Eduard Dajč

Antigona na Kolhidi
završna tragedija tebanske tetralogije

LICA:

Završna tragedija tebanske tetralogije (prva tragedija – Evripidova Ipsipila u mojoj rekonstrukciji, druga tragedija – Sedmorica protiv Tebe, treća tragedija – Antigona na Kolhidi, satirske drame – Sonestina i Belerofont) koja u sebi uključuje i dve satirske drame (te na taj način zaokružuje tetralogiju) opisuje zbivanja na lađi „Antiargos" u toku povidbe Pontom prema Kolhidi. Pohod ima cilj da vrati zlatno runo koje je oteo Jason te da tako spreči nastanak odn. nastavak tragedija argonautskog i tebanskog ciklusa (dakle od Medeje do Antigone).

Da li su junaci drame u tome uspeli saznaće pažljivi čitaoci odn. učesnici. Da li sudbina i slobodna volja određuje naše živote ključno je pitanje koje postavljam a koji odgovor dajem zavisiće kako od vašeg tumačenja tako i od vašeg učestvovanja. U tome nam može pomoći Lidski odlomak iz Ipsipile koji Evripid započinje ovako:

„Smrtni to jeste greh kada pomisle ljudi

da nas bogova nema već samo da sudba postoji

jer ako ova postoji šta će nam bogovi onda?

Alž ako bogova ima, ako oni postoje,

sudbina ne treba nikom, zaludna ona jeste!

A ja ovako nastavljam:

Život određuju samo, njegov ishod i tok

jedino dela naša, pređašnja, sadašnja, sva

i zalud smrtnici stoga nekog optužuju boga

kao da besmrtan neko smrtnome zavidet može,

ili tu sudbu kletu: zla sreća, nesreća kažu

kada učine glupost, jer samo upravo tako,

samo zbog gluposti svoje u nevolje upadnu razne

zaludne, nepotrebne...

U Beogradu juna 1999.

Eduard A. DAJČ

ANTIGONA NA KOLHIDI

SCENA – gornja paluba lađe „Antiargos". Sva su jedra podignuta ali mlohavo opuštena pošto je bonaca. Svi nestrpljivo čekaju da vetar dune ali daška niotkuda. Oznojeni su i prenapregnuti ali, ipak, ne i očajni.

HOR
NERAIDA:

Dugonže, moćni bože, učitelju svih ljudi
veliku otkrij nam tajnu zbog čega ovi junaci
slanim stazama plove bez jasnog, izgleda, cilja.
Oni, doduše, tvrde da im je navodni cilj
udaljena Kolhida da bi vratili runo
koje je oteo Jason pre nekih dvadeset leta.
Mora da namere druge, izgleda vešto skrivene,
ima posada hrabra, jer sumanuto je zbilja
vraćati neko runo što zaboravljeno jeste –
niko se ne seća njega, niko ne žudi za njim!
Jedini jasan razlog za ovu plovidbu ima
princeza Antigona, koja u ležaljci drema,
što dahu ledene smrti u zadnji uteče čas –
jer da oklevaše malo zazidana bi bila
što svoga sahrani brata plašećž se božjeg gneva.
Alž ako je za nju ova plovidba spas
zbog čega ostali plove kad ih ne juri niko?
Znamo šta ćeš nam reći, Dugonže, moćni bože,
da oni od dosade beže koja je za junake
što su na ovoj lađi od crne smrti gora.
Zato si ubeđen tvrdo da su im namere jasne:
dokoličari su oni što lutaju tek tako,
da se zabave samo a sebi postave cilj
ne radi koristi neke već, prosto, samo da znaju
gde prvi prestaje pohod i kada počinje novi.
Život jeste za njih veliko putovanje
stalno, bez kraja i konca, sa ciljevima raznim
i načinima mnogim – junačkim ako se mora,
lagodnim ako se može...
Alž eno čuje se glasno – osmatrač grlati viče:
„Poludesno od pramca oštro se vidi stenje!"

OSMATRAČ
SA JARBOLA:

Ahoooj o kormilaru, poludesno od pramca
oštro se vidi stenje, zlokobno crno neko!

KORMILAR
KREZOS:

Poludesno od pramca oštro se vidi stenje
što upisano nije na ovoj karti što imam.
Zbog čega dadosmo novce i onu kamili pride
što srcu mila mi beše – jedina uspomena
iz moga rodnog kraja, za ovu bezveznu kartu
koju za naše novce, tupavi kupio Momos.
Veli da karta je ova neprocenjiva vrednost
pošto se veliko blago krije na onom mestu
što označeno je jasno putačom purpurnom masnom.
On je na decu nalik što misle da ćup pun zlata
na kraju duge postoji te stalno ka njemu hrle.

GRIVAS:

A šta bi radili drugo, ne bismo dreždali valjda
u onoj sumornoj Tebi brojećž leševe razne?
Pohod na mitsko blago, priznaćeš, mnogo je lepši.

KORMILAR
KREZOS:

(Mrmljajući)
„Ne pričaj s kormilarom" moraću stavitž natpis.

GRIVAS:

(Nastavlja govor ne obraćajući pažnju na mrmnjljanje Krezosa)
Eh, gde su nimfice one koje sad čeznu za mnom
po onim krčmama lučkim slane roneć suze!
Ipak jedno me teši – njima je gore negž meni.

OSMATRAČ
SA JARBOLA:

(Opet urliknu silno)
Poludesno od pramca crveno vidi se jedro!
To dakle nije stenje već neka hitra lađa.

GRIVAS:

(Dreknu najbližem mornaru)
Do zapovednika brzo, reci mu videsmo lađu!
(Mornar otrča a Grivas nastavi)
Oružje u ruke odmah i kuke spremne nekž budu!
Bacićemo se na nju kao na goluba soko
Ilž bolje možda je reći, imajuć u vidu cilj
kao orao suri na zbunjenog fazana.

POLIORKET:

(Izlazeći iz svoje kajite)
Evo me! Šta se to zbiva? Lađa s crvenim jedrom!
Plovio si na njoj, čak i predstave igržo.

KORMILAR
KREZOS:

U srcu mi se ona zauvek urezala –
to ploveće je slavno putujuće pozorište!
Predstave njegove sjajne pratili smo bez daha
dok spuštasmo se Nilom sa visoravni one –
najbolje satirske igre na njemu gledao jesam.

Dve lađe se skoro bokovima dodiruju, a posade se bratime i grle. Neopisivo oduševljenje nastaje kada Đukas, zapovednik plovećeg pozorišta, uskače na „Antiargos" u punoj ratnoj spremi.

ĐUKAS:

Zdravo da ste junaci, davno se videli nismo,
još iz vremena drevnog „Herojskog dodekabiblona"!
Alž nešto da vas pitam, što ukotvili ste se
ovde na pola puta do plodne vam Kolhide
kad zefir baš lepo duva – ko naručen za vas?

POLIORKET:

Kažeš povoljan vetar – ne osetismo ni tračka?
Eto, već deset dana ne mičemo se sa mesta.

ĐUKAS:

U neku zapadoste rupu – mrtvaju bezvetrovnu.
Ali zbog čega veslači ne rade posao svoj
već šetaju tamo-amo junačke pevajući pesme?

POLIORKET:

Kažu da je to drevni i oprobani način
da se prizove vetar, i da potrebe nema
zaludno da se vesla te tako rasipa snaga.

ĐUKAS:

Ubediše te u to ti notorni lenjivci?
Ti si, Zevsa mi, naivan kada veruješ njima.
Lenjivci uvek će neki značajan izmislit razlog
samo da izbegnu rad i obaveze na lađi.
Mašta je njihova tada zaista neiscrpna.
Nemoj slušati njih već ih nateraj odmah
da se vesala late i na posao bace.

POLIORKET:

Polako Đukase, druže, prvo da nazdravimo
za uspeh poduhvata, odvažnog preduzeća.
(Obraća se najbližem mornaru)
Trči, donesi vina, znaš već iz mešine koje!

ĐUKAS:

(Vadeći ispod ogrtača poveću mešinu)
Zastani dečače hitri, evo kolhidskog vina,
prastarog, s padina kavkaskih južnih,
Ovo je vino otac, ma šta to kažem, deda
svim onim vinima raznim koje nosite sobom.

Započe veseli žamor. Đukas, kao Simpoziarhos, puni pehare i kupe i kada okonča to podiže levu ruku (u desnoj drži pehar kao i svi ostali) te nastade tišina.

ĐUKAS:

Podižem ovu kupu u čast Bučnoga Boga,
za Dionisa, za Bakha, za roditelja nam milog!

OSTALI:

(U jedan glas)
Za Dionisa, za Bakha, za roditelja nam milog!

ĐUKAS:

(Posle male pauze)
Podižem ovu kupu za Poliorketa Dičnog,
za uspeh poduhvata, odvažnog preduzeća!

OSTALI:

(U jedan glas)
Za uspeh poduhvata, odvažnog preduzeća!

ĐUKAS:

(Posle malo duže pauze od prethodne)
Podižem ovu kupu u čast Oblakonosca,
u čast Nebeskog Zevsa, Gromovnika i Tvorca!

OSTALI:

(U jedan glas)
U čast Nebeskog Zevsa, Gromovnika i Tvorca!

ĐUKAS:

(Posle, dakle, još duže pauze)
Podižem ovu kupu za tebansku princezu,
Antigoni u čast i napaćenom joj rodu!

OSTALI:

(U jedan glas)
Antigoni u čast i napaćenom joj rodu!

ĐUKAS:

(Primetivši da se mešina ispraznila)
Neka mi oproste svi oni preostali Bozi,
ovoga nestade vina, te moraćemo sad vašim
čast ukazati njima – valjda se uvreditž neće.
Da bi svečanost bila, potpuna, kžo što se kaže
satirskom sad ću dramom vaša razgaliti srca.
Da lž pogađate na koju predstavu sada mislim?

POLIORKET:

Tvrdo sam ubeđen, druže, da misliš na Sonestinu!

ĐUKAS:

Na Sonestinu, dabogme, parnjaka ona nema!
(Obraćajući se svojoj posadi)
Šta to čekate? Brzo! Predstava neka počne!

SATIRSKA IGRA „SONESTINA"

LICA:

SONESTINA – devica sa problemom

SATIR – razdevičitelj sa problemom

POTAMOS – Sonestinin brižni otac

NEREJ – Sonestinin brižni stric

SVETI HRAST – Potamosov prijatelj

HOR – Dugonški hor neraida

Scena ú – (Sa Potamasom) obala potoka (tempera na platnu)

Scena úú – (Sa Svetim hrastom) proplanak (tempera na platnu)

ú SCENA

DUGONŠKI
HOR
NERAIDA:

Devojka mlada i lepa potoku plačući priđe,
potok se ne vidi zbilja alž žubor se čuje glasni
kao kad voda se sipa iz ćupa u zdelu plitku
naslanja se na vrbu i grozno ridati poče:

SONESTINA:

O Potamose, o oče nesrećna sam jako
što tužna devica ostah, veruj mi mili oče
strašnije stvari nema od nevinosti hude –
toliko lepih mladića svuda je oko mene
a ja kžo brodolomnik pesmu tad pevam onu:
„Neizmerna se voda proteže na sve strane
dokle mi dopire oko a ja umreh od žeđi!"
Sve drugarice moje svoga imaju dragog
za šetnju ilž ljubav svejedno, sve one osim mene.
Ne mora lep da bude alž ne i previše ružan
da drugog zamišljatž moram kad iznad mene legne.
Ne mora ni mudar biti alž ni glupak neki
da stidim se od sebe i od drugarica svojih,
te laži stoga da pričam i drugima i sebi.
Ne mora biti ni snažan alž ne i slabić neki
kao maleni zečić koji iz šume beži
najesen kad lišće šušti, zimi kad sneg škripi,
ilž naproleće kada otapati se počne.
Zato te molim oče, pomozi ilž savet mi daj
da ne bih ovoga časa u tvoje skočila vode.
Veruj mi, mili oče, kad se devica neka
u potoku utopi bistrom, ne pretvara se u nimfu
već u hranu za ribe, rakove i krabe male,
te otud nesreća strašna zadesi ceo kraj.
Stoga pomozi oče kćeri, jedinici, tvojoj.

HOR:

Tad začu se dubok glas kžo da iz panja beše
nerazgovetan prvo a potom veoma glasan.

POTAMOS:

o kćeri, o Sonestino, pomoći će ti otac
kao uvek do sada...

SONESTINA:

Ako mi pomogneš sada „kao uvek do sada"
utopiću se odmah, samo što skočila nisam!

POTAMOS:

Mani se gluposti kćeri i poslušaj me mudrog
bolesti tvojoj, mila, lek nije lako naći –
put te daleki čeka: u plodnoj mološkoj zemlji
šuma prastarih ima i proplanaka malih.
Pored Dodone grada, na jednom prolanku malom
veliki videćeš hrast, Zevsovo sveto drvo,
prijatelji smo stari, pomoći će ti on.

SONESTINA:

A kako da stignem do njega, i kako će mi pomoći
jer ma koliko svet on ipak samo je hrast
što žir na grani nosi...

POTAMOS:

Zastani kćeri i slušaj razuma sopstvenog glas
a ne jecaje strasti što stranputicom vode.
Do Tesprotije ćeš plovitž na crnoj, brzoj lađi
a onda moraćeš peške kroz šume Moloske zemlje
sve do Dodone grada i do svetoga hrasta.

Čim se približiš njemu zamolićeš ga lepo,
kao maločas mene, ispričaj istinu celu
a potom uberi granu iz lisnate mu krošnje,
savitljivu i tanku, to nek ti šiba bude.
Muškarca prvog što vidiš, bio mladić ilž starac,
birati nipošto ne smeš jer ćeš propasti tad!
Izbor je privid samo, obmana, prevara, uvek,
pravo je uvek ono prvo rešenje pred nama.
Dakle, prvoga koga vidiš išibaj ga po udu
i tvoj će problem kćeri uskoro rešen biti.
Spremaj se, na put kreći, ja prileći sad moram.

HOR:

Žubor se opet čuje, potom nasta tišina,
devica, veselo, srećno, odskakuta sa scene.
I čim nestade ona, Satir iz obližnjeg gaja
pridiže se iz trave, gde ih je prisluškivžo,
i groznim povika glasom, da orilo se sve:

SATIR:

O Potomase, o oče, pomozi tužnom Satiru!
Afroditina posla oduzeše mi snagu.

POTAMOS:

Zar Satir da izgubi moći, ne verujem u to?
Veruj mi, Satiru, druže šta bi sve dao, jadan.
da sam obdaren udom, premoćnim, kžo što je tvoj!

SATIR:

Upravo svi problemi od moćnog mi potiču uda.
Poslušaj priču tužnu, tužnije ne može biti:
Od kada na noge stadoh, jarčevske, dlakave ove
rezdevičenja razna primoran sam da činim.
Vazda device razne, devojke, udate žene
ilž goropadne nimfe po livadama me jure
usluge tražeći moje, razvlačeći mi ud
kžo da je opšte dobro, opštinsko, državno, javno.
Izdržatž više ne mogu, pomagaj časna starino!

POTAMOS:

Velika tvoja muka slomi mi srce skoro
pomoć ti odreći neću, pomno me slušaj sad!
Za mojom ćerkom sad kreni ali se umotaj dobro,
muževnost sakriti moraš dok pravi ne kucne čas!
Do hrasta onog čim dođeš i ti uzberi granu
i šibu napravi sebi, i vrebaj pokraj puta.
Čim nekog vidiš mladića, s malim, mlohavim udom,
udičkom, što žene vele, išibaj ga po njemu,
i gle, kžo nekim čudom, tvoj ud dobiće on,
a ti, naravno, njegov, i nevolje nestaće tvoje:
ništa ženskoga roda više te želeti neće
čim vide udičak tužni, visuljak smežuran mali!

SATIR:

Hvala ti Potamose, hvala oče mili!

HOR:

Šta bi sve Krezos i Momos, junaci bez mane i straha,
dali za šibu svetu, za moćan satirski ud!
Ali slušajmo dalje šta to Potamos priča.

POTAMOS:

(Obraćajući se Nereju, koga ne vidimo)
Šta kažeš brtate za ovo: premudra zamisao.

NEREJ:

O Potamose, o brate, nešto mi jasno nije.
Zar šibom, pa bila ona sa svetoga dodonskog hrasta
može se rešiti problem star kao Vaseljena?
Ja ne verujem u to pošto sam ubeđen tvrdo:
„Čuda na zemlji nema, na nebu ili u moru,
izuzev za budale kojima je sve čudo!"

POTAMOS:

Potpuno si u pravu, naravno da ih nema,
Ali čudesna jeste ta zamisao moja:
čim Sonestina mlada na put daleki krene
mogućnost obljube tada naglo se povećava.
Ta poznato ti je valjda da žene na putu vazda
za obljubama teže sa neznancima raznim –
to je za ženski rod pustolovina prava
dok su za nas junake samo herojska dela
dostojna imena tog, slavnog, pustolovnog!
Obljube junak čini, samo onako, uzgred,
te i ne pominje njih, baš kžo što ne priča svima
o hrani i piću na putu – to ne zanima nikog.
Doduše nekad se može o gozbi zboriti štogod
ali o obljubi nikad, to tema junačka nije!
Uočio si, valjda, da će mi ploviti kćer
a poznato je svima da moreplovci nikad
baš ne biraju mnogo – obljube šta im padne!
More, u ovo je doba, prepuno piratskih lađa
a razbojnici morski iz nužde ilž sujeverja
ne propuštaju ništa, uvek obljube sve
što se obljubitž može; dečaka, devojku, kozu.
Ako baš nekim čudom do hrasta kžo Devica dopre
kad kobnu učini grešku i šibom čim sredi nekog
taj će srediti nju: povaliće je na travu
zelenu, meku, sočnu, kžo stvorenu za to,
nežni joj uzeti cvetak, kako glupaci kažu
jer, zbilja, šta to sa cvetom opnica neka ima?

NEREJ:

Zamisžo ti je, brate, premudra, premoćna, silna!

úú SCENA

HOR:

Na plovidbi se ništa značajno desilo nije
sem piratskog prepada jednog koji se okonča bedno.
Hrast u Dodoni šušti a ispred hrasta stoje
Satir, već poznat nama s devicom Sonestinom.

SONESTINA:

O Driase, o oče, premudri sveti hrastu,
pomozi devici tužnoj, ti si mi jedina nada.

SVETI
HRAST:

Ta nisi, jadnice, valjda, spala, kako se kaže,
na tako niske grane da problem rešiti možeš
samo na takav način sa oblom granom nekom,
kao da dovoljno nema sisara muškoga roda
koji ti pomoći mogu na uobičajen način?

SONESTINA:

(LJutito)
Ti neki glupav si hrast, ta zar bih plovila dovde
da mi je potrebna samo grana glatka i obla?
Sveta mi grana treba, ukaži mi na nju!

SVETI
HRAST:

Ne znam šta da ti kažem, ja svetih grana nemam,
samo običnih ovih sa lišćem i ponekim žirom
pošto sam veoma star – moje je vreme prošlo!

SONESTINA:

Kako to misliš prošlo, ta zar putovah zalud?

SVETI
HRAST:

Nekada dok su zemljom hodali samo junaci
hrast beše jedino drvo što svoje širiše krošnje
da bi herojima silnim senovit pružio predah
između bitaka ljutih lomna da odmore tela.
U senci hrastova moćnih gozbe tad behu slavne:
pilo se rumeno vino, krilate rojile reči!
I na kraju svog puta svaki junak bi uvek
pod krošnju Driasa legžo, čvrsto stegnuo mač,
podigžo ga ka nebu, urliknžo poslednji put,
gromoglasni svoj poklič, u večni utonuo san.
A hrast bi tada nežno, usnulo telo junaka,
prekrio svojim lišćem i obgrlio druga
dugačkim korenom, snažnim, u zagrljaj herojski.
Tako bi junak s mačem, i svim orujem svojim
urastao u koren, sadruga Driasa-hrasta.
To beše junačko doba hrastova i heroja
alž sada novo je vreme bukve i proroka lažnih.
Eto doživeh danas da me device muče
glupačkim zahtevima: sveta im grana treba
jer vele da će bez nje zanavek nevine ostatž.

SONESTINA:

Da lž si razmišljao hrastu ikad o požaru nekom?
Tako mi oca onog, koji me prevari opet,
Potamosa sa Sama, rumeni oganj ćeš starče
umesto rumenog vina, od mene dobitž na dar!

SVETI
HRAST:

Ta što ne reče odmah da ti je Potamos otac?
Poneku svetu granu ja uvek za bliske čuvam.
Eno tamo pri vrhu orijaške mi krošnje
grančice one svete koja je potrebna tebi.
Penjatž se nemoj kćeri dobaciću ti je sam.

Sveti hrast se proteže par puta ali mu ne polazi za rukom da odbaci od sebe svetu grančicu.

SONESTINA:

Vidim zbilja si star, nemoj se mučitž više
popeću se ja začas, evo već sam na vrhu.
Pogled je veoma lep, more mirno kžo zejtin
a u daljini je otok, mali, brdovit, šumovit.

SVETI
HRAST:

Mani se ostrva sad ti granu uzbratž moraš!

SONESTINA:

Potpuno smetnuh s uma cilj što zadadoh sebi.
Evo te grančice svete, cap, sada si moja!
Ali zbilja me kopka ostrvo zeleno ono.

SVETI
HRAST:

Silazi već jednom dole, probada me sva krošnja!
Reumatičan jesam već petsto ilž šesto leta.

SONESTINA:

Na zemlji me eto, hop! A sad da isprobam granu.

HOR:

Sonesitna se okreće prema Satiru, a on, shvatajući
njene namere beži sa druge strane hrasta. I tako
se oni jure oko hrasta, dok ovome, hrastu, to ne
dosadi te podmetnuvši koren saplete Satira.
Sonestina Satira udari svetom grančicom po udu
i gusta pade magla.

SONESTINA:

(Kašljući)
Čudan osećam teret upravo između nogu.
Čekaj da pipnem, da vidim, au, šta li je to?

SATIR:

(Takođe kašljući)
Čudnog li olakšanja upravo između nogu.
Čekaj da pipnem, da vidim, au, šta i je to?

HOR:

Magla nestade naglo baš kžo što naglo pade.
O prizora li čudnog! Eno nam Sonestine
što ponosito stupa Satirski nosećž ud.
A eno i Satira sa devojačkim cvetkom,
rukama krije sramotu, crveni kao bulka.

SONESTINA:

(Previjajući se od smeha)
Što si skupio noge, misliš da videla nisam?
Ti mili, čedni Satiru moj sad problemčić imaš
a ja, izgleda, tvoj Satirski zadobih ud.

SVETI
HRAST:

Pogrešnu svetu granu ti uzbrala si sa mene.

SONESTINA:

O ne, baš je to prava, uvek sam želela nju!
Sad sve mnogo je lakše, ovo mi više prija!
Satirskim obdaren udem zabavnije je zbilja
od nevinosti hude, čuvaj se, evo me, stižem!

SATIR:

Ma šta ti na pamet pade, ne prilazi mi više.

HOR:

Opet se Sonesitna i Satir, nesrećni, jure
oko svetoga hrasta, i opet lukavi hrast
koren podmeće svoj, eno, sad pade Satir!
Pade nesrećni Satir a Sonestina na njega.
Disanje samo se čuje jer mehovima sad oni
što iza scene rade ispuštaju te zvuke.
Brektanje započe sad i najzad, čuje se krik!
Sad se stišava sve, izgleda, došžo je kraj.
Nije nam jedno jasno zašto je samo jedan
grleni odjeknuo krik kada, to deca znaju,
dva krika se moraju čuti: prvi pri prodoru uda
a drugi na samom kraju, završnog sladostrašća.
Zaboraviše glumci, mada to nevažno nije.

SONESTINA:

(Ustaje, trese lišće sa sebe, i progovara)
Kad se okonča ovo sad srećnija sam mnogo
samo je, ipak, glupo satirski ud da nosim
a pritom sise da imam, šta ti Satiru misliš?

SATIR:

Možda je sada red da ja išibam tebe?

HOR:

Čim Satir zamahnu šibom opet se magla spusti
izvesno ostade vreme a onda se naglo diže.
Sve opet beše kžo pre alž sa promenom malom:
Zbunjenoj Sonestini nevinost odlete najzad
a Satir ponovo beše moćni povratio ud.

SONESTINA:

Da mi je pričao neko da ću ja sama sebi
nevinost oduzežt svoju i to ne prstom ilž štapom
već u snošaju pravom verovala mu ne bi.

SATIR:

Život je nepredvidiv, kako to govore žapci
čas krekećeš moćno, sa prestola – lokvanja,
te kralj bare si cele sa podanicima brojnim
gomilom ulizica što tvoji krekeću krek,
čas si u kljunu ždrala, rode ilž čaplje bele
koja će tvojim telom nezasite nahranitž tiće.
Maločas devica bejah a sada opet Satir
moćnim obdaren udom, rumenim kao sunce
kada kraljevat počne pri samom smiraju dana.
Tebi suđeno beše to što si sada rekla,
a meni sve je isto: s ovim satirskim udom
razdevičenja činim čak i kad ode od mene!

HOR:

Veselo oni se sada, Satir i Sonestina
uhvatiše za ruke i odskakutaše sa scene.
Predstavi, eto, ovoj izgleda došžo je kraj!

Silnim klicanjem svi pozdravljaju uspelu predstavu.

ĐUKAS:

Šta Poliorkete veliš za ovu predstavu tvoju?

POLIORKET:

Zbilja mnogo je bolja od one iz „Heksabiblona"
samo nedostaje priča o „Kuronji sa Ponta".

ĐUKAS:

Ko to kaže, nju hor u epilogu peva.

HOR:

I zaplovismo tako, mramornom Prepontidom
te ugledasmo na splavu brodolomnika čudnog:
sav zarastao u bradu, na telu morska mu trava
i alge plave i mrke, i poneka omanja kraba.
Alž ono što nas zbuni, što prenerazi nas,
beše titanski ud kojim veslaše on...

MOMOS:

O srećna li čoveka, ima li ičeg lepšeg
od silnog titanskog uda, o srećna li čoveka!!

HOR:

Kuronja pontski nam reče da ga drevno prokletstvo
stalno proganja, mori, već skoro desetak leta.
Zapitasmo ga tada ko li ga tako prokle
a on reče da žrtva silnog je Zemljotresca...

MOMOS:

Ta onda to beše Odisej, to je bar jasno svima!

HOR:

Taj čovek titanskih moći umesto jarbola on je

golem koristio ud s crvenim poprečnim jedrom...

MOMOS:

Ali maločas čuh da on je veslao udom?

HOR:

Malo je veslao, zbilja, a malo i jedro dr”o –
njegov je titanski ud razne mogućnosti imžo
stoga i nadimci su njemu, Politropos i Moćni...

MOMOS:

Sad više sumnji nema, to zbilja beše Odisej
jer Politropos znači čovek vrlina raznih.

HOR:

Titanski kuronjin ud razne je namene imžo:
voće je brao sa grana kao slonovska surla
pecao ribu za hranu, morske ubijao pse,
pokrivao se njime noću kada je spavžo
a danju hlad mu je davžo kžo veverici rep...

MOMOS:

Znači obistinilo se to drevno proročanstvo
što ga u vlažnom hadu premudri Tiresija
prorokovaše onomad razoritelju Troje.
On mu proreče jasno sve ono što ga čeka,
kad se na Itaku vrati i da će, sudbinom nošen
otplovit nekud daleko svojim veslajućž udom,
jer će mu zlobni Posejdon ponovo smrskati lađu.
I ploviće on tako do obale daleke
gde će ga pitati žene šta je to čime vesla,
šta znači da dopreo je do Amazonki onih
koje muškoga uda nikada videle nisu.

HOR:

Veselim zefirom nošen splav kuronje našeg
ploviše veoma brzo prema istoku sunca,
tamo gde sž zora budi iz zagrljaja nežnog
sva rumena od strasti neprospavane noći.
I tako kuronja silni dospe čak do Kolhide
na ušće Fazanske reke na ono upravo mesto
ka kome plovimo sad da odnesemo runo
zalaćano kako ga nazva Jason, ljubimac žena.

MOMOS:

Nikad mi ne beše jasno zašto je Jason tako
omiljen kod svih žena kada uopšte nije
moćnim obdaren udom već ima udičak tužni
mnogo manji od mog, to verujte mi na reč
pošto sam se onomad sa Zdravkom kladio ja
da moj manji je ud alž eto, suđeno beše –
opkladu izgubih tu i pet zlatnika lepih.
Zbilja pomislio nisam da može naći se neko
sa udom manjim od mog, to zbilja nepravda jeste!

POLIORKET:

Da lž je to Đukase pesma ili istinska priča
što je opteva hor, reci mi šta je po sredi?

ĐUKAS:

Zbilja videsmo usput kuronju nekog što plovi.
Ja nisam pričžo sa njim već samo žene iz hora.
Razloga nemam nijednog da ne verujem njima.

POLIORKET:

A kada se to zbilo, mislim pre kolžko dana?

ĐUKAS:

Prekjuče, čini mi se, zapravo, uveren sam.

POLIORKET:

Onda uz malo sreće, i dobrim nošeni vetrom
možemo ga još stići pošto se on po kopnu
sigurno sporije kreće zbog težine svog uda.
Hoćeš li Đukase s nama ploviti do Kolhide?

ĐUKAS:

Moj brod sa svoga pravca nikad skrenuti neće!
Dok živ sam boriću se s neprijateljima muza.
A prorokujem sada – zapamtite to dobro:
I kada mrtvak budem, ilž kako bi to lepše rekžo
dragi moj Poliorket, stanovnik sveta ideja,
dakle, otmeni mrtvak, nešto slično mudracu,
tada ću protivnik biti strašniji nego pre,
onomad, dok bejah živ, obasjan zracima sunca.
A sad mi ostajte zdravo, a vi lenjivci, na vesla!

Ploveće pozorište se brzo udaljava dok monotoni bubanj daje ritam veslačima.

PAUZA

Poliorket i drugovi šetaju udosađeno po palubi. Veslači mašu veslima da bi ih hladili i terali insekte. Momos mirno peca i njegov primer deluje na druge te mu se pridružuju. Pecaju svi. Ipak na kraju im i to dosadi.

POLIORKET:

Sad mi je dosadno opet, šta da radimo sada?
Plovidba čeka nas duga a vetra niotkuda.

MOMOS:

Hajde da igramo šuge, lađa je za to zgodna
na njoj se tako lako može skršiti vrat.

Igraju šuge trčeći po ogradi palube i po konopcima jarbola i viču besomučno „šuga-šuga". Poliorket prilazi glavnom jarbolu, pljucne i kaže:

POLIORKET:

Puj pike više se ne igram!

Potom leže u ležaljku viseću i gunđa.

POLIORKET:

Sad mi je dosadno opet, šta li da radim sad?
Plovidba čeka nas duga, a vetra niotkud nema.

GRIVAS:

Kad su mlohava jedra i srca mlohave tad.
Ipak rešenje postoji – nek pozovemo hor.
Da nas zabavi malo predstavom onom drevnom.

POLIORKET:

Na koju predstavu misliš, na „Belerofonta: možda?

GRIVAS:

Čitaš mi druže misli, to mi je baš na umu.

HOR:

(Iz sveg glasa)
Belerofont
herojska drama

BELEROFONT
herojska drama

HOR:

Iz tamnog, olujnog neba, beli krilati konj
spušta se prema sceni, spušta, sporo, lagano.
Blještavi ratnik u sedlu, mora da neki je heroj,
takvo bar držanje ima, ozbiljno, ponosito.
Konj je, naravno, krilat, jer šta bi tražio gore,
na nebu, beskrilni konj...

MOMOS:

Po koji već moramo put gledati dramu ovu
samo iz razloga jednog što stvori je Poliorket.

HOR:

Krila klepeću snažno sve dok se naprava bela
ne spusti nekako dole, na scenu ispred nas.
Ratnik podiže tada visoko desnicu svoju
i moćnim kliktavim glasom izroji reči ove:

BELEROFONT:

O vi smrtnici tužni, o pozemljari bedni
dokle ću morati stalno da se iz grada ideja
na crnu zemlju spuštam ne bi li pomogžo vama
kad u nesreću, gadost, usled glupaštva svoga
zaglibite do guše...

MOMOS:

Dosadno mi je mnogo, sve ovo već napamet znam.
vedri nam dajte komad ne ove junačke laži!
Bolje bi mnogo bilo da smo se posle šuge
igrali malo žmurke – lađa je zgodna za to.

Krezos i Grivas se slažu sa njim i njih trojica igraju žmurke kao da ih predstava ne zanima.

BELEROFONT:

Tada tvrdite vi da je sudbina vaša
da muke trpite stalno od aveti, nakaza raznih,
ali aveti gadne, svi ti akrepi grozni,
iz mračnih umova vaših, sve to samo je odraz
grozote vaših duša, a posle zovete mene
da se, po koji već put, opet borim za vas.
Vi ste stvorili njih te zbilja pravedno jeste
da ih sopstvenom snagom sve uništite redom.
Alž ženske kad vapaje čujem i suze devica nežnih
uvek se stuštim dole kao i ovoga puta.
Ipak, jednoga dana možda vam neću doći,
a onda, šta će te tad – da lž će te biti kadri
sve svoje da skupite snage i savladate to zlo?

HOR:

A sad se sa leve strane strašan pojavljuje Akrep
divovskoga je rasta – crvenodlaka tela.

PRVI
AKREP:

Sunčani ratniče, drski, ko je to tebe zvao
da se iz grada ideja spištaš ovde, međž nas?
Tako blještav i nadmen, oholo, osiono
dolaziš amo i kudiš te pozemljare tužne
prljave, crne i ružne...

MOMOS:

Eh, ovaj pretera zbilja, nije baš takžo stanje.

PRVI
AKREP:

Mi živimo na zemlji, a ne u gradu ideja
urednom, blještavo čistom, gde baš i nije problem
sačuvati svoj sjaj, dok mi moramo stalno
obrađivati zemlju, orati, sejati, žnjeti
da bi smo napokon, najzad beli ispekli hleb.
I zahvalni smo suncu koje nam greje tela,
nebu što nam daruje kišu i razne pevamo pesme
da ubrzamo sve to...

MOMOS:

Teško je slušati, zbilja, akrepsko trućanje ovo.

(I igra žmurke se nastavlja)

AKREP:

Dakle, mi radimo stalno da bi bismo živeli samo
na ovoj rodnoj nam zemlji i ponosni smo vrlo
što pozemljari jesmo kako ti nazivaš nas
u nadutosti svojoj...

BELEROFONT:

(Grohotom se nasmeja)
O ti nakazo gadna, o bedni pozemljaru!
Ono čime se hvališ kao odlikom ljudskom
da celog dana rije, ore, gamiže, kopa –
– to može i kišna glista, žuti valjkasti crv,
balegar, krtica, rovac, i da ne nabrajam još
redom gamadi one koje u zemlji žive,
hrane se i množe...

MOMOS:

Lepo izreče ovo, vidi se mudar mladić.
(Opet prekida „žmurke" i nastavlja da sluša)

BELEROFONT:

Zar je sudbina vaša da baš celoga veka
budete kao mravi, ili kžo zveri neke
koje samo za borbu za svaki zalogaj znaju
ili za ženke svoje...

MOMOS:

E, ovo mi se sviđa: „za ženke borećž se svoje".

BELEROFONT:

Zar belosvesna bića da ostanete vazda?
Ta zar vam želja nije da se jednoga dana
kad vam bogovi silni razum dadoše neki
i moć govora s njim, ne uzdignete sami
i da snagom svog uma sebi stvorite grad,
svejedno, bilo kakav, ne mora grad ideja
već samo običan gradić.

MOMOS:

Ovaj se zaneo mnogo, nikada krtice, crvi
grad svoj podigli nisu već ilž se ušunjaju
ili zgrabe na prepad neki postojećž grad.

BELEROFONT:

Na vama, dakle, je izbor, to napominjem sada,
da lž ćete vazda tužno po crnoj puzati zemlji,
i raspasti se potom i pretvoritž u nju,
ilž će te stremećž ka nebu poleteti nad njom
i da jednoga dana kad vam se primakne kraj
nestanete u bljesku, a ne da svakoga dana
sve da ste bliži smrti i crnoj gadnoj zemlji
tako da težite samo uporno tvrdeći pritom
da vas je sudbina tako odredila za to.
I ponovo vam velim – samo na vama je izbor!

AKREP:

O ti ratniče silni, na tom krilatom konju,
o ti posinče sunca, o nebeski jahaču!
To što si rekao sada zaista lepo zvuči
ali da li ti misliš da nama želja nije
da u gradu ideja, ili bilo kom drugom,
živimo makar za časak, umesto svega ovog
rada po crnoj zemlji...

MOMOS:

Vidi, vidi, ovo postaje zanimljivo...

AKREP:

Zar si toliko nadmen da se dosetio nisi
otkuda grad ideja, i svaki drugi grad?
Istinu moram ti reći, iako je slutiš:
i ti, i svi oni drugi koji po nebu lebde
i što u gradu žive odraz jedino jesu
svih lepih želja naših, neostvarenih čežnji,
maštanja pored vatre posle napornog rada.
I znaj ratniče drski da samo našom snagom,
i stalnim rintanjem našim postojanje je stekžo
vaš sjajni, blještavi grad i svi vi u njemu redom.
Kada te vidim ovakvog, nadutog, oholog, drskog,
dođe mi da u trenu uništim taj vaš grad
sa svima vama skupa, ali pomislim tada
imam li ja to pravo, da pozemljarima tako
oduzmem veru i nadu, smisao postojanja.
Zato me ratniče počuj, dok sam još dobre volje
odleti gore kž nebu, u svoj vraćaj se grad,
a vratiti se možeš kad god zaželiš ti
ali se pristojno, lepo, učtivo ponašatž moraš.

MOMOS:

Lepo mu ovaj savetuje Akrep – ja bih ga poslušao.

HOR:

A nebeski se ratnik čuvši te prezrive reči
nasmeja nekako strašno metalnim, tvrdim glasom,
a oči mu, nebesko plave, od silnog bljesnuše gneva
te iz korica odmah oštri izvuče mač
i podiže ga visoko ove rojeći reči:

BELEROFONT:

O ti gnusobo gadna, o pokretna izložbo bede!
Zar ti da pretiš gradu, ti da mu poklanjaš život!
Da li ti stvarno misliš da su te sitne duše
zaista imale snagu blještav da stvore grad?
Alž ja, međutim, dripče, snage dovoljno imam
da ti oduzmem život i tako spasem bede.

HOR:

Čim to izreče ratnik hitrim pokretom mača
odrubi Akrepu glavu a telo, glomazno, ružno,
sa gađenjem mačem gurnu u jednu obližnju rupu.
A onda, ljutit veoma, govor započe strasni.

BELEROFONT:

Odvratni reče drznik da je veliki grad
i svi njemu što žive, prema tome i ja
slavni nebeski jahač, mitski vatreni ratnik,
plod maštarenja tužnog tih bednih podzemljara
dok pored ognjišta čuče gadne kuvajućž kaše
za svoje krezube babe i odvratnu dečicu brojnu?
Tako bednici, dakle, kad nisu u drugom poslu
silan uzlet tad daju napaćenoj im duši
i tako, po sopstvenom ćefu, veliki stvaraju grad.
Dobro što ubih dripca, šta on to meni veli
da ja iz koristi samo pomažem ljudski rod,
jer ako nestane njih – nestaće i moj grad.
Šta time gnjida misli, da neki svoj vraćam dug
te sam u obavezi, kao nadničar tužni
za neke uboge novce, posžo da radim taj.
Šta mi još reče nitkov, oh da, on stvaran jeste
a ja sam senka, privid, odraz njihovih duša.
Ta zar ne znaju oni da je veliki grad
stariji od svih ljudi, stariji od svih zveri,
stariji od bilja, stenja, zemlje i celog sveta!
Taj svet je odraz samo jedne ideje od mnogih
koje kovitlaju gradom i umovima našim.
Svetovi samo su nama opiti naučni, mali,
vid, dakle, zabave, šale, radoznalosti ilž hira.
Za mene Akrep gnusni da tvrdi da neki sam privid,
utvara ili sena, a on da ono je pravo,
osnovni sastojak sveta iz koga rađa se sve!
Dobro što ubih dripca, odrubih gnusnu mu glavu
ali je šteta prava što samo jednu je imžo
te se, avaj, u trenu završi naglo sve!

HOR:

Alž tad začu se škripa te se, uz tresak i buku,
na sceni Himera stvori, troglava slavna ona!

BELEROFONT:

Nebo mi usliši želje, i posla troglavu ovu!
Dela da vidim sada da lž će mi uspeti naum:
jednim udarcem tri, odvratne, odrubitž glave –
het-trik mitski to zovu poznavaoci predanja.

HIMERA:

Nemoj blebetati momče, sačuvaj nešto daha
za ovo sadž što ti spremam a niko još video nije:
dvoglavi napad sa boka a jednoglavi spreda –
to kosi poredak zovu svi znalci ratne veštine.

HOR:

Dvoboj sad započe složen po pravilima bojnim.
I to potraja dugo dok prvo ne popusti pažnja
troglavoj Himeri našoj te joj nebeski ratnik
jednim udarcem kružnim dve strašne odseče glave,
lavlju i zmijsku onu ali mu izmače kozja!
U žaru borbe ratnik to još uočio nije
i zato likovatž stade zbog het-trika svog mitskog.

BELEROFONT:

Ja sam najveći borac, do sada u povesti mitskoj:
jednim udarcem tri, odvratne, odrubih glave!
Oh, šta mi to oči vide – jareća izmiče meni!
Obrukah se sad strašno, naum ne ispunih svoj
te me nikada više u mitu pominjat neće.
Ali „šta je, tu je", kako kažu seljaci
kada im grad sa neba uništi vinograd celi,
ova će jareća glava platitž sada za sve!
Šta li ćeš jarče sada: bežatž u dolinu plavu
ili na vrh planine, ilž možda misliš jarče
da sinjim zaploviš morem i Neraide plašiš?
Nemoj se brinuti jarče, ja sam prijatelj tvoj
stoga ću te poštedetž svih tih teških dilema,
njuši jarče po zemlji put do ledenog Stiksa!

HIMERA:

O nebeski jahaču, sunčani ratniče silni,
plavim nebom te kunem poštedi bedni mi život!
Poslednja sam od roda himera i meduza
koji je nekada davno zemljom vladao celom.
Upravo moja je majka Gea boginja stara
od koje potiče sve što posle Haosa nasta
i zato pusti me sada majci da vratim se svojoj.

BELEROFONT:

Hoću, zašto da ne, poslaću te ja majci
tamo u utrobu njenu sada, ovoga časa,
alž uspomenu neku ipak zadržatž moram
i stoga tvoju ću glavu jarčevsku, odvratnu, ovu
pridodatž svojoj zbirci, te će, uz prethodne dve,
ukras prelepi biti ili na pramcu lađe
ili iznad kamina kao što običaj jeste.

HOR:

I ratnik nebeski tada jednim udarcem mača
odseče poslednju glavu Himeri nesrećnoj našoj.

BELEROFONT:

Sve jedno lepše od drugog; prvo akrepčina drska
koja održa govor zemljoradnički neki,
a potom Himera gadna, koja bez kraja i konca
genealoško stablo objašnjavaše meni.
Ta oni su starog porekla ali i pored toga
vredno, naporno, rade za razliku od mene.
Da, da, slavna su roda, lažu me drski dripci,
plamena utroba zemlje, vele, izrodi njih.
Eh, da mi je te sreće i da se ovoga časa
otvori crna zemlja i da ja siđem dole
te da iščupam lako utrobu plamenu njenu!
Ali jalova zemlja materice sad nema
stvorove nove da rađa koji bi vladali zemljom
već gadne crve samo, stonoge, larve, rovce.
Eto, čikam te zemljo, čikam te otvori se
da ti oštricu mača u crno zabodem srce,
da ti utrobu gadnu zubima iščupam začas!

HOR:

Te su strahotne reči tišinu izazvale,
nestadoše svi zvuci, kao da utrnu sve,
samo se disanje čulo – ratnika, a koga drugog.
Potom se oseti potres, slabiji a posle jači
dok se odjednom, naglo, zemlja otvori crna.
Nestade nebeski jahač, skupa s krilatim konjem,
proguta gnevna ih Zemlja, kžo da ih nije bilo.
Al ubrzo zatim snažni se začuo glas.

BELEROFONT:

O gadna nutrino crna zar misliš da ti si kadra
mene da usmrtiš sad sumporom smradnim i lavom?
Zar ti bednice ne znaš da sam besmrtnik ja?
Neuništiv sam ratnik, neuništivi, čuješ!

HOR:

Tišina nastade opet, napeta neka, mučna
da bi se, kad bi ga bilo, zujanje drskog komarca,
Belzebubovog sluge, čulo kžo slonovska jeka.

MOMOS:

Propade, nesrećni ratnik, ah neka, drzak je bio.
Mnogo je veće junake od ovoga pomenutog
gordost, oholost, drskost već oterala u grob.
Nebeski jahač, kžo što mu već ime samo kaže,
po nebu je jezditi mogžo a ne po zemlji crnoj,
hrlitž u utrobu Zemlje bez nekog razloga većeg
preporučljivo nije nikome, pa ni njemu!

HOR:

Videvši obrt stanja, promenu ovu što nasta
akrepi sa svih strana pokuljaše na scenu.

HOR AKREPA:

Eh doživesmo najzad naše da dođe vreme.
Zbacismo okove srama, zbacismo drskog jahača!
Vreme je promena došlo, vreme sreće, slobode.
A slobodi se valja radovatž kako pristoji:
brzo dovedite sada lepodupu devicu onu
a vi, akrepi mali, stanite svi u red –
– za sve dovoljno biće devica, hleba, igara!

MOMOS:

Mogu li i ja sa vama u sveti da stanem red?

HOR AKREPA:

Ovo je novo doba, ovo je novi vek
svako je dobrodošžo sa nama u red da stane.
Za svakoga dovoljno biće devica, hleba, igara!

MOMOS:

Eto me, hrlim i ja, u vaše redove stupam!

HOR AKREPA:

Momosa poslušajte, i neodlučni vi
što s nevericom sada, gledate predstavu ovu!
Vreme promena dođe, radosti, sreće, slobode
za sve koji sa nama u novi pohrle vek!

DEVICA:

Milosti, milosti tražim, ah poslušajte mene!
Ja posvećena jesam bozima svetlim sa neba!

HOR AKREPA:

Ućuti devico drska, ućuti kažemo ti!
Lepo je tebi bilo dok si s ratnikom skupa
vladala zemljom celom i smejala se nama.
Za promenu ćeš sada i ti priložiti žrtvu
i majka dobra ćeš biti akrepčićića brojnih.

DEVICA:

Oh pustite me zveri, nebeski ratniče, gde si?
Dođi, doleti sa neba, sudbine strašne me spasi!

HOR AKREPA:

Nema ti device spasa, nema ti više jahača
koji će na tvoj mig, hitro dojezditž s neba,
za novo spremaj se doba i širi butine bele!

DEVICA:

Pomozi ratniče svetla, pomozi mi što pre!
NJihove pohotne ruke već osećam po sebi!
Odvratni dlakavi Akrep samo što prodržo nije!
Odolevati dugo, veruj mi ne mogu više!

HOR AKREPA:

(Posmešljivo ponavlja njene reči)
Pomozi ratniče svetla, njihove pohotne ruke
već osećam po sebi, a onaj dlakavi Akrep
samo što prodržo nije, pomozi ratniče svetla!

HOR
NERAIDA:

Najednom tutnjava strašna prekide ovu graju:
crna se otvori zemlja. i crni izađe ratnik
s krvavim, ogromnim mačem i groznim urliknu glasom.

BELEROFONT:

O gde ste akrepi gnusni, o gde ste smrdljiva bagro!
Dođite da vas seckam jer moj preklinje mač:
žedan sam akrepske krvi, žedan sam, žedan mnogo!
Crna nutrina zemlje žeđ mi ugasila nije!

HOR
NERAIDA:

I sunčani, nebeski ratnik svojim dugačkim mačem
kao jutarnji kosac uredno žito kad kosi,
redom odsecaše glave zbunjenim akrepima
ali, u pola posla, zastade, čuvši sa neba
odlučan, božanski glas – to Bog-Dugong beše!
O, slavljen budi zanavek Bože-Dugonže silni!

BOG DUGONG:

O dosta dosadnog klanja, dovoljno proli se krvi!
Nemoj da neko mi mrdne, ni prstom, ni obrvom više!

HOR AKREPA:

Tvoje su Dugonže reči zapovest za sve nas.
Ipak presudu neku moraš na kraju dati
jer ovaj nebeski ratnik pogubi mnoge od nas.

BOG DUGONG:

Šta je, bre, akrepi sa vama, vi se cenjkate s bogom?
Ta ja nisam DŽekoba, pastirski neki demončić
da se o broju ovaca koje se daju za žrtvu
cenjkam s narodom svojim od zore do zalaska sunca!

HOR AKREPA:

Neka nas ovaj ovde baš sve pokilje redom
ali se, Duginže-bože pomaći nećemo zbilja
dok presudu ti ne daš – bez pravde života nam nema!

BOG DUGONG:

Dobro de, neka vam bude, dakle, presuditž ću žvako:
Vi ćete, akrepi moji, sa svojim nastavitž radom,
crnu obrađujte zemlju i gajite rogatu stoku.
Device, vama je dužnost, vinograda da ima
i vina dovoljno uvek za mene i drugove moje.
Ti, Belerofonte gordi, o košnicama se brini,
redovno pčele na pašu po gori i dolu da vodiš.
Alž nemojte mislitž da ja se odričem posla:
Devicu nežnu ću sada pred vama obljubitž lično,
tek tako da se zna šta su božanska posla.

HOR
NERAIDA I
HOR AKREPA:

(U isti glas)
Predstavi eto ovoj izgleda dođe kraj!

KREZOS:

Izgleda pomaže drama, nadimaju se jedra!
To je, kako se kaže, teatroterapija prava.

SVI
ZAJEDNO:

Ura!

MOMOS:

Plovidba ova, eto, sad se nastavlja opet
jer vam priznati moram da sam mišljenja bio
da se nikada više odavde nećemo maći.
Da ćemo ostati vazda kao kamena hrid
usamljena i tužna u valima sred mora.

OSMATRAČI:

Čuvaj see, hrid sa desna, jedno stotinak stopa
udaljena od pramca, na levu obrći stranu!

KREZOS:

Laganim pokretom ruke kormilo obrćem ja!

POLIORKET:

Spuštaj brzo jedra i odmah bacajte sidro!
Sa one kršne se hridi dim beli izgleda diže –
pomorci moraju uvek pomoći sabraći svojoj!

MOMOS:

Avaj, vetar opet staje, ali to oni
teško si ga njima, ne primećuju sad.
Ja pristajao ne bih, to možda zaseda jeste
nekih podlih pirata – bolje da plovimo dalje!

POLIORKET:

Ćutž bre, ne govori više, stalno slutiš na zlo
još pre pohoda onog kad krenusmo na Tebu;
Te proročanstvo je jasno: „Od sedmorice jedan..."
Te „šta će nam žene na lađi, posebno Antigona
od prokletoga soja Edipa mamojebca!"
Alž vidiš ništa se strašno nama desilo nije:
nitž padosmo pod Tebom, nitž nam potonu lađa.

GLAS SA
HRIDINE
MORSKE:

Ehoj vi tamo sa lađe, što zastadoste ovde?
Pustite me na miru, ljudsko ne želim društvo!
Dugorune su koze jedini moji drugari,
mekeću dok ih strižem i mleko mi ukusno daju.

POLIORKET:

Poznajem ovaj glas, to je pustinjak Simon!

SIMON
OSTRVLJANIN:

(Ranije pustinjak)
Nisam više pustinjak, moje je novo ime:
Simon sa ostrva ilž Slavni Ostrvljanin Simon.

POLIORKET:

Zaista pravo ime za novo stanje stvari.
Mi se videli nismo još od rata za zub,
upravo ovog boga što sad plovi sa nama.

BOG DUGONG:

Tada sam bio ratnik, mudrac, ljubavnik silni
ili kako bi pesnik to u slikama rekžo:
bio sam sečivo mača, a bio i mač sam,
bio sam reč u svitku, a bio i svitak sam,
bio sam, hm, bio sam, ma to i važno nije.

MOMOS:

Ma kako važno nije, to najlepše je od svega!

Bio si, dakle, udičak u onom procepu vlažnom,
a bio, kako sam kažeš, i sam procepčić vlažni.
To je uspelo dosad samo Tiresiji onom
i žensko i muško da bude alž ti nadmaši njega
te polni si postao ud, i muški, i ženski, i srednji.
Kaži kako je biti polni procepčić čedni
kad ustreptalo čeka ud moćni da mu se sjuri?
Da li se znoji od straha, od čežnje ili od strasti
ilž ravnodušno čeka ispunjenje svog cilja?
Ah, to izrekoh divno – čekajućž ispunjenje!

BOG DUGONG:

Ma to je, Momose, bila, kako se kaže, figura,
pesnička slika, ne zbilja, ta zar ne misliš valjda
da bih bio u stanju polni procep da budem –
ma to ne priliči meni i mome novom rangu!

POLIORKET:

Upravo novi te rang razrešava svih stega
i obzira moralnih onih što sputavaju nas.
Priznaj, Dugonže brate, ipak si malčice probo?

BOG DUGONG:

Ma šta vam na pamet pada, vi gori ste negž pre
umeto poštovanja što zaslužujem kžo Bog
još gore terate sprdnje – ta kazniću vas ja!

MOMOS:

Pretvori me u procep da delim tvoja znanja
alž ne u procep kravlji, kozji ili ovce neke
te da celoga dana trpim pastirsku strast
već u plemenit procep device ili nimfe –
ti znaš šta je već bolje, isprobao si sve!

BOG DUGONG:

Dobro de, kad već tražiš pretvoriću te sad
u polni procep baš ove device Sonestine.

Dugong podiže ruku, na glavu je Momosa stavi
i onda desi se čudo, nestade Momos sa scene.

BOG DUGONG:

Eto ispunih želju debelog bludnika Mome,
on je sada procepčić device Sonestine.

SONESTINA:

(Pipajući se međž noge)
Ja ne osećam ništa – tamo je isto stanje

BOG DUGONG:

Pričekaj Sonestino da nam se Momos snađe
uskoro đemo glase nekakve čuti od njega.

MOMOSOV
GLAS:

(Odjekujuć izmeđž Sonestininih nogu)
O baš je lepo ovde samo je malo mračno!
Deder bre Sonestino raširi nožice malo.

SONESTINA:

(Savijajući se prema bedrima svojim)
Ne pada mi na pamet – ja manijakinja nisam.

MOMOSOV
GLAS:

Malčice raširi samo da vidim svoje drugare.

SONESTINA:

Ne pričaj više budalo, nemoj zucnutž ni reči!

MOMOSOV
GLAS:

E da znaš Sonestino, pričaću, dosadno, stalno,
kao i uvek do sada, dok mi ne izvršiš nalog,
te malo raširiš noge da svetlost sunca vidim.

SONESTINA:

Ma ne pada mi na pamet – osvetiću ti se već!

POLIORKET:

Hajde Dugonže mudri prekini gluposti ove
povrati ranije stanje, jer zbilja nije u redu
da nežnu Sonestinu na takav mučiš način.

BOG DUGONG:

To zbilja smetoh sa uma, zašto bih Sonestinu
devicu bez mane i straha na takav mučio način.

MOMOSOV
GLAS:

Zastani Dugonže, brate, meni je ovde baš lepo!
Eto, navikoh se na mrak, na vlažno stanje ovo.
Sad mi je britkiji um, sad spoznao sam više,
za ovo zadnje vreme, dok sam devičin procep
nego za sve one godine duge dok sam junačina bio.
I savetujem sad svima: bolje je ženski procep
makar za časak biti nego li heroj i glupak
celoga svog života, eh, da, mnogo je bolje!

BOG DUGONG:

A šta sada da radim, da li da Momosa vratim
kžo što devica želi ilž da ostane tamo
još jedan plovidbe dan – šta mi činiti valja?

SONESTINA:

Vadi ga brzo odavde, da li me debeli čuješ?

BOG DUGONG:

E kad me vređaš, ostaviću ti ga još!

MOMOSOV
GLAS:

Ta ti Dugonže valja, pomeratž nemoj još mene
jer me sveto saznanje celoga izpunjava!

Sonestina čučnu naglo i počne mokritž po palubi.

SONESTINA:

A šta sad kažeš na ovo, da lž ti se mnogo sviđa?

MOMOSOV
GLAS:

Vadite me odavde, ovo za ljude nije!

BOG DUGONG:

Dobro, sačekaj samo da Sonestina svrši
valjano svoj zadatak, a onda ću te vratitž.
Jesli li gotova kćeri, nema ni kapi više?

SONESTINA:

Izvrsno, nikada bolje olakšala se nisam!

Dugong stavlja ruku na Sonestinin afroditin brežuljak i izgovara svečanim glasom:

BOG DUGONG:

Ekso, Momose, ekso, apage Momose sad!

Zbilja, odmah se Momos opet na palubi stvori, doduše pomalo vlažan ali sa važnim licem.

MOMOS:

Vidim da divite se, da zavidite meni
pošto još niko do sad smelosti imao nije
ženski da postane ud, i da iz toga ugla
pomalo vlažnog i mračnog, iskosa promatra svet.

POLIORKET:

I šta si odatle vidžo, patos palube samo?

MOMOS:

Vidžo sam ljudske duše, nepatvorene, čiste
lelujavo i jasno i sve njihove želje...

POLIORKET:

(Prekidajući ga)
Kako je moguće to: „lelujavo i jasno"?

MOMOS:

A kako bi ti opisžo slike – odraz sa vode,
sa površine mora u rumenom smiraju dana?
Dakle da nastavim priču: gledam ja tako duše,
žalim ih, tugujem s njima znajući njihovu muku –
– sve one za devicom žude, zapravo njenim udom
(što tad bio sam ja), ali ne smeju, jadne,
da ispolje tu strast pošto na lađi uvek
mora postojat red – tu mesta Erosu nema!

POLIORKET:

Dakle, taj ženski ud svetu sposobnost ima
da čežnju mušku rađa i kada ove nema?
Veruj mi, Momose, druže, ovu devicu nikad
niko primetio ne bi da ne postade tema,
dok, eto, Antigonu niko ne pomenu dosad
a upravo je po njoj i imenovana drama.

MOMOS:

Antigona je za sve koji poznaju mit
ostala tamo u Tebi zazidana u rupi.
Spasa joj otuda nema kao i svakom drugom
koji zakone krši pravdajući to nečim:
sestrinskom obavezom ili božanskom voljom.

POLIORKET:

Ti si Momose zbunjen – ta ona je ovde sa nama,
na ovoj plovi lađi, „Antiargosu" slavnom,
da bismo tako supa zadatak izvršili svoj:
zlatno vratili runo ponovo na Kolhidu
i tako prekinuli, nazad, krvavi mit.

MOMOS:

Ma i da vratimo runo mit se prekinutž neće"
krvavi će se pir na istom nastavitž mestu
čim muške izbiju malje sedmorici sinova dičnih
junaka bez mane i straha što ostadoše pod Tebom
za gozbu lešinara, supova, orlova, vrana.

ANTIGONA:

(Naglo se pojavljuje)
Prekini Momose, dosta, zar ti dovoljno nije
svih onih muka i jada te sladostrasno sada
nabrajaš lešinare krvavu opisujućž gozbu!
Eto me ovde sa vama, ta zar to nije dokaz
da se pobeći može iz nekog krvavog mita?

MOMOS:

Možeš da pričaš šta hoćeš, svejedno tebe nema –
ti zazidana jesi u onoj tebanskoj rupi.

ANTIGONA:

(Pokazujući svoje telo)
Ma šta to Momose pričaš – evo me ovde žive!
Ovo je moja kosa, ovo su glava i vrat,
grudi, bokovi, stomak – da li da nabrajam još?

MOMOS:

Nastavi, baš mi se sviđa, a šta je sad na redu?

Antigona ućuta i prekri svoje telo.

MOMOS:

Rekoh vam prijatelji da uzalud je sve –
nikakav povratak runa mit ovaj prekinut neće.
Što se Antigone tiče i tu je stanje jasno
ona je zazidana i izmigoljitž neće
nikada sudbini svojoj – svejedno da li je ona
u nekoj tebanskoj rupi ili na ovoj lađi –
ovo je drugo još gore jer smo tako sa njom
sad zazidani i mi pošto se ova lađa
nikada maknuti neće, nikada neće ona
doplovitž do Kolhide – bludetž će tako stalno
slanim stazama morskim dok ne pomremo svi!

POLIORKET:

Možda je Momos u pravu, ali, svejedno, ipak
plovitž se mora nekud pa makar za Kolhidu,
makar u pakleno ždrelo, ali plovitž se mora!
Kretati uporno negde makar u izvesnu propast
samo ne stojitž u mestu i oplakivati sebe.

MOMOS:

Poliorkete druže, ja malodušan nisam
ali kako se kretatž – kako da plovi lađa
kada ne duva vetar, kaži mi, kako da plovi?

POLIORKET:

Ja ću duvati, veslatž, zubima ću je vući.

Ako ne pomogne sve to u morski skočiću talas
i zaplivaću polako dok ne doplivam nekud
a negde dopreti moram: ilž na kopno, Kolhidu,
ili u morsko ždrelo, svejedno mi je gde!

Poliorket najednom ućuta i njuši vazduh, upire pogled u daljinu a onda ponovo visoko dižući glavu udiše i izdiše polako.

POLIORKET:

NJušim li to oluju, baš oseća se snažno
oštar, prorodan miris prijateljice stare.
Eno, sad vide se jasno crni oblaci oni.

Vezujte čvrsto jedra i svi na svoja mesta.
Naša lađa će najzad zaplovitž jedrima punim,
Još pre smiraja dana stižemo u Kolhidu!

Snažan olujni vetar nadima jedra lađe i jedva čuju se glasovi hora neraida.

HOR
NERAIDA:

Lepše muzike nema od ovog besnog huka.
Život je plovidba samo, sa ciljem ali bez kraja.
Što se već predstave tiče ona je okončana,
uplovila je ona u svoju bezbednu luku
u vaša plemenita srca i tu se ukotvila.

KRAJ