Zoran T. Jovanović

Sudbina pozorišnog komada ,,Kancelarijsko vreme” Čede Popovića

Posle premijere pozorišne igre u jednom činu Kancelarijsko vreme Čede Popovića 19. februara 1909. na sceni Narodnog pozorišta, predstava je, zbog protesta beogradske Opštine, skinuta s repertoara i nije doživela ni jednu reprizu. Vlast je našla da joj je naneta uvreda i odmah je preduzela kaznenu meru – ukinula finansijsku pomoć Pozorištu za tu godinu.

Šta se, zapravo, dogodilo? Nije li bio po sredi nesporazum ili je vlast bila vređana? O čemu govori komedija Čede Popovića i ko je autor prestave, koja je podigla popriličnu prašinu u beogradskoj kulturnoj javnosti u godini Aneksione krize?

Najpre valja reći da je autor Kancelarijskog vremena Čeda Popović (1866-1911) bio viđena ličnost tadašnjeg kulturnog miljea Beograda i Srbije, istaknuti humoristički pisac, autor desetak knjiga satiričnih i oporo humorističkih priča. Posebno je bio popularan po feljtonima Ćatina pisma koji su izlazili u Jakšićevoj ,,Štampi” (1902-1914). U Stanojevićevoj Enciklopediji Veljko Petrović je ocenio da su Popovićevi radovi ,,uz Domanovićeve spise, najbolji srpski pamfleti, koji, iako oštro stranački obojeni i odnoseći se na aktuelnosti, imaju, osim dokumentarne, i čisto književne vrednosti”.¹ Danas malo ko zna za ime Čede Popovića jer su i značajnija imena naše književnosti nepravedno zaboravljena. S obzirom na sudbinu svog dramskog prvenca, mada je najavljena i druga njegova komedija u četiri čina, Čeda Popović više se nije pojavljivao na srpskim pozornicama.

U prvoj deceniji ovog veka Narodno pozorište u Beogradu, produžavajući repertoarsku liniju negovanja i podsticanja domaćeg dramskog stvaralaštva, redovno je raspisivalo godišnje konkurse za nova, savremena dramska dela. U sezoni 1908/9, pod upravom Mihaila Markovića, vršioca dužnosti upravnika i Riste Odavića, takođe vršioca dužnosti dramaturga, nagrađena su dva Nušićeva komada Jesenja kiša i Hadži Loja i drama Snovi Milivoja St. Predića (1885-1957). Pored ova tri dela iste sezone izvedena su premijerno još osam dramskih tekstova srpskih pisaca, među kojima se našao i Čeda Popović s delom koje se zbiva u Beogradu, u ,,vreme sadašnje”. Za komedijski žanr publika je uvek pokazivala naklonosti te se s radoznalošću očekivao dramski prvenac popularnog beogradskog feljtoniste. Mesec dana pre ove premijere scensko oživljavanje imala su Dorćolska posla Čiča Ilije Stanojevića, koja će odmah osvojiti publiku i te prve sezone imati čak sedamnaest izvođenja. Slučaj je hteo da Kancelarijsko vreme Čede Popovića ne doživi ni reprizu.

Kad se počne tragati za pojedinostima vezanim za postavku jednočinke Čede Popovića dolazi se do različitih podataka u postojećim štampanim repertoarima. Tako, npr. pedantni i inače pouzdani Živojin Petrović u svom Repertoaru² pogrešno pripisuje režiju Iliji Stanojeviću umesto Savi Todoroviću, a u kapitalnom delu Petra Volka Pisci nacionalnog teatra³ tačno se navode svi podaci sem u imenima dva lica gde umesto Drugi i Treći poslužitelj stoji – učitelj. No, srećom, sačuvan je premijerni plakat predstave iz koga se mogu sasvim izvesno dobiti potrebni podaci, pa tako sasvim nestaju sve moguće zabune. Dakle, premijera se odigrala u četvrtak, 19. februara 1909, u režiji Save Todorovića, a  u podeli su učestvovali sledeći glumci: Prvi šef – Sava Todorović, Drugi šef – Radomir Petrović, Treći šef – Aleksandar Milojević, Prvi služitelj – Mihailo Dimitrijević, Drugi služitelj – Jevrem Božović, Treći služitelj – Vladimir Tasić, dok je Božidar Šaponjić Činovnik s kratkim rukavima, Zorka Todosić Dama pod gustim velom, a Đorđe Belkić liferant Mijat.⁴

List ,,Štampa” u kome je Čeda Popović bio ugledni saradnik, najavljuje premijeru iz pera stalnog ,,pozorišnog referenta” kako su se tada oslovljavali pozorišni kritičari. Pod pseudonimom Gr. najverovatnije se krije Svetolik Grebenac (1887-1957), akreditovani kritičar ,,Štampe”, kako navodi Pozorišni godišnjak za sezonu 1907-1908.⁵ Na dan premijere ,,Štampa” piše da za ovu predstavu vlada veliko interesovanje ,,u književnim krugovima”, jer je ovo prvi dramski rad pisca Ćatinih pisama, Palanačkih jubilara, Načelnika He-he i drugih satiričnih feljtona, a koji su ,,originalnošću i stilom privlačili na se pažnju velikog dela srpske čitalačke publike”. Na kraju, saradnik lista skeptično dodaje: ,,Želeti je samo da se komedija što bolje prikaže na pozornici, u šta mi sumnjamo”.⁶

Sutradan po premijeri ,,Štampa” donosi opširnu recenziju, bez potpisa, što navodi na pomisao da je možda njen autor sam vlasnik i urednik lista Svetolik M. Jakšić (1868-1928), istaknuto novinarsko i kritičarsko pero tog vremena. Recenzent ,,Štampe” najpre stavlja delo u širi kontekst repertoarske orijentacije Narodnog pozorišta i tvrdi da komad ,,izlazi iz okvira komada koje smo za poslednje dve-tri godine imali od naših poznatih i nepoznatih dramskih pisaca. Naviknuti na komade u kojima se na malo originalan način, manje-više nevešto, postavljaju i raspravljaju teze vrlo sumnjive vrednosti, na komade iz najnižih slojeva našega društva, s onim mladalačkim pesimizmom koji izaziva osmeh pun praštanja, na komade sa patriotskim ciljem, koji najzad nisu na odmet, naročito u ovim mutnim političkim prilikama, tako mučnim za naše pleme, – mi smo odmah pogodili da Kancelarijsko vreme neće imati ničega zajedničkog s tim komadima. Znali smo da će se g. Popović nasmejati našem činovništvu, našem neradnom i besposlenom činovništvu, koje se ubi ne radeći ništa i govoreći kako glave ne može da digne od ogromnog posla”. Recenzent zatim ističe radoznalost s kojom se očekivala pojava dramskog prvenca njihovog saradnika, ,,čoveka koji ima invencije i tačnih opažanja” nadajući se da će te odlike naći i u dramskom obliku i nalazi da su se očekivanja ispunila jer u Popovićevom komadu ,,iako pojedinosti nisu uvek najsrećnije probrane, ima i invencije, i tačnih opažanja koja nose pečat sadašnjosti, i blage ironije, i vedrine, i veselosti uz koju se meša izvesna gorčina”. Na kraju osvrta u kome se, na žalost, ne pominju glumci niti režija, stoji opaska: ,,Samo, sve nam se čini – nećemo valjda naškoditi ako ovo kažemo – da je g. Popović, pišući ovaj komad, i suviše imao pred očima Ministarstvo Finansija i Poštansko-telegrafsko odeljenje”.⁷ Međutim, nisu oni iz ,,Štampe” naškodili piscu i Narodnom pozorištu već kolege iz ,,Dnevnog lista” koji su prepoznali drukčije piščeve literarne uzore. Anonimni recenzent ,,Dnevnog lista” smatra pokušaj Čede Popovića uspelim ,,iako ne na mnogo zanimljiv način”, te obrazlaže svoj sud: ,,Kao delo Kancelarijsko vreme nije ni satira s nekom moralnom podlogom, ni šala s mnogo duha: kao komad ceo ovaj čin je bez izraza, bez pokreta i bez života. Podsećajući delom na Ben Akibine, nekoliko ponovljene dosetke, delom na duhovitost palanačkih dopisa – Kancelarijsko vreme je jedan potpuno promašen pokušaj, iako je od pisca koji inače nije bez duha i vrednosti. Pamfletska rečenica žda se u beogradskoj opštini krade kao na batočinskom vašaruž razumljiva je iz usta g. Čede Popovića ali je neoprostiva na pozornici koja ne samo uživa opštinske subvencije no ima izvesnih obzira u pitanjima strasne dnevne politike”.⁸

Osvrt je dao signal opštinskim vlastima da preduzmu odgovarajuće mere protiv Pozorišta. Badava se pisac u ,,Štampi” branio od nekorektnih recenzenata iz ,,Politike” i ,,Dnevnog lista”. Popović priznaje da ima i ,,nekih drastičnosti u komadu, ali sam nalazio da su i one potrebne zarad jače i očitije reljefnosti slike koju sam hteo dati”. Autor objašnjavajući svoje delo tvrdi da ono i nije ,,dramski rad u strogom smislu te reči” ni po formi ni po načinu obrade već da je samo ,,pozorišna slika sa sociološko-političkom tendencijom i ništa više”. E, baš ta piščeva tendencioznost je i zapela za oči vlastima, a delo je pružalo mogućnost različitim interpretacijama, pa je tako ,,Dnevni list”, naveli smo, našao da je delo pamflet protiv beogradske opštine, a odgovornost svalio na upravu Pozorišta. Pisac se nevešto brani od tih napada i kaže: ,,Kao čovek koji se, više-manje, povukao iz politike, jako žalim što mi se u ovoj prilici podmeće nešto o čemu nisam ni sanjao. U koliko se u neprijatnoj svetlosti pominje rad u opštini beogradskoj, to se ne vezuje za vreme, a ni u koliko namerno za sadašnje vreme. U opštini beogradskoj stvari idu u raskorak od vajkada, i tako će verovatno ići sve dotle dogod jednim realnim zakonom rad merodavnih faktora u toj opštini ne bude stavljen pod jaču kontrolu bilo građana bilo države”.⁹

Narednog dana, 1. marta 1909. u Srpskom književnom glasniku izlazi opširna recenzija Milana Predića u kojoj se veoma blagonaklono sudi o delu. Predić nalazi da je ,,ova slika gorka satira na jedan deo našeg društvenog života”, da je delo ,,vrlo tačan dokaz da su tužbe činovnika na veliki i teški rad potpuno neosnovane”, te iznosi osnovnu fabulu jednočinke. ,,Sva tri šefa odeljenja, koji dolaze jedan za drugim na pozornicu, uglavnom se žale na pretovarenost u poslu. Međutim, jasno je da oni ništa ne rade i gledaoci su se mogli sami u to osvedočiti... Prvi šef dolazi dockan na posao, počinje time što čita novine s kraja na kraj, zeva i radi sobnu gimnastiku... Za prvim šefom dolazi drugi, a njemu sleduje i treći. Svaki od njih uverava drugog da mnogo radi, briše čelo i uzdiše za penzijom, a trudi se da izgleda ubeđen u rad drugoga. Prvi šef govori o nesrećnoj maloj zemlji koja mora propasti, drugi se tuži na umor i očekuje skoru penziju. Treći govori o svojoj kući. I opet zatim nastaju tužbe na tešku službu i gledaoci su još jače uvereni u njihovu neosnovanost. Ona izlazi jasno i lepo iz celog komada... Pisac nam iznosi i moral ovih ljudi. Kad je prvi od šefova ostavio društvo, ostala dvojica ne propuštaju da ga ogovaraju, a kad je prvi šef, onaj s novinama i švedskom gimnastikom, ostao najposle sam, on izriče opet svoj ni malo laskavi sud o gospodinu kolegi. To je sve vrlo smešno i oštro uhvaćeno. Istina, moglo bi se potužiti da je ta psihologija dosta bleda i malo zanimljiva, ali, najposle, u činovničkim kancelarijama i ne duvaju vetrovi kakvih osobitih i velikih strasti”.

Rezimirajući svoju analizu dela, Predić zaključuje da se pisac Kancelarijskog vremena nije odlučio za veselu komediju i blagu kritiku već da se ,,drži odlučno tona strogog sudije i duž celog komada ide svojim pravim putem. On postaje suh, ali neumitan, neknjiževan ali i nepobitan. Jednom rečju, on je napisao akt optužnice protivu nerada državnih plaćenika. On je pošteni činovnik i građanin koji izobličava nepoštene, i, sam, pored toliko nesavesnih činovnika, on nam izgleda da to hoće da ostane – i u književnosti”. Predić, na kraju, dodaje još jedno opažanje: ,,Ipak je u jednom trenutku pisac hteo da zabavi gledaoce i uvodi u kancelariju prvoga šefa i jednu žensku. To je njegova ljubavnica. Taj detalj je uneo živosti u radnju i osim toga bio sasvim nov kao opažanje, jer je među ostalim već davno svima poznatim i priznatim dosetkama o našem činovništvu on jedini koji nas je iznenadio i nečemu novom naučio”.¹⁰ Na žalost, ni Predić, kao ni ostali recenzenti, ne pominju niti analiziraju pozorišnu stranu predstave zadržavajući svoju pažnju samo na književnim i dramaturškim odlikama dela.

Reagovanje Uprave Beogradske opštine bilo je vrlo brzo, samo nedelju dana po premijeri komada Čede Popovića usledila je odluka o ukidanju godišnje pomoći Narodnom pozorištu. Zato upravitelj Narodnog pozorišta Mihailo Marković već 3. marta 1909. šalje žalbu Sudu Opštine grada Beograda sledeće sadržine:

,,19. februara ove godine prikazan je u Pozorištu komad g. Čede Popovića Kancelarijsko vreme. Odbor Beogradske opštine u sednici svojoj od 27. februara našao je da je u pomenutom komadu nanesena uvreda Beogradskoj opštini i zbog toga je donesena odluka da se opštinska pomoć Narodnom pozorištu (10.000 dinara godišnje) oduzme.

Uprava Narodnog pozorišta u prvi mah ne verujući u mogućnost takve odluke, obavestila se i doista utvrdila istinitost njezinu. Moglo se očekivati da će Sud Beogradske opštine potražiti od Uprave Narodnog pozorišta obaveštenje o celoj toj stvari pre donesene odluke.

Iako, dakle, Uprava Nar. pozorišta nije konsultovana po ovoj stvari, ipak, da se izbegne neopravdano i nezasluženo kažnjavanje Narodnog pozorišta oduzimanjem pomoći, čast mi je citirati inkriminovani stav po tekstu koji je prikazivan.

Scena je ova: ,,Šef: Šta se u građanstvu čuje? Šta govore u kavani? Služitelj (zaustavi se kod vrata): Ništa se ne čije. A u kafani se baš sad razvikao jedan kažu otpušteni opštinski pisar. Veli: U Opštini beogradskoj krade sa kao na batočinskom vašaru. Smeju mu se ljudi! Šef: Magarac! Zna on šta su krađe!”

Kao što se vidi, rečenica u kojoj Sud Opštine grada Beograda nalazi uvredu za sebe potiče iz usta jednog otpuštenog opštinskog pisara, koji samim tim što je otpušten ne može upućivati pohvale nadleštvu u kojem je služio. Konstatacijom: ,,Svet mu se smeje”, dovoljno je obeležena kompetentnost njegove izjave, a šefove reči: ,,Magarac! Zna on šta su krađe!” dovoljno karakterišu svu ozbiljnost takve služiteljeve dostave.

Pored svega ovoga, i sam je pisac u svojoj izjavi, u ,,Štampi” (28. februara) i bez naročitog zahteva od Uprave Narodnog pozorišta saopštio i ovo: ,,Ukoliko se u neprijatnoj svetlosti pominje rad u Opštini beogradskoj, to se ne vezuje za vreme, a ni u koliko namerno za sadašnje vreme”.

Kao što se iz svega dosadašnjeg vidi, Uprava Narodnog pozorišta nije mogla ni slutiti da će Opštinski odbor u inkriminisanom izrazu naći uvrede za Opštinu beogradsku.

Skrećući pažnju Sudu Opštine beogradske na nezgodan položaj u koji bi se dovelo Narodno pozorište oduzimanjem dosadašnje godišnje pomoći, čast mi je zamoliti Opštinski Sud da izvoli podejstvovati kod Opštinskog odbora da Opštinska pomoć Narodnom pozorištu ostane i u ovoj godini”.¹¹ (NP, br. 645)

Početkom sledećeg meseca, 4. aprila 1909, Sud je poslao negativan odgovor navodeći da ne može ništa uraditi ,,pošto je Odbor opštinski votirajući opštinski budžet ukinuo pomoć Narodnom pozorištu za ovu godinu, i ta se pomoć u ovogodišnji budžet ne može unositi”.¹² (NP, br. 962)

Uskoro je došao kraj sezone, tokom koje je usledila smena uprave Narodnog pozorišta. Umesto Mihaila Markovića i Riste Odavića postavljeni su 17. jula 1909. Milan Grol za upravnika a uskoro i Milan Predić za dramaturga. Novi rukovodioci su, još tokom letnjeg raspusta, pokušali da izglade stvar s Beogradskom opštinom i šalju 18. avgusta novu molbu lično na ruke predsedniku Opštine grada Beograda, koja glasi:

,,Nesporazumom koji je izazvan jednom nehotičnom greškom, koju mi žalimo i zbog koje u ime Narodnog pozorišta još jednom molimo za izvinjenje, oduzeta je Narodnom pozorištu pomoć prestoničke opštine. Međutim, u vremenu kada se sa svih strana podigao glas za preuređenje i unapređenje Narodnog pozorišta, prirodno bi bilo nadati se da je prestonička opština među prvima koja će u granicama svojih sredstava pomoći unapređenje ove značajne nacionalne ustanove, koju treba podići na stepen umetnički da čini čast zemlji i čast prestonici u kojoj je.

Zato Vas, Gospodine Predsedniče, u ime Narodnog pozorišta molimo da izvolite podneti predlog Opštinskom odboru da se Narodnom pozorištu za ovu godinu odredi vanredna pomoć, a u isto vreme, u budžet za narednu godinu redovna godišnja pomoć.

Ne sumnjajući u Vaše raspoloženje i vašu gotovost da nas pomognete u ovoj molbi, smatramo za čast i ovom prilikom podneti Vam uverenje našeg poštovanja.

V.d. dramaturga,
(Milan Predić)

V.d. upravitelja,
(Milan Grol)

Članovi Književno umetničkog odbora”¹³
(NP, br. 1925)

Molba je urodila plodom, nova uprava imala je bolje sreće i naišla na veće razumevanje, te je Sud Beogradske opštine 5. septembra obavestio Narodno pozorište da mu je molba usvojena i da je već 26. avgusta Odbor Beogradske opštine rešio ,,da se Narodnom pozorištu izda iz Opštinske kase na ime vanredne pomoći za ovu godinu 5-10.000 dinara”.¹⁴ (NP, br. 2160)

Na osnovu sačuvanih priznanica vidi se da je Narodnom pozorištu, odista, u dva navrata (7. septembra i 14. oktobra) isplaćena suma od po 5.000 dinara. Tako je tandem Grol-Predić prebrodio jedno od prvih iskušenja na koji su naišli kao ,,dar” prethodne Uprave.

Početkom maja 1909. list ,,Štampa” doneo je novu vest o svom saradniku Čedi Popoviću, u kojoj se najavljuje njegovo novo dramsko delo: ,,G. Čeda A. Popović, daroviti pripovedač, pisac komada Kancelarijsko vreme, napisao je nov komad pod naslovom Naš čovek, u četiri čina. U tome komadu g. Popović iznosi žnašeg čovekaž, današnjeg čoveka i slika političke prilike i partijske odnose u našoj zemlji. Za taj komad postoji veliko interesovanje i želeti je da on što skorije bude predstavljan”.¹⁵

Na žalost, komad, koliko nam je znano, nije nikad izveden. Prilike u Narodnom pozorištu piscu ovog komada nisu išle na ruku. Krajem sezone usledila je smena uprave, kako je već rečeno, dolazak Grola i Predića, koji se nisu ni sami dugo zadržali, jer su već krajem marta 1910. podneli ostavke. Potom je došao na čelo Kuće kod spomenika Milorad Gavrilović, prvi glumac koji je postao upravnik nacionalnog teatra, da bi i sam posle sedam-osam meseci podneo ostavku i ustupio mesto ranijoj upravi – Grolu i Prediću.

Drugi razlog što novi dramski tekst Čede Popovića nije ugledao svetla pozornice, bez obzira na njegove moguće scenske kvalitete, nalazi se u negativnom glasu koji je uživao kod vlasti. Ni jedna uprava nije želela da stavlja svoj autoritet na iskušenje zbog pisca koji se i u novom delu kritički odnosi prema političkoj slici svoga vremena.

Bilo bi zanimljivo upravo danas iščitavati i štampati oba njegova dramska teksta, kojima se, na žalost, u međuvremenu zameo svaki trag.