Dušan Savković

 

Smrt gospođe ministarke

 

LICA:

 

PRVA SLIKA

 

Zid, sablasan, izrešetan. Parole: SMRT DOMAĆIM IZDAJNICIMA! ŽIVIO STALJIN! ŽIVIO TITO! ŽIVILA KPJ! MIN NJET... Udaljena topovska paljba. Knojevci sprovode uhapšene neprijatelje, civile. Neko sa ćebetom. Jedna žena u bundi. Neki mirno prolaze, neki protestuju. Sumrak. Knojevci osvetljuju put lampama. Udaljena topovska paljba, ali i reski mitraljeski rafali. Bliže gledalištu Islednik, mlad čovek u uniformi sa kapetanskim oznakama. Ispomaže se štakom. Knojevci, uhapšeni građani...

 

GRAĐANIN I:

Druže! Gospodine! Ovo... ovo mora da je neka zabuna!

ISLEDNIK:

Jeste. Velika zabuna. Vojniče, vodi ga!

GRAĐANIN II:

Druže kapetane! Zar mene! Bonbondžiju! Ristić i drug! Prva srpska radionica bonbona! Zar su i bonbone politika, molim vas lepo!?

ISLEDNIK:

Ko je sisao te vaše bonbone?

GRAĐANIN II:

Otkud znam, molim vas lepo!

ISLEDNIK:

Znate. Ako ne znate, setićete se. Nemački vojnici na Istočnom frontu. Je lž tako, gospodine Ristiću?

GRAĐANIN II:

Ali šta sam ja tu mogao!

ISLEDNIK:

Kako šta ste mogli.
(Urlikne)
Da stavljate otrov u bonbone! Eto šta ste mogli! Vodi ga!

GRAĐANKA I:

Nisam kriva! Gospodine kapetane! Kunem se da nisam kriva! Imam decu!

ISLEDNIK:

I bolesnu majku.

GRAĐANKA I:

I bolesnu majku.

ISLEDNIK:

Vodi je.

GRAĐANIN II:

E, moji drugovi! Svaka vam čast! Uhapsili ste pola Beograda! Pa zašto majkoviću? Zar je ovo oslobođenje?

ISLEDNIK:

Kako za koga.

GRAĐANIN III:

Sramota!

KNOJEVAC:

žAjde matori ne laj!

GRAĐANIN Iñ:

Ovo je nemoguće! Druže kapetane, ovo je nemoguće!

ISLEDNIK:

Šta to gospodine?

GRAĐANIN Iñ:

Ja sam prvak beogradske Opere. Ovu su moje kolege! Pokupili ste nas dok smo u pozorištu ispijali flašu šampanjca u čast oslobođenja, u vašu čast!

ISLEDNIK:

Vi ste operski pevač?

GRAĐANIN Iñ:

Da! Ovo su moje kolege!

ISLEDNIK:

Otpevajte nešto.

GRAĐANIN Iñ:

(Dâ znak nekolicini pevača)
Eeej uhnjem... Eeej uhnjem... išo razi, iš o raz...

ISLEDNIK:

Baš lepo. Ali to nije operska arija. Na primer, Travijata...

GRAĐANIN Iñ:

Može!
(Otpevaju)

ISLEDNIK:

Nemci su rado slušali vaša kreketanja? Zar ne? Na tavan!!

KNOJEVAC:

žAjde pevači!

PORUČNIK:

(Pored njega starija žena)
Stigli smo, druže kapetane!

ISLEDNIK:

Tako brzo, poručniče?

PORUČNIK:

Nije bilo problema. Bila je spremna. Kao da nas je očekivala.

ISLEDNIK:

Javi se pukovniku. Ona ostaje.

PORUČNIK:

Razumem, druže kapetane!

Protok uhapšenih jenjava. Uskoro su Islednik i starica sami nasuprot sablasnosg zida. Udaljeno gruvanje topova.

ISLEDNIK:

Dakle vi ste ta čuvena glumica. Žanka Stokić. Kad vas ovako gledam, ne bih rekao da je preda mnom legenda srpskog pozorišta. Obična, stara žena. Rekao bih... uplašena?

ŽANKA:

Nisam uplašena.

ISLEDNIK:

Nadali ste se ovom kolaču?

ŽANKA:

Da.

ISLEDNIK:

To je dobro. Znači da ste svesni krivice. To znatno olakšava moj posao. Iskren da budem, tako nešto nisam očekivao. Niste kao drugi, koji se čudom čude šta ih je snašlo, zašto ih hapsi narodna vlast. Sudiće vam vojni sud. Pomagali ste nemačkom okupatoru da borbu i patnje ovog naroda odene u humor i zabavu. Počinili ste izdaju. Priznajete?

ŽANKA:

Priznajem.

ISLEDNIK:

Lepo Boga mi.
(Pauza)
Kako ste vi ono imitirali seljanku na talasima Zender Belgrada? Seljanka, a žoće u partizane?... Slušam vas! Ćutite. Ćaćo, daj mi ostragušu sa tavana da utepam dragana. Otišao mi dika u četnika. Daj mi, ćaćo, municije! Metaka stotku doneću ti iz šume Staljinovu votku... Ne sećate se? Ima još. A u šumi iza brda čekaju me momci stiska tvrda. Svoje nedam, tuđe dizam, to se zove komunizam. Dakle?

ŽANKA:

Meni je to nepoznato.

ISLEDNIK:

Nepoznato. Dobro. Straža! Vodi je u sobu 35.

KNOJEVKA:

Zar ovu staru?

ISLEDNIK:

Jesi li gluva? Soba 35!

KNOJEVKA:

Razumem, druže kapetane! žAjde stara.

ISLEDNIK:

Stani! Ko se tamo gore cereka?

KNOJEVKA:

Pa ove naše ključarke.

ISLEDNIK:

(Urla)
Ej, vi tamo! U ovoj kući je zabranjeno cerekanje! Ovo je groblje, seljančure! Svetilište! Ovo je Glavnjača! Ovde su zidovi još crveni od krvi komunista! Nema smejanja! Više nema smejanja!

Islednik ostane sam pred zidom. Priđe zidu i osloni se leđima. To tako potraje. Onda opet protok uhapšenika. Kratki rafali iz mašinke. Lampe koje zloguko svetle u noći.

GRAĐANIN ñ:

Mladi druže! Kapetane! Zar i mene?

ISLEDNIK:

(Umorno)
I vas.

GRAĐANIN ñ:

Imam osamdeset godina! Čoveče! Politikom se ne bavim već sto godina! Da nije neka greška?

ISLEDNIK:

Jeste.

GRAĐANIN ñ:

Pa što je ne ispravite, ako Boga znate?

ISLEDNIK:

Kasnije. Ako budemo znali za Boga. Vodi ga!

GRAĐANIN ñ:

(Opire se)
A pomagao sam vas! Vas, mlade komuniste! Mangupe sam pomagao! Mangupe!

KNOJEVAC:

Stari, ne mekeći! žAjde!

GRAĐANIN ñ:

Mangupe. Mangupe sam pomagao!

Islednik ostane opet sam. Previja se od bolova. Hvata se za nogu. Stenje. Iznad njega sveža parola ŽIVIO TITO I ŽIVIO STALJIN. Islednik dotakne šakom boju. Crveno... boja ili krv?.

SLIKA DRUGA

Velika soba u kući Žanke Stokić na Topčiderskom brdu. U dnu veliki krevet sa baldahinom. Polumrak. Otkucava ponoć. Iz mraka, jedan po jedan, izroni putujuća grupa glumaca sa početka ovog veka. Tragaju po sobi. U krevetu Žanka.

ČVRGA:

Evo je! Žanka! Žanka! Ej, bre! Probudi se. Ja sam. Čvrga. Tvoj Čvrga. Tvoj prvi upravnik! Ej!

MILOŠ
OBILIĆ:


Budiš mrtvu ženu.

ČVRGA:

Mrtva? Klo, Klo, daj ogledalce!

Klo Klo pruži Čvrgi ogledalce.

MILOŠ
OBILIĆ:


Mrtva je. Ladna ko led. Pogledaj oči. Staklo.

ČVRGA:

Mrtva je.

SVI:

Slava joj!

JUG BOGDAN:

I neka joj je laka crna srpska zemljica!

ČVRGA:

I neka joj je večni pomen!

MILOŠ
OBILIĆ:

Bila je najveća. Najveća među najvećima. I prva među prvima. I naluđa među ludama. Sećaš li se kad je došla?

ČVRGA:

Devetsto četvrte. Imala je šesnaest godina!

KLO KLO:

A već pobegla od muža, onog zaječarskog abadžije!

ČVRGA:

Klo Klo!

KLO KLO:

Umalo da nas reponja pobije usred predstave! Pa šta? I novine su o tome pisale! Napušteni muž preti glumici! Pa napušteni muž razbucao putujuće pozorište!

CAR MURAT:

Lepo devojče beše.

ČVRGA:

Jadnica. Toliko je prepatila.

KLO KLO:

A ja? I ja sam patila dok sam bila živa?

MILOŠ
OBILIĆ:


Ti! Ti patila, gusko jedna!

KLO KLO:

Nego šta nego patila! Otac me se odrekao kad si me ti zaveo i odveo u putujuće. Đubre jedno!

MILOŠ
OBILIĆ:


Gle, lažljivice! Ja nju zaveo!

ČVRGA:

Dosta! I mrtvi se svađate! Nema goreg soja od glumačkog! Umesto da joj upalimo sveću mi se ...

CAR MURAT:

Kopilanče naše. Najzad se smirila.

JUG BOGDAN:

Prala nam je veš i peglala kostime. Tako je i završila. Uz korito. Kao Pela vešerka. O, Bože! Život je najlepši kad si mrtav.

KLO KLO:

Ta sreća nas nije mimoišla.

ČVRGA:

LJudi moji i žene moje! Šta ćemo sad? Kafana je puna kžo oko, a Žanka evo mrtva! Roštilj uveliko radi. Mmmmm. Kako lepo miriše!

KLO KLO:

A ja sam gladna! Kraljevinu dajem za deset ćevapa s lukom!

CER MURAT:

Ko će da igra Balkansku caricu?

KLO KLO:

Neka druga Žanka.

ČVRGA:

Nemoguće. Takvu glumicu ne rađa žena.

KLO KLO:

A ko, molim fino?

ČVRGA:

Vreme, glupačo! Vreme!.. Ali, ko će da sačeka tu zagonetnu porodilju?

Kukurikanje petlova. Putujući glumci se razbeže. Duga pauza. Postaje postepeno svetlije, a onda uđe Magda sa doručkom.

MAGDA:

Dobro jutro, gazdarice! Evo, stiže doručak. Meko bareno jaje. Čaj od kamilice. Zbog vašeg grla. Malo, sasvim malo kajmaka. Onako kako je doktor Kostić naredio!... Ona pisma! Gospođo! Gospođo! Bože! Gazdarice! Gazdarice moja slatka!

ŽANKA:

Ne kukaj. Živa sam.

MAGDA:

Jao, što ste me uplašili!

ŽANKA:

De, de. Uzmi malo vode. I kocku šećera.

MAGDA:

Umalo nisam ispustila doručak!

ŽANKA:

Mislila si: umrla baba. A? Evo ti ga na! Mrda baba. Još mrda.

MAGDA:

Ala mi lupa srce!... Šta sam mislila. Mislila sam, daleko bilo, da ste opet pali u komu.

ŽANKA:

Spavala sam.

MAGDA:

Jeste li bar nešto lepo sanjali?

ŽANKA:

Ja? Kad sam ja nešto lepo sanjala? Sanjala sam da sam umrla, a čula sam i neke korake po sobi, glasove... Ti nisi ništa čula?

MAGDA:

Gazdarice moja lepa! Same smo u kući, a kuća je zaključljna sa sedam brava. Koji koraci, koji glasovi?

ŽANKA:

Čula sam glas Miloša Obilića. Rekao je: mrtva je. Ladna kao led.

MAGDA:

Miloš Obilić? Onaj koji je rasporio Murata?

ŽANKA:

Čula sam i jedan ženski glas. Bila je to Klo Klo. Davala je kreljivinu za deset s lukom.

MAGDA:

Kraljevinu za ćevape?

ŽANKA:

Onu među nogama.

MAGDA:

Gospođo! Gazdarice moja lepa. Svetlost vam treba! Da otvorim prozore?

ŽANKA:

Ne.

MAGDA:

Da razmaknem bar zavese?

ŽANKA:

Ne.

MAGDA:

Onda doručak.

ŽANKA:

Ne.

MAGDA:

Ali morate! Prvo insulin pa doručak! Evo, tu je i špric. Nova igla. Sve prokuvano. Sve kako je naredio doktor Kostić.

ŽANKA:

Doktor Kostić. Hm. Da ne nosi onu torbu punu pilula i travuljina, ko bi znao da je doktor?

MAGDA:

Jao, da vas čuje!

ŽANKA:

Pa šta ako me i čuje?

MAGDA:

Naljutio bi se.

ŽANKA:

On! On da se naljuti! Idi, Magdo, u dupe na vašar.

MAGDA:

Nemojte tako. Doktor Kostić je vaš odistinski prijatelj. I baš vas voli. Brine o vama više nego doktor. Još uvek je zaljubljen u vas.

ŽANKA:

Bio je zaljubljen. Kad sam bila mlada i kad nisam nosila gaće. Sad sam stara i nosim debele gaće. Magdo!

MAGDA:

Izvolite gospođo!

ŽANKA:

Sad znam ko se noćas muvao po sobi. Čvrga i njegovi putujući. Fali im Balkanska carica. Zato me i traže.

MAGDA:

Oh!

ŽANKA:

Koliko je sati?

MAGDA:

Osam.

ŽANKA:

Kaži mi tačno!

MAGDA:

Osam i deset.

ŽANKA:

Islednik kasni.

MAGDA:

Koji islednik, gospođo? Gazdarice moja! Koji islednik? Odavno su nas ostavili na miru! Već dve godine? A ovi drugi, mislim na naše, na one koji bi došli da vas obiđu, da vas uteše, vi ne primate.

ŽANKA:

Šta će mi?

MAGDA:

Šta će vam. To je nalakše reći. Ali vidite li koliko je pisama jutros stiglo! I tako svaki dan. Poštar kaže: gospođu ministarku još ne zaboravljaju. Evo!
(Otvara i čita pismo)
Draga naša Žanka! Želimo da zaboraviš nepravdu i uvrede koje su ti naneli ovi komunistički mangupi. Želimo ti da ozdraviš i da...

ŽANKA:

Dosta.

MAGDA:

Ima još.

ŽANKA:

Dosta kad kažem. Je li pismo potpisano?

MAGDA:

Samo B. i tačka.

ŽANKA:

Eto. Mene okađenu suvom zmijskom košuljicom hoće da hrabre. A nemaju hrabrosti ni da se potpišu. Govnari. Sita sam takvih.

MAGDA:

(Umiljavajući se)
Gazdarice moja lepa! Da otvorim samo jedan prozor?

ŽANKA:

Ne!

MAGDA:

Ali bojim se ove tmine! Svetlost vam treba! Sunce! Dan, a ne noć! Napolju je dan! Sunce!

ŽANKA:

Koliko je sati? Tačno.

MAGDA:

(Skrhana)
Osam i dvadeset.

ŽANKA:

Gle. Uvek je tačan. Uvek u osam. Pedantan mlad čovek. Narodski rečeno picajzla. Na terazijama kojima on meri nema tegova. Ni jezička.

MAGDA:

Proklet bio! Još vas muči!

ŽANKA:

S pravom.

MAGDA:

S pravom? Zar hoćete reći da ste bili krivi?

ŽANKA:

Jesam.

MAGDA:

Ne!! Sto puta ne!! Niste bili krivi! Ja sam bila s vama celo vreme rata. Ja znam svaki vaš korak! Ja znam da niste služili Nemce!

ŽANKA:

(Sledi tok svojih misli)
Poznaje samo jednu stranu sveta. A svet ima bar stotinu strana. Ne samo četiri. Sve druge je izbrisao. To je zato što je u njemu čudo. I Veliki petak i Vaskrs. Sjedinjeni u jedan praznik.

MAGDA:

Izbrišite i vi njega kao što je on izbrisao te strane sveta. I kvit. Zaboravite ga! Zaboravite ga, majčice mila! Zaboravite ga! Molim vas... molim vas...

ŽANKA:

On se ne zaboravlja. I ne briše. Nema te gumice kojom bi ga izbrisala. Podigao je štaku na mene! A Rada mu je tada rekla: kapetane, može baba da ti bude!

MAGDA:

Kad o tome pričate zaboli me glava. Evo, tu me zaboli.

ŽANKA:

Dobro, de. Nećemo više.

MAGDA:

Tako je, gazdarice moja slatka! Tako je! Neka svi idu u materinu! A sad jedna mala injekcija!

ŽANKA:

Šta je s kvočkom?

MAGDA:

Ništa. Kvočka ko kvočka. Vodi piliće po bašti. Kvoca. Uživa.

ŽANKA:

Posle, kad Islednik ode, donesi mi mi kvočku i piliće. Magdo! Čuješ li?

MAGDA:

Čujem, gospođo. Čujem. Ali nemojte kao pre neki dan i korpu i kvočku i piliće pa u krevet. Upoganiće i vas i postelju. Posle, Magdo, peri!

ŽANKA:

Upamti. Samo čovek upogani čoveka.

MAGDA:

Biće kako vi kažete gospođo. Posla ima preko glave. Doručak je na stolu. Špric takođe. Prvo insulin pa doručak. Kad ogladnite, zovite me.

Magda izlazi. Na scenu stupa vrlo elegantan i zgodan nemački oficir. Približi se krevetu. Stoji i čeka. Žanka ga spazi. Ustane i lagano, oprezno mu prilazi.

GRUBER:

Ja malo govori srpski. Ja znam ko ste vi. Ja poznajem vas. Ja vas gledao još pre rat. Tada sam bio u nemački Ferkersbiro. Odmah preko puta Narodno pozorište. Zi zind greste zerbiše šaušpilerin. Najveća srpska glumica. Iskreno. Bez komplimenti. Ih feršte. Ih bin auh kinstaler. U civil pozorišni reditelj. Hauptman Gruber.

ŽANKA:

Drago mi je, gospodine. Vi ste me zvali i... i ja sam došla.

GRUBER:

Prvo vaše zdravlje. Kako je? Čujem nije dobro?

ŽANKA:

Nije.

GRUBER:

Cukerkrankhajt, niht var? Šećerna bolest?

ŽANKA:

Da. Zar i to znate?

GRUBER:

Oh. Belgrad mali. Sve se zna. Ja idem u opera, balet, drama. Koncerti. Sve se zna u mali Belgrad. A insulin? Primate?

ŽANKA:

Dve nedelje sam već bez insulina.

GRUBER:

O! Vi mnogo rizikujete.

ŽANKA:

Iz poslednje kome sam se jedvna izvukla.

GRUBER:

Das ist virklih traurih. To je i kod nas veliki probelm. Taj proklet insulin. Taj proklet rat. Svi lekovi za front. Ne, neću vam postaviti uslov koji liči na... na... ucena. Ne! Hoću kazati da vi žena koja voli svoja srpski narod. I srpski narod voli vas. Uživate veliku popularnost, gnedige frau. Kad se kaže Žanka, onda... pomozite svom narodu koji vas toliko voli.

ŽANKA:

Kako? Kako jedna stara i bolesna žena može da pomogne narodu?

GRUBER:

Dajte mu malo smeha.

ŽANKA:

Srpskom narodu sad nije do smeha.

GRUBER:

A mislite da nemačkom jeste. Ali baš zato! Sad treba baš smeh! Sad!... Svake večeri beogradska kabarea su puno do poslednje mesto. Kabare kao pozorišna forma cveta u Belgrad. Kao nikad! Gospodin Aca Cvetković je kinstler od velika popularnost. Pa gospodin Tanić. Pa toliki zabavni pevači. Eto, pojavite se na Zender Belgrad!

ŽANKA:

I šta bih ja tamo?

GRUBER:

Ništa. Vaše numere su rado slušane. Mi, Nemci, vas ne trebamo. Mi ne govori srpski. Mi imamo svoje program. Svoj Zara Zeander. Marika Rek. I još mnogo kinstler. Nama nećete politički služiti, ako se toga plašite. Treba imati oči i videti. Danas se cela Evropa zabavlja. Pariz, Prag, Lajbah, Agram. Čak i Sarajevo.

ŽANKA:

Pariz, Prag, Lajbah... Ovo je Beograd, gospodine. Srbija.

GRUBER:

Zar Srbi neće da žive?

ŽANKA:

Malo ih je koji bi da žive.

GRUBER:

O! Zar ne preterujete, gospođo?

ŽANKA:

Ne poznatajete Srbe. Ni Beograd. Kada bi se pojavila na radiju, ili u nekom kabareu, ne bi me oprali ni Sava ni Dunav.

GRUBER:

Ne, ne. Ne slažem se s vama. Mnogi srpski umetnici nastupa na Zender Belgrad. Pevaju. Pričaju vicevi. Izvode humor. Eto, nastupite jedanput u nedelja na Zender Belgrad. Ili na neka mala scena u neki kabare. Onaj u Sarajevska ulica jako dobar. Izaberite vi tekst. Mi se tu ne mešamo. Može vaša stara produkcija Pela Vešerka. Može. Eto, tu nema politik! To je kabare! Humor!

Uđe Magda.

MAGDA:

Gospođo, s kim ste to govorili?

ŽANKA:

Ja!?

MAGDA:

Ali dobro sam vas čula! Rekli ste: ne bi me oprala ni Sava ni Dunav!... Gospođo! Molim vas da otvorim prozore. Poludećete u ovom mraku.

ŽANKA:

Kako luda da poludi? I zašto me zoveš u svet koji me neće?

MAGDA:

Kad bi me poslušali makar malo. Gde bi nam bio kraj!

ŽANKA:

Ovde. Oko nas. Svi su tu. Čekaju kraj.

MAGDA:

Kriv je mrak u kome živimo. Zato se utvare i prikaze smucaju po kući. Kao da su oni živi, a mi mrtvi!

ŽANKA:

I mrak je svetlost. Samo što ti ne vidiš mrak.

MAGDA:

Ama šta da vidim? Napolju je divan dan! Sunce! Leto! Topčidersko brdo u cveću! Ptice pevaju! Kad bi samo izišli u baštu, gospođo moja lepa, samo na pet minuta!

ŽANKA:

Divan dan. Kako se zove taj divan dan.

MAGDA:

Sreda.

ŽANKA:

A mesec?

MAGDA:

Juni. Godinu valjda znate?

ŽANKA:

Ne znam.

MAGDA:

1947.

ŽANKA:

Ah da. Godina moje smrti.

MAGDA:

Gospođo! Gazdarice moja slatka! Vi znate koliko vas volim! I koliko sam vam zahvalna za sve. Kad sam došla... sirota... srpsko siroče izbeglo ustaškom nožu... ta bili ste mi melem na ranu... bolji od majke. Ali, molim vas, nemojte o smrti! Smrt me prati od petnaeste godine. Živce sam načisto pogubila. Pokidani su kao konci. Noću gledam zaklanu majku i zaklanog oca i zaklane sestrice kako plove Savom, a danju slušam o Čvrgi, Milošu Obiliću, Balkanskoj carici, Isledniku, Radi i Keti... Vampiri mi sišu krv! Gospođo moja slatka! Hajdemo u baštu! Molim vas! Evo, ovako vas molim! Čeka vas vaš šezlong, vaša pletena fotelja, venjak, kvočka sa pilićima... Iziđite da sve to vidite! Ta niste mrtvi!

ŽANKA:

Jesam.

MAGDA:

Niste!! Niste!!
(Zarida i padne na pod, obgrlivši Žankine noge. Rida)
Niste ... niste mrtvi...
(Jecaji. Čvrsto drži obgrljene Žankine noge)

ŽANKA:

Muzika svira tako veselo, živo, i čovek se zaželi života! O, Bože moj! Proći će vreme i mi ćemo zauvek otići, zaboraviće nas, zaboraviće nam lica, glasove i koliko nas je bilo, ali naše patnje pretovoriće se u radost za one koji će živeti posle nas. I nastupiće na zemlji sreća i mir, pa će se sa zahvalnošću sećati i onih koji sad žive. I blagosiljaće ih. O, mile sestre, naš život još nije završen... Živećemo! Muzika svira tako veselo, tako radosno, i čini se da samo još malo treba pa ćemo doznati zašto živimo, zašto patimo...Da nam je znati, da nam je znati...

DR KOSTIĆ:

(Još nije na sceni)
Ujaaa! Žanka! Gde si!

Magda ustane, obriše suze i iziđe.

DR KOSTIĆ:

Gde je moja mala bolesnica? A, evo je! Evo je!

ŽANKA:

Ovde je nema.

DR KOSTIĆ:

A ko ste vi, moliću fino?

ŽANKA:

Ne znam. Znam samo da nisam mala bolesnica. Ni moja mala princeza, ni moja mala lutka... Doktore, ti znaš da sam uvek bila da guza miriše na guzicu, a ne na kolonjsku vodicu.

DR KOSTIĆ:

Jao, taj tvoj jezik! Jao, kočijašu jedan! Izvoli!

ŽANKA:

Šta je to?

DR KOSTIĆ:

Zar ne vidiš. Ruže!

ŽANKA:

Meni?

DR KOSTIĆ:

A kome drugom?

ŽANKA:

(Dugo se grohotom smeje)
Vidiš, zato te nikad nisam poželela kao muškarca. Volela sam one koji ćute i rade svoj muški posao. Bez ruža. I to je, doktore, sve što se o tajnama ljubavnog života može reći.

DR KOSTIĆ:

Voliš da me mučiš. Decenijama tako.

ŽANKA:

Ne, Govorim samo ono što mislim.

DR KOSTIĆ:

Seckaš me na komadiće kao car Samuilo cara Agagu. Na ražnjiće. Ako ti to čini zadovoljstvo, da donesem kuhinjski nož, pa dokrajči svog vernog prijeatelja, čoveka koji te postojano... voli.

ŽANKA:

Da si me ljucki izudarao. Bar dva-tri puta. Da si govorio da me ne voliš. Da si jurio druge žene, možda bi od nas dvoje nešto i bilo. Ovako...

DR KOSTIĆ:

Ja nisam od tih ljudi.

ŽANKA:

Znam. Ti si iz fine kuće. Milihbrot i bela kafa. ljubim ruke, mama. A ja? Kopile. Odraslo na dunavskoj obali, na beloj ribi. Kao dete dva puta sam se davila. Kost u grlu. Nikad nisam pila belu kafu. Nikad! Ne znam šta je cigura. Ni čokolada.

DR KOSTIĆ:

Hvališ se.

ŽANKA:

Samo kažem.

DR KOSTIĆ:

Vidim, nisi primila insulin. Nisi doručkovala...

ŽANKA:

Jesi li kupio novine?

DR KOSTIĆ:

Samo ,,Politika” i ,,Borba”. Demokratija je zabranjena.

ŽANKA:

(Prevrće ,,Politiku”. Čita)
Pišu da ,,Demokratija” nije zabranjena već su grafički radnici odbili da štampaju list.

DR KOSTIĆ:

Bože! Zar misle da smo majmuni! Neko pita radnike šta bi da štampaju, a šta da ne štampaju! Sprdnja. Vrhunska sprdnja. Ona najprostačkija! Licemerje i laž su zanati koje su najbolje ispekli. Iza njih stoje sila i nepravda, a pevali su: padaj silo i nepravdo! Ko je prstom mrdnuo kad su te one noći odveli da te streljaju na nekoj njivi kraj Beograda? Moša? Đilas? Radovan? Koča? Niko! Svi pune gaće pred Vrhovnim. Počev od uličnog milicionera do druga Leke. Svi su isti.

ŽANKA:

Nisu. Polovina prodaje rog za sveću i priča priču o komunizmu u kome će svi biti srećni i slobodni, ali ne veruju u tu priču. Druga polovina to isto radi, ali veruje u priču. Strasno veruje u priču o sreći i slobodi. Prvi se množe, drugi izumiru.

DR KOSTIĆ:

Nećeš mi verovati, ali najbolje se osećam ovde, u tvojoj sobi, u ovom debelom mraku. Kao u nekoj neotkrivenoj egipatskoj piramidi pokrivenoj debelim pustinjskim peskom. I to je taj užas. Pokrivati se peskom. Živeti u mraku sopstvenog groba!

ŽANKA:

Zar je pesak koji su opoganile mačke pravo mesto za glavu?

DR KOSTIĆ:

Sve je bolje od izazivanja okrutnih i osionih. Strah od okrutnosti koje bi mogle da me zadese, kao što su tebe zadesile, gospodari mojim bićem. I umom. Ja tu ništa ne mogu. Užasavam se grubih reči, psovki, šamaranja, udaraca nogom. Daj ruku.

ŽANKA:

Opet!

DR KOSTIĆ:

Juče si imala povišen krvnih pritisak. Proverićemo. Tako.

ŽANKA:

Šta kaže tvoje sokoćalo?

DR KOSTIĆ:

Kaže... 170 sa 100 okruglo. Ne valja. Uzimaćeš ove tablete. Dva puta dnevno po jednu. To je diuretik. Da malo više piškiš. Da se organizam oslobodi suvišne tečnosti.

ŽANKA:

Piškila sam kad sa bila devojčica a sad...

DR KOSTIĆ:

Opet taj tvoj jezik!

ŽANKA:

Ne smeta ti. Znam. Voliš ti tako. LJuto. A? Voliš prave žene. A ja sam takva bila. Sad me poljubi. Tako. Kao sestra sestru. Evo ti novine. Čitaj. Dobićeš i kafu. Magdo!! Za doktora kafu!!

U dnu scene se pojavi Gruber. Žanka, kao opčinjena, prilazi Gruberu. Doktor čita novine. Sirene koje nagoveštavaju bombardovanje iz vazduha. Iz mraka izroni i Glumica.

GRUBER:

Dakle? Jeste li razmislili o moj predlog?

GLUMICA:

Žanka! Pristani! Ne budi luda! Život ti je u pitanju! Ženo kisela! Pa nemaš sto života pa da jedan pokloniš Srbiji! Svi igramo! Pa šta! Boli nas dupe!

GRUBER:

Dakle?... Frojlajn Veber!

Iziđe nemačka blic-medhen. U rukama mali paketić. Gruber uzme paketić i preda ga Žanki. Zatim svi nestanu sem Žanke. Iz mraka izroni Islednik.

ISLEDNIK:

Šta je u toj kutiji? Bonbone? Zar šećeraši jedu bonbone? A čime ste platili? Ćutite. Pitam čime ste platili taj život u tim malim staklenim bočicama? Znate li ko je hauptman Gruber? Niste ništa primetili na njegovom čelu? Niste čitali Getea? Znate li šta se prodali da bi živeli? Zar toliko volite život? Zar je život jedina vrednost ovog sveta? Vidite li moju nogu? Kažu lekari da joj nema spasa. Uskoro će da je otfikare. Pa šta. Video sam mnoge mlade ljude sa rupom na čelu. A pevaju! Na časnu reč!

ŽANKA:

Ti želiš da izaberem smrt?

ISLEDNIK:

To je pravi izbor.

ŽANKA:

(Tiho, naivno)
Meni se živi. Zar je to greh?

ISLEDNIK:

U vašem slučaju nema većeg. Jeste li čitali današnje ,,Novo Vreme”? Trijumfalan povratak Žanke Stokić! Zar je ono bio trijumfalan povratak? Recite! Pristajem na svaki vaš sud. Upecali su vas gospođo. Kao ribu. Evo ovako. Hop! Uprljali su vašu nacionalnu čast.

ŽANKA:

(Eruptivno)
Zar da umrem da bi u meni živela nacionalna čast? Ima li još koji narod čast koja ubija? I zar je ona jača od života?

ISLEDNIK:

Jeste.

ŽANKA:

(Rezignirano)
Onda... onda ću umreti.

Razdere omot sa paketića, vadi male bočice i njihovu sadržinu prosipa na pod.

ŽANKA:

Jesi li sad zadovoljan?

ISLEDNIK:

Sad je u redu.

ŽANKA:

(Hvata ga nežno za ruku)
Hajdemo. Vodi me.

ISLEDNIK:

Kuda?

ŽANKA:

U crkvu. Hoću da se pomolimo Bogu. Oboje.

ISLEDNIK:

Bog je mrtav.

Dr Kostić, koji je mirno čitao novine i ispijao kafu koju mu je donela Magda, najzad spušta novine. Pogleda na časovnik.

DR KOSTIĆ:

Niša novo. Sem radnih pobeda. Strah me je od tolikih pobeda. I nove tačkice za tekstil. I Staljin, Staljin, Staljin... I njegovi domaći rođaci, naravno. Oh! Devet je prošlo! Žanka! Insulin!

ŽANKA:

Neeeeeee!!!!

DR KOSTIĆ:

Žanka! Smiri se! Žanka, pa šta je sad!? Magdo!

ŽANKA:

(Histerično)
Neeeeee!!!

MAGDA:

(Utrči)
Gospođo. Gazdarice moja slatka! Doktore, šta se dogodilo?

DR KOSTIĆ:

Ne znam! Odjednom. Iz čista mira.

ŽANKA:

Neeeeee!!!

DR KOSTIĆ:

Magdo, torbu! Brzo! I špric!

Dr Kostić i Magda nekako doguraju Žanku do kreveta i polože je. Doktor joj daje injekciju za smirivanje.

ŽANKA:

(Posustalo)
Neeee. Neću da živim. Neću.

DR KOSTIĆ:

Smiri se, molim te. Smiri se.

ŽANKA:

Neću da živim. Doktore, molim te, oteraj Grubera. Sve ih oteraj. Reci onom mladom kapetanu da želim da umrem... Reci mu... da...

MAGDA:

Proklet bio!

DR KOSTIĆ:

Sad spavaj. Spavaj. Nema više nikoga. Spava.

MAGDA:

(Prišla je proscenijumu i kleči okrenuta publici. Jeca i čita molitvu)
Bogorodice Djevo... mi nemamo smelosti zbog mnogih svojih sagrešenja, zato ti molim Onoga kojega si rodila, Bogorodice Djevo, jer mnogo može materinsko moljenje... kod blagog srca Gospoda Isusa... Ne prezri molbe nas grešnika... Prečista! On je milostiv i može spasti... On! On koji je bio voljan da strada za nas.

Pri kraju molitve začuje se muzika kan-kan i na scenu ulete kan-kan igračice. Cika i vrištanje razuzdanih igračica, a zatim.

TREĆA SLIKA

ACA:

Dame i gospodo! Pre rata smo bili Seljaci, a sad Veseljaci! Dobro došli u kabare Veseljaci!
(Peva)
Beograd je prazan i hladan i gladan, a preko Save Zemun skladan! Pijace i radnje naše liče na špilje, a tamo leba, šunke, izobilje! Tako nam treba, tako nam treba kad umesto mesa, sira i leba teramo inat i kavgu do neba! Tako nam treba, tako nam treba!...
(Govori)
Daklem, uzmem ja svoju Persu pod ruku, odem u kvart i izvadim pasoš za NDH. Svi znate šta je to NDH. To je skraćeno od Neodrživa Država Hrvatska. Napunimo Persa i ja tamo zembilje pa žajd nazad. Kad, nasred mosta, čujem ja jednog Zemunca kako viče preko Save: Oj, Srbijo, mila mati, šta bi bilo da nisu Hrvati? A ja mu sa mosta odvratim: kad se Srbin motke lati, zapevaće svi Hrvati oj, Srbijo, mila mati.
(Aplauz. Peva i igra)
Nekom rat, nekom brat, nekom stari svet!... A sad malo o modi. Znati li šta je to šumska moda? Ona se mnogo nosi po nekim našim brdsko-planinskim krajevima. Noge bose, rupa na turu, na kapi crven cvet, iako sam gologuzan promeniću svet!
(Peva)
Ješću samo fazana i banane, pušiću cigare iz Havane! S neba će padati ševe i smokve, od baćuške, iz rajske Moskve!

Aplauz. Ponovo prođu kan-kan igračice. Cika i vriska. Kad se igračice okrenu publici i zadignu sukne, Aca štapom pokaže na jedno dupence i kaže...

ACA:

Molim vas, ko kaže da u Beogradu vlada nestašica svežeg mesa?
(Aplauz. Igračice odlaze)
A sad, dame i gospodo, numera nad numerama! Žanka Stokić! Srpska Sara Bernar! I naše beogradske vešerke na čelu sa Žankom, slavnom Pelom Vešerkom!!!
(Aplauz)

Na scenu iziđe mlada Žanka u pratnji tri mlade vešerke sa korpama i rubljem. Sve igraju i pevaju.

ŽANKA:

Maestro! Muzika!... Sve mrlje i brlje, svaka fleka i trag od dreka nestaće u... koritu mom! Pela za sve ima leka! Ispiram, propiram, zapiram! Samca crnoberzijanca, iz preka, iz daleka! I nakupca, špekulanta i potkazivača! Pela za sve ima leka! Ako ti je brale duša crna, ili te posrala tica neka, pirnuću te, stisnuću te, Pela ima za sve leka!

U sredini ove pevačko-igračke numere, začuje se vetar koji prelazi u oluju i sve ruši, čak i učesnike. Žanka jedva izgovori poslednje reči. Svi beže rušeni vetrom. Bauljanje. Svet kabarea. Žanka ostane na podu kad se sve utiša i na scenu stupaju mlada Žanka, Nušić i Milan Predić, svečano obučeni. Žanka ih gleda sa poda.

PREDIĆ:

Dame i gospodo! Čast mi je i naročito zadovoljstvo, znate, da našoj dragoj Žanki i ansamblu Gospođe ministarke čestitam uspeh večerašnje premijere. Gospodin Nušić i gospođa Stokić, znate, podarili su nam uspešno delo, na oduševljenje publike. U ova teška vremena krize i besparice, jedna vedra i satirična komedija, znate, dolazi kao melem. Naša Žanka, svakako najizrazitiji talenat i volšebnica naše scene, naše srpske scene, svojom Živkom ministarkom nastavlja dugi niz nezaboravnih rola. Pridodaje je sjajnim kreacijama gospođe Vorn, Kaćuše u Vaskrsenju, Živane i Đidi, Suzane u Figarovoj ženidbi i mnogim drugim. Repertoar gospođe Stokić je ogroman – jedne večeri je srpska seljanka, a druge francuska koketa i heroina. NJoj dugujemo bezbrojne trenutke ushićenja i radosti, trenutke ponosa što je imamo u Narodnom pozorištu. Da nam dugo živi naša Žanka i da još dugo zapljuskuje ove galerije svojim neodoljivim smehom! Živeli, gospodo! Živela naša Žanka!!

Mlada Žanka, Nušić i Predić se ukipe. Scena se zamrzne. Opet počinje da duva vetar. Žanka baulja po podu. Sa strahom i bolom gleda u buket likova iz prošlosti. A onda udaljena topovska paljba, reski rafali mitraljeza, (muzički nagoveštaj oslobođenja Beograda...)

ČETVRTA SLIKA

Žankina soba kao i pre. Mrak. Otkucava ponoć. Topovi. Žanka u krevetu. Bliže proscenijumu Islednik u uniformi. Zapali cigaretu. Puši kao da nekog čeka. Čvrga izroni iz mraka. Priđe Žankinom krevetu.

ČVRGA:

(Šapuće)
Žanka! Žanka! Došao je.

ŽANKA:

Ko?

ČVRGA:

On. Nemoj da ustaješ. Počekaće pa i otići. Kao i svake noći.

ŽANKA:

(Ustaje i oblači kaput kao u prologu)
Ne, ne. Hoću da ga vidim.

ČVRGA:

Ali koliko puta već!!

ŽANKA:

Hiljadu puta. Hoću da ga vidim hiljadu puta!

ČVRGA:

Ponoviće se ono što je već bilo! Ništa ti novo neće reći.

ŽANKA:

Ja u taj bioskop moram
(Krene ka isledniku)
Dečko, šta sad hoćeš?

ISLEDNIK:

Šta hoću? Ništa. Maločas ste rekli da u taj bioskop morate. I ja moram. Lepo je što se priznali da ste izdali narod, ali postoji neki red o koji se ne treba ogrešiti. Neka mesta u vašoj biografiji su ostala nejasna.

ŽANKA:

I ostaće. Za mene takođe.

ISLEDNIK:

Dakle, nešto se mora i sakriti?

ŽANKA:

Tajne su deo nas.

ISLEDNIK:

Ne bih rekao. U vašem slučaju tajne nema. Geneza izdaje je čista matematika. Pobedili su slava, novac, lagodnost življenja... Dakle, carstvo zemaljsko.
(Pauza)
Nešto ste rekli?

ŽANKA:

Ne. Ništa nisam rekla.

ISLEDNIK:

Vidite, Robespjer nije imao pravo da se brani, ni da pita, ni da odgovara. A vi ste to pravo imali. Zašto ga niste koristili? Zašto se niste branili?
(Topovi, rafali)
Evo, u bioskopu smo! Počinje. Gledaćemo opet onaj film! Da, da. Topovi. Tu su, nedaleko od Zemuna. Gine se gospođo! Opasno se gine! Ali ginu drugi! Drugi gube glave, ruke, noge. Žao mi je što ovaj predmet neću moći da završim. Još ove noći sudiće vam Vojni sud. Vama i drugim izdajicama. Šanse vam nisu velike. Revolucija ne zna za milost. Ne bi želeo da budem u vašoj koži.

ŽANKA:

Biću sama u svojoj koži.

ISLEDNIK:

A strah?

ŽANKA:

Strah je u meni. Mi smo prijatelji.

ISLEDNIK:

(Naglo, napadno, rafalno)
Kako ste se snabdevali insulinom?

ŽANKA:

Kupovala sam.

ISLEDNIK:

Od Nemaca?

ŽANKA:

Samo su oni imali insulin.

ISLEDNIK:

Za njih i njihove prijatelje?

ŽANKA:

Za one koji su imali nakit, zlato, dukate, dolare.

ISLEDNIK:

I zašto tako niste nastavili? Zašto niste kupovali? Zlato je bilo na prodaju, gospođo! Nakit! A ne čast! Ne po cenu saradnje sa okupatorom! Ne po cenu izdaje naroda! Svedoci! Dovedite svedoke!

Uđu Glumica, Glumac I i Glumac II.

ISLEDNIK:

Stanite ovde. Tako. Poznajete li ovu ženu?

GLUMICA:

Žanka Stokić.

GLUMAC I:

Kako da je ne poznajemo. Gospođa ministarka!

GLUMAC II:

Kolege smo. To jest bili smo kolege.

ISLEDNIK:

(Žanki)
A vi, gospođo? Poznajete li ove građane?

ŽANKA:

Ne.

GLUMICA:

Ijuuuuu.

GLUMAC I:

Žanka! Ne poznaješ nas?

ISLEDNIK:

Pogledajte ih još jedanput. I oni su glumci. Vaše kolege. Bili ste zajedno u Narodnom pozorištu.

ŽANKA:

Ne poznajem ih.

GLUMICA:

Bezobraznica!

GLUMAC I:

A toliko puta smo igrali zajedno. Na istim daskama.

ŽANKA:

Ja s njima nisam igrala. Ako i jesam, onda ih nisam primećivala.

GLUMICA:

Sram te bilo!

GLUMAC II:

Još i vređa!

ISLEDNIK:

(Glumici)
Šta znate o Žanki Stokić?

GLUMICA:

Sve! Šta vas interesuje?

ISLEDNIK:

Insulin. Kako je nabavljala insulin?

GLUMICA:

Evo ovako je bilo. Prvo je kupovala od jednog folksdojčera iz Pančeva. Zvao se Fuks. Zvali su ga Joca. Posle su Nemci uhvatili tog Fuksa u krađi insulina. Kažu da su ga odmah streljali. Tako se prekinula ta beogradska insulinska veza.

ISLEDNIK:

A posle?

GLUMICA:

Posle hauptman Gruber. On se uvek interesovao zašto Žanka ne igra. Iskoristio je priliku. On njoj insulina, a ona na talasima Zender Belgrad. Švaleracije Pele Vešerke. Eto na šta se srozala srpska Sara Bernar!

GLUMAC I:

Prodala se Švabi.

ISLEDNIK:

Ništa te nisam pitao.

GLUMAC II:

Razumem, druže kapetane. Odsad ću odgovarati samo na vaša pitanja.

ISLEDNIK:

(Glumici)
I dalje. Šta znate još?

GLUMICA:

Ja sam je lepo savetovala. Žanka, nemoj. Ni za živu glavu s Švabama, jer ako dođu naši...

ISLEDNIK:

Koji vaši?

GLUMICA:

Pa vi! Partizani. Komunisti. Ko drugi?

ISLEDNIK:

Aha. A ona?

GLUMICA:

Je lž smem da se izrazim onako kako se izrazila ova slavna glumica?

ISLEDNIK:

Izrazite se.

GLUMICA:

Rekla je: baš me boli dupe.

ISLENIK:

Zači, ipak, Gruber.

GLUMICA:

On je bio njen gazda.

ISLEDNIK:

A vi? Jeste li vi igrali za vreme okupacije?

GLUMICA:

Ja? Ovaj, jesam, ali male, bezvredne uloge. Bez veze. A humor? Politika? Sačuvaj bože! Zar vi tamo, u šumi, gladni i bosi, borite se za nas, za našu slobodu, a ja... humor! Ne, ne.
(Maramicom briše suze)
Ne, ne.

ISLEDNIK:

Idite. Slobodni ste. Spavajte mirno. A vi, građanine? Poznavalti ste Žanku Stokić?

GLUMAC I:

Kako da ne. Evo, druže kapetane. Sve sam beležio u ovu svesku. Evo. 23. septembar 1943. Žanka Stokić. Rekla je: srce mi se cepa zbog tog nesrećnog deteta!

ISLEDNIK:

Kojeg deteta?

GLUMAC I:

Zbog kralja Petra Drugog! I još... prvi oktobar...

ISLEDNIK:

Ne treba više. Možete da idete. Slobodni ste. Spavaje mirno. A vi? Šta vi znate?

GLUMAC II:

Mnogo. Jednom je dotična rekla u garderobi da ne bi volela da dođu gologuzani. Mislila je na vas, partizane. Đubre si Žanka! Je lž znaš!

ISLEDNIK:

U kojoj je to garderobi rekla?

GLUMAC II:

U garderobi Centrale za humor.

ISLEDNIK:

A šta ste vi tamo radili?

GLUMAC II:

Šaptač.

ISLEDNIK:

Idite. Brzo.

GLUMAC II:

Smrt fašizmu, sloboda narodu!

Ostanu samo Žanka i Islednik. Duža pauza, a onda Žanka počinje da se smeje. Smeje se grlato, slatko, bahato, dugo.

ŽANKA:

Oprosti, dečko. Bilo je zaista smešno.

ISLEDNIK:

Za vas je i nemačka okupacija bila smešna?

ŽANKA:

Nije.

ISLEDNIK:

Ne pitate se možda zašto samo vi, zašto samo Žanka Stokić? Zašto ne drugi?

ŽANKA:

Ja pitanja nemam.

ISLEDNIK:

Onda ću ja odgovoriti na pitanje koje ne postavljate: zašto samo Žanka Stokić. Zašto ne i drugi? Na scenama i po rupama pokorenog Beograda niste bili sami. Tačno. Niste samo vi igrali. Bilo vas je tušta i tma. Više nego i pre rata. Više nego pacova. Ali novu vlast ne zanimaju razni glumački ništaci, taj namirisani i napuderisani glumački ološ, peder i nimfomanke, razne prodane duše i jebivetri. Vi ne pripadate njima. Zato je vaša krivica hiljadu puta veća. Taj glumački ološ, koji je okupaciju proveo stepujući i pevajući lascivne pesmice, i pljuvao na gologuzane, sad šeta ulicama oslobođenog Beograda. Napustili su kante za đubre. Pribiraju se za novi život. Riju i njuše. Viču Živela Komunistička partija! Živela sloboda! Živela Revolucija! Živeo Tito! Živeo Staljin! Pozdravljaju stisnutom pesnicom. Uzgred prosjače za penicilin. Za Unrinu konzervu. Za buter od kikirikija. Za Trumanova jaja. Busaju se u lojalne umetničke grudi. Nećemo im ništa. Nećemo ih čak ni pljunuti. Ali vi... vi nećete biti među njima. Nećete šetati slobodnim beogradskim ulicama. Ovo je vaša poslednja noć. I opet pitanje: Zašto?
(Isledik urla)
Zašto!!? Zato, gospođo, što ste Žanka Stokić!! Najbolja glumica koju je ovaj narod ikad imao!! Ime koje je ovaj narod izgovarao sa poštovanjem!! Zato što ste bili umetnica potekla iz naroda!! Zato što ste bili veliki!!!
(Tiho)
Eto, zato vam se ne može oprostiti.

Žanka plače.

ISLEDNIK:

Nemojte. Suze ne pomažu. Nismo u pozorištu. Nema glumaca. Nema šminke. Ni maski. Ni lažnih trepavica. Ovo je, gospođo, drama, a pisac život. Hoćete li još jedanput da vidite Radu i Keti, onaj finale vaše drame? Čujete li? Već dolaze!

Zagrme topovi. U sobu nagrne buljuk devojaka, ali i zrelih žena u jadnom stanju. Sve su polugole, linčovane. Neke i pijane.

ISLEDNIK:

Ko su ove žene?

KNOJEVAC:

Kurve! nemačke kurve, druže kapetane! Iz kupleraja nemačkog Vermahta. Ovaj čas na legalo upecane!

ISLEDNIK:

Ko ih je mazao katranom?

KNOJEVAC:

Narod! Ulica! Mi nismo.

RADA:

Kapetane, spasavajte! Pobiše nas!

KETI:

Vidite, sve su nam zube izbili!

ISLEDNIK:

Zubi ti više neće trebati.

Knojevac se smeje.

ISLEDNIK:

Ne smej se, budalo! Nije smešno!

KNOJEVAC:

Razumem, druže kapetane!

ISLEDNIK:

Vodi ih u podrum!

KNOJEVAC:

Tamo više ni igla ne može!

ISLEDNIK:

Može!! Nabijaj!!

KNOJEVAC:

Razumem, druže kapetane! žAjde kurve! žAjde!

Žene se opiru, viču, protestuju, psuju, plaču...

ISLEDNIK:

(Kurvama)
Stani malo. Ti! Dođi ovamo. I ti! Tako. Ti sedi ovde, a ti ovde, pored ove gospođe. Ove druge vodi!

Opet zapomaganje, psovke. Na sceni ostaju Žanka, Islednik, Rada i Keti.

ISLEDNIK:

(Posmatra ih)
Nema šta, lepo izgledate. Još malo pa gole. Ko vas je tako sredio?

RADA:

Svi pomalo. Najviše oni čijoj smo deci davali naša sledovanja, leba, šećer, bonbone.

ISLEDNIK:

Tako je to u životu. Kako se zoveš?

RADA:

Rada. Rada Orlović.

ISLEDNIK:

Orlović. A ti, bezuba?

KETI:

Katica Radulović.

ISLEDNIK:

Keti.

KETI:

Otkud znate.

ISLEDNIK:

Teško je bilo, ali pogodio sam. Odakle ste?

RADA:

Ja sam iz Šida.

ISLEDNIK:

A ti, Keti?

KETI:

Iz okoline Bjeljine.

ISLEDNIK:

Izbeglice?

RADA:

Izbeglice. Moje su ustaše pobile. Sve. I majku i oca i najmlađeg brata Žarka. Od šest godina. Brat Jova je u partizanima.
(Plače)
Kunem se u grob mrtve majke. Sve su mi pobili. Samo sam se ja spasla. Preplivala sam Savu držeći se za jednu dasku. Malo je falilo da se udavim.

ISLEDNIK:

Bolje bi bilo da si se udavila.

KETI:

A što da se udavi? Mlada je. Tek treba da živi.

ISLEDNIK:

Živeće. Još nekoliko sati.

Topovi.

RADA:

Zači... vi ćete nas...

ISLEDNIK:

Da. Mi ćemo vas tamo gde vam je mesto.

KETI:

(Posle duže pauze)
Kapetane, pa onda daj jednu cigaru.

ISLEDNIK:

Izvoli.

KETI:

Fala.

RADA:

Fala.

ISLEDNIK:

A vi, gospođo? Hoćete li da zapalite? Ne čujete. Dobro. Tebe pitam, Rado. Iz kog si kupleraja?

RADA:

Štele draj. Iz Majke Jevrosime.

ISLEDNIK

Štele draj. U ulici koja nosi časno ime majke Jevrosime – nemački kupleraj! A kurve Srpkinje. E, moj Beograde. A ti Keti?

KETI:

Ja sam radila u ...

ISLEDNIK:

Radila!?

KETI:

Pa... i to je neki rad.

ISLEDNIK:

Dobro. Gde si radila?

KETI:

Štele cvaj. Za oficire. U ulici Zmaja od Noćaja.

ISLEDNIK:

Opet jedno časno ime. Srpski junak. Zmaj od Noćaja. Ali šta to vama znači!

KETI:

Kapetane, pamjetan si i školovan. Vidi se. Ali šta smo drugo mogle da radimo, jebžo te Bog! Glad, čoveče! Revolucija u stomaku! Niko da ti da parče hljeba! Jebeš braću Srbe čim te vide oni navale, daju hleb i strpaju te u krevet ili neku kapiju. I majku Srbiju da joj jebem majku po sto puta!

RADA:

A i vi! Oslobodioci! Čekale smo vas da nas oslobodite. Jedanput smo se napile pa smo zapjevale Od Ovčara do Kablara i NJemci su čuli. Zamalo da zaglavimo u logor. A sad, zapeli ste kžo da je pička neka politika, da oprosti ova stara žena.

ŽANKA:

Malo vode. Zlo mi je.

KETI:

Gazda kod koga sam stanovala, kad me je izbacio na ulicu rekao je: Marš napolje, đubre bosansko! Jebi se pa živi... NJemci su nas lijepo primili, nahranili, čak i bonbone. Djeca su nas ujutro čekala da im damo bonbone...

ISLEDNIK:

Bonbone vas neće izvaditi. Prodali ste Nemcima telo, a ova ovde – dušu!

RADA:

Pa dajte joj malo vode! Vidite li da se muči! Majko! Pašćeš!

KETI:

Kapetane, gdje će ti duša! Može baba da ti bude!

ISLEDNIK:

Kuš!!!

ŽANKA:

Ja nikome nisam prodala dušu.

ISLEDNIK:

Jeste! Prodali ste dušu Nemcima. Ove ovde telo, a vi dušu! Dok je srpski narod krvavio kao nikad dotle vi ste mu nudili smeh. Kraft durht frojde! Centralu za humor. Jeste, gospođo. Tako je bilo.

ŽANKA:

To bih i ja tebi mogla da kažem.

ISLEDNIK:

Šta vi meni da kažete?

ŽANKA:

Pa to. Da si prodao dušu. Da si izdao narod. Kralja i Otadžbinu.

ISLEDNIK:

(Smeje se)
Pa to je genijalno! Ja izdao narod! Kralja i Otadžbinu! Gospođo! Ja se nisam zakleo ni vašem narodu, ni vašem kralju, ni vašoj Otadžbini!

ŽANKA:

Ni ja tvom Staljinu i tvojoj Rodini!

RADA:

(Histerično, agresivno)
Što ne juriš ustaše, kapetane! Okrvavi gaće! Zašto nas? Kurve?

KETI:

Ustaše ubijaj, kapetane! Ustaše! Na Jasenovac, kapetane!

RADA:

Čuješ li! Još pucaju! Još ubijaju!

KETI:

(Još agresivnije)
Zašto nas! Mi smo već kažnjene, kapetane! Ubijene! Streljane! Izjebane! Pedeset na dan!

ISLEDNIK:

(Podigne štaku)
Straža!!!

RADA:

Idiote! Pedeset Švaba na dan!! U bolnicu nas vodi, a ne na streljanje.

KETI:

(Vrišti)
Streljane smo! Zar i streljane streljate?

ISLEDNIK:

Straža!!!

PUKOVNIK:

(Uđe u pratnji dva Knojevca sa automatima)
Šta je ovo!? Pobuna!? Ni reči više!!... Kapetane, ko su ove žene?

ISLEDNIK:

Nemačke kurve, druže pukovniče.

PUKOVNIK:

A ova baba?

ISLEDNIK:

Ona je glumica. Žanka Stokić. Dovedena je po vašem naređenju.

PUKOVNIK:

Žanka Stokić.

RADA:

(Ščepa Keti)
Žanka Stokić. Pela Vešerka. Ona iz Sarajevske.

PUKOVNIK:

Gospođa ministarka. Kakva čast. Gledao sam vas mnogo puta, gospođo. I vikao bravo! Naravno, za siromašnog studenta iz Užica nije bilo mesta u beogradskom parteru, još manje u ložama, ali dobra je bila i treća galerija. Stajanje. Bili ste nenadmašni. Pet puta sam vas gledao kao hauzmajstorku u komadu Na poslednjem spratu. Godina... godina 1939, ako se ne varam? Komad je režirao jedan mladi Slovenac... Stupica. Jel tako? Ali Čehov! Vaš Čehov! Vaša kreacija u Tri sestre. I sad vas vidim... u onom toplom sumraku... kad kažete... ,,ali naše patnje pretvoriše se u radost za one koji će živeti posle nas"... Koliko puta u najtežim trenucima padale su mi na um te reči... radost za one koji će živeti posle nas... Bili ste zaista izvanredni. Srpska Sara Bernar ...
(Realnije)
Ali više niste. Pali ste u blato izdaje.
(Pauza)
Kapetane! Zašto gubiš vreme u jalovim pričama! Sve tri po kratkom postupku!

ISLEDNIK:

Razumem, druže pukovniče! Vodi!

RADA:

Ne!!!... Pukovniče! Druže Srbine! Nemojte nju! Nemojte nju! Molim vas!

KETI:

Stara je! I bolesna! Nemojte nju!! Nas!! Nas!!

RADA:

Mi smo rođene za nož! Mi!! Nas raspnite!! Nemojte nju!! Evo... ovako vas molim ... kao Boga vas molim!

KETI:

(Klekne pred pukovnikom)
Nemojte nju! Ona je glumica! Ona je naša Pela Vešerka! Evo, čizme vam ljubim krvavim ustima!

RADA:

Nas pobijte, streljajte, besite, čerečite! Nas!!

KETI:

Nemojte nju... molim vas...

RADA:

(Kleči nad Žankom koja bez svesti leži na podu)
Mrtva je. Naša Pela. Mrtva je. Ubice!!!! Ubice!!!

Duga pauza, a zatim mrak. Kada se scena nešto malo osvetli, na sceni su Rada, Keti i Žanka u istom položaju kao i ranije. Bez kretnji, kao zamrznute. Iznad njih je monah Hrizostom. Mitraljeski rafali, po koji pucanj, asociraju na streljanje. Kada se pucnjava završi i sve utihne...

HRIZOSTOM:

Osvetnici!... Pogleda me Otac sa Nebesa i vide me sva u ranama od nepravde ljudske. I reče: ne sveti se!... Kome da se svetim, Gospode? Povorci stada koja ide na klanje? Sveti li se lekar bolesnicima kada ga sa samrtničke postelje ruže? Kome da se svetim? Snegu koji kopni i travi koja se suši? Sveti li se grobar onima koja spušta u grob?... Kome da se svetim? Neznalicama koje veruju da mogu još nekom u svetu naneti zlo osim sebi? Sveti li se učitelj nepismenoj deci jer ne znaju čitati? Osvetnici! Vreme je svedok da su svi oni, koji su se svetili, gomilali otrov u sebi i otrovom izbrisali sebe iz knjige živih. Osvetnici! Čime se hvalite pred protivnicima svojim ako ne time da i vi možete ponoviti njihovo zlo? Ne kazujete li time: i mi nismo bolji od vas... I videh trešnju, kojoj deca oguliše koru i spališe, kako davaše svoj zreli plod toj istoj deci... I videh krave što ljudi mučahu velikim teretom, kako strpljivo daju mleko tim istim ljudima. Priroda je svedok, osvetnici, samo je onaj moćniji od svojih zlotvora koji je nemoćan ponoviti dela ovih. Osveti nema kraja. Potomci nastavljaju delo svojih otaca. Po širokom drumu juri zlo. Onaj koji je učio ljude: oko za oko – učio ih je kako da svi oslepe.

PETA SLIKA

Isto. Nešto malo svetlije. Scena je bez glumaca. Žanka u krevetu. Sat otkucava ponoć. Na scenu stupa milicioner.

MILICIONER:

Drugovi novinari, izvolite alž nemoj da mlogo pitate! Sudija vole tešinu kad sudi.

NOVINAR I:

U redu, burazere. U redu.

NOVINARKA:

Jao, ala napolju pada sneg! Vidi. Uvek se raznežim kad pada sneg.

NOVINAR II:

(Jede jabuku)
Pogledaj raspored za danas.

NOVINARKA:

U devet se sudi Žanki Stokić. U deset Simi Panduroviću, pesniku. To je onaj dekadent. Prevodio je Šekspira. Bogami dobar jelovnik za danas.

NOVINAR I:

Žanka Stokić! Ohoho. Ta je bila poznata glumica pre rata.

NOVINAR II:

(Još jede jabuku)
A za vreme rada prodana duša.

Žanka ustaje iz kreveta i oblači se.

NOVINAR I:

Gospođa ministarka. Kažu da je bila švalerka Branislava Nušića.

NOVINARKA:

Sve ti znaš! žAjde, skloni se, molim te! Gadiš mi se! Majke mi!

NOVINAR I:

Pa za nju je i pisao Ministarku!

NOVINARKA:

Tako si i za mene pričao da mi glavni urednik piše članke, a ja njemu...

NOVINAR I:

Ne, ne. Izvini, ja sam samo govorio o nekim oblicima robne razmene!

NOVINAR II:

Dosta, bre, s tim glupostima. Gledajte od čega se živi. Žanka više nije interesantna. Spasila je glavu, a ovo sad...

NOVINARKA:

Trebalo je da pandrkne sa Acom Cvetkovićem, Tanićem... A onda je neko drmno telefonom. U poslednji čas.

NOVINAR II:

To ,,drmno telefonom” nije za pisanje. To ne može. Ponjumaju?

NOVINARKA:

Ponjumaju.

ŽANKA:

(Novinarki)
Devojko, koji je danas dan?

NOVINARKA:

23. mart 1945. Petak.

ŽANKA:

Napolju pada sneg?

NOVINARKA:

Veje.

MILICIONER:

Neka uđe publika! Samo red, molim! Nemoj da bude neko dobacivanje i pljuvanje.

Uđe nekoliko ženturina, građana, ali i putujući glumci, Sima Marković u kostimu logoraša sa Kolime, Moris Pijade u kostimu logoraša iz Mauthauzena, Magdina majka, mokra od vode i prekrivena lišćem, Magda, dr Kostić... Najzad Sudija.

SUDIJA:

Okrivljena! Priđite bliže! Tako. Nalazite se pred sudom srpske nacionale časti. Kako se zovete? Ime i prezime.

ŽANKA:

Žanka Stokić.

SUDIJA:

Nadimak?

ŽANKA:

Žanka.

SUDIJA:

Ime oca?

GRAĐANKA:

Kopilad ne znaju za ime oca!

Opšti smeh.

SUDIJA:

Tišina! Ovo nije Pale roajal! Ni plas de la Revolusion! Nema giljotine. Naša revolucija je humana. Nema ni štrikanja. Nema trikotez! Naša revolucija ima svoje dostojanstvo. I svoju pravdu.

GRAĐANKA II:

Zašto je niste skratili za glavu!? Šta ste čekali!?

GRAĐANIN I:

Streljajte đubre! Nije kasno!

SVI:

Tako je!

SUDIJA:

Poslednji put kažem? Tišina! Tebe, Glavonjo, ako još jedanput čujem izbaciću napolje! I tebe, matora! Našla si da ovde svaki dan pleteš džempere? Nema pletenja!

GRAĐANIN:

Dok je Vujković goveđom žilom tukao našu decu puštao je radio, a na radiju ona – Pela Vešerka! Žanka Stokić! Ova ovde!

GRAĐANKA II:

Boli nju dupe za nacionalnu čast. Čast nikad nije ni imala!

GRAĐANKA I:

Šta da joj oduzmete?

SUDIJA:

Milicioner! Izbaci ovu babu tamo što plete. I onog Glavonju. I onu tamo!

Milicioneri izbaciju građane koji viču: Smrt nemačkim slugama, Jebo je otac Srbije, itd.

SUDIJA:

Okrivljena! Odgovorite sudu zašto ste učestvovali na programu okupacijskig Radio Belgrada?

ŽANKA:

Ne znam.

SUDIJA:

Ne znate? Zbog novca?

ŽANKA:

Ne.

SUDIJA:

Imali ste dobru penziju. I dobru ušteđevinu. I kuću na Topčiderskom brdu. Zar niste mogli da prodate nešto od nakita, pa da preživite kao sav ostali svet. Ćutite. Nemate šta da kažete?

ŽANKA:

Nemam.

SUDIJA:

Zar niste znali da je Radio-Belgrad bio najslušanija stanica u okupiranoj Evropi. Naročito među nemačkom soldateskom? Čak i na Istočnom frontu?

ŽANKA:

Ne.

SUDIJA:

Dobro. Pokušaću da vam objasnim. Vi ste svojim Humorističkim i politički intoniranim kerefekama podizali moral domaćim izdajnicima, slugama okupatora, klasi koja se bez stida i srama stavila u službu hitlerovske ratne mašine. Stvarali ste lažnu sliku mirenja sa okupacijom. A ta slika je bila sve drugo samo ne istina. Istina je bila na drugoj strani. U Kraljevu. Na Šumaricama. u selu Skeli. Na stratištima i bojištima. Na Sutjesci i Neretvi. Vi i Lili Marlen ste bili na istom valu. U istoj službi. Na istom zadatku. Istina, razlike ima. Lili je pomagala svom narodu, a vi ste svom odmagali. Izdali ste narod!

ŽANKA:

Narod nisam izdala.

SUDIJA:

Ne priznajtete?

ŽANKA:

Ne priznajem.

SUDIJA:

Pa šta ste onda tražili u Radio Belgradu?

ŽANKA:

Zalutala sam.

SUDIJA:

Zalutali? Kako to?

ŽANKA:

To nije bila moja volja.

SUDIJA:

Nego čija?

ŽANKA:

Ne znam. Ja nikad nisam služila Nemcima, a još manje ih volela.

Iz publike izađe Sima Marković.

SIMA:

To je istina gospodine sudija! To je živa istina! Žanka Stokić je iz dubine duše mrzela Nemce, a volela Srbe i Srbiju!

SUDIJA:

Ko ste vi?

SIMA:

Svedok. Sima Marković.

SUDIJA:

Nema vas na ovom spisku.

SIMA:

Zar je važan spisak kad je istina u pitanju? Ja sam bio prvi sekretar Komunističke partije Jugoslavije. Žanka Stokić je bila moja verenica. Devojka koju sam voleo i koja je mene volela.

ISLEDNIK:

Ovaj čovek ne može da svedoči! On je neprijatelj Partije!

SIMA:

Ćuti, balavče!

ISLEDNIK:

Desni frakcionaš. Isključen je iz Partije još 1929. godine. Sem toga, zar ne vidite? Čovek je mrtav?

SIMA:

U pravu je, balavac. Mrtav sam već osam godina. Moje telo leži na Kolimi. Naravno, niste čuli za Kolimu. Ni za arhipelag Gulag. Ni za Lubjanku. Ali ima vremena, drugovi. Čućete. Tamo, u večitom ledu. leže časni srpski komunisti. Svi do jednog! Najbolji sinovi ovog naroda!

ISLEDNIK:

A ko smo mi?

SIMA:

Ne znam. Istorija još uvek ćuti.

SUDIJA:

Molim vas, molim vas! To nije tema ovog suđenja!

SIMA:

Biće. Kad – tad!

SUDIJA:

Druže Markoviću, kažite nam šta znate o Žanki Stokić?

SIMA:

Za vreme nemačke okupacije, od 1915. pa sve do 1918. radio sam kao suplent u krgaujevačkoj gimnaziji. Nedaleko od gimnazije nalazilo se prihvatilište za srpsku ratnu siročad. Znate li ko im je bio majka!? Ova žena ovde!! Žanka Stokić! Oprostite joj bar zbog te majčinske ljubavi prema srpskim siročićima!

ISLEDNIK:

A posle? Kada joj je beogradska buržoazija otvorila svoje rajske dveri? A posle?

SUDIJA:

Dozvolite da svedok završi!

SIMA:

U tom azilu, u toj crnoj nesreći srpskoj, neopisivoj, nas dvoje smo činili sve što je bilo u našoj moći, a ona i iznad svojih moći. Ja poznajem njenu ljubav prema narodu iz koje je potekla i znam njenu mržnju prema neprijateljima srpskim. Ona nije mogla da se promeni! Ona je iskreno rekla da je zalutala. A, verujte mi, ništa strašnije od ovih balkanskih lutanja.

SUDIJA:

Čudno. Zar baš da zaluta u Radio Belgrad?

Novinarka aplaudira.

SUDIJA:

U društvu Lili Marlen?

SIMA:

To ne znam.

ISLEDNIK:

To svedok ne zna! Neka uđe u zapisnik! To svedok ne zna!

PIJADE:

Ali ja znam!

SUDIJA:

Ko ste vi?

PIJADE:

Zovem se Moris Pijade. Jevrejin. Rođen u Beogradu. 1912. odveden iz Beograda u Mauthauzen. I ja sa voleo Žanku. Bili smo pred venčanjem kada su Nemci ušli u Beograd. Svedočim pred ovim sudom da je Žanka Stokić iz dna duše mrzela Nemce, a volela svoju zemlju i svoj narod. U leto 1941. pozvala me je da se preselim u njenu kuću, u skrovište koje je počela da gradi! Žanka! Reci?

Žanka ćuti.

SUDIJA:

I? Šta je dalje bilo?

PIJADE:

Nisam pristao. Žanka je htela da primi i moju majku i moju sestru. Nismo pristali.

SUDIJA:

Zašto?

PIJADE:

Zašto? To morate da pitate Boga. Neko ili nešto nam je govorilo da treba da umremo, da postanemo pepeo da bi poleteli.

ISLEDNIK:

Upozoravam sud! I ovaj svedok je mrtav!

PIJADE:

Mrtav sam već pet godina. Od mene je ostao samo pepeo. Evo!
(Nabije ruku pod logorašku bluzu i izvadi šaku pepela koju razveje oko sebe)
Treba da verujete mojim rečima. Svi lutamo. I nema kraja lutanjima. Kad su nas Nemci davili u gasnoj komiri... kad smo osetili gas koji je teži od vazduha... svi smo hteli gore... gore... Jači su se peli slabijima na glave, na ramena... da udahnu još jedan gutljaj vazduha... tu kap života... I ko je ostao dole, na podu komore? Deca!!!
(Plače)
Naša jevrejska deca. I naše žene. I naše majke. I naši starci. A mi... jači... gore...
(Rida)
Vredelo je umreti da bi se upoznao život, njegovo nebožansko poreklo. Žanka se takođe borila za gutljaj vazduha, za tu istu kap života, bežala je od kome, od smrti... A to je to iskušenje. To je to prokletstvo. Prokletstvo čoveka. O tome svedočim.

MAGDA:

Druže sudijo! I ja bih da moja majka svedoči! Ona je 1942. godine ubijena čekićem u Jasenovcu i bačena u Savu! Mama! Mama! Dođi! Sad reci drugu sudiji ono što si i meni rekla! Molim te!

MAJKA:

(Vezana žicom, lišće u kosi)
Kada su nas poubijali bacili su nas u Savu. Mene, moga čovjeka i našu djecu. I druge iz našeg sela. Plovili smo, a iza nas jedna srpska svadba. Mlada je bila u bijelom. Kad smo doplovili do Šapca, njih su neki alasi čakljama izvukli na obalu i sahranili po našem srpskom propisu. Mi nismo bili te sreće. Plovili smo dalje, ka Beogradu. Znala sam da se moja Magda srećno dokopala Beograda i da je kod neke glumice. Poželela sam da je poslednji put vidim. Lako sam je pronašla. Nama, mrtvima, nisu potrebne adrese. I videla sam Magdu. I ovu ženu sam videla. Magdinu zaštitnicu i dobrotvorku, njenu drugu majku. I tada sam se vratila kući, vodi, Savi... svom čovjeku i svojoj djeci... Čekali su me zakačeni za jedan savski vrbak. I tako smo nastavili da putujemo...

DR KOSTIĆ:

Tražim milost za Žanku Stokić! Tražim milost! Iz njene kuće je na osobođenu teritoriju u Šumadiju otišao vaš komandant Koča Popović! On se skrivao u kući ove žene koja ćuti! Zar nije zaslužila milost?

ISLEDNIK:

Milost je već dobila. Bar hiljadu kilograma milosti! Zar još?

ŠESTA SLIKA

Na sceni sama Žanka. Kleči nasred sobe. Iz mraka iziđu putujući glumci.

ČVRGA:

Zar je to bilo suđenje? Osuditi jednu Žanku Stokić, oduzeti joj srpsku nacionalnu čast, osuditi jednog Simu Pandurovića, pa to je tragi-komedija, to nije sud! To nije pravda.

CAR MURAT:

More ćuti, kad je glavu spasla.

ČVRGA:

Još i glava! Pa gde bi im duša!

KLO KLO:

U pakao.

DRAMSKI
HEROJ:

Maločas, gospodine upravniče, pomenuste pravdu a ja štucnuh. Uvek je ta gospođa bila na strani jačeg.

KLO KLO:

I bogatijeg.

MILOŠ
OBILIĆ:

Umetnik ne može da bude kriv! Glumac pogotovo! Nikad! Glumac je pesnik, a šta je pesnik neko oblačak na vedrom nebu?

CAR MURAT:

Glumac je, brate, da igra, a vojnik da gine za otadžbinu. Je lž tako?

KLO KLO:

Lako je nama da pričamo kad smo za vreme okupacije bili mrtvi.

ČVRGA:

I to je tačno!

DRAMSKI
HEROJ:

Znači opet ona stara: kad su živi zavideli mrtvima.

KLO KLO:

(Igra i peva)
Neka nam zavide, neka nam zavide...

DRAMSKI
HEROJ:

U tom velikom mraku nije videla fenjer. Tu malu svetlu tačku. To čkiljenje. Taj spasonosni putokaz.

KLO KLO:

Fenjer!? Buncaš!

DRAMSKI
HEROJ:

Mislim na smrt. Smrt je u ratu kao i život. Smrt je pravo lice čoveka. NJegovo ogledalce. Jedini način da čovek vidi sebe.

CAR MURAT:

Ali mi nismo filozofi! Mi smo samo glumci!

KLO KLO:

Glumčići! Mali, mali.

CAR MURTA:

Nismo ni vojnici. Ni pekari, Ni obućari.

KLO KLO:

Pa šta smo onda, jebžo te Bog!?

CAR MURAT:

Šta smo? Možda nas i nema? Možda smo šarena laža? Iluzion!

KLO KLO:

Iluzion! Iluzion!

CAR MURAT:

Mehur od sapunice sa duginim bojama baš kao i život!

ČVRGA:

Ne budali, care. Gluma je stvarnija od života. A to znači da, su glumci stvarniji od običnih ljudi!

MILOŠ
OBILIĆ:

Čekaj, bre! Zar i mi nismo igrali za vreme one prošle okupacije? A?

KLO KLO:

Ja nisam.

MILOŠ
OBILIĆ:

Ali si se švalerisala sa onim natporučnikom Hrvatom!

KLO KLO:

Bio je Srbin odan svojoj austrougarskoj otadžbini!

ČVRGA:

Stoj, narode glumački! Stani! Tačno. I mi smo igrali u vreme one okupacije, ali ne za Nemce već za Srbe! Zar nam tako nije govorio Bora Stanković? Deco, vi igrate za Srbe!

DRAMSKI
HEROJ:

I Žanka je igrala za Srbe, pa je lž vidiš kako je prošla?

KLO KLO:

Nije videla fenjer.

ČVRGA:

Ne videti nije greh. Da je greh, onda bi svi slepci bili grešni. Žanka! Ustani! Klo Klo, daj kostim! I krunu! Bićeš opet najveća! Igraćemo Balkansku caricu, a ti ćeš biti carica! Je lž čuješ? Je lž čuješ? Ti, munjo nebesna! Zasvetli! Probudi se! Ti koplje hitnuto u vazduh koje nikada neće pasti! Ti, ženo u haljini sa ludačkim praporcima! Sa buljinom ognjenih očiju u ruci! Sa zlatnom sekirom na ramenu! Ti, najslobodnija! Ustani!

KLO KLO:

Ona te ne čuje.

ČVRGA:

Avaj.

MAGDA:

(Uđe)
Gospođo! Doručak! Jao, kako napolju sve cveta! Sunce! Kvočka vodi piliće. Vaš šezlnog vas čeka! Da otvorim prozor?

ŽANKA:

Ne.

MAGDA:

Doručak ne može biti bolji! Jedno meko bareno jaje, malo kajmaka, malo hleba, i to prepečenog, mleko... Neko je ušao! Čujete li korake? Ko je?

STUPICA

(U belom odelu)
Kakav mrak, bem ti kraval! Ko živi u ovom mraku!? Sove? Krtice? Slepi miši? Vampiri?
(Otvori prozor i mora svetla grune na scenu)
Žanka!!!

ŽANKA:

(Zakloni oči od jakog svetla)
Ko ste vi? Kako ste ušli?

MAGDA:

Sunce! Gospođo! Sunce!

STUPICA:

Kako sam ušao? Lepo. Preskočio sam ogradu i ušao u dvorište. A vrata na kući su bila otvorena. Uostalom, zar poseta staroj prijateljici treba da se najavi po španskom ceremonijalu?

ŽANKA:

Bojane!

MAGDA:

Oh, bože! Koliko dugo vas je čekala!

STUPICA:

Ja sam! Uvek tvoj! Bojan Stupica! Svetlosti se pale, publika stiže. Glumci su na sceni, zavesa se diže! Biće smeha i drame, a neka će para za vino da kane! Rukoljub!

ŽANKA:

Bože! Tako sam srećna! Tako srećna što te vidim! Srećna što mogu da te zagrlim! Bojane!

STUPICA:

I ja sam srećan što mogu da zagrlim najveću srpsku glumicu! Ne plači. Zar zmajeva nevesta plače? Sećam se uvek priče o zmajevoj nevesti koju si mi pričala. Sećaš se? Kad su seosku lepoticu ubedili da živi sa zmajem, pa je skinuli golu, išibali morkim konopcima i vratili mužu i deci. Sećaš se?

ŽANKA:

(Kroz suze)
Sećam se.

STUPICA:

Glumica, pa plače!? I to odistnski plače, bem ti kraval!

ŽANKA:

Oprosti. Evo gotovo je!

STUPICA:

Đevojko! Bocu vina!

MAGDA:

Odmah, gospodine!

STUPICA:

Pa kako si, draga moja? Zašto te nigde nema? Ne izlaziš. Zakopala si se, a živa si! Bio sam kod Tri šešira, kažu Žanka više ne dolazi. I tako je tamo tužno bez tebe ... Zašto?

ŽANKA:

Niko me neće.

STUPICA:

To nije istina! To ti kažeš da te niko neće! Svi te hoćemo! Ja te hoću! Ja! Hoće te pozorište! Nušić! Cankar! Molijer! Čehov! Tvoja publika! Tvoj narod! Hoće te Tri šešira! Hoće te Beograd! A sad... kaži dragička!

ŽANKA:

Tu reč sam zaboravila.

STUPICA:

Kaži drgička, bem ti kraval!

ŽANKA:

Dragička.

STUPICA:

Uspeo sam. Shvatili su da se sa umetnicima ne može tako, s korbačem u ruci. Vraćena ti je nacionalna čast. Ona koja ti je pre dve godine nepravedno oduzeta! Da, da. Nepravedno! Ali ne plači! Sad si opet virgo intakta! Hahaha! Jeste, bem ti kraval! Vi Srbi, zaista ste smešan narod! Trebalo je da se rodi jedan Alkibijades, jedno Cincarče, pa da vas naslika, da se vidite u pravom ogledalu.

ŽANKA:

Smešni, ali često i daleko da budemo smešni.

STUPICA:

Istina je! Istina je to što si rekla! Narod koji ume tako slatko da se smeje, sebi ponajviše, ne ume da prašta! Ni sebi, ni drugima! Ja sam u Zagrebu rekao Krleži, čuj stari, sreća tvoja da si okupaciju proveo tu gde si je proveo, jer da si bio kod Đide, odavno bi mirisao ljubičice, ali ispod zemlje! Ha, ha! Zašto je to tako?

ŽANKA:

Zar ne znaš? U klanicama nema milosti. A ovaj narod je dobro upoznao klanice. Krv je surovi sudija. Taj ne prašta. Svaki drugi Srbin je sudija. I svaki drugi žrtva.

STUPICA:

Vi ste mazohisti, bem ti kraval! Uvek razdrljenih grudi. Pucaj! Pucaj! Napred! Uvek glave u torbi... Vi to tako volite? Ili? Vi ste jedini narod koji ne pristaje da bude rob, hoće odmah u grob! Pa kako to? I jedan protiv stotine! Može! Može!... Marširate s jedne na drugu klanicu i još pevate, bem ti kraval! Ali ne praštate! Ko je u Zagrebu, LJubljani, Sarajevu, Skoplju streljao glumce koji su igrali za vreme okupacije? Ili u Pragu, Parizu? Niko! No manimo se krvi! Pozorište te zove. Juče više ne postoji. Samo danas. I sutra. Dobro vino, bem ti kraval!

MAGDA:

Stoji u podrumu još od pre rata!

STUPICA:

Živela nam sto godina!

ŽANKA:

Dodaj bar još jednu!

STUPICA:

Živela nam sto i jednu godinu!

ŽANKA:

Živeli!

STUPICA:

Razgovarao sam sa nekim važnim tovariščima. Govorio sam im ko su umetnici i šta vrede. NJima dolazi iz dupeta u glavu. Složili su se da je tebi naneta nepravda. Društvo ne može bez umetnika. Bez pravih umetnika. Ti! Ti si nam potrebna! Ti! Žanka Stokić!

ŽANKA:

A ako odbijem da budem potrebna?

STUPICA:

Onda... onda ću razglasiti po celom Beogradu da slavne Žanke više nema, da je gospođa ministarka krepala! Kao krava! Govoriću da te hvata prpa, da te je vreme pregazilo kao tramvaj, da ne umeš da glumiš po Stanislavskom i još ću svašta napričati, svašta bedastoga!

ŽANKA:

Lukav si! Ali ne pali!

STUPICA:

A jednu božansku ulogu, ulogu jedne žene sa dubokim osećanjima, koja će publiku baciti u trans, daću jednoj drugoj glumici.

ŽANKA:

Koja je to uloga?

STUPICA:

U Kralju na Betajnovi.

ŽANKA:

Lukav si.

STUPICA:

Žanka! Snalazim se, bem ti kraval!

ŽANKA:

A nisi bio takav.

STUPICA:

Vremena se menjaju, stara moja! Cilj opravdava sredstvo. Hoćemo Žanku! Hoćemo Žanku!... Ti si već čula za pozorište koje sam osnovao. Jugoslovensko dramsko pozorište! Sa najboljim glumcima iz cele Jugoslavije! Tebi je u tom pozorištu mesto!

ŽANKA:

Ne, ne.

MAGDA:

Ali, gospođo... Pa zar nismo čekale ovaj dan?

ŽANKA:

Ne, ne.

SUPICA:

Ne možeš više da pamtiš tekst?

ŽANKA:

Ja!? Pa ja svaku noć igram! Čoveče!

STUPICA:

Igraš! Gde igraš, bem ti kraval?

ŽANKA:

Ovde! Svaku noć! Evo, evo... tu su moji kostimi, moje ogledalo, moja šminka i kad ostanem sama, ja... ja igram. Šta hoćeš da ti odigram? Reci... Zbunjen si! Ne veruješ? Reci prvo što ti padne napamet!

STUPICA:

Tartif.

ŽANKA:

Imaj samo malo strpljenja... evo... Magdo pomozi mi... ne, neću se oblačiti, samo neki detalji... znaš, ne može bez kostima... Evo!... ,,Primer je izvrstan! Dama je poštena! Alž vreme je razlog te strogosti bolje, i ona je mudra, mada protiv volje. Dok je privlačila srca mnogih ljudi, za moći je svojom umela da žudi. Alž kad su joj oči ostale bez sjaja, od sveta se, što je napušta, odvaja, i nemoć usahlih draži ispod vela mudrosti visoke sakriti bi htela. To je stvar koketa kojima je teže kad vide kako udvarači beže; pri tom bekstvu, njinom nemiru se čini, da jedini spas leži u vrlini!"

STUPICA:

Bravo! Bravo! Sjajno!

MAGDA:

Bravo! Bravo!

STUPICA:

Pa ti ćeš biti nova i stara zvezda! Zvezda za oslepiti! Čuješ li, ti staro gvožđe! Evo, tu je ugovor! Čuješ li, ti ispušena lulo! Zmajeva nevesto!

ŽANKA:

A glumci?

STUPICA:

Šta glumci!?

ŽANKA:

Šta će oni reći? Bojim se glumaca. Onih netalentovanih. Oni su svi u vašoj paritiji. Ja sam za njih izdajnik.

STUPICA:

Daj si, Žanka, malo mira, a ti, mala, sipaj još čašu vina! Tak! Šta oni ima da kažu! Ko njih pita? Ja? Ne! Neka primaju plate i neka iznose pisma! Ti si general, a oni prosti vojnici! Razumeš! I tu je točka! Jedna velika točka!... A ovo, što si rekla da su netalentovani u Partiji, u pravu si. Tako su prigrlili Partiju, tako je grle da će je uskoro udaviti! I Partiju i pozorište.

ŽANKA:

I kad bih počela?

SUPICA:

U ponedeljak!

ŽANKA:

Sad... u ponedeljak?

SUPCA:

U ponedeljak! Čuješ li, stari fijakeru! U ponedeljak! U deset je čitajuća proba! Na Bajlonovoj pijaci! U jednoj napuštenoj crkvi. A sad nemam vremena. Potpiši ovde pa da idem. Ne razmišljaj! Tako. A sad, ljubim ti ruku. I čelo. U ponedeljak. U deset.

ŽANKA:

U ponedeljak.

Na izlazu scene Stupicu sačeka Pukovnik.

PUKOVNIK:

Uspelo je?

STUPICA:

(Slomljen)
Uspelo je.

PUKOVNIK:

Dakle, vraća se gospođa ministarka. To sam i očekivao. Mi njoj staru slavu, novac, penziju koju smo joj oduzeli, a ona nama Nušića. I sebe. Žanku. Narod lepo kaže: tante za tante, bup za bup. Slovenac! Ti dugo petljaš sa tim svetom, glumcima, piscima, pesnicima, slikarima... To su ljudi koji se lako i prodaju i kupuju? A?

STUPICA:

Najlakše ih je prestrašiti. Lakše nego kupiti. Ili prodati.

PUKOVNIK:

Tačno. Možeš da ih udariš korbačem, a može i kocka šećera. Psihologija konja. Ne znam da li umetnost omekšava ljude, načini od čoveka neko rovito jaje... Razumeš?

STUPICA:

Jako dobro. Ali, druže pukovniče, ima i tvrdo kuvanih jaja. Ima umetnika koji oko vrata ne nose tablu: ,,Umetnik na prodaju”. Ali to je već istorija umetnosti. I istorija vlasti. Umetnik i Pukovnik. Razumeš?

PUKOVNIK:

Ne.

STUPICA:

Zbogom, pukovniče..

Sad su na sceni Žanka i Magda. Soba se kupa u sunčevoj svetlosti.

MAGDA:

Gospođo moja! Majčice moja! Dugo smo čekale na ovaj dan. I vidite li kako pravde ima... vidite li koliko je sunca u našoj kući... čujete li... ptice pevaju! Čujete?

ŽANKA:

Čujem.

MAGDA:

Gospodina Stupicu je sam Bog poslao!

ŽANKA:

Magdo! Ponedeljak nije daleko. Mogla bih da probam moje haljine, cipele, moje čarape, moje šešire... a možda, možda su ih moljci već...

MAGDA:

Čekaju vas vaše haljine! Sve vas čeka.

ŽANKA:

Ovaj mantil bih mogla za ponedeljak... Evo ovako? I ove cipele?

MAGDA:

A tek ovaj šešir!

ŽANKA:

Magdo, kako izgledam?

MAGDA:

Kako izgledate! Kao gospođa ministarka!

Zazvoni telefon. Obe žene se prepadnu.

ŽANKA:

Je lž dobro čujem? Telefon? Dve godine se nije oglasio. Magdo!

MAGDA:

Čujem, gospođo. Ko bi to mogao da bude? Doktor Kostić se nikad ne javlja.

ŽANKA:

(Sa strahom podiže slušalicu)
Alo... Da.. Ja sam.
(Duga pauza)
Dobro. Dolazim.

MAGDA:

S kim ste govorili?

Žanka ćuti. Onda stavlja na glavu šešir. Uzima kišobran.

MAGDA:

Gospođo! Gde ćete! Gospođo! Ne idite, molim vas! Molim vas, ne idite! Znam ko vas zove! Znam! Ne idite... Ne idite...

SEDMA SLIKA

U parku. Obična klupa. Sedi Islednik i Žanka sa podignutim kišobranom. Islednik je u civilu. Obučen kao nezaposleni radnik. Sa kačketom na glavi.

ŽANKA:

Pokisnućeš kao miš.

ISLEDNIK:

Zar će mi biti prvi put.

ŽANKA:

Odsekli su ti nogu.

Islednik ćuti.

ŽANKA:

Nije joj bilo spasa?

ISLEDNIK:

Nije.

ŽANKA:

Promrzline iz rata?

ISLEDNIK:

Olovo. Pa gangrena. Pa jedna operacija. Pa druga. Pa amputacija. Žalite me?

ŽANKA:

Mlad si.

ISLEDNIK:

Ja sebe ne žalim. Ni sebe, ni svoju nogu. Kad su je odsekli, nisam hteo ni da je vidim. Rekao sam da je bace u kantu za đubre. Neki nose nogu kući, pa je posle sahranjuju. Dakle, veselite se! Imaju babe pravo kad kažu: vratiće to Bog. Evo. Vratio je. Zapevajte. Bilo šta. ,,Moj drgane, što me zaboravljaš." ,,Bože pravde, ti što spase.” ,,Na kraj sela čađava mehana."

ŽANKA:

Zašto si me zvao?

ISLEDNIK:

Možda da vas vidim?

ŽANKA:

Zašto si me zvao?

ISLEDNIK:

A što ste došli kad niste morali?

ŽANKA:

Morala sam.

ISLEDNIK:

Mislite da između nas dvoje ima još neisplaćenih računa?

ŽANKA:

Dečko!

ISLEDNIK:

Zašto dečko kad nisam dečko?

Žanka ćuti.

ISLEDNIK:

Recite. Neću se uvrediti. Ta bar sad smete slobodno da kažete ono što mislite. Više ne puca. Dakle?

Žanka ćuti.

ISLEDNIK:

Znam šta vam je vrhu jezika. Zalutali dečko kao zalutala ovca. Ili dečko-crna-ovca. Ili dečko-ubica. Ili...

ŽANKA:

Ne!

ISLEDNIK:

Onda?

ŽANKA:

Tako sam zamišljala svog nerođenog sina. Baš tako. U snovima. Ličio je na tebe. Imao je tvoje oči. I tvoj glas. I tvoju kosu. I tvoj lik.

ISLEDNIK:

Falš!!... Tako mnogo šećera za jedan običan kolač!

ŽANKA:

Šta te muči? Koji ti to kamenčić fali u mozaiku moje izdaje? Pitaj!

ISLEDNIK:

Ono sa insulinom. Kao... za vreme okupacije ste igrali da bi dobili insulin. Život vam je bio u pitanju. Nemačka ucena i ostale izmišljotine stare i prefrigane glumice. To, naravno, nije bila istina.

Žanka ćuti.

ISLEDNIK:

Grubera ste izmislili. Taj tip se s vama nikad nije sreo. Sve ste izmislili, ako ne za druge, onda za sebe. Gluma je zaista stvarnija od života. Magda ne zna za Grubera. Onaj vaš prijetelj, doktor Kostić, ne zna za Grubera.

ŽANKA:

Zar je trebalo da im kažem? Zar sam i tebi rekla nešto o Gruberu? Ni reč jednu jedinu! Zar sam se branila štitom od insulina? Ne. Nikad ti nisam pomenula insulin. Budi pošten. Sećaš li se da sam odmah priznala izdaju. Zar nisi rekao: vrlo dobro. To znatno olakšava moj zadatak! Sećaš se, zar ne?

ISLEDNIK:

Sećam se.

ŽANKA:

Ali teba ti nisam rekla koga sa izdala. Izdala sam sebe, magarčino! Sebe!... Sebe sam izdala...
(Plače)
A to je najveća izdaja. I tu nema kazne. Nema ni bola. Toliko je veliki da ga i nema.
(Plače)
Koga su izdale one dve nesrećnice koje si streljao još one iste noći? Narod? Ne. Sebe. Često mi dolaze u san. Rada kaže: tetka Pelo, dođi da vidiš kakav je kukuruz na našim grobovima. Svi se dive... kad prođu... kažu, ala je nađubreno!... Koga sad izdaju mlade Nemice pored Amerikanaca čiji su džepovi puni mirisnih cigareta i čokolade? Vekovima se narodi bore protiv domaćih i stranih nasilnika i uzurpatora, a onda narod počinje sam sebe da jebava, da izmišlja ale i zmajeve, da u svoje slabe i neuke ruke uzima mač pravde i uzgred štrika džempere. Grešan si dečko. Grešan.

ISLEDNIK:

Samo pobeđen. Vi ste moj prvi poraz. Prvo koplje u mojim grudima. Osećam da mi porazi tek predstoje. Znate, moja mama je mesila najbolju pitu od višanja. Revolucija to sad radi bolje.

ŽANKA:

A šta je trebalo da bude Revolucija ako ne pita od višanja? Ono što je bila? Mač! Sekira! Giljotina. Metak pa u potiljak!? Zar si se borio da bi kažnjavao, ubijao, da bi udarao u klepetuše, da bi mokrim konopcima voštio ne samo krive već i prave, sve one koji su bolji od tebe, vredniji, lepši, srećniji!? Ti, ti si lovac na zmajeve i njihove ljubavnice! Ti! Lovac koji ne prašta!

ISLEDNIK:

Tačno. Tačno, gospođo. Nisam se borio da bih praštao. Oprostio bih Nemcu, Francuzu, Hrvatu, Slovencu... Jednom Nemcu sam čak i oprostio. Bio je mlad i bilo je nečega u njemu. Nečeg ljudskog. Jednom takvom Srbinu nisam oprostio. I danas vidim njegovu nagaravljenu nausnicu i oči pune dubokog nerazumevanja.

ŽANKA:

I nije ti bilo dovoljno.

ISLEDNIK:

Malo nas je. Nas Srba. Malo nas da bi jedan drugom mogli da praštamo. Zato se i ubijamo. Ali ja o Srbima nikad nisam razmišljao? Srbi su kap u moru!

ŽANKA:

Znam. Hteo si da promeniš svet. Za samo jednu noć. To je ono plemenito u čoveku, onaj plamičak iskonske vatre koju su nam bogovi poklonili. Ali, potrebno je vreme, dečko. Giljotina ne pomaže. Pogledaj lastu. Svake jeseni odleće preko sedam gora i dolina. I sedam mora. I svakog proleća se vraća u isto gnezdo! Pod istu strehu. Ko je utkao taj mehanizam u taj sićušni božji stvor? Nije nož. Vreme, dečko. Milenijumi. Vreme je ta božanska pletilja! Moramo da čekamo da bi promenili svet i čoveka, da bi čovek postao čovek. I ja ti opraštam. Sve.

ISLEDNIK:

Ne ljubite mi ruku. I vama je oprošteno. Čak su vam ukinuli i onu smešnu kaznu od deset godina gubitka srpske nacionalne časti. Čujem da se vraćate pozorištu. Jugoslovensko dramsko pozorište. Iz podruma u plave visine. Vraća se gospođa ministarka. Kune se da će da zaboravi Sarajevsku ulicu. Da više nikad neće proći Sarajevskom ulicom. Ko vam je pomogao? Onaj Slovenac u belom odelu? Komunista u belom odelu. U čistoj, namirisanoj, popeglanoj košulji. Ja sam komunista, gospođo!! Ja!! Kunem se da nikada neću imati dve košulje, kao što više nikada neću imati dve noge!! Kunem se da nikad neću ni prošetati Dedinjem. Radije na neko pusto ostrvo, na neki goli otok, kamenjar!

ŽANKA:

I ti si streljan, dečko moj. Ni tebi se grob neće znati. Samo kukuruzi... Pada kiša. Topla. Blaga. Dar božiji. Pruži ruku. A sad mi reci: ko mi je one noći spaso život? Ko me je skinuo s krsta.

Islednik ćuti.

ŽANKA:

Moša? Koča? Đilas? Onaj pukovnik... Krcun?

ISLEDNIK:

Ne.

ŽANKA:

Ko onda? Šta onda?

ISLEDNIK:

Koma. Koma vas je spasla. Pali ste u šećernu komu. Smrt vas je spasla smrti. A kada ste se probudili, već je mirisala pita od višanja.

ŽANKA:

Koma. Život u mraku. Bez misli. Samo po koja slika kao daleki odsjaj munje. I tuđa reč koja leprša oko moje glave. Uvek sam slušala kako dišem. I kako mi srce usporeno kuca. Tiho. U beskrajnoj daljini nekoj, u šupljini, toploj i vlažnoj, kao što je i majčinska posteljica. Na dnu slutnje. Na dnu tajne. Koma je pravo oslobođenje, dečko moj. Bez zastava i pucnjave. Bez zmajeva. Početak jednog pravednog puta... A sad moram da idem. Zove me jedan glas, ali to nije glas. To je muzika. Zbogom!

ISLEDNIK:

Zbogom gospođo.
(Pauza. Islednik ostaje sam)
Vaš kišobran! Vaš kišobran!

OSMA SLIKA

Žanka u krevetu. Pored kreveta kleči Magda, stoji dr Kostić. Magda drži sveću. Još nekoliko sveća koje nam govore da je Žanka umrla. Tu su i putujući glumci.

KLO KLO:

Od čega je umrla?

ČVRGA:

Od života. I život je smrtonosna bolest.

MILOŠ
OBILIĆ:

Bila je najlepša u selu. Živela je sa zmajem. Tukli smo je mokrim konopcima. I skinuli i posednju krpicu sa njene tajne. Hteli smo da je vidimo kako pokorno kleči. Gola. Išibana. Istom šibom kojim su i nas šibali.

KLO KLO:

Zar je zaista živela sa zmajem?

ČVRGA:

Jeste. Bila je zmajeva nevesta.

DRAMSKI
HEROJ:


Zmaj je bio u njoj. Veliki i sav od vatre izatkan.

KLO KLO:

Sad je s nama! Igraćemo opet Balkansku caricu! Jao, kafana je već puna! Mmmm. Kako lepo miriše roštilj. Hajdemo!

MILICIONER:

(Uđe)
Je lž ovde stanuje Žanka Stokić?

DR KOSTIĆ:

Šta se hteli?

Ulazi i grupa Cigana, svirača.

MILICIONER:

Izvolite! Odgovor na molbu dotične Živane! Tražila je dozvolu od Sedmog rejona da joj se na sahrani odsvira i otpeva pesma Oj, Srbijo, mila mati.

DR. KOSTIĆ

I šta je odlučeno?

MILICIONER:

Ne dozvoljava se! Smrt fašizmu, sloboda narodu!

DR KOSTIĆ:

Smrt fašizmu.

PRIMAŠ:

Žanka je umrla?

DR KOSTIĆ:

Jeste.

BASISTA:

Žankaaa! Majko naša ciganska! Decu si nam ranila! Mi će ti sviramo i pevamo!

PRIMAŠ:

Cigani! Ce dur! Oj, Srbijo, mila mati!

Cigani zapevaju.


 

ZAVESA