Promocija knjige ,,Dinulovići” Vere Crvenčanin

Knjiga kao deset monografija

Knjiga gospođe Vere Crvenčanin Dinulovići, pored svih nesumnjivih istorijskih, pozorišnih i teatroloških vrednosti, poseduje još jednu bitnu karakteristiku: ni jednog trenutka nije dosadna. Do tog zaključka će podjednako doći svi potencijalni čitaoci, bilo da su obični ljubitelji teatra, ili pozorišni stručnjaci. Knjiga je pisana lepim jezikom, lako čitljivim stilom i, kada su ovakve knjige u pitanju, ima retku osobinu: isisana je iskreno.

Gospođa Crvenčanin izbegava lažnu objektivnost, suvoparnost iskaza i hladnoću dokumentarizma. Sve odlike, koje su, na žalost, prisutne u mnogim našim teatrološkim studijama. Autor ne preza (a to i sama unapred, u predgovoru, i priznaje) od toga da, kada su Dinulovići u pitanju, bude lična. Ovaj njen subjektivan pristup pisanju pozorišne sage o deset pozorišnih poslenika, koji delaju u tri generacije, u vremenskom periodu koji obuhvata skoro vek i po, nipošto ne treba tretirati kao manu.

Pri tom, suditi o knjizi Dinulovići Vere Crvenčanin kao improvizatorskom, impresionističkom, sentimentalnom spisu značilo bi biti u priličnoj zabludi. Ova neobična knjiga utemeljena je na postojećim, do sada dostupnim dokumentima i predstavlja značajan doprinos našoj pozorišnoj istoriji. Po čemu je još osobena ova knjiga? Više puta je konstatovano da ovdašnja kulturna istorija oskudeva u monografijama značajnih velikana srpske prošlosti. To je, bez sumnje tačno, i posebno se odnosi na životoopise mnogih teatarskih poslenika. Međutim, knjiga gospođe Crvenčanin nije monografija. Ona zapravo predstavlja monografiju o deset izdanaka jedne porodice, o ljudima koje spaja isto prezime. No, oni nisu kao Jovanovići, oni su deo iste, uže porodice. Ovu tezu ne obara činjenica da sve Dinuloviće, koji su ovde popisani ne vezuje pravo, direktno, krvno srodstvo. No, oni su ipak ista porodica, imaju, dakako, isto prezime, ali im je zajednički imenitelj i posvećenost pozorištu. To je posvećenost celog njihovog bića, bez ostatka, bez rezervne varijante i rezervnog zanimanja.

U knjizi je reč o onima koji su rođeni kao Dinulovići, ali tu su i snaje i posinci, pridošlice, i svi oni zajedno su nosioci autentične ljubavi prema pozorištu. Svi oni pripadaju umeću života na sceni i svetoj pozorišnoj tajni, bez ostatka.

Velika bi greška bila konstatovati da se ovo prezime sve ređe sreće na pozorišnim plakatima, i uopšte u našem teatarskom životu. Setimo se, međutim, arhitekte Raše Dinulovića koji se bavi građenjem pozorišta, što je takođe pozorišna posvećenost, a nedavno sam imao sreću da upoznam i Miodraga Dinulovića, studenta pozorišne režije. On će, dakle, nastaviti lozu Dinulovića.

Dušan Č. JOVANOVIĆ