rubu onog područja koje pripada filozofskoj literaturi poodavno se ustalio jedan pomalo potcenjen, ali zato ništa manje tražen i potreban rod velikih i celovitih prikaza istorijskog razvoja filozofije." Kada se u obzir uzme čitava ova rečenica, koju je Daković vrlo "smisleno" skratio u svom "citiranju", postaje jasno da se u njoj uopšte ne govori o Koplstonovoj knjizi, već načelno o svim velikim i celovitim prikazima istorijskog razvoja filozofije. Dakle, "rubno područje filozofske literature" nije specifična odrednica Koplstonove knjige kao takve, već opšta kvalifikacija svih opsežnih istoriografskih pregleda za koje se zna da (iz razumljivih razloga) ne predstavljaju velika filozofska i autorska dela, pa ih stoga sami filozofi vrlo često potcenjuju. A i da se taj stav odnosi izravno na Koplstona, u njemu se ne može naći ni trunke "mrzovolje" i "gađenja" o kojima govori Daković. Naprotiv, poenta je u tome da je to "potreban" rod u filozofskoj literaturi i obrazovanju i da se on zapravo neopravdano potcenjuje. No, Dakoviću sve to ništa ne znači i on spremno izokreće puku konstataciju o stavu pojedinih filozofa u moj tobožnji negativni vrednosni sud o Koplstonu. Za ovo izokretanje nema drugog objašnjenja do to da je on moj predgovor čitao lišen trezvenjačkog dejstva vode, koje, eto, tada nije bilo u njegovoj Borči.

VII

U situaciji kada ne funkcioniše normalno vodosnabdevanje, Dakoviću, naravno, malo znače jasne ograde u nekom tekstu, koje izričito isključuju njegove "interpretativne" dodatke ili skraćenja, jer je on i inače lake ruke u pripisivanju nepostojećih stavova kao što je uvek spreman da izostavi i ono što je nedvosmisleno rečeno. Ovo pomanjkanje elementarne hermeneutičke pouzdanosti, koje prikazivačku ambiciju našeg filozofa iz Borče stalno izlaže najširem mogućem podsmehu stručne javnosti, višestruko se potvrdilo i u njegovom najnovijem tumačenju mog odnosa prema Koplstonovoj Istoriji filozofije.

Svoju interpretaciju mog predgovora Daković izvodi postupkom vrlo "selektivnog" čitanja i "postmoderne" fragmentacije teksta ne bi li tako dobio ono što mu u datom trenutku odgovara, a to se opet, zavisno od situacije s vodom u Borči, može znatno promeniti od jedne do druge replike. Kada se međusobno uporede Dakovićevi prilozi u ovoj polemici vidi se da je on u svakom sledećem koraku zaboravljao šta je prethodno napisao i o mom stanovištu i o vlastitoj interpretaciji tog stanovišta: počeo je s primedbom da sam pokazao "neviđenu tolerantnost" prema "ovom biskupu" (!), a "prosečnom jeuziti" (što jasno pokazuje da bar tada nije bio nimalo ravnodušan prema ovom "osrednjem sholasticizmu" ), nastavio s tezom da sam napravio "negativnu recenziju" Koplstonove knjige (s kojom se on u tom trenutku složio), da bi na kraju završio tvrdnjom da sam Koplstona "hvalio" s "neskrivenim prezirom" (zbog čega on sada oseća potrebu da "jadnog oca Koplstona" uzme u zaštitu). Teško je zamisliti veću sposobnost protejske transformacije čak i u glumačkoj profesiji.

Moj "neskriveni prezir" prema Koplstonu očituje se, prema Dakoviću, u sledećoj rečenici: "Posle monumentalnih istorija filozofije Ibervega, Celera i Erdmana u XIX veku, koje su prvenstveno bile namenjene stručnjacima, u našem stoleću se, izgleda, životnijim pokazuje onaj vid filozofske istoriografije koji, uprkos neskrivenom preziru pravih filozofskih posvećenika poglavito teži da zadovolji zahteve znatno šire i rastegljivije obrazovanosti. Tipičan primer takvog prikaza celokupne istorije filozofije, koji unapred računa sa "prosečnim čitaocem", predstavlja višetomna Istorija filozofije koju je 1946. godine 43 započeo učeni engleski jezuita - otac Frederik Koplston."

Svako ko ume da čita zapitaće se, nakon upoznavanja sa ovim odlomkom, čime se to u ovom odlomku iskazuje "prezir" prema Koplstonu ako se žanr u kome je napisana njegova istorija filozofije tu naziva "životnijim" od uskostručnog žanra koji oličavaju Ibervegova, Celerova i Erdmanova istorija filozofije. Jedini prezir o kome se u navedenom tekstu govori jeste prezir filozofski visoko obrazovanih pojedinaca prema svakoj vrsti popularizacije, ali taj prezir se odnosi na čitav jedan tip filozofske literature namenjen "prosečnom čitaocu", a ne na samog Koplstona. Povrh svega, ja taj prezir osobno ne prihvatam, jer u tekstu polazim od toga da svaki žanr ima svoje zakonitosti i da se svako delo mora procenjivati u skladu sa pravilima svoga roda, a u tom pogledu Koplston zaslužuje najveće moguće pohvale. S druge strane, sam Koplston je potpuno svestan toga da njegova istorija filozofije pripada popularno napisanim pregledima i da nije pisana za stručnjake (što i sam priznaje: "nisam pisao ovu istoriju ni za stručnjake ni za specijaliste"), pa ga prosta identifikacija roda kome pripada njegova knjiga ne vređa, jer se on za njega hotimično opredelio.

Ali to što ne smeta Koplstonu, smeta evo "pravdoljubivom" Dakoviću, premda on Koplstona naziva "prosečnim jezuitom" i "činovnikom crkve", čija je knjiga kod nas "neopravdano" prevedena, "valjda u duhu ekumenizma, pa šta košta da košta". Ova nova Dakovićeva rola može se razumeti samo u sklopu pokušaja da se upotrebom jačeg make-up-a u drugačijem svetlu prikaže vlastita pozicija. Da bi se usled borčanskog mraka i nestašice vode neopaženo ratosiljao ranijih neopreznih ocena, Daković je svoj vlastiti prezir stoga u cool-stylu pripisao meni, a za tu operaciju mu je, kao u primitivnoj religiji, bilo dovoljno samo spominjanje reči "prezir" - i to u rečenici kojom se taj prezir zapravo dovodi u pitanje. Ovaj obrt nije, međutim, neko veliko iznenađenje, jer ako u naselju u kome Daković stvara svoje prikaze tako dugo nema vode, nije se mnogo čuditi što proizvodi njegove hermeneutičke veštine toliko pate od opasnog nedostatka blagotvornog dejstva ove tekućine.

VIII

Alatkama, koje su tako kobno onih dana presekle dovod vode u Borči, u potpunosti odgovaraju Dakovićeve hermeneutičke makaze. Njima on iz mog predgovora vadi samo kritičke objekcije, dok priznanja, koja u celini remete onu pojednostavljenu sliku Koplstonove knjige, stvorenu u sušnim uslovima njegovog borčanskog staništa, naprosto iseca i izostavlja. Kako ta metoda polovljenja teksta izgleda najbolje se vidi iz sledećeg primera. Daković "citira" jednu moju "negativnu" opasku o Koplstonu ovako: "u čisto filozofskom pogledu Koplstonova Istorija filozofije teško može da se nazove vrednim i podsticajnim ostvarenjem, ali svojom obuhvatnošću..." i tu se ovaj navod naglo prekida uprkos tome što je jasno da je izostavljen glavni glagol započete rečenice, bez koga ono završno "ali" ostaje da visi u vazduhu. Neprirodno sečenje treba da zabašuri propratna Dakovićeva meditacija o mojoj navodnoj "akademskoj zavisti zbog "obuhvatnosti"" u kojoj reč "zavist" opet gubi svoje normalno značenje, pošto je jasno da ja iskreno hvalim tu Koplstonovu obuhvatnost.

No, dok čitalac pogodi o čemu je tu zapravo reč, možda će i zaboraviti da mu je Daković uskratio glavni deo "citirane" rečenice. A to što je Daković izostavio glasi u produžetku ovako: "(4500 strana), a nadasve svojom širokom upotrebljivošću, ona mora, bez pogovora, da bude svrstana u najznačajnija dela tzv. pomoćne filozofske literature." Dakle, Daković je izostavio ni manje ni više nego moju izričitu ocenu da je Koplstonova knjiga jedno od "najznačajnijih dela" u tzv. sekundarnoj filozofskoj literaturi. Kada se izostavi jedan takav stav, onda se, naravno, lakše može manipulisati sa kritičkim ostatkom rečenice i tako dobiti ono što se hoće, a hoće se, verovali ili ne, nešto sasvim oprečno onome što je stvarno rečeno.

"Zaturena" ocena da je Koplstonova Istorija filozofije jedno od najznačajnijih dela u tzv. pomoćnoj filozofskoj literaturi nipošto nije usamljen iskaz u mom predgovoru i stoga se kod Dakovića ne radi tek o slučajnom previdu jedne rečenice ili jednog njenog dela. Posle ovoga se, naime, u mom predgovoru kaže da je Koplstonov priručnik "danas postao jedan od najpopularnijih pregleda istorije filozofije, ne samo na Ostrvu nego uopšte u anglosaksonskom svetu, pa i šire... Koplstonova Istorija filozofije je popularna u dvostrukom smislu te reči: po pristupačnom načinu izlaganja i po tome kako je prihvaćena od šire čitalačke publike. Od nje ima i stručnijih i misaonijih istorija filozofije, ali malo koja može sa njom da se meri u preglednosti i informativnosti. Sve dobre odlike tipično engleskog načina izlaganja (jasnoća, razumljivost, ekonomičnost) Koplston je združio sa, za ostrvske prilike, retkim respektom prema tradicionalnim filozofskim sadržajima. Iz tog spoja nastala je obimna, ali jezgrovito napisana istorija filozofije." Nadalje: "To je uspela kompilacija sa zavidnom dozom koherencije i utvrđenim merilima za valorizovanje izvornih i preuzetih sadržaja." Najzad, posle kritičkih primedbi izrečenih na adresu Koplstonove obrade pojedinih istorijskih partija, ja zaključujem: "Svi spomenuti i drugi nedostaci Koplstonove Istorije filozofije ne dovode u pitanje osnovne kvalitete koji je preporučuju kao vrlo koristan priručnik za prvu orijentaciju u filozofskoj tradiciji. Čitaoci će u njoj naći informativan, jasan i zanimljiv pregled razvoja evropske filozofije."

Sve je ovo Daković morao da "previdi" kako bi mogao da tvrdi da je moj predgovor napisan s "mrzovoljom" i "prezirom". Ti afekti postoje, međutim, samo u njegovoj "borčanskoj obradi" moga teksta i u potpunoj su suprotnosti sa stavovima koje sam u predgovoru zastupao. Zato je njih Daković i pokušao da prikrije. I to je na izvestan način (imajući u vidu njegovo shvatanje polemike) razumljivo. Da je Daković sve što sam ja stvarno napisao citirao korektno, on bi teško mogao da tvrdi to što tvrdi, a njemu je stalo da po svaku cenu to tvrdi, pa je stoga njegova interpretacija neminovno morala dobiti nasilan, krivotvoriteljski smisao. Naravno, ponekad može doći do nesporazuma među oponentima zato što tekst nije najbolje shvaćen, ali u ozbiljnom časopisu niko do sada nije na Dakovićev način pokušavao da prosto zabašuri relevantne delove interpretiranog predloška i da onda tvrdi nešto što je u potpunom neskladu sa njim. Pri tom Daković detinjasto misli da je dovoljno da on u svom citatu preinači tekst i da će to onda u javnosti glatko proći kao prava slika stvari, jer se, kako on veruje, niko neće setiti da proveri njegove navode.

Dakovićeva interpretacija osnovne linije moga predgovora ima, dakle, isto toliko veze sa samim tekstom koliko i pustinjska fatamorgana (nastala usled žeđi) sa stvarnošću. Uopšte, tajna Dakovićevog interpretativnog manira, koji se već toliko profilisao da ga možemo nazvati "borčanskim hermeneutičkim stilom" (ili: tumačenjem u uslovima teške oskudice vode), leži u prostom previđanju ili hotimičnom izostavljanju pojedinih delova teksta, čime se omogućava pravljenje "slobodnih" generalizacija o tako osakaćenom predlošku, što u krajnjem ishodu dozvoljava zaključivanje na osnovu polurečenica, nekog sporednog ili iskrivljenog detalja, a samim tim i vrlo "stvaralačko" učitavanje vlastitih, uglavnom, somnambulnih teza. Iako je ovakvo shvatanje hermeneutike održivo samo u borčanskoj krizi s vodom ili njenom nadomeštanju drugim (vatrenijim) tekućinama, ono je za Dakovića postalo metodološka podloga vrlo razgranate prikazivačke delatnosti iz koje niko do sada nije uspeo da stekne primeren utisak o knjigama koje su imale tu "sreću" da u novinama budu zabeležene rukom ovog prigradskog mislioca.

IX

Ako neko misli da je ovom već impozantnom količinom neistina iscrpljena lista mojih stavova, koje je Daković u uslovima velike žeđi u Borči izvitoperio u svom krivom prikazivačkom ogledalu, onda takav čitalac očevidno nema puno iskustva sa spisateljskim proizvodima naše borčanske "postmoderne" privrede, koji su u celini satkani od čistih obmana i falsifikata. Sve što je do sada navedeno predstavlja, naime, tek mali isečak iz poslednjeg poduhvata te produkcije, čija bi potpuna analiza zahtevala bar još ovoliko strana koliko je do sada utrošeno. Međutim, pošto je ta borčanska niska izmišljotina odveć duga da bi se ovde mogla prikazati u celosti, opisaću samo još jednu od njenih najblistavijih perli. Da bi unekoliko otupeo oštricu mog kritičkog suda o njegovom autorskom delu, Daković se upinje da pokaže kako taj moj negativni sud nije nikakav izuzetak i kako sam ja na isti način negativno ocenio i Koplstona i Bubnera: "prvi je diletant, drugi malen". Na ovaj način i u ovom respektabilnom društvu njemu je sada lakše da podnese moj nimalo povoljan sud o njegovoj doista irelevantnoj i idiosinkratičkoj knjizi - i to je svakako razumljiva psihološka reakcija. Ako neko tako ocenjuje i značajna filozofska imena poput Koplstona i Bubnera (Daković ih familijarno oslovaljava sa "jadni otac Koplston i Ridriger"!.) onda nije čudno što on nema puno lepih reči i za nemušte pokušaje jednog marginalnog autora kakav je nesumnjivo Nenad Daković. Možemo, dakle, računati da su kod čitateljstva probuđene simpatije za našeg postradalog prikazivača prevedene filozofske literature, koji se, kao hobijem, eto, bavi i pisanjem autorskih eseja.

Jedina (za Dakovića svakako zanemarljiva) nevolja u svemu tome je što ja nešto takvo nigde i nikada nisam rekao ni za Koplstona ni za Bubnera. Daković je sve to ponovo izmislio, a asocijativni tok kojim je do tih svojih izmišljotina došao više je nego smešan. Uostalom, pogledajmo. Koplstona sam, prema Dakoviću, proglasio "diletantom" zato što sam rekao da on "ne vidi da jedino istorija filozofije može da nas sačuva od diletantizma u filozofiji". Prema Dakovićevom rezonu lopov je, dakle, svako ko ne vidi da nas zakoni spasavaju od lopovluka. I kako sada malom Dakici objasniti da izgovoriti to što je on naveo ne znači reći i da je i sam Koplston diletant u filozofiji. Iz navedenih reči ne može se, naime, direktno doći do zaključka da je Koplston "filozofski dilatant koji nije uspeo da reši ono filozofsko jedne istorije filozofije" - a upravo mi takav zaključak Daković imputira. Da ne govorimo o tome da sam ja u stvari rekao nešto bitno različito, naime, to da Koplston u svojim refleksijama iz jedne druge knjige (ne, dakle, iz Istorije filozofije) ulogu istorije filozofije svodi na korektiv i korisnu dopunu našeg mišljenja i ne pripisuje joj onu temeljnu važnost koju ova ima u hegelovskoj i hermeneutičkoj tradiciji.

U tom sklopu sam doista napisao rečenicu iz koje Daković izvlači zaključak da sam Koplstona nazvao filozofskim diletantom: "Koplston ne vidi (tu, na tom nivou teoretizacije) da jedino istorija filozofije može da nas sačuva od diletantizma u filozofiji zato što prošlost filozofije, bili mi toga svesni ili ne, bitno određuje naše filozofsko razumevanje isto onako kako svako razumevanje biva određeno razumevanjem koje proističe iz tradicije, kulture i jezika." Ali time se ne kaže da je Koplston diletant u istoriji filozofije, jer je on veoma upućen u prošlost filozofije, a još manje da je on filozofski diletant, jer on u svom filozofiranju uvek vodi računa o tradiciji filozofije. U svojoj misaonoj praksi Kolpston se, naime, kao što to često biva, uopšte ne drži ovog nedovoljno promišljenog programskog stava, nego, naprotiv, pridaje veliku važnost istoriji filozofije. Sve je to Daković prevideo da bi izveo svoj presni zaključak kako je Koplston "filozofski diletant" i kako bi tu sirovu tezu meni onda stavio u usta. On je, dakle, s jedne strane, prenebregao moj izričiti iskaz da Koplston "ulaže mnogo truda, znanja i smisla da bi u svojoj istoriji što bolje prikazao razvoj evropske filozofije", a s druge je (u moje ime) diletantizam, koji ja spočitavam onima koji istinski ne poznaju istoriju filozofije (a takav je upravo naš filistar), pripisao čoveku, kome se on, među engleskim filozofima najmanje može pripisati.

Po Dakovićevoj logici se, naravno, sve može tvrditi na osnovu svega ili još bolje, na osnovu ničega, a Dakovićevo pisanje je najbolji primer upravo takvog načina "mišljenja" u kome se ozbiljno tvrdi sve što može pasti na pamet čoveku čija je svest ozbiljno pomućena nedostatkom vode. Zaključivanje koje je takvu svest dovelo do tvrdnje da ja Bubnera zovem "malim" zato što sam za knjižice "Reclamove" hrestomatije, izdate u redakciji ovog tibingenskog profesora filozofije, rekao da su male, još je puerilnije od napred navedenog i na njega ne treba trošiti ni reči komentara. I još nešto. I u slučaju Bubnera, kao i u slučaju Koplstona, moja ocena nije bila jednoznačna ni u pozitivnom ni u negativnom smislu. Naprotiv, nastojao sam da pokažem i kvalitete i slabosti njihovih knjiga s onu stranu nekritičkog uzdizanja i paušalnog odbacivanja. Stoga se na mene ne mogu odnositi Ničeove reči iz o filistrima koji "poznaju samo suprotnost između kađenja i spaljivanja". Ali, Daković tvrdoglavo hoće da ih primeni na mene kako bi prostim imenovanjem utvrdio da sam ja filistar. To nije nimalo korektno s njegove strane, pa ipak treba biti pravedan u osudi takvog njegovog držanja. Nije ovde na delu samo otvorena mržnja prema oponentu, koja zaslepljuje ionako pravolinijski usmerenog Dakovića. Izmučen velikom nestašicom vode on naprosto nije više u stanju da pravilno razume iole diferenciranije stanovište nekog autora, te da onda, u skladu sa tim, korektno interpretira tuđi tekst sa svim njegovim dvoznačnostima. Što se tiče ispadanja iz okvira stručnih standarda, koje Daković za sebe reklamira ("s onu stranu klišea i standarda") , nikada nisam sporio da njegovi tekstovi spadaju u tu kategoriju, jedino sam to "iskakanje" iz minimalnih zahteva filozofske obrazovanosti sasvim drugačije vrednovao od njega.

X

Na kraju ovog odgovora dolazim i do Dakovićevog "kentaurovskog" spajanja filozofije i politike. Da bih ilustrovao koliko Daković svojim stavom, kako nije bilo "celishodno" i "opravdano" prevoditi Koplstonovu Istoriju filozofije, odstupa od ocene drugih naših prikazivača ove knjige, ja sam naveo i sud jednog zagrebačkog recenzenta (M. Belića). Na to Daković otpisuje ovako: "ovo prizivanje Zagreba u pomoć u Žunjićevom slučaju deluje zaista otužno, jer se ovaj branitelj struke svojevremeno belicistički sablažnjavao zbog mojih javnih apela za mir". Kao što se lepo vidi, Daković smatra da se na tekstove iz Zagreba s pravom može pozivati samo onaj ko se tokom ovog rata istakao "javnim apelima za mir" ili ih je toplo podržavao, dok je ta mogućnost uskraćena filozofu, koji je imao drugačije držanje, drugim rečima, u filozofskoj raspravi je, prema Dakoviću, neophodna moralno-politička podobnost a stringentnost filozofskih argumenata se izvodi iz "pravilnog" političkog stava. Daković uopšte ne shvata da je to tipično totalitarističko i staljinističko shvatanje filozofije i teorijskog rada, a ukoliko to i shvata, on očevidno nema ništa protiv takvog shvatanja, jer mu ono veoma konvenira, pošto, prema njegovom mišljenju, on sam reprezentuje tu instancu koja treba da bude merilo tražene intelektualne ispravnosti.

Jedan od razloga našeg spora unutar Filozofskog društva bilo je upravo ovo Dakovićevo prebrzo spajanje filozofije i politike. O tome je ovde reč a ne o stavu prema ratu i miru. Ja nisam osporavao ničije apele za mir, a pogotovo ne na "belicistički" način (to je samo još jedna bedna Dakovićeva izmišljotina), ali sam žestoko osporavao (kao što ću uvek osporavati) pretenziju pojedinih naših filozofa da svoju bučnu aktivnost u prilog mira poture kao jedinu i adekvatnu stručnu legitimaciju u filozofiji i stručnom udruženju. U tom smislu sam osporavao i Dakovićevu stručno nepotkrepljenu kandidaturu za predsednika FDS, njegovu autoistorizaciju te aktivnosti, a onda (u tom sklopu) i neprincipijelnost njegovog zalaganja za mir tokom sukoba na tlu bivše Jugoslavije. Pošto Daković nema pouzdano sećanje, a uz to je sklon i friziranju činjenica, navodim ovde završni deo moje replike iz tog vremena objavljene u Književnoj reči: "Daković i njemu slični intelektualci očevidno ne priznaju autonomiju i izdiferenciranost pojedinih sfera života, jer svuda i uvek traže svoje ratno pravo - da sve, pa naravno i filozofiju, struku i instituciju, instrumentalizuju u svom "svetom" pohodu za "mir". Njima pri tom ne pada na pamet da bi se njihov protest protiv rata mogao izraziti i na druge prikladnije načine, individualno i kolektivno, te da bi se njegova "institucionalizacija", koju takođe niko ne isključuje (ali izvan stručnog udruženja) mogla izvesti i preko stranaka, posebnih pacifističkih organizacija i drugih oblika političkog delovanja. Pošto ne veruju u vlastitu težinu i u moć argumentovane reči, oni traže bespogovornu disponibilnost čitave ustanove, koja, međutim, može istinski postojati kao ustanova samo ako uvažava pravo svih članova na različita politička uverenja i stavove. Ta težnja da se svoj politički stav učini obaveznim i za stručnu instituciju, samu filozofiju i teorijsko delovanje kao takvo, otkriva u pozadini jedan u suštini totalitaristički pojam javnog i političkog rada, koji neće mnogo koristiti borbi za mir, a sigurno če biti veoma poguban za struku.

I da ne bude zabune: nije ovde reč o stavu prema "miru", već o tome gde i na koji način se ti stavovi u društvu sa izdiferenciranim sferama (javnosti, privatnosti, struke i politike) mogu primereno artikulisati i polititčki zastupati. Teza Dakovića i njegovih drugova da samo oni ("usamljeno") osuđuju rat i apeluju za mir u najboljem slučaju jeste znak glupave arogancije. Protiv rata a za "mir" su i Genšer i Izetbegović i Karadžić i Tudjman i Milošević i Klinton i Demirel, ali svaki pod svojim uslovim i na svoj način. Daković i "mirovnjaci" njegovog kova su tu osobeni samo zato što su navodno za "mir" bez uslova, što, naravno, zvuči veoma lepo i načelno, kada to u praksi ne bi bilo isto što i biti za mir pod uslovima najjačeg činioca u datoj situaciji. Stoga se ti naši vajni filozofi-mirovnjaci najčešće i javljaju kao puka transmisija određene konstelacije moći koja hoće da nametne "mir" u skladu sa svojom promenljivom voljom ili doktrinom (recimo, za celovitu Hrvatsku, jedinstvenu i građansku Bosnu, ali ne i građansku i jedinstvenu Jugoslaviju)."

Kao što se lepo vidi iz navedenog teksta, ja uopšte nisam osporavao apele za mir kao takve, već sam dovodio u pitanje način na koji je Daković te svoje verbalne akcije za mir formulisao u stručnom udruženju i posebno njegovu pretenziju da njima nadomesti svoju nedovoljnu stručnu kompetenciju u filozofskom životu. U tom smislu sam, priznajem, sa njim, vodio i jedan kadrovski spor, jer sam načelno protiv toga da predsednik FDS može postati neko ko nije objavio nijednu relevantnu istraživačku studiju. Sve ostalo je Daković tome osnovnom sporu naprosto pridodao kao što je i moju kritiku njegovog uprošćenog i vulgarnog shvatanja postmoderne nadogradio u moje odbacivanje postmoderne tout court.

XI

Daković, naime, tvrdi da ja postmodernu doživljavam kao "intelektualnu patologiju i anomiju", odnosno kao puki "oblik idiosinkrazije". Iako sam se u mom prethodnom napisu izričito ogradio od svake pomisli da se moje primedbe na račun Dakovićeve "postmoderne" mogu mehanički i u istom obliku primeniti i na podsticajne tekstove prave filozofske postmoderne, Daković opet pokušava da se od kritike zakloni iza značajnih rezultata francuske savremene filozofije koje nije u stanju ni da prati, a kamoli da preuzme s potrebnom suptilnošću i razumevanjem. Da se oko toga ne bi više plele sitne zabune, biću sasvim izričit. Daleko sam od svake pomisli da omalovažim vredne i zanimljive pokušaje mislilaca, poput Liotara ili Deride, koje veoma cenim, a pogotovo ne bih kao proizvode "intelektualne patologije i anomije" ocenjivao postmoderna dela u raznim umetnostima koja mi se veoma dopadaju. Navedena formulacija (što jasno proizlazi iz celine moga teksta) odnosi se isključivo na domaću recepciju, ili bolje rečeno, vulgarnu verziju "postmoderne" (pisanu uvek pod znacima navoda, jer ona predstavlja samo karikaturu izvornog postmodernog kretanja, koje Daković uza sve svoje verbalno zaklinjanje više kompromituje nego što mu doprinosi) i naročito na Dakovićevo vlastito shvatanje simulacije, kao figure koja pokriva njegovo brisanje svake razlike između činjenica i fikcija, između istine i laži, te između znanja i neznanja.

Prirodan zahtev da onaj ko meritorno hoće o nečemu da piše mora, bar u osnovnim crtama, poznavati i predmet o kome donosi sudove, Daković, međutim, u prostačkom stilu kvalifikuje kao "desni elitizam koji mu ide na..." Ovaj njegov sočni "komentar" pokazuje vrlo zorno ne samo kako to njegovo "neakademsko mišljenje misli" već i kako ono (borčanski) razumeva teorijski rad u filozofiji. Ukratko, insistiranje na solidnoj obrazovanosti, poznavanju osnovnih činjenica i preciznosti izričaja - kako se ne bi pravili komični zapleti poput onog o Jovanu Damaskinu kao prevodiocu Dijalektike ili ovog najnovijeg o "profesoru Vagiću" - Daković oseća kao nepodnošljivi elitizam i to onaj "desni". Iz ove formulacije jasno proizlazi da on sebe u stvari ubraja u buntovne "levake" rasterećene svake obaveze da nešto znaju kada izriču svoje vruće parole "s onu stranu klišea i standarda". Razume se, ako je to sada pravi smisao stare podele na levo i desno, i ako je levičar sada samo smušenjak s više ambicije nego kondicije, onda priznajem, radije biram da skupa s našim lucidnim kolumnistom doviknem: "žao, momci, odoh desno!"

Slobodan Žunjić Filozofski fakultet, Beograd 1996