Miroljub Nedović – Riki

 

Rođen 1961. godine u Nišu.

Član udruženja dramskih pisaca Srbije od 1991. god.

Za sebe kaže da je ,,glumac po rođenju, pisac po opredeljenju i reditelj po ubeđenju”.

Od 1983. godine je stalni član ansambla niškog Narodnog pozorišta, na čijoj sceni je odigrao preko pedeset uloga.

NJegove dramske tekstove (Seme, Bluz osmeh, Soko zove orla, Juriš u budućnost, Gangster-bajteri, Tamni vilajet, Ajdž kaži, alž po duši, Kraljević Marko i Musa Kesedžija, Veliki princ, Sama u kući.) izvodila su pozorišta u Banja Luci, Beogradu, Vršcu, Paraćinu, Nišu, Zaječaru, Leskovcu i Vranju.

Režirao je desetak predstava, uglavnom su to bile scenske postavke dramskih tekstova koje je sam pisao, a najveći uspeh kod publike imale su njegove režije kabarea Niška kabariška, Vic kabare, Dečiji rok end rol kabare i Ženski šovinistički kabare

Dobitnik je više nagrada za glumu i dramsko stvaralaštvo.

 

 

 

Tamni vilajet
(Dum – dum anti basna)
Tekst lutkarske predstave za decu

 

 

ŠTA?

Drama.

GDE?

Ratište, Darkov stan, Pigijev stan,
Krletov stan, zatvorska ćelija.

KADA?

U mračna vremena.

KO?

DARKO – dramski pisac
ŠEKI – Darkov drug i kolega
ANJA – Darkova žena
LJUBA – električar (ratnik)
MIŠA – narkoman
PIGI – invalid (ratnik)
KRLE – slepac (ratnik)
DRAGAN – švaler
LJILJANA – Krletova žena
TV (off) – intervju

KAKO?   

Sa prologom, u tri slike, epilogom i krajem.

PROLOG

Ratište. Tri druga u nekoj ruševini, sklonjeni od neprijatelja i nevremena. Oluja sa kišom i grmljavinom. Zvuci koji dopiru, više podsećaju na zverinjak nego na front. LJuba, Pigi i Krle.

KRLE:

Jebem ti ovaj mrak...

PIGI:

Uskoro će da svane...

KRLE:

Neće... daleko je do zore.

LJUBA:

Hladno mi je...

PIGI:

Evo ti.
(Ogrne ga)

KRLE:

Ima neko cigaretu?

PIGI:

Imam samo još jednu... Podelićemo...

Vadi cigaretu i dodaje je Krletu.

KRLE:

I ova kiša mi ide na živce...

PIGI:

Pada već deset sati bez prestanka... Odakle tolika voda gore...

LJUBA:

Daj i meni jedan dim.

PIGI:

Evo... Još ti je hladno?

LJUBA:

Aha...

PIGI:

Bolestan si?

LJUBA:

Nisam... Pusti me.

PIGI:

Hteo sam samo...

LJUBA:

Pusti me...

KRLE:

Pusti ga.

PIGI:

Ne diram ga... Vidi koliko se trese... Sigurno je bolestan.

KRLE:

Nije mu ništa...

PIGI:

Što ne odspavaš malo?

LJUBA:

Ostavi me na miru...

Pauza. Ćute i puše.

KRLE:

Što ti ne spavaš?

PIGI:

Ne mogu.

Pauza.

PIGI:

Izvući ćemo se...

KRLE:

Hoćemo.

Pauza.

LJUBA:

Ja idem... Ne mogu više.

KRLE:

Gde ćeš?

LJUBA:

Idem kući...

KRLE:

Sedi. Smiri se... Evo ti i moja bluza.

LJUBA:

Pusti me idem kući...

KRLE:

Ne ideš nigde... Sedi... Sve će biti u redu.

LJUBA:

A posle ćemo da idemo kući...

KRLE:

Hoćemo...

PIGI:

Malo akohola bi ga smirilo...

KRLE:

I meni bi rakija dobro došla...

PIGI:

Veruješ li u sudbinu?

KRLE:

U šta?

PIGI:

U to da neko ili nešto određuje šta će biti sa nama?

KRLE:

Povlači konce?

PIGI:

Ne tako, više kao u pozorištu... Neko već sve odredi, šta ćemo da radimo, šta da kažemo, a mi se samo ponašamo...

KRLE:

Ma daj odakle ti to?

PIGI:

Ne znam, samo pitam.

KRLE:

Ne verujem...

Sine munja uz nalet vetra i ugasi sveću. Mrak.

 

 

KRAJ PROLOGA

1. DEO

Darkov i Anjin stan. Darko, Šeki i Anja. Na sceni mrak. Čuju se samo glasovi.

ŠEKI:

Suton civilizacije... Na pola puta između Bestragije i Nedođije... Uz Veliku Reku... ,,svratište”, ,,kafana”, ,,čekaonica”... Sve to zajedno... Obična straćara... Na sredini, kube... Znaš šta je kube?

DARKO:

Znam.

ŠEKI:

Par stolova, šank i prozor sa pogledom na Veliku Reku... Nekoliko ljudi koji se međusobno ne poznaju... Sede za zasebnim stolovima... Čekaju skelu da ih preveze preko... Skeledžije nema... Napolju nevreme... Sastavilo nebo i zemlju... Kiša... Vetar... Iznenada, vrata se otvaraju... Ulaze tri spodobe. Gosti se uskomešaju. Vlasnik koji drema za šankom lenjo podigne glavu i gostima daje znak da ni jedan od njih nije skeledžija...

Anja prilazi i pali sveću. Svetlo sveće obasjava Darka i Šekija. Sede za stolom. Ispred njih flaša Votke i čaše.

ANJA:

Kako možete da sedite u mraku?

DARKO:

Ćuti.

ŠEKI:

Novodošavši... Izgledaju sablasno... Mokri, blatnjavi, pocepani... ,,Kada skela ide preko?” pita jedan od trojice, ali mu niko ne odgovara... ,,Dole uz obalu je neki leš”, kaže ponovo, ali nikakve reakcije od bilo koga... ,,Možda je skeledžija”. Gosti se prenu i požure ka prozoru. Šankera se to ne tiče. ,,Šta će da pijete” pita...

I tu zaćuti. Pali cigaretu.

DARKO:

I?

ŠEKI:

Šta i?

DARKO:

Ko su oni?

ŠEKI:

Ratnici.

ANJA:

Ne sviđa mi se. Suviše mračno.

DARKO:

To i meni stalno radi. Pusti je.

DARKO:

Misliš da bi oko toga mogli da nabudžimo 90 minuta?

ŠEKI:

Kako ne. To je drama, čoveče. Sve teče sporo. Na pogled, mimiku, gest... Bez mnogo priče.

DARKO:

Dobro, ali šta?

ŠEKI:

Kako, šta? Pazi, Velika Reka... Skela, ljudi hoće preko u bolji život... Skeledžija im dođe kao spasitelj. Mojsije!

ANJA:

Haron!?

ŠEKI:

Ko?

ANJA:

Haron. Po grčkoj mitologiji prevoznik seni mrtvih preko reke Aheronta do vrata Hada. Mrtavima se zato stavlja zlatnik pod jezik, kao nadnica za Harona. Duše onih koji nemaju novčić ostavljao je da vekovima čekaju na obali.

Svetla se upale. Došla je struja. Televizor se takođe upali. Neki novokomponovani hit . Udubljen u priču Šeki se uplaši i gotovo vrisne. Svo troje se nasmeju. Anja priđe, utihne ton na televizoru i žurno izađe... Ova dvojica nastvaljaju svoju priču.

DARKO:

Što to sam ne uradiš?

ŠEKI:

Ti imaš bolji dijalog.

DARKO:

A i mrzi te sam da radiš.

Anja prilazi Darku i diskretno mu govori.

ANJA:

Majstor je završio, plati čoveku.

DARKO:

Hoću, neka dođe ovamo.

ANJA:

Sad će. Skuplja alat.

ŠEKI:

Imam celu priču. Treba je samo dramaturški srediti i uraditi dobar dijalog. Pun pogodak!
(Čeka njegovu reakciju)

DARKO:

Pravo da ti kažem, treba mi lova, ali bojim se da je ,,dežavi”... Liči na nešto već viđeno.

ŠEKI:

Pa bolje da liči na nešto nego ninašta.

DARKO:

Nisam to mislio.

ŠEKI:

Evo vidi ovo.
(Pokazuje mu na TV)
Pojačaj!

Darko pojača ton ta TV-u.

TV:

Ne ubijaš prvog... To rade amateri. I tu, brate, postoji gvint. Gađaš u stomak, nogu, rame, ali je najbolje u stomak. Ostane živ, a ne može da beži. Počne da kuka i traži pomoć. Uvek se nađe lujka koja bi da mu pomogne. E, brate, ta lujka ostaje tu pored njega. The-end... Konjec... Fine... Treba samo biti strpljiv i uporan. Ako to ne možeš nisi za snajperistu, idi u topdžije pa gruvaj.

Majstor je ušao, nešto pre. Krpom briše ruke, sluša i posmatra TV. Ulazi i Anja.

ANJA:

Ma daj ugasite to.

Ide pravo do TV-a i gasi ga.

ŠEKI:

Zašto?

LJUBA:

Dobro veče.

DARKO:

Zdravo majstore. Sedi malo sa nama.

LJUBA:

Ne bih da se zadržavam, žurim, imam nešto zakazano.

ŠEKI:

Ako je ženska u pitanju...

LJUBA:

Nije to... Sa prijateljima.

DARKO:

Jedno piće?

LJUBA:

Piće ne odbijam.

ANJA:

Šta ćete da popijete?

DARKO:

Može votka?

LJUBA:

Može. I jedno pivo ako ima. Jeo sam neku slanu pitu, umreh žedan.

Votka i pivo!? Darko i Šeki se pogledaju. Darko mu sipa votku, a Anja ode po pivo.

ŠEKI:

Kroz celu priču bi mogli i rat da provučemo. Video si, to je sada vruće.
(Pokazuje na TV).

DARKO:

Patetičan si.

ŠEKI:

Kako si tako nerazuman.

Anja se vraća donosi pivo i čašu. LJuba ne uzima čašu, nego navrne iz flaše i ispije u cugu.

ANJA:

Može li to malo da sačeka?

DARKO:

Kaži njemu, šta u mene gledaš.

ŠEKI:

Može. Prekidamo diskusiju.

LJUBA:

Ne morate zbog mene.
(Podrigne od piva pa ispije votku na iskap)

Domaćini se zagledaju. Anja uzima ispražnjenu flašu i ode da donose drugo pivo.

DARKO:

U čemu je bio problem?

LJUBA:

Molim?

DARKO:

Ovo sa strujom...

LJUBA:

Otišla vam ringla na šporetu. Ogoljena žica izašla na masu. Dobro je što je osigurač riknuo, inače je moglo svašta da bude.

DARKO:

Sada je sve u redu?

LJUBA:

Uredu je. Premostio sam i izolovao, ali ako vam treba mala ringla moraćete da kupite drugu.

Anja se vraća. Stavlja pivo na sto.

ANJA:

Koliko bi to koštalo?

LJUBA:

Ne znam. Nisam skoro gledao cene, ali nije hitno ostale rade, pa kad kupite, pozovite me... Ja sam tu, u komšiluku.

DARKO:

Koliko sam dužan za majastoriju?

LJUBA:

Ne znam šta da ti kažem. Na osiguraču sam samo licne promenio. Ovo drugo i nije popravka pa... Koliko daš.

ŠEKI:

Zavrni mu cenu, molim te. Ima on para.

DARKO:

Daj ne pričaj, pomisliće čovek stvarno.

LJUBA:

Šta radiš ti?

DARKO:

Ništa.

LJUBA:

Od čega živiš?

DARKO:

Od njene plate.

LJUBA:

Ozbiljno te pitam. Šta ti je profesija?

DARKO:

Pisac.

LJUBA:

Pišeš pesme?

DARKO:

Drame.

ŠEKI:

I komedije.

LJUBA:

To je ono... Za pozorište?

DARKO:

Pozorište, film, televizija... Sve. Ovo mi je kolega, trenutno radimo zajedno.

ŠEKI:

Pokušavamo da radimo zajedno, ali sa njim je nemoguće raditi.

LJUBA:

A ona?

DARKO:

Ona je kostimograf.

LJUBA:

Šta je to?

DARKO:

Pravi kostime za glumce.

LJUBA:

Krojačica.

DARKO:

Tako nekako.

ANJA:

Marš tamo. Ja crtam kostime, a drugi ih šiju.

LJUBA:

Slikarka?

ANJA:

Bolje rečeno...

LJUBA:

Šta si ti napisao?

DARKO:

,,Dimnjak” i ,,Oklop duše”.

LJUBA:

Šta?

DARKO:

Tako se zovu drame.

LJUBA:

Je li to bilo na televiziji?

DARKO:

Nije.

LJUBA:

A ti?

ŠEKI:

Šta sam napisao?

LJUBA:

Aha!

ŠEKI:

,,Tamni vilajet” i ,,Srbovanje”.

LJUBA:

Srbovanje... To mu dođe kao neka...

ŠEKI:

Satira.

LJUBA:

To! Zajebancija na naš račun.

ŠEKI:

Da. Zajebancija na naš račun.

LJUBA:

I šta još?

ŠEKI:

Pišem i kritike.

LJUBA:

Koga kritkuješ?

ŠEKI:

Pozorišne kritike.

LJUBA:

I tebe žena izdržava?

ŠEKI:

Nisam oženjen.

LJUBA:

Onda si kod mame i tate, na stan i hranu.

ŠEKI:

(Anji i Darku)
Dobar je. Zajeban tip... Da, kod roditelja živim.

LJUBA:

Nešto si mi poznat.

ŠEKI:

Ni ja nisam bio ,,na televizoru”. Možda si i kod mene menjao osigurače.

LJUBA:

Nisam. Radim od skoro.

DARKO:

Šta si pre toga radio?

LJUBA:

Molim?

DARKO:

Kažeš, radiš od skoro. A pre toga? Šta si radio?

LJUBA:

Ratovao.

DARKO:

Bio si na frontu?

LJUBA:

Dve godine i dva meseca... 794 dana.

DARKO:

Gde si bio?

LJUBA:

U rovu.

DRAKO:

Znam, ali gde?

LJUBA:

Svuda.

ŠEKI:

Ne ličiš na ratnika.

LJUBA:

Ni ti meni na pisca.

ANJA:

Darka su sedam puta tražili. Stalno sam morala da lažem: ,,Na putu je”, ,,Otišao u inostranstvo”...

ŠEKI:

Zamisli, kod mene zvone pozivari i ja im otvorim. Pitaju, da li sam tu. Kažem: ,,Ne on je u bolnici”. ,,A šta ste mu vi?”. Kažem – brat. ,,Da li bi vi hteli...” Rekoh – ne bih. Posle nabavim lekarsko uverenje i otkačim ih. Više me nisu dirali.

LJUBA:

Ja sam dobrovoljac.

Tajac. Postalo im je neprijatno.

ANJA:

Majstore, može kafa?

LJUBA:

Neću kafu.

ANJA:

Još jedno pivo?

LJUBA:

Samo votka. Od piva se mnogo piša.
(Uzme flašu i sam sebi dolije piće)
Vino tera na pesmu, votka na svađu, a pivo na pišanje... Koliko daleko možeš da pišaš?

ŠEKI:

Ja?

LJUBA:

Ti! Koliko daleko možeš da se dobaciš kad pišaš?

ŠEKI:

Nisam merio?
(Usiljeno se nasmeje)

LJUBA:

Možeš li mlazom jabuku sa grane da otreseš?

ŠEKI:

Ne mogu.

LJUBA:

Možeš li na prizemnoj kući, u dimnjak, mlaz da ubaciš?

ŠEKI:

Ni to.

LJUBA:

Vidiš... Ni ja ne mogu.
(Zamisli se)

ŠEKI:

(Da bi skrenuo razgovor sa glupe teme)
Misliš li ti da je rat, ovaj poslednji, prava tema za dramsku priču?

LJUBA:

Za šta?

ŠEKI:

Za pozorište, recimo...

LJUBA:

Ne mislim...

ŠEKI:

Zašto?

LJUBA:

Tako.

ŠEKI:

Da si ti pisac, o čemu bi pisao?

LJUBA:

O seksu.

ŠEKI:

O seksu? Zašto?

LJUBA:

Jebe mi se za pozorište, eto zato.

ŠEKI:

Ozbiljno te pitam.

LJUBA:

Ozbiljno ti kažem. Hej!
(Anji)
Donesi mi i pivo!

Ovo je izgledalo kao naredba, pa se svo troje pogledaju. Anja ode i donese pivo.

LJUBA:

Čemu služi pozorište? Za koga? Za šta? To treba ukinuti. Ja nikada nisam bio u pozorištu, pa šta mi fali?

DARKO:

Ni ja nikda nisam bio u zatvoru i ne mislim da zatvore treba ukinuti.

LJuba ga pogleda i odmeri dugom pauzom.

LJUBA:

Opasan si ti.

DARKO:

Jesi li ranjavan?

LJUBA:

Ja ne.

ŠEKI:

Pun je grad tih bogalja.

LJuba odreaguje pauzom.

LJUBA:

Kakvih bogalja?

ŠEKI:

Ovih sa ratišta.

LJUBA:

One koji su žmesto tebe krvarili gaće, ti nazivaš bogaljima.

ŠEKI:

Nisam mislio ništa loše.

LJUBA:

Jesi.

ŠEKI:

Osim toga niko nije morao umesto mene da ide jer sam ja sam bio protiv rata.

LJUBA:

Kako? Mahao si lekarskim uverenjem.

ŠEKI:

Ne, antiratnim demonstracijama, kao sav civilozovan svet.

LJUBA:

Zveckao ključevima, palio sveće...

ŠEKI:

Između ostalog i to. Ja sam pacifista.

LJUBA:

Ne reče li da si pisac.

ŠEKI:

Pacifista je...

LJUBA:

Ti si kurac od ovce, burazeru...

ŠEKI:

Od kad smo mi to braća?

LJUBA:

Nismo braća i ne možemo da budemo, ni po krvi ni po oružiju.

ŠEKI:

Ja ne koristim oružje.

LJUBA:

A šta koristiš?

ANJA:

Mi nismo bili u ratu.

LJUBA:

Kao da sa njom ne želi da razgovara)
Koji to mi? Vas dvojica?

ŠEKI:

Srbija nije bila u ratu.

LJUBA:

Srbija je bila u govnima i vas dvojica sa njom.

ŠEKI:

Pomenuta imenica ti je vrlo često u ustima.

LJuba naglo skoči.

LJUBA:

Šta si rekžo?

ŠEKI:

Šalio sam se...

LJUBA:

Rekžo si da jedem govna... To si rekžo...

Darko vidi da je situacija napeta, pokušava da sredi stvar.

DARKO:

Nije tako mislio...

LJUBA:

Znam ja šta je on mislio...

DARKO:

Majstore, da platim koliko sam dužan...

LJUBA:

Dužan. Meni ništa, ali si bio dužan i ti da se odazoveš kad su pozivali za rov. Sada se ne bi uz rakiju i meze svađali kako izgleda rat i obogaljeni vojnik.

DARKO:

LJudi, ovo izmiče kontroli... Dosta zajebavanja. Majstore...

ŠEKI:

Pusti ga. Znam u čemu je stvar. On bi da nam održi lekciju iz patriotizma.

LJUBA:

Šta ti znaš o patriotizmu?

ŠEKI:

Znam da su patriotizam, nacionalizam i šovinizam vrlo bliski.

DARKO:

Recite mi koliko da vam platim za opravku i molim vas da odete.

LJUBA:

Vidi ga! On me moli! Nisi u stanju ni da me izbaciš kžo čovek.

DARKO:

Nemam nameru fizički da se razračunavam, lepo vas molim da odete.

LJUBA:

E, kad me tako lepo moliš... Neću. Da vidim umeš li i drugačije to da uradiš.

Darko pogleda Šekija i Anju i oni zbunjeni novonastalom situacijom...

ŠEKI:

Izbaci ga!

DARKO:

Ćuti, Šeki.

Pođe prema njemu ali LJUBA izvadi nož i nasloni mu na grudi.

DARKO:

Šta ovo treba da znači?

LJUBA:

Znači da si pizda. Obojica ste pizde. Niste spremni da zauzmete stav za koji bi...

DARKO:

Umrli?

LJUBA:

Ne, lako je umreti, tu nema ničeg herojskog. Ako si spreman da preduzmeš nešto zbog čega bi ubio... To je onda prava stvar.

Okrene nož i da ga Darku u ruke. Gledaju se. Tišina. Darko polako spusti nož i vrati ga na sto.

LJUBA:

Eto vidiš. Šta sam rekžo. Pizda!

Sedne za sto, ostali zbunjeni stoje. On više ne obraća pažnju na njih, sam sebi doliva piće. Situacija gotovo bezvezna. Šeki iznenada skoči, zgrabi nož i stavi ga LJubi pod grlo. Darko i Anja u šoku.

ŠEKI:

(Dere se)
žAjde sad, kaži nešto, budi heroj!

DARKO:

Šeki!?

ŠEKI:

Vidiš kako je lako biti heroj. Vidiš!

ANJA:

Šeki... Šta ti je? Spusti to!

ŠEKI:

Beži tamo.
(Majstoru)
Šta je? Usrao si se!

LJUBA ga uhvati za ruku i ujede, ovaj ispusti nož. LJuba mu savije ruku. ŠEKI počne da urla od bola.

LJUBA:

Bravo krtičar, biće od tebe nešto.

ŠEKI:

Jao ruka!

LJUBA:

žAjde! Izvadi olovku pa se brani!
(Sve vreme LJuba Šekija drugom rukom udara po temenu. Zatim se obrati Darku koji sve ovo netremice gleda)
Šta je? Šta me gledaš?! Odbrani prijatelja! Eto ti je čakija, uradi nešto. Brani se!

Darko pogleda u nož, lagano se sagne i dohvati ga. Drži nož i gleda u LJubu.

ANJA:

Darko!

Darko je ne pogleda, samo lagano ostavi nož na sto.

ŠEKI:

Slomićeš mi ruku.

LJUBA:

Ako sada njega ubijem, tebe vežem, a nju silujem. Hoćeš li sutra ići na protesni miting ili šta.

ŠEKI:

Jao!
(Urla od bola)

LJUBA:

Od svih osećaja, bol je najjači i jedini koji želiš da uzvratiš. I najpitomija zver, kada je ugrožena, ona se brani. A ja biž sve vas sada mogžo da pokoljem. Vi bi ste zveckali ključevima...

DARKO:

Po čemu se onda razlikujemo od zveri?

LJUBA:

Intelektualac, ne seri!
(Zaćuti dok ne smisli kako i Darka da povredi. Pogled mu se zaustavi na Anji. On joj se obrati)
Raskopčaj bluzu!

ANJA:

Molim?

LJUBA:

Ali polako. Hoću da uživam.

ANJA:

Zvaću miliciju.
(Pođe)

LJUBA:

Nećeš.
(Jače savije ruku Šekiju)
Jelž da, da neće?

ŠEKI:

Neće! Anja nemoj!

ANJA:

Darko?

Anja zastane, traži pomoć od muža. Darko samo ćuti, bez izraza na licu i netremice gleda u LJUBU. Čini se samo da mu je disanje ubrzano. Za LJubu, Darko kao da ne postoji. Obraća se Anji.

LJUBA:

Dugme po dugme, do poslednjeg.

Ona ćuti, ne reaguje i dalje gleda u Darka.

ŠEKI:

Daj, raskopčaj se! Šta te košta!

LJUBA:

žAjde ne stidi se. Umeš ti to, žajde.

Anja, ne okrećući se prema LJubi, kao za Darka da to radi. Otkopčava jedno dugme, drugo, treće... Darko iznenada, bez ikakvog predznaka, dohvati nož i ubode LJubu. Ovaj se samo cimne i ne može da veruje. Pogleda u Darka, pa u mesto uboda, pusti Šekija, ovaj se strovali na pod ječući. Darko i dalje drži nož. LJuba drži ruku na mestu uboda, krv mu prolazi između prstiju.

LJUBA:

U, jebem ti...
(Pođe prema Darku, sa nožem u trbuhu pada na kolena, a onda zagrlivši ga oko struka, sklizne na pod)

Šeki se previja na podu, Anja u šoku, Darko nestvarno miran.

ŠEKI:

Jao ruka, kreten mi je slomio ruku.

ANJA:

Darko?

DARKO:

Zovi miliciju.

ŠEKI:

Zovi prvo hitnu pomoć, moja ruka.
(I dalje ležeći na podu i previjajući se od bola)
Ako si mamicu mu, slomio mi je ruku. Ako si ga ubio.

Anja se okrene i počne da povraća. Darko, iznenada nekontrolisano počne da urla.

DARKO:

Aaaaa...!!!

KRAJ PRVOG DELA

2. DEO

Pigijev stan. Pigi i Miša. Pigi u invalidskim kolicima. Miško sedi u fotelji preko puta njega. Dere se.

MIŠA:

Aaaaa!!!

PIGI:

Sereš!?

MIŠA:

Da ne vidim kevu...

PIGI:

Ti nemaš kevu.

MIŠA:

Tako je kriknula da sam se usržo. Prekinem radnju i pitam je: ,,Šta ti je, jebo te?” ona još u transu, kaže: ,,Lepo mi”, pa reko, ,,jebo te, i meni je lepo ali ne urlam”. Ona ništa, samo se uvija ko zmija piton. Krenem ja ponovo da radim radnju, kad ona ponovo – aaaa!!!

PIGI:

Ne moraš da vičeš.

MIŠA:

Neću. Urla, jebote... Nije to ono – auuu, uh, uh, nego urla. Ja u šoku, a napaljen, ne znam šta ću. Zavučem joj šamarčinu, da prekine, kad ona viče ,,tooooo Mišo! Too!!!” žOće da je bijem. Riba, sadista.

PIGI:

Mazohista.

MIŠA:

Dobro, to. Mislim se, došli smo bre na karanje a ne na šorku. Alž dobro, kad tako voli, pa jebi ga. I sad, zamisli scenu: jednom rukom se pridržavam, ovako, drugom joj lupam šamare, a ne prekidam radnju, shvataš. Ali, nisam i ja mazohista, znam ja kako treba.

PIGI:

Sadista.

MIŠA:

Malopre si rekžo...

PIGI:

Voliš batine – mazohista, voliš da biješ – sadista.

MIŠA:

Dobro jebi ga, znaš šta hoću da kažem. Bilo je i onako kako ti voliš. Pusti da završim.

PIGI:

Sereš!

MIŠA:

Šta serem? Kao nisam joj lupao šamare? Pogledaj mi ruku.
(Pokazuje mu ruku)

PIGI:

Šta?

MIŠA:

Dobro, ne vidi se, ali znaš kako me boli.

Pigi ćuti i gleda ga prezrivo.

MIŠA:

Čekaj, žoćeš da je dovedem ovde kod tebe, da ti ona sve ovo potvrdi? žOćeš da je dovedem?

PIGI:

Neću.

MIŠA:

Nećeš, dabome. Znaš onu što je radila dole kod ,,Kasine”, konobarica? Plava ona sa nogama odavde.

PIGI:

Znam.

MIŠA:

E, ista takva. Ko da su sestre.

PIGI:

Lažeš.

MIŠA:

žEj, imaš foto aparat? Daj mi aparat, slikaću je pa se sam uveri. Slikaću je i golu ako hoćeš, ali to će malo više da košta.

PIGI:

Ništa ti ne verujem.

MIŠA:

Ne veruješ, dobro, ne moraš da mi veruješ. Uostalom, ti si mene terao da ti pričam. Ja to nikom drugom ne bi pričao ni za kakvu lovu, bre. Imam ja svoju etiku, jebote!
(Pauza)
Nisam ti ispričao glavnu foru, jebo te. Ne za ovu, što liči na ovu iz ,,Kasine”, druga jedna. Haos riba, al uplašim se da mi nije sestra.
(Zaćuti i čeka da ga ovaj nešto pita)

Pigi ćuti i gleda ga.

MIŠA:

žAjde bre, jebote, pitaj me otkud sestra.

Pigi ćuti.

MIŠA:

Otkud sestra? Kako sestra? Kad sam se skinuo, a ona će: ,,Jao brate koliki ti je!"

Pigi ćuti.

MIŠA:

Ovo je fazon. Dobar fazon. A, šta kažeš? ,,Jao brate koliki ti je”. E, a ono, za onu sa šamarima, stvarno, kad ti kažem.

Pigi ćuti.

MIŠA:

žEj, da ti uzmem jednu cigaru. Moje ostale u Kasini na šanku.
(Pita, a ne čeka da mu Pigi odobri, sam uzima iz paklice sa stola. Pored kutije je i pištolj. Miša ga zagleda, ali ga ne uzima u ruke)
Je lž pravi? Ha, ha, ha, zezam se. žEj, ono za auto, našžo sam ti kupca. Znaš šta me prvo pitao? ,,Jel kradena roba?” Ma gde kradena, kažem, znaš čija je to limuzina. Pa mu objasnim ko si. Odmaž se setio. Kupiće ga sigurno. Opasno se zapalio.

PIGI:

Nisu za prodaju.

MIŠA:

Čekaj, pa rekžo si...

PIGI:

Predomislio sam se.

MIŠA:

Šta će tebi auto. Ne možeš da voziš, a šteta je da onakava limuzina propada od stajanja.

PIGI:

Umukni.

MIŠA:

Nije na prodaju... Jasno... Pazi, ako se predomisliš... Što me gledaš tako?

PIGI:

Kako si ti bedan.

MIŠA:

Zašto? Šta sam sad loše rekžo?

PIGI:

Droga je od tebe napravila pacova koji gamiže po ulici i gleda kako da se ogrebe, ukrade, otme za sledovanje ,,belog”.

MIŠA:

Šta ti je bre matori. Nisam zavisan.

PIGI:

Opet lažeš. Lažeš ko pas! I veruješ u to.

MIŠA:

A u šta si ti verovao, kada si išo tamo odakle su te doterali u tim kolicima. U istim smo govnima, bre, zar ne vidiš. Samo što si se ti skenjao na brzaka. A ja klizim polako...

PIGI:

Nismo isti.

MIŠA:

Kako nismo, jebo te. Ko ti je ostao bliži od mene? Ko ti kupuje pljuge? Ko ti priča pričice? Možeš da veruješ u njih, možeš i da ne veruješ. Alž, jebi ga, ne veruješ ni u kaubojce, Tarzana i Terminatora, pa gledaš filmove. Ili možda veruješ u sve što vidiš i čuješ na televiziji?

PIGI:

Prekini!

MIŠA:

O.K. preterao sam. Ne mogu ja sa starim ratnikom tako da razgovaram. Ali povuko si me za jezik, jebi ga. Znaš šta sam hteo da te pitam? Je lž istina što pričaju, da si sve vreme rata imao ovde na vratu nacrtanu isprekidanu liniju i ispisano ,,iseci ovde"? To ti je strašan fazon. Crnjak do jaja, majke mi.

PIGI:

Gubi se!

MIŠA:

U redu izgubiću se, isplati me i odmah idem.

PIGI:

Beži, bre.

MIŠA:

Razumem te, ti hoćeš sad da ostaneš sam, to je u redu. Meni treba lova za ,,gudro” i to je u redu. Imali smo dil, ti meni lovu, ja fajrontiram iz tvoje gajbe.

PIGI:

Mali, ne seri više. Gubi se napolje!

MIŠA:

Čekaj... žOćeš ponovo da ti pričam ono kad sam bio sa dve bliznakinje...?

PIGI:

Rekžo sam ti.

MIŠA:

Rekžo si i za lovu.

PIGI:

Jesam. A sad ti ne dam. Imam, ali ne dam. Prolupao si... Nisi u stanju ni da lažeš kako valja.

MIŠA:

Daj mi lovu, i evo idem sad da odvojim ribu, karaću je samo za tebe i sutra ćeš u detalje sve da znaš.

PIGI:

Koju ribu?

MIŠA:

Koju kažeš. Ima riba kžo u akvarijumu. Muškarci su u manjku. Koga nisu ćapli za front, taj je kidnuo preko grane. Ostale samo ribe, bogalji, pederi i narkići.

PIGI:

Koga ćeš bre ti da karaš. Neće te nijedna. Znaš li zašto? Boje se da imaš sidu. Bolesni narkoman, eto šta si.

MIŠA:

Jesam. Narkoman sam. Nemam sidu... Valjda. A tebe lepo molim, Pigi, daj mi lovu, računao sam na nju, treba mi.

PIGI:

Ne dam. Izlazi napolje.

MIŠA:

Molim te.

PIGI:

Umri, ne dam.

MIŠA:

A bilo ti lepo dok sam ti pričao. Nisi siguran da li izmišljam, ali bi voleo da si bio na mom mestu. Da li drkaš kad ja odem? Ne, ne, ne drkaš. Ne može da ti se digne. Imaš geler u leđima i ne osećaš dole ništa.

PIGI:

Gubi se.

MIŠA:

Što si se tako picnuo, ideš negde? A da, danas imaš okupljanje sa ratnim drugovima. Lud, sakat i ćorav će da onanišu o ratu, koliko su pobili ,,Uja”, koliko ,,Balija”. Nisam te pitao kolžko si ih ti pokokao. Ima li da je neko preteko? Sigurno imaš i medalju za hrabrost.

PIGI:

Ubiću te.

MIŠA:

(Prelomi se)
Pigi, bre, molim te, daj mi lovu. Sve ću da uradim za tebe. Kaži samo šta žoćeš. žOćeš da ja ubijem nekog? žOćeš da ti počistim kuću, da ti dovedem neku kuravu?

PIGI:

Neću ništa, idi...

MIŠA:

Pigi, hoćeš da ti ga ispušim?

PIGI:

Marš! Gubi se, ubiću te!
(Pođe prema stolu na kome je pištolj)

MIŠA:

Pigi stani, molim te, nemoj!

Miša uhvati kolica sa leđa i ne da mu da priđe stolu. Pigi pokušava da ga ščepa, ali on izmiče i povlači kolica. Telefon počinje da zvoni. U toj gužvi, kolica se prevrnu i Pigi puzeći polazi prema stolu. Miša ga šutne u stomak. Počinje mučna neravnopravna ,,tuča” gde Pigi sa poda pokušava da zgrabi Mišu koji, očigledno slabiji ali pokretniji, izmiče i udara Pigija. Telefon i dalje zvoni. Pigi dograbi Mišu za nogu i obori ga. Ovaj, u trenutku pada, povuče i stolnjak tako da sve stvari sa stola padnu na pod. Pigi sada pokušava da privuče Mišu i pesnicom mu dođe do lica. Miša zgrabi pikslu sa poda i udari Pigija u glavu, a onda još jednom da bi bio siguran u učinjeno. Pigi ostane da leži. Telefon prestane da zvoni. Kada se uveri da je mrtav, Miša prekopa Pigiju po džepovima. Nađe neki sitniš u novčaniku, onda počne da pretura po stanu. Nađe kutiju sa nešto deviza, zlatno lanče, sat i sl. Uzme dragocenosti, kutiju baci pored Pigija, upali televizor, pojača i izađe. Čuje se TV, ista priča koja se produžava i u trećem delu.

TV:

... Dum – dum metak ti je, brate, municija sa takozvanim zakasnelim dejstvom. Zrno ovakvog metka ima barutno punjenje koje pri udaru u cilj eksplodira i efektom bombe, rasprskava se na milion sitnih delova. Na živim ciljevima ulazna rana je ista kao i kod prostrelne, obične municije, a izlazna gotovo deset puta veća. Kad to prođe, brate, kroz utrobu, takav pičvajs napravi da nema ,,doce” koji to može da zakrpi...

 

 

KRAJ DRUGOG DELA



3. DEO

Krletov stan. Krle, LJiljana i Dragan.

TV:

... Na živim ciljevima ulazna rana je ista kao i kod prostrelne, obične municije, a izlazna gotovo deset puta veća. Kad to prođe, brate, kroz utrobu, takav pičvajs napravi da nema ,,doce” koji to može da zakrpi. Jeste da je ta municija zabranjena, ali koristi se. Sve ,,strane” su to koristile. Slušaj, brate, nema šanse da ne poznaš ko je zgaso od običnog, a ko od DUM – DUM metka. Poznaje se.

Krle sedi za stolom. Nije okrenut prema TV-u, slep je, sluša TV interviju ratnika. Sto, lepo postavljen. Piće na stolu. LJiljana priđe, uzme daljinski upravljač i ugasi televizor.

KRLE:

Što si ugasila?

LJILJANA:

Ne mogu o ratu više da slušam.

KRLE:

Pričao je o municiji.

LJILJANA:

To je isto.

KRLE:

Nije. Koliko je sati?

LJILJANA:

Prošlo je devet.

KRLE:

Zovi telefonom, da vidiš zašto ih nema.

LJILJANA:

Zvala sam.

KRLE:

Brojevi su ti u rokovniku pored...

LJILJANA:

Kažem ti, zvala sam. Niko se ne javlja.

KRLE:

Kod obojice?

LJILJANA:

Kod obojice.

Traži flašu po stolu da bi dolio piće.

LJILJANA:

Sa desne strane...

On pođe rukom, prospe flašu, podigne je, pipajući doliva piće. Ona donosi krpu i skuplja proliveno sa stola.

LJILJANA:

Pijan si.

KRLE:

Nisam pijan, nego sam ćorav.

LJILJANA:

Trebalo je ja da ti sipam.

KRLE:

Ne! Mogu sam.

Ispija piće. Ona odnosi krpu, vraća se, seda. Ćute.

KRLE:

Koliko je sati?

LJILJANA:

Pitao si me pre pet pinuta.

KRLE:

Pitam te ponovo.

LJILJANA:

Pet minuta više nego malo pre.

KRLE:

Koliko je tačno?

LJILJANA:

Devet i dvadeset.

Ćute.

KRLE:

Kakva ,,Loza”, čista hemija. Prava ,,Loza” se pravi od celog zrna grožđa. Odvoje se peteljke, pa onda... Ne znam šta se tamo radi, a ovo, čista hemija.

LJILJANA:

Neće doći.

KRLE:

Pravu ,,Lozu” možeš litar da popiješ, a da glava ne boli. Doći će. Dogovorili smo se. Danas je godišnjica.

LJILJANA:

Našu godišnjicu braka ne slavimo. Uvek zaboraviš.

KRLE:

LJiljana, nemoj.

LJILJANA:

Neću.

Sede i ćute.

KRLE:

Na televiziji javili promenljivo oblačno. A evo, pada od jutros. Šta znači promenjljivo oblačno? Može da pada kiša, a možda i neće.

LJILJANA:

Kažem ti da neće doći.

KRLE:

Pozovi ponovo.

LJILJANA:

Neću više da zovem.

KRLE:

Gde je telefon.
(Hoće da ustane)

LJILJANA:

Krle, sedi molim te, hoću da razgovaram sa tobom.

KRLE:

Zar ne razgovaramo?

LJILJANA:

Ja hoću stvarno da razgovaramo.

KRLE:

U redu, pričaj ti, ja te slušam. Samo mi reci gde je telefon.
(Ipak ustaje)

LJILJANA:

Sedi doneću ti
(Donosi mu bežični telefon)

Krle opipa tastaturu telefona i polako pritiska brojeve.

LJILJANA:

Krle zašto ne nađeš neki posao? To vaše udruženje ratnih invalida, sigurno može da ti nađe nešto što mogu i slepi da rade. Nije zbog novca, ali ne mogu više da te gledam takvog. Skoro će godina kako si se vratio, a ti ni jednom nisi izašao iz kuće. Po ceo dan slušaš televiziju ili radio, glancaš taj revolver koji nosiš za pojasom... Shvati, nisi više na ratištu, ne treba ti oružje.

KRLE:

Niko se ne javlja.

LJILJANA:

Zašto se praviš da me ne slušaš.

KRLE:

Slušam te.

LJILJANA:

Znam, i?

KRLE:

Šta, i?

LJILJANA:

Kaži nešto.

KRLE:

Možemo li o tome sutra da razgovaramo?

LJILJANA:

Ne može. Svaki put kad hoću sa tobom da razgovaram odlažeš za sutra. Kada ćemo jednom o svemu da popričamo?

KRLE:

Kažem ti, sutra.

LJILJANA:

Možda ja sutra neću biti ovde.

KRLE:

Onda prekusutra, kad se vratiš.

LJILJANA:

Krle, da li ti mene stvarno ne razumeš?

KRLE:

Šta da te razumem?

LJILJANA:

Zašto mi na pitanje uvek odgovaraš pitanjem?

KRLE:

Nije tačno.

LJILJANA:

Jeste.

KRLE:

Kako ja to na pitanje odgovaram pitanjem?

LJILJANA:

Eto vidiš.

KRLE:

Ne vidim, slep sam.

LJILJANA:

Nije smešno, ni malo.
(Gleda ga dugo pogledom isptivanja i sažaljenja)
Krle, prozlio si se.

KRLE:

Šta sam?

LJILJANA:

Postao si zao, prznica i nepodnošljiv. Ni dete više ne želiš. Pre nisi bio takav.

KRLE:

Pre čega?

LJILJANA:

Ne mislim na to. Znaš ti dobro na šta ja mislim.

KRLE:

Ne znam. Na šta misliš?

LJiljana gleda Krleta bez reči. Čuje se zvono ulaznih vrata.

KRLE:

Najzad.

LJiljana ustaje i odlazi da otvori vrata.

KRLE:

Oni su?

LJILJANA:

(Off)
Ne, nisu oni.

KRLE:

Ko je?

LJiljana se ne vraća. Čuje se šapat iz hodnika.

KRLE:

LJiljana, ko je to?

LJILJANA:

Niko.

KRLE:

Sa kim razgovaraš?

Niko ne odgovara. Posle duže pauze ulazi Dragan. LJiljana ide za njim.

DRAGAN:

Dobro veče.

KRLE:

Dobro veče! LJiljana?

LJILJANA:

Imamo gosta.

DRAGAN:

Ja sam Dragan. LJiljanin kolega sa posla. Šef.

LJILJANA:

Poslovođa.

DRAGAN:

Da poslovođa.

KRLE:

Drago mi je, Krle. Sedite. LJiljana sipaj gostu šta će da popije i daj mi ,,daljinac”.

Pođe rukom da traži daljinski upravljač po stolu, ali ga LJiljana preduhitri i dohvati daljinski upravljač pre nego ga on napipa. Uzima ga u ruke, gde će joj ostati do kraja scene. Onda se okrene Draganu i odrečno mu klimne glavom da ne uzima piće.

DRAGAN:

Hvala, ne mogu da pijem.

KRLE:

LJiljana mi je pričala o vama.

DRAGAN:

Je li?

LJILJANA:

Laže, ništa mu nisam pričala.

KRLE:

Ne mora se sve rečima kazati. Gde je ,,daljinac"?

LJILJANA:

Ostavi sad televizor.

KRLE:

Gledaš li ti televiziju?

DRAGAN:

Molim?

KRLE:

Televizija je opijum za narod, ja kad ti kažem.

LJILJANA:

Krle!

KRLE:

Šta, Krle? Vidiš da ćaskam sa poslovođom o televiziskom programu.

DRAGAN:

Možda sada i nije pravi trenutak. LJiljana i ja smo se dogovorili.

LJILJANA:

Nisam mu ništa rekla, nije hteo da razgovara.

KRLE:

Ne prekidaj poslovođu dok govori. ,,Vi ste se dogovorili...” Šta?

DRAGAN:

Meni je stvarno neprijatno.

KRLE:

Ne treba da ti bude neprijatno. Znam sve. Uglavnom sve. Nisam jedino znao kako se zoveš i kako izgledaš, sad znam i kako se zoveš. Dragan, je lž tako beše?

DRAGAN:

Da.

KRLE:

Kako izgledaš? Ja sam slep, ne vidim.
(LJiljani)
Rekla si mu da ti je muž slepac, zar ne?

LJILJANA:

Nemoj.

KRLE:

Šta nemoj? Jesam rekžo nešto ružno? Ako jesam reci slobodno?

DRAGAN:

Ne, ne...

KRLE:

Uvek me opominje da se lepo ponašam pred gostima. Koje boje je tvoj džemper?

DRAGAN:

Molim?

KRLE:

Šta sada imaš na sebi?

DRAGAN:

Odelo.

KRLE:

Koje je boje?

DRAGAN:

Plavo. Svetlo plavo.

KRLE:

Mašna?

DRAGAN:

Šarena.

KRLE:

U svetlim bojama?

DRAGAN:

Da.

KRLE:

LJiljana voli svetle boje. Ovo ti ne smeta?

DRAGAN:

Ne.

KRLE:

Pokušavam sebi da predstavim kako izgledaš.

LJILJANA:

Dragane, reci mu.

Dragan začuđen, ne zna šta da kaže.

KRLE:

Dragane reci mi!

DRAGAN:

Pa vidiš...

KRLE:

Ne vidim.

DRAGAN:

Molim?

KRLE:

Ne vidim, slep sam, ćorav, shvataš?

DRAGAN:

Mislio sam da će te vas dvoje, pre nego...

KRLE:

Izvini što te prekidam. Mogu li da vidim kako izgledaš?

Pruža ruke da bi ga opipao. Dragan sedi na suprotnom kraju stola, okrene se zbunjen i pogleda upitno LJiljanu, ona isto tako zbunjena slegne ramenima. Dragan ustaje, priđe do Krleta i sagne se da ovaj može da mu opipa lice.

KRLE:

Mislio sam da si stariji.

Naglo uhvati Dragana između prepona. Dragan krikne i savije se od bola.

DRAGAN:

Jao!!!

LJILJANA:

Krle, šta ti je, pusti ga, jesi poludeo?!

KRLE:

Mamicu ti trećepozivarsku jebem, moju si ženu našo!

LJILJANA:

Pusti ga.

Dragan se istrgne, ali i dalje je u bolnom grču.

KRLE:

Mislio si, ovaj je ćorav ne vidi ništa...

DRAGAN:

On je lud!

LJILJANA:

Krle smiri se. Šta ti je?

KRLE:

Šta mi je. Jebač došžo da te prosi od mene i ti me pitaš, šta mi je, sunce ti presvetlo jebem. Gde si?
(Pokušava i nju da ščepa, ali se ona izmakne)

LJILJANA:

Mislila sam da je ovako najpoštenije.

KRLE:

Šta je tu pošteno? Dovela si ga da mi se smeje u lice i misliš da je to pošteno.

LJILJANA:

Htela sam da ti kažem, da ti objasnim, ali nisi hteo da razgovaraš.

KRLE:

Nećemo tako LJiljana.
(Izvadi revolver iz pojasa)

LJILJANA:

Ne Krle!

KRLE:

Ja nemam šta više da izgubim.

LJILJANA:

Krle ne pravi gluposti, molim te.

DRAGAN:

Stani čoveče, da se dogovorimo ko ljudi.

KRLE:

Kad si jebžo nisi tražio dogovor.
(Repetira)
Bio jedan sa mnom na ratištu. Dobrovoljac. Ustvari, kidnuo od murije, zatekžo ženu sa jebačem i ubio ih oboje.

LJILJANA:

Krstomire...

KRLE:

Ali pre nego ih je pokokao, natera ih da onako goli odu u ćošak. Ona u jedan, onaj u drugi ugao sobe. I kaže im dasa: ,,Ajde sad seri”. Oni se nećkaju. Kako? Zašto? Zapreti dasa utokom i oni se iseru. ,,Ajde sad promenite, mesta, ti ovamo, a ti onamo. A sad jedi.” I znaš šta on kaže?

LJILJANA:

Krle, molim te.

KRLE:

Ti ćuti! Znaš šta kaže?

DRAGAN:

Ne znam.

KRLE:

Kaže, nije ih pobio zbog švaleracije, nego zato što nisu hteli da jedu govna do kraja.

LJiljana i Dragan ćute.

KRLE:

Skidajte se!!!

Pauza. Krle se nasmeje i spusti pištolj.

KRLE:

Šta je, usrali ste se?

LJILJANA:

Ovo ti nije bilo duhovito, ni malo.

KRLE:

Zezam se, šta vam je? Evo uzmi pištolj. Ti ne znaš za šalu?

Okrene ga tako da je cev uperena u njega a drška prema Draganu, ovaj okleva, pogleda u LJiljanu, ona mu glavom pokazuje da ga uzme.

KRLE:

Uzmi ga slobodno, zakočen je...

Dragan pođe da uzme pištolj ali Krle ne ispušta cev, kao da hoće da ga uzme natrag. Dragan povlači revolver za dršku, Krle je jači, približava cev sebi prema licu.

KRLE:

Jebem ti ovaj mrak!

Iznenađujuće brzo drugom rukom pritisne obarač i opali sebi u glavu. LJiljana se trgne, vrisne u grču pritisne daljinski upravljač i upali TV. Kanali se mešaju i završe na ,,intreviju ratnika”. Dragan ostane skamenjen sa revolverom u rukama.

TV:

Nećeš da mi veruješ, brate, ali strah je najbolji afrodizijak. Sad, kakve veze imaju prpa i kita, ja ne umem da ti objasnim, ali, brate, veruj mi. Uvek kad mi je bilo gusto ja sam samo na ,,onu” stvar mislio. To je isto kao što i unapred možeš da naslutiš ko će da pogine. Znoj mu miriše na leš. Obrazi usahnu, a oči se unezvere. Ko ima takve ,,simptome” odmaž znaš da mu je Gospođa smrt zakazala ,,randevu”. Ima onoh koji i pobegnu sa sastanka. Ali Gospođa, je stara kurva i kao dobar snajperista čeka uporno i strpljivo. Ta nikada ne promaši.

Udarac groma prekine struju, ugasi se svetlo.

 

KRAJ TREĆEG DELA

EPILOG

Zatvorska ćelija, napolju nevreme, oluja sa kišom i grmaljavinom. Zverinjak takođe. Darko, Miša i Dragan.

DARKO:

Jebem ti ovaj mrak.

DRAGAN:

Uskoro će da svane.

DARKO:

Neće, daleko je do zore.

MIŠA:

Hladno mi je.

DRAGAN:

Evo ti.
(Ogrne ga)

DARKO:

Ima neko cigaretu?

DRAGAN:

Imam samo još jednu. Podelićemo.

Vadi cigaretu i dodaje je Darku.

DARKO:

I ova kiša mi ide na živce.

DRAGAN:

Pada već deset sati bez prestanka. Odakle tolika voda u oblacima...

MIŠA:

Daj i meni jedan dim.

DRAGAN:

Evo. Još ti je hladno?

MIŠA:

Aha.

DRAGAN:

Bolestan si?

MIŠA:

Nisam. Pusti me.

DRAGAN:

Hteo sam samo...

MIŠA:

Pusti me!

DARKO:

Pusti ga.

DRAGAN:

Ne diram ga. Vidi koliko se trese, sigurno je bolestan.

DARKO:

Nije mu ništa.

DRAGA:

Što ne otspavaš malo?

MIŠA:

Otavi me na miru.

Pauza. Ćute i puše.

DARKO:

Što ti ne spavaš?

DRAGAN:

Ne mogu.

Pauza.

DRAGAN:

Izvućićemo se...

DARKO:

žOćemo.

Pauza.

MIŠA:

Ja idem, ne mogu više.

DRAGAN:

Gde ćeš?

MIŠA:

Idem kući.

DARKO:

Sedi, smiri se. Evo ti i moja bluza.

MIŠA:

Pusti me, idem kući.

DRAGAN:

Ne ideš nigde. Sve će biti u redu.

MIŠA:

A posle ćemo da idemo kući.

DRAGAN:

Hoćemo.

DARKO:

Malo akohola bi ga smirilo.

DRAGAN:

I meni bi rakija dobro došla.

DARKO:

Veruješ li u sudbinu?

DRAGAN:

U šta?

DARKO:

U to, da neko ili nešto, određuje šta će biti sa nama.

DRAGAN:

Povlači konce.

DARKO:

Ne tako, više kao u pozorištu. Neko već sve odredi, šta ćemo da radimo, šta da kažemo, a mi se samo ponašamo.

DRAGAN:

Ma daj, odakle ti to?

DARKO:

Ne znam, samo pitam.

DRAGAN:

Ne verujem.

Sine munja uz nalet vetra. Mrak.

 

KRAJ EPILOGA

ZAVRŠETAK PROLOGA

Ratište, scena kao u Prologu. Krle, LJuba i Pigi. LJuba u paničnoj groznici, sa oružjem na gotovs. Krle ,,održava” vatru, plaši ga mrak više od metka. Pigi, šeta, situacija ga čini nervoznim. Čuje se vučiji urlik, pa eksplozija. Vuk nagazio na minu. Tišina, bolno zavijanje ranjenog vuka. Krle repetira oružije i ,,izađe”. Pucanj. Vraća se.

PIGI:

Biće skoro propast sveta,
Nek propadne nije šteta.

KRLE:

Šta pevaš to?

PIGI:

Veruješ li u Boga?

KRLE:

To je nešto drugo.

PIGI:

Nije.

Krle ponovo pali sveću koju je vetar ugasio.

KRLE:

Najlepše stvari koje je Bog stvorio, su žene i rakija. Ako je i napravio nešto bolje, to je zadržao samo za sebe. A znaš li zašto je to izmislio?

PIGI:

Šta?

KRLE:

Zašto je Bog izmislio žene i rakiju?

PIGI:

Ne znam.

KRLE:

Da nas zajebe. Da nije žena i rakije, Srbi bi svetom vladali.

LJuba panično skoči, kao da je čuo nešto.

LJUBA:

Pssst!

Repetira oružije i ,,prikrade se” da pogleda napolje, a onda se vraća na mesto, ne manje uplašen.

LJUBA:

Ništa. Vetar.

PIGI:

Negde sam pročitao jednu priču.

KRLE:

Gde?

PIGI:

Šta gde?

KRLE:

Gde si pročitao?

PIGI:

Nije bitno. Hoću priču da...

KRLE:

Bitno je. Ako si pročitao u novinama onda je istinita priča, iz života, ako je u knjizi onda je imaginacija, razumeš?

PIGI:

Ne razumem.

KRLE:

Kako ne razumeš.

PIGI:

Nije važno, jebo ga ti, priču hoću da ti ispričam.

KRLE:

Pričaj.

PIGI:

Ne sećam se imena likova iz priče, ali priča ide otprilike ovako: Dva prijatelja bežeći od Smrti dođu na vašar u Judeju. I baš tu u masi sveta ugledaju Smrt. Smrt spazi njih, i ne samo da ih vide, nego se i zagleda u jednog od njih dvojice. On se prepadne, uzjaše kamilu i pobegne u Vavilon. Videvši to, onaj drugi se odvaži i zaustavi smrt rečima: ,,Zašto si tako prepala mog prijatelja?” ,,Nisam htela da ga uplašim” reče Smrt ,,samo sam se iznenadila otkud on u Judeji kad imamo sastanak sutra u Vavilonu”

KRLE:

Koj ti je kurac tebi?

PIGI:

Zašto?

KRLE:

Sada si našo to da mi pričaš.

PIGI:

Što?

KRLE:

Ma, jedi govna...

PIGI:

Nisi ukapirao poentu.

KRLE:

Ne zanima me poenta.

PIGI:

Najčuveniji gangster Al Kapone umro je od sifilisa, najveći ljubavnik filma Rudolf Valentino, od čira na dvanaestopalačnom crevu. Umiranje je ustvari, vrlo bizaran posao.

KRELE:

A ja treba da umrem ovde od tvojih glupih priča.

LJUBA:

(Kao da razgovara sam sa sobom)
Pojavi se odnekud jedan mali, niko ne zna odakle, tek počeo da se brije. Crni htede da ga najuri ko pašče. Pa opet, nije. Bio naj mlađi u četi pa ga prozvali upišanko. Alž ne samo zbog toga. Mogžo je Upišanko da piša i po šest metra u dalj, takav je mlaz bacao. Kad su nam bili blizu rovovi terali smo ga u ,,balijin” šanac da natoči. Mogžo je mlazem jabuku sa grane da otrese. Na prizemnoj kući u odžak da ulije. Prošle godine, o Svetog Iliju, pođemo nas petorica, i mali sa nama, da ,,očistimo” oslobođeno selo. Upišanku se pripiša. A kad se njemu piša i duplo baca nego obično. Bolje da nije. Bolje da je cipele kvasio. Granate pokidale dalekovod, on na kabli ucentrirao i ubilo ga na mesto. Nije ni vrisnuo.Sagorelo ga na mesto.

KRLE:

Vi ste obojica ludi.

PIGI:

Idemo.

KRLE:

Gde?

PIGI:

Idemo.

KRLE:

Da ipak sačekamo?

PIGI:

Šta da čekamo? Naši već i onako misle da smo mrtvi. A ja neću da ostanem ovde i čekam ko će prvi da naiđe, naši ili njihovi.

KRLE:

Bar do svanuća.

PIGI:

Ne mogu da čekam. Idemo.
(Pakuje stvari)

KRLE:

Niko normalan se ne bi lomatao po ovoj vukojebini, po ovakvom vremenu.

PIGI:

Baš zato. Još noćas možemo da pređemo preko planine i dođemo do reke. Druga obala je pod našom kontrolom. Tamo je i neko svratište, kafana, odatle vozi skela preko reke.

LJUBA:

Planina je puna mina.

PIGI:

Reskiraćemo.

LJUBA:

Sećaš se kad sam ti spasio život kod Mirkovaca.

KRLE:

Nisam bio kod Mirkovaca.

LJUBA:

Da jesi spasao bi te sigurno.

KRLE:

Znam.

LJUBA:

Nećeš da me prijaviš kada se vratimo tamo?

KRLE:

Ne budi lud.

LJUBA:

Obećaj.

KRLE:

Obećavam.

LJUBA:

Imaš malo rakije?

KRLE:

Nemam. Ali idemo tamo gde ima.

LJUBA:

U kafanu?

KRLE:

Aha.

PIGI:

O čemu priča? Šta si mu obećao?

KRLE:

Da neću da ga prijavim. Ako se vratimo.

PIGI:

Za šta?

KRLE:

Koknuo je ženu i ljubavnika kad ih je uhvato na gomili.

PIGI:

Ja ipak verujem da je sve ovo već režirano.

KRLE:

I ako jeste, nije valjda pisano da ostavimo glave u ovom vilajetu.

PIGI:

Idemo.

Spremili su se. Krle gasi sveću. Mrak.

 

KRAJ EPILOGA

KRAJ

Darkov i Anjin stan. Darko, Šeki i Anja. Mrak. Darko i Šeki sede za stolom.

ŠEKI:

... sede pijani od kiše, straha i rakije. Skeledžije nema. Neko predloži da igraju Srpski rulet.

DARKO:

U kafani?

ŠEKI:

Otvore prozor. Bombe bacaju u reku. Eksplozija se meša sa sevanjem munja pa uz kišu i vetar, čini scenu još napetijom, i gotovo nestvarnom. Gosti negoduju. Ali niko ne sme ništa da im kaže. Gostioničar ih odvodi u drugu prostoriju da ih skolini od pijanih ludaka.

Anja donosi sveću.

ANJA:

Kako možete da sedite u mraku?

DARKO:

Ćuti.

ŠEKI:

Srpski rulet se igra tako što pobeđuje onaj ko kasnije baci aktiviranu bombu.

DARKO:

Znam.

ŠEKI:

U drugom krugu ,,bacanja” iz mraka se začuje krik i krhotina.

Darko začuđen.

ŠEKI:

... ubili skeledžiju i rasturili skelu, razneli jedinu mogućnost da se izvuku. U tom saznanju i panici jednom od njih ispadne bomba iz ruku. Trenutak neizvesnosti i BUM!!!

Pauza.

DARKO:

To je sve?

ŠEKI:

Uglavnom.

ANJA:

Davidova vojska.

ŠEKI:

Čija vojska?

ANJA:

Kada je David zauzimao Jerusalim, napravio je vojsku od probisveta, siromaha, begunaca od zakona i ljudi željnih ratne slave.

ŠEKI:

To! Otprilike.

ANJA:

Ne sviđa mi se, suviše mračno.

DARKO:

To i meni stalno radi. Ali je sada u pravu. Suviše mračno.

ŠEKI:

U mraku i živimo čoveče.

Dolazi struja. Pale se svetla ali sveća i dalje gori.

DARKO:

Evo došlo je svetlo.

ŠEKI:

Daj ne zajebavaj. Uostalom, ubacićemo tu i tamo neki fazon, geg, caku, da bude gledljivije.

DARKO:

Koga to danas intersuje. Narod hoće komediju, čoveče.

ŠEKI:

Ti ništa nisi shvatio.

Anja prilazi Darku i diskretno mu govori.

ANJA:

Majstor je završio. Plati čoveku.

DARKO:

Hoću, neka dođe ovamo, gde je on?

ANJA:

Sad će, skuplja alat.
(Anja izađe)

ŠEKI:

Pazi!. Zašto dum-dum? Posledice radnji sa odloženim dejstvom su mnogo veće nego kada se odmah dese. Basna? Šta je basna? Vid književnog dela gde zveri poprimaju osobine ljudi. Ovde je kontra smer. Vreme kada ljudi poprimaju osobine zveri. Anti-basna.

DARKO:

Ne znam.

ŠEKI:

Šta ne znaš?

DARKO:

Neće to Jovičić da ti pusti na televiziju.

ŠEKI:

Ne mora. Daćemo nekom pozorištu.

DARKO:

Neće ni oni to da igraju.

ŠEKI:

Koji si ti pesimista.

DARKO:

Ja sam realista.

ŠEKI:

Ti si malodušan. Šta si napisao u poslednjih pet godina?. Ništa. Znam, znam, upravo radiš na novom komadu. Ali to je priča za poznanike i novinare. Nemoj meni, znam te.

DARKO:

Nije bilo vreme za pozorište.

ŠEKI:

Zajebi te fazone. Kada je kod nas bilo vreme za pozorište? Ne pišeš za upravnike, urednike i kritiku. Pišeš za glumce i publiku. NJima je uvek vreme za pozorište.

DARKO:

Potrebna je vremenska distanca da bi se pisalo o ,,ovom” ratu.

Ulazi LJuba. Krpom briše ruke, stoji i sluša ih.

ŠEKI:

Nije to. I tebe je pojeo ovaj mrak. Zadovoljan si da imaš i sveću. Misliš neki nemaju ni to.

DARKO:

Čemu? Sve je već napisano mi se samo ponašamo.

ŠEKI:

Pogledaj se čoveče. Vidi na šta ličiš tako usahlih obraza, unezvreneih očiju. Čekaš. Mirišeš na leš. Pu jebem ti ovaj mrak.

LJUBA:

Dobro veče.

Šeki i Darko se okreću. Mrak. Potpuni mrak. Samo se televizor upali.

TV:

Ne postoje hrabri. Hrabar je ili pijan ili lud. Takvih se čuvaj, ko đavo krsta, jer tamo i svinje postaju mesožderi, jedu leševe. Gađali smo ih zoljama, da ne raznose mršu. Bojiš se muva, za svaku koja na tebe sleti, misliš da je doletela sa neke telesine, iz nekog droba. Ali si barem znao na kojoj strani je neprijatelj, u koga pucaš, a koga čuvaš. A ovo sada, ovde, mrak, brate, mrak.

Program se prekine. Ostaje samo šuštanje na TV-u, koje prelazi u pisak do bola.

 

 

KRAJ kraja