Borislav Milić

Beograd

Izvorni naučni članak

UDK: 316.2 Durkheim, E.

Primljeno: 30.09.1997.

Dirkem ili »Durkhajm«  - terminološka strogost ili provincijalni kompleks -

Povod za ovaj prilog je apel Aleksandra Molnara koji je iznet u prikazu knjige Aljoše Mimice, Pogled unazad: Monteskje, Tokvil, Dirkem (Molnar, 1996), a odnosi se na pisanje i izgovor stranih imena, u ovom slučaju Emila Dirkema (Emile Durkheim). Završavajući svoj prikaz, A. Molnar prigovara da, za razliku od prethodnih u prikazivanoj knjizi »strana imena autor ’posrbljuje’ (tj. fonetizuje i transkribuje na srpski jezik)«. Da prigovor nije pukog »retoričkog« karaktera ukazuje tekst koji sledi, a prenosimo ga u celini: »Ostavljajući po strani probleme potrebe čitaoca da zna kako se strana imena pišu u originalu, ovde ću pomenuti samo problem ’posrbljivanja’ prezimena Emilea Durkheima. Nasuprot, naime, u domaćoj sociologiji od početka šezdesetih godina uvreženoj tradiciji da se Durkheimovo prezime piše i izgovara sa ’Dirkem’ (kao što to i Mimica sada čini), imam potrebu da ovom prilikom apelujem na menjanje te pogrešne prakse. Emile Durkheim, kao alzaški Jevrejin, ima (uslovno rečeno) nemačko ime i prezime, koje i Francuzi i Nemci (i, naravno, svi ostali narodi) izgovaraju sa ’Emil Durkhajm’ (što su ispravno činili i naši sociolozi i pravnici pre Drugog svetskog rata). Nema stoga nikakvog razloga ustrajavati na onome što je pogrešno: ako već ’posrbljujemo’ pisanje stranih imena i prezimena to ne znači da treba da im dajemo naš ’originalni’ izgovor« (Molnar, 1996: 507). Zlonamernik bi, možda, mogao da u apelu prepozna i stav o neodložnoj potrebi da se definitivno raskine sa delom tradicije domaće poratne sociologije, čiji predstavnici nisu znali ispravno da pročitaju čak ni imena i prezimena centralnih figura u istoriji sociologije. Zaslužuje li onda uopšte bilo kakvu pažnju njihovo razumevanje, tumačenje i kritika dela iz medjunarodne sociološke literature. Zato treba preispitati ovaj prigovor koji je značajniji nego što se to čini na prvi pogled.

Poznato je da su u svetu, a i kod nas, prilično neusklađeni i haotični izgovor (fonetizacija) i pisanje (transkripcija) stranih imena. Čini se da se i tu može uočiti određeni, u ovom slučaju jezički imperijalizam velikih naroda, koji strana imena slobodno prilagođavaju vlastitom pravopisu, dok manji iz opreza ili provincijalnog kompleksa, po pravilu, pišu imena u orginalu. Tako npr. Rusi prezime Hegel izgovaraju Gegelj a pišu Гегель*; Nemci npr. Milošević izgovaraju Milosevic a pišu Miloschewitsch, dok Amerikanci Vučinić izgovaraju Vucinic i pišu Vuchinich... Da li se u izgovoru i pisanju stranih imena ovde radi o rusifikaciji, germanizaciji ili amerikanizaciji? Kao i da li manji narodi treba bespogovorno da tolerišu ovu praksu nužne asimilacije, a sami da pišu, kršeći često vlastita jezička pravila, originalne nazive? Kako manji narodi da pišu imena kao što je npr. Ibn-Haldun; kao engleski, francuski, nemački i sl. »original«?

Izgleda, ipak, da je u haosu neusklađenih pravila i odnosa snaga najsigurnije pisati prvi put Dirkem (Durkheim), a posle samo Dirkem. U prilog ovom rešenju govori i niz lingvističkih argumenata, od kojih navodimo samo neke. Tako npr. u Prosvetinoj Enciklopediji (»Dirkem«, 1978: 519) stoji Dirkem. Pri donošenju odluke o ovakvoj transkripciji verovatno su konsultovani i stručnjaci-lingvisti, kao i praksa domaće sociološke, pravne, pedagoške i sl. literature u dužem vremenskom periodu. Takođe, prema pravilima Pravopisa srpskog jezika Matice srpske (Pešikan, Jerković i Pižurica, 1994: 239-241) ispravna je transkripcija u Dirkem. Smatra se da je on deo francuske kulture, a kod nas se Francuzi tako transkribuju. Zatim, to je mnogo manje nesrećno rešenje od krajnje rogobatnog stavljanja u naše padeže stranih imena, kao što to čini A. Molnar u pomenutom i drugim tekstovima, npr. Durkheimov, Tocquevilleov i sl. Možda bi ovo više začudilo strance, nego kad bi videli npr. Dirkemov (Durkheim). Zato što se može postaviti pitanje nije li način pisanja A. Molnara izraziti primer provincijalnog kompleksa?[1]

Svakako nije bez značaja i pravilo da se ono što se ustali u jezičkoj praksi ne menja, pa čak i kada se prevod razlikuje od originala. Jedan od najuočljivijih primera je naziv glavnog grada Austrije Wien – kod nas Beč. Primera radi navodimo i prezime Solovjev, iako Rusi kažu Solovjov; ili, kod nas se piše Lenjin, što, naravno, čini i A. Molnar, a trebalo bi možda Lenin... Dakle, poštuje se početna praksa, a nje je daleko više kod velikih naroda, gde su i proizvoljnosti u transkripciji češće. U ovom slučaju, praksa »naših sociologa i pravnika pre Drugog svetskog rata« ukazuje na ispravnost pisanja i izgovora prezimena »sa Dirkem«, suprotno izričitoj tvrdnji Aleksandra Molnara. Zato, u duhu tradicije onog dela domaće sociologije, uključujući i šezdesete godine, koji ne karakteriše pretenciozni a saznajno isprazni eklekticizam i neistorični trijumfalizam, kao i naknadno »prosvetljenje«, nastojaćemo da svoje stanovište bar delimično istorijski potkrepimo.

Odmah moramo da naglasimo da prilikom konsultovanja domaće međuratne sociološke i srodne literature nismo naišli na pisanje, pa i izgovor Dirkemovog imena i prezimena sa »Emil Durkhajm«. Postoje pojedinačni slučajevi pisanja i izgovaranja sa »Emil Dirkheim« »Emil Dirkhajm«, odnosno »Emil Dirkajm«. Tako Dragoljub Jovanović u članku »Nosioci francuske sociologije« (Jovanović, 1929a) objavljenom u Letopisu Matice srpske, a iste 1929. godine preštampanom u posebnoj knjižici pod naslovom Francuska sociologija - njeni glavni nosioci u XIX veku (Jovanović, 1929b), uglavnom piše »Dirkajm«, mada na jednom mestu pominje i »Dirkhajma«. Aleksandar Gavela u knjizi Pregled postanka i razvitka duštva i države objavljenoj 1927. godine pominje »Dirkheima«, ali na istoj stranici piše i »Digiit« (Gavela, 1927). Značajnije je, međutim, da je dve godine ranije  objavljena knjiga Ž. Palant, Osnovi sociologije (Palant, 1925) u prevodu Drag. D. Ikonića, koja je sigurno imala širu čitalačku publiku od predhodno navedene. Možda nije bez značaja činjenica istaknuta u prevodiočevom »Predgovoru« da je prevod sačinjen u požarevačkom zatvoru »Zabela«, te je prevodilac eventualno imao skučene mogućnosti konsultovanja stručnjaka u iznalaženju optimalnih terminoloških rešenja. Bilo kako bilo, prevodilac na brojnim mestima prezime transkribuje »sa Dirkhajm«. Možda se može pretpostaviti da je za ugled koristio neke od ranije objavljenih tekstova Feodora Taranovskog (Taranovski, 1921; Taranovski, 1922), koji, takođe navodi školu »francuskog sociologa Dirkhajma (Dirkheim)«, odnosno »navedeno Dirkhajmovo mišljenje« (Taranovski, 1921: 70). Ipak, videće se, prevodilac D. Ikonić je kasnije korigovao transkripciju Dirkemovog prezimena.

Potrebno je navesti i primere kolebanja i nesigurnosti pojedinih međuratnih autora u pisanju Dirkemovog prezimena. Dovoljno primera ima u jedinoj svesci (knjizi) predratnog Sociološkog pregleda 619/38. Tako, Radomir Živković u članku »Etnologija i sociologija« (Živković, 1938a), uz jedinu napomenu da ga je radio u dogovoru i u savetovanju sa Jovanom Đorđevićem i da je na pojedina pitanja svoje primedbe stavio i Sl. Živadinović-Bor, sva strana imena nastoji da piše u originalu, pa na jednom mestu navodi i prezime »Dürkheim«. Ovako pogrešno napisan original ukazuje kako ga je autor članka i izgovarao. Sigurno ne »Durkhajm«. Zanimljivije je, međutim, da se u istoj svesci Sociološkog pregleda u odeljku »Kritički pregled knjiga« nalazi i prikaz članka Jovana Đorđevića »Vrednost Dirkemove metode za naučnu sociologiju« u kojem R. Živković u ukupno 26 redova čak osam puta piše »Dirkem« (Živković, 1938b: 335).

Nešto drugačija situacija je kada se radi o člancima Borivoja Panjevca »Sociologija i statistika« (Panjevac, 1938) i Slobodana Draškovića »Sociologija i ekonomija« (Drašković, 1938). Panjevac piše na jednom mestu »Durkheim« u originalu, kao i izvestan broj imena (Comte, Fauville, Halley, Petty...). Takođe piše u originalu i Quételet-a, ali i Ketle-a, Ketle-ovo, Leksis, Niče, Kaufman... Slično i Slobodan Drašković samo na jednom mestu pominje »Durkheim-a« i niz drugih autora u originalu. Isto kao i B. Panjevac, imena za koja nije siguran kako se kod nas pišu i izgovaraju navodi u originalu, dok za ona već »odomaćena« (Maks Veber, Kont, Marks, Šumpeter...) koristi »posrbljene« oblike. Iako ovakvi tekstovi mogu ostaviti utisak da su pisani »na brzinu« i površno, ipak se čini da se u ovim slučajevima radilo o oprezu mlađih saradnika, koji se nisu lako odlučivali na nekritičko preuzimanje nekog od različitih prisutnih oblika pisanja stranih imena, koje su praktikovala »zvučna imena« sa i van katedre Pravnog fakulteta u Beogradu. Ovo tim pre što sociologija nije bila osnovna oblast njihovog delovanja.

Naravno, detaljnijom pretragom, samo u relativnom smislu bogate sociološke i srodne domaće međuratne literature, u kojoj se Dirkem uglavnom deklarativno ili uzgred pominje, sigurno bi se mogli naći i drugi slučajevi napred navedenih oblika pisanja i izgovora njegovog prezimena. Međutim, lista »naših sociologa i pravnika pre Drugog svetskog rata«, kao i drugih koji su Dirkemovo ime dosledno »posrbljivali« i davali mu naš »originalni izgovor« neuporedivo je duža. O »težini« naučnih imena tih i ranije navedenih autora ovom prilikom se ne može govoriti, jer bi to zahtevalo detaljnije razmatranje originalnosti i teorijske dubine onovremene domaće sociološke i uopšte društvene misli, što nije predmet ovog priloga. Ipak, videće se da u ovu grupu spada i veći broj poznatih imena, naravno, pretežno u domaćim okvirima. Kada se radi o vremenskom periodu u kojem se prezime ovog francuskog sociologa pojavljuje kao Dirkem, on je mnogo duži od svih drugih oblika, i to dosledno bar od 1913. godine pa sve do 27-martovskih događaja 1941. godine. Ovo već samo po sebi ukazuje na netačnost navedene tvrdnje Aleksandra Molnara. Međutim dužni smo da bar ovlaš ukažemo na činjenicu da, iako se u znatnom broju radova Dirkem pominje, relativno mali deo se bavi detaljnijom analizom njegovog naučnog opusa ili pojedinih zaokruženih delova. To, ipak, ne znači da nije postojao izvestan, čak i neposredan uticaj Dirkemove škole na domaće sociološke pokušaje u međuratnom periodu. Nije bez značaja da je jedan broj autora studirao u Francuskoj, a neki od njih tamo su i doktorirali. Među njima mogu se naći i Fokoneovi (Fauconnet) studenti i Bugleovi (Bouglé) doktoranti. Ali, relativno šira saznanja o Dirkemu i njegovom delu u domaću međuratnu sociologiju nisu dospela pretežno ovim kanalom, već, s jedne strane, prevodom Sorokinovog dvotomnog dela Sociologija - savremeni pravci i teorije (Sorokin, 1932), a s druge, Dirkemu je dat značajan prostor u ukupnom sociološkom delu Mirka M. Kosića, prvog modernog i sigurno najznačajnijeg međuratnog sociologa, i to počev od 1913. godine kada ga prvi put pominje, pa sve do objavljivanja vlastitih glavnih socioloških dela 1934. godine. Treba naglasiti da Mirko M. Kosić nije francuski đak već srednjoevropski, moglo bi se reći nemački, uz napomenu da je bio poliglota, što mu je omogućavalo da živo prati aktuelnu svetsku literaturu, i to ne samo usko sociološku.

Uzimajući u obzir i ruske emigrante (Taranovski, Solovjev, Spektorski...), koji su delovali uglavnom na Pravnom fakultetu u Beogradu, odnosno njegovim ispostavama (Subotica, npr.), zatim domaće pojedince pod uticajem američke ruralne sociologije, kao i »nezavisne« i »samosvojne« onovremene intelektualne autoritete, dobija se zanimljiva lepeza autora koji su, doduše o Dirkemu ređe iscrpnije pisali. Tako se među njima nalaze francuski i srednjeevropski đaci, ruski emigranti, prevodioci i profesionalni političari, pa i neodmereno uzdizani začetnik »beogradskog stila«. Tu se mogu naći predstavnici različitih idejnih usmerenja (od krajnje konzervativnih do liberalno-građanskih), ideoloških i političkih opredeljenja (monarhista i republikanaca), pripadnika masonskih loža i izrazitih antimasona...Levičare, odnosno tzv. »komunce« nismo konsultovali. Uslovno rečeno, reprezentativan skup autora za predmet ovog priloga.

Naveli smo već da se pisanje a time i izgovor imena i prezimena sa »Emil Dirkem« u domaćoj međuratnoj sociologiji, kao i drugim društvenim naukama manje ili više dosledno provlači u rasponu od 1913. do 1941. godine. Može se reći da je veći broj radova u kojima se navodi »Dirkem« i autora koji to čine koncentrisan u periodu 1938-1941. godine, a da su radovi koji se nešto šire osvrću ili, čak, oslanjaju na Dirkema objavljeni ili prevedeni krajem 1920-tih i u prvoj polovini 1930-tih godina. Kratku ilustraciju pisanja prezimena sa »Dirkem« samo ćemo započeti navođenjem autora i njihovih radova obrnutim hronološkim redom, počev od 1941. godine.

Dragoslav B. Todorović objavljuje svoja Predavanja iz sociologije održana na Ekonomsko-komercijalnoj visokoj školi u zimskom i letnjem semestru 1940-1941. godine (Todorović, 1941), inače pod snažnim uticajem francuske sociologije, u kojima znatnu pažnju poklanja Dirkemu i negovim sledbenicima (Fokone, Mos, Simijan, Alvaks...). Pošto navodimo primerak drugog izdanja ovih predavanja očito je da su se ona pojavila pod okupacijom. A neposredno pred okupaciju izašao je pod datumom 25. mart 1941. godine broj Arhiva za pravne i društvene nauke u kojem su objavljena dva članka u kojima autor pominje Dirkema i transkribuje ga sa »Dirkem«. Prvi je članak Evgenija Spektorskog »Ogist Kont i etatizam« (Spektorski, 1941), a drugi Radomira D. Lukića »O pojmu sociologije prava« (Lukić, 1941).  Godinu dana ranije, u okviru prve sveske Sociološke biblioteke objavljena je knjižica M. Mos i P. Fokone, O sociologiji (Mos i Fokone, 1940) sa predgovorom Mih. Avramovića, a u prevodu S. M. K. I Mihajlo Avramović i prevodilac dosledno pišu Dirkem.

Najbolji učenik, a zatim saradnik i naslednik Feodora Taranovskog na katedri istorije slovenskih prava, Aleksandar Solovjev, 1939. godine objavljuje Predavanja iz istorije slovenskih prava, u čijem paragrafu 22. »Istorija prava i sociologija« ističe da »francuska škola naročito podvlači verski momenat (Dirkem)...« (Solovjev, 1939:51). Pouzdani učenik i nastavljač dela F. Taranovskog ipak nije nekritički prihvatio transkripciju učitelja.

Posebno je zanimljiv slučaj Slobodana Jovanovića, sigurno najuglednijeg međuratnog pravnika, a neki kažu i sociologa, jednog od začetnika i najdoslednijeg predstavnika »beogradskog stila«. Koliko smo mogli da utvrdimo Slobodan Jovanović Dirkema i njegovu školu pominje u dve svoje knjige. Formalna sociologija pojavljuje se 1937. godine, a u istorijskom uvodu Jovanović, govoreći o Vizeovoj sociologiji, pominje i »Dirkemovu školu« i »Dirkema (Durkheim)« (Jovanović, 1937: 313). Godinu dana kasnije objavljena je Jovanovićeva Sociologija religije (Jovanović, 1938)  u kojoj se nije mogao zaobići Dirkem. Na svim mestima gde ga pominje Jovanović piše »Dirkem«, odnosno »Dirkemova škola«. Interesantno je da u ovim radovima, pored ostalih, Slobodan Jovanović »posrbljuje« i prezimena nemačkih formalista, pa tako piše »Tenies« gde god ga pominje. Međutim, u kasnije objavljenom članku »Dunkmanova sociologija religije«, u kojem inače ne pominje Dirkema, pisanje prezimena Tenies menja se u »čuveni nemački sociolog Tenis«, »Tenisovo društvo«, »Tenisova zajednica«... (Jovanović, 1939). Ovde se očito radi o prihvatanju sugestija Mirka M. Kosića, sigurno najboljeg domaćeg poznavaoca nemaškog sociološkog formalizma, inače bliskog saradnika i prijatelja Leopolda fon Vizea (Leopold von Wiese). Ovo je tim značajnije ukoliko se ima u vidu da nije postojao bliži odnos između Slobodana Jovanovića i Kosića. Štaviše, Jovanović je sprečavao Kosićevo dovođenje na katedre prvo agronomske politike, a kasnije i Sociologije na Pravnom fakultetu u Beogradu. Istovremeno, nije uvažavao transkripciju Dirkemovog prezimena na način kako je to činio đak Dirkemovih nastavljača, inače njemu lično veoma bliski Dragoljub Jovanović.

Očito se Slobodan Jovanović saglašavao sa načinom pisanja prezimena ovog francuskog sociologa kako je to činio njemu takođe veoma blizak Jovan Đorđević, raniji asistent i pripremani naslednik na katedri Pravnog fakulteta u Beogradu. Početkom 1938. godine u Arhivu za pravne i društvene nauke, inače broju posvećenom Živojinu Periću, Jovan Đorđević objavio je zapažen članak »Vrednost Dirkemove metode za naučnu sociologiju« (Đorđević, 1938d), u kojem, kao i u više drugih objavljenih iste ili ranijih godina, prezime bez izuzetka piše sa »Dirkem«.

Mesec-dva kasnije, u Arhivu za pravne i društvene nauke, opet Evgenije Spektorski, u članku »Šta je sociologija«, samo na jednom mestu, ali dovoljno da se ukaže na kontinuirani način transkribovanja Dirkemovog prezimena, kritički se osvrće na »preterani ’šoizam’ Dirkema« (Spektorski, 1938: 375).

Iste, 1938. godine, već pominjani Dragoslav B. Todorović, u knjižici Postanak i razvitak sociologije, zapravo u obliku posebne brošure preštampanom članku, objavljenom u časopisu za pravo i sociologiju Pravna misao, br. 1-2 za 1938. godinu, navodi i »Emila Dirkema (Emile Durkheim)« (Todorović, 1938a). Todorović na isti način transkribuje Dirkemovo prezime i u svom prilogu u navedenoj svesci Sociološkog pregleda pod naslovom »Sociologija i politička ekonomija« (Todorović, 1938b).

Ne treba da čudi da u ovom prilogu često pominjemo Sociološki pregled iz 1938. godine. Kada se radi o istoriji domaće sociologije, a ona je kao moderna nauka na ovom prostoru, u različitim oblicima i sadržaju, prisutna jedan vek, Sociološki pregled u njoj zauzima posebno mesto. Pojavljuje se u konkretnim istorijskim, društvenim, političkim, pa i u naučnim uslovima. O tome je, možda još uvek ne i dovoljno, pisano u našoj sociološkoj literaturi (vidi: Đorđević, Vučo, Janković i Marković, 1978; Mitrović, 1978). Za predmet ovog priloga on je značajan iz bar dva razloga. Prvo, uređen je po ugledu na godišnjak Dirkemove sociološke škole (L’Année sociologique), i drugo, za ovaj prilog važnije, u njemu većina brojnih autora, i to ne samo »naših sociologa i pravnika pre Drugog svetskog rata« nego i drugih, pominju Dirkema.

Navedeni su već autori priloga u Sociološkom pregledu koji su Dirkemovo prezime pisali u originalu, pravilno (»Durkheim«) ili nepravilno (»Dürkheim«). Zato ćemo dati i pregled priloga i njihovih autora koji su pisali »Dirkem«, uz podsećanje da je Dragoslav Todorović već pomenut. Već u Uvodu koji potpisuje Uređivački odbor navodi se da »sociologija, kao što je već Dirkem pokazao, oslobađa posebne društvene nauke od preteranih specijalizacija i oštrih odvojenosti jednih od drugih« (»Uvod«, 1938).[2] Iako nije naveden sastav Uređivačkog odbora poznato je da je stožerna ličnost Društva za sociologiju i društvene nauke, inače izdavača Sociološkog pregleda bio Đorđe Tasić, istovremeno i autor najvećeg broja priloga u njemu. Neće se pogrešiti ako se njemu prida dominantna uloga u Uređivačkom odboru, tim pre što na to ukazuju i njegovi savremenici i saradnici (Đorđević, Vučo, Janković i Marković, 1978: napomena 28). Uglavnom, gde god ga pominje, a posebno često u članku »Sociologija i akcija« (Tasić, 1938), Đorđe Tasić piše »Dirkem«.

Ne samo po tome što ima više priloga u ovoj svesci Sociološkog pregleda, među kojima su i članci »Sociologija i istorija« (Đorđević, 1938a), »Sociologija i pravo« (Đorđević, 1938b), kao i pregled »Priručnici i kolektivne publikacije za sociologiju« (Đorđević, 1938c), uočljiv je i Jovan Đorđević. U svim ovim tekstovima Đorđević piše »Dirkem«, kao što je to činio i kasnije (u navedenom članku o Dirkemovom metodu), ali i ranije, npr. prikazu knjige Mirka M. Kosića Uvod u opštu sociologiju (Đorđević, 1935).

To isto čine i Nikola Vučo u člancima »Sociologija i psihologija« (Vučo, 1938a) i »Razvoj sociologije u Francuskoj« (Vučo, 1938b), kao i Slobodan Popović u članku »Prilog proučavanju odnosa između sociologije i psihologije« (Popović, 1938).

Tekst Mihaila Avramovića »Istraživanje i proučavanje socialnih pojava u S.A.D.« (Avramović, 1938) »odlikuje« pisanje velikog broja stranih imena i prezimena i u originalu (npr., Albion Smoll, William Graham, Saint-Simon, Henry Giddings, Albert Galloway Keller, Auguste Compte, Edward A. Ross, itd.), ali i transkribovanih (npr., Kont, Spenser, Suner, Lajonel D. Edi, Fransoa Simijan, Digi...). Kad ga na nekoliko mesta pominje, M. Avramović piše isključivo »Dirkem« (Avramović, 1938: 181, 192, 193), a može se sresti i pominjanje »Dirkem-ove sociološke metode« (Avramović, 1938: 193).

Smatrajući da bilo kakvo nepoimenično pozivanje na »naše sociologe i pravnike pre Drugog svetskog rata« ne može isključiti sociološki najobrazovanijeg i naj-obaveštenijeg, a u međunarodnoj naučnoj zajednici i najuglednijeg domaćeg međuratnog sociologa – Mirka M. Kosića, ukratko ukazujemo kako na njegovo ne samo osvrtanje na sociologiju Emila Dirkema, tako i dugotrajnu i doslednu transkripciju prezimena sa »Dirkem«.

U svojoj najpoznatijoj knjizi Uvod u opštu sociologiju (Kosić, 1934a), objavljenoj 1934. godine, Mirko M. Kosić ne samo da izuzetno često pominje Dirkema, već ga i posebno prikazuje u odeljku »Stubovi savremene sociologije (E. Dirkem, M. Veber i V. Pareto)« (Kosić, 1934a: 107-116), a prezime bez izuzetka piše sa »Dirkem«. A kada se radi o »potrebi čitaoca da zna kako se strana imena pišu u originalu«, Kosić je bar tu naučno odgovoran i pošten. Tu obavezu izvršavao je, s jedne strane, u kritičkom aparatu, a s druge, u izuzetno ilustrovanim i podsticajnim bibliografskim pregledima, koje daje bilo na kraju (Kosić, 1934a: 231-242) ili na početku (Kosić, 1925: 5-8) svojih ne samo glavnih dela. Bibliografski pregledi Mirka M. Kosića nisu ni nalik na pojedine ovovremene domaće, nekritički »skupljačkim metodom« sačinjene »kilometarske« bibliografije, korišćenjem računarske tehnike dovedene do savršenog abecednog reda; očit primer »elitističkog samopredstavljanja« slojevima stručno neobrazovanih i poluobrazovanih, u suštini samoobmana. Nasuprot tome, Kosićevi bibliografski pregledi, prvo, predstavljaju tematski sređene naučne izvore na kojima i u odnosu na koje autor zasniva svoje stanovište u delu. I drugo, oni upućuju čitaoca u moguće pravce daljeg proučavanja. Posebnu vrednost imaju beleške uz pojedine bibliografske jedinice, bilo da se radi o kratkom prikazu sadržaja, oceni vrednosti ili o bitnim biografskim podacima o autoru. Ali, Mirko M. Kosić ni u tom pogledu nije izuzetak ni pre, a ni posle Drugog svetskog rata.

Iste godine kad i Uvod u opštu sociologiju Mirko M. Kosić je objavio i knjigu Problemi savremene sociologije (Kosić, 1934b), zapravo zbirku članaka i rasprava iz sociologije pisanih i delom objavljenih između 1912. i 1932. godine. Dovoljno je pogledati »Imenik« (Kosić, 1934b: 242-247) na kraju knjige, da bi se utvrdilo da se Dirkem pominje kroz čitavu knjigu i to ubedljivo češće u odnosu na sve druge broj-ne navedene, kako strane, tako i domaće autore. Kao i imena drugih stranih autora, Kosić i njegovo piše u »posrbljenom« obliku »Dirkem«.

Sa prvim sociološkim radovima Mirko M. Kosić se pojavljuje još pre Prvog svetskog rata, a u nekim od njih, kao što su npr. »Problem sociologije« (Kosić, 1913a)  »Opadanje rađanja u svetlosti nauke« (Kosić, 1913b), »Sociologija u godini 1913«  (Kosić, 1913c)... kad god ga pominje piše »Dirkem«. To isto 1914. godine čini i Tod. Lj. Pavlović u članku »Sociologija religije po Emilu Dirkemu« (Pavlović, 1914).

Već pomenuta Sorokinova Sociologija - Savremeni pravci i teorije (Sorokin, 1932), koja je izazvala široko interesovanje kako domaće stručne tako i šire publike, posebno mlađe, pojavila se 1932. godine u prevodu Dragomira Ikonića, onog istog koji je sedam godina ranije preveo Osnovi sociologije Ž. Palanta i tada transkribovao Dirkemovo prezime u »Dirkhajm«. Dragomir Ikonić je, inače, zanimljiva ličnost koja ima određeno mesto u istoriji javnog, političkog pa i naučnog života međuratnog perioda te, kao i neki drugi autori pomenuti u ovom prilogu, zaslužuje da se nekom drugom prilikom o njemu nešto više kaže. Svakako se razvio u uspešnog prevodioca, što ne podrazumeva samo kvalitetno prevođenje stranih tekstova nego i njihov izbor. Sorokinovu knjigu prevodi u vreme povećanog domaćeg interesovanja za sociologiju (M. M. Kosić kaže i neodmerenih očekivanja), što ga je verovatno dodatno obavezivalo da prevod načini što korektnijim. To je sigurno podrazumevalo i konsultovanje o pojedinim rešenjima terminoloških problema sa širim krugom stručnjaka. Uglavnom, raniju transkripciju »sa Dirkhajm« korigovao je u »Dirkem« (Sorokin, 1932).[3]

Završavajući pregled međuratnih radova i njihovih autora koji su prezime naj-značajnijeg francuskog sociologa pisali i izgovarali »Dirkem«, ukazujemo i na knjigu Milovana M. Milovanovića Samoubistvo (Milovanović, 1929), objavljenu 1929. godine; prvi domaći rad trajnije vrednosti o ovoj temi.

Kada se radi o pisanju i izgovoru prezimena Emila Dirkema u međuratnom periodu i ovo što je navedeno čini se dovoljnim da ukaže na olaku ocenu i neobaveštenost Aleksanda Molnara. Više čudi da su na tom neznanju zasnovani reski izričiti sudovi, pa i konkretni zahtevi široj naučnoj zajednici. Bilo zi zaista neozbilj-no očekivati od stručnjaka da budu sveznajući, mada »umišljenih glava« u domaćoj sredini nikad nije manjkalo. Moguće je postojanje nedovoljne, kao i pogrešne obaveštenosti, koja je često rezultat nekritički usvojenih usmenih saopštenja, obično starijih »autoriteta«. Ali...odgovoran naučni pristup usmena, a i neobrazložena pismena kazivanja »uglednika« može, i to ne uvek, da prihvati samo kao podsticaj za temeljita razmatranja problema o kojima je reč. U ozbiljnoj nauci, a sociologiju smatramo takvom, »čak« ni autoritetima se ne sme verovati samo »na reč«. Dr Aleksandar Molnar ovde nije proveravao. Prebrzo je odsekao, a nije merio. Kako verovati ostalim njegovim zaključcima i impozantnim bibliografijama. Da li je reč o pukom zaletanju u zanosu kritičkim prosvetiteljskim žarom ponetog mladog docenta?

Nije sporno da u nauci, pa i u domaćoj sociologiji, postoje terminološke nedoumice. Jednu od takvih smo pomenuli, a odnosi se na pisanje i izgovor prezimena Tönies (Tenis ili Tenies), a možemo dodati npr. i prezime Wallerstein (Valerštajn ili Volerstin). Izgovor ovih, kao i mnogih drugih imena i prezimena, uglavnom zavisi od toga preko koje se literature prihvata ime pisca (nemačke ili engleske). Ovo nije samo problem domaće nauke. U okviru razvijenijih naučnih zajednica postoje načini za razrešavanje ovakvih i sličnih nedoumica (svakako ne prinudni). Primer jednog, verovatno ne i najsrećnijeg rešenja je i kako npr. Francuzi izgovaraju prezime Herberta Markuzea (Marcuse).

O osnovanosti prigovora Aleksandra Molnara toliko. Međutim, kontekst u kojem je izneta nepromišljena ocena je za našu sredinu odveć trivijalan da bi bio u skladu sa pretencioznom piščevom strogošću i eruditskim bibliografijama. O čemu se radi.

Neobično je i akademski nepoželjno da mlađi saradnik piše pohvalan prikaz rada starijeg kolege s kojim je u hijerarhijskom odnosu u univerzitetskoj zajednici. Uz to mlađi u predgovoru svoje poslednje knjige (Molnar, 1997: VI), čiji je inače urednik stariji kolega, još ističe da mu je ovaj saradnik i prijatelj, što treba poštovati kao dokaz prijateljstva, ali nije najbolji primer za ugled mlađima. Može to biti, »moguće je da grešim«, »nepotistički« primer za ugled. Pisanje ove vrste može se tumačiti na dva načina; ili je hijerarhijski stariji kolega vršio pritisak na mlađeg, ili mu se mlađi dragovoljno dodvorava. Dilema je sasvim načelna; nije, prevashodno, reč o konkretnom slučaju, jer ovi nisu retkost u nas. Da li je stariji nastavnik (i koliko to uopšte kod nas rade stariji nastavnici) sprečavao prijatelja da ga hvali? I, da li je to mlađi prijatelj učinio uprkos protivljenju starijeg? Podrška ove vrste ne deluje korisno kao obrazac skretanja pažnje na značajne, kako se ovde kaže izvorne ideje prijatelja i starijeg po zvanju nastavnika.

Treba se ipak nadati da se stariji kolega protivi pisanju prikaza ove vrste. To bi samo pojačalo uverenje u postojani akademizam domaće sociologije. Rečju, običajima ove vrste i prikazanoj fonetizaciji trebalo je prilaziti promišljenije. Verba volant, scripta manent.[4]

Literatura

Avramović, Mihailo (1938): »Istraživanje i proučavanje socialnih pojava u S.A.D.«, Sociološki pregled, br. 1:175-197

* * * »Dirkem« (1978), u: Mala enciklopedija Prosveta, III izdanje, 1 tom, Beograd: Prosveta

Drašković, Slobodan (1938): »Sociologija i ekonomija«, Sociološki pregled, br. 1:113-124

Đorđević, Jovan (1935): »Mirko M. Kosić, Uvod u opštu sociologiju«, Arhiv za pravne i društvene nauke, god XXV, Drugo kolo, knj. XXX (XLVII); br. 6:548-553

Đorđević, Jovan (1938a): »Sociologija i istorija«, Sociološki pregled, br. 1:83-91

Đorđević, Jovan (1938b): »Sociologija i pravo«, Sociološki pregled, br. 1:141-152

Đorđević, Jovan (1938c): »Priručnici i kolektivne publikacije za sociologiju«, Sociološki pregled, br. 1:285-295

Đorđević, Jovan (1938d): »Vrednost Dirkemove metode za naučnu sociologiju«, Arhiv za pravne i društvene nauke, god. XXVIII, Drugo kolo, XXXVI (LIII), br. 1-2:113-119

Đorđević, Jovan; Vučo, Nikola; Janković, Dragoslav i Marković, Božidar S. (1978): »Sećanja prvih saradnika ‘Sociološkog pregleda’«, Sociološki pregled, god. XII, br. 3:7-18

Gavela, Aleksandar (1927): Pregled postanka i razvitka društva i države, Beograd i Novi Sad: Uranija (U prilogu: Pavlović, M.: Biografija Dim. Perovića, bivšeg trgovca u Beogradu)

Jovanović, Dragoljub (1929a): »Nosioci francuske sociologije«, Letopis Matice Srpske, god. CIII, knj. 321, br. 1:77-88

Jovanović, Dragoljub (1929b): Francuska sociologija. Njeni glavni nosioci u XIX veku, Št. štamparija Jovanović i Bogdanov

Jovanović, Slobodan (1937): Formalna sociologija, Beograd: FUTUR

Jovanović, Slobodan (1938): Sociologija religije, Beograd

Jovanović, Slobodan (1939): »Dunkmanova sociologija religije«, Arhiv za pravne i društvene nauke, god. XXIX, Drugo kolo, knj. XXXVIII (LV), br. 5-6:1-4

Kosić, Mirko (1913a): »Problem sociologije«, Delo, god. XVII, knj. 66, br. 1:121-128 i 2:289-296

Kosić, Mirko (1913b): »Opadanje rađanja u svetlosti nauke«, Letopis Matice Srpske, god. LXXXIX, knj. 297:85-99 i knj. 298:170(43)-178(50)

Kosić, Mirko (1913c): »Sociologija u godini 1913«, Delo, god. XIX, knj. 70, br. 1:119-125, br. 2:293-297 i br. 3:448-454

Kosić, Mirko (1925): Osnovi ekonomne politike, knj. 1, Beograd: Izdavačka knjižarnica Gece Kona

Kosić, Mirko (1934a): Uvod u opštu sociologiju, Novi Sad: Štamparija Jovanović i Bogdanov

Kosić, Mirko (1934b): Problemi savremene sociologije, Beograd: Izdavačko preduzeće »Trud«

Lukić, Rad. D. (1941): »O pojmu sociologije prava«, Arhiv za pravne i društvene nauke, god. XXXI, Drugo kolo, knj. XLII (LIX); br. 3:175-203

Milovanović, Milovan (1929): Samoubistvo, Beograd: Naučna knjižara »Scientia«

Mitrović, Milovan (1978): Jugoslovenska predratna sociologija, Beograd: IIC SSO Srbije

Molnar, Aleksandar (1996): »Aljoša Mimica: Pogled unazad: Monteskje, Tokvil, Dirkem«, Sociologija, god. XXXVIII, br. 3:505-507

Molnar, Aleksandar (1997): Narod, nacija, rasa. Istorijska izvorišta nacionalizma u Evropi, Beograd: Beogradski krug i AKAPIT

Mos, M. i Fokone, P. (1940): O sociologiji, u: Sociološka biblioteka, br. 1 (Predgovor Mih. Avramovića)

Palant, Ž. (1925): Osnovi sociologije, Beograd: Izdavačka knjižarnica Napredak

Panjevac, Borivoj (1938): »Sociologija i statistika«, Sociološki pregled, br. 1:100-112

Pavlović, Tod. Lj. (1914): »Religija po Emilu Dirkemu«, Delo, god. XIX, knj. 71:378-388

Pešikan, M. Jerković, J. i Pižurica, M. (prir.) (1994): Pravopis srpskog jezika, Novi Sad: Matica srpska

Popović, Slobodan (1938): »Prilog proučavanju odnosa između sociologije i psihologije«, Sociološki pregled, br. 1:69-75

Solovjev, Aleksandar (1939): Predavanja iz istorije slovenskih prava, Beograd: Knjižara F. Pelikan

Sorokin, Pitirim (1938): Sociologija. Savremeni pravci i teorije, knj. 2, Beograd: Izdavačka knjižarnica Gece Kona

Spektorski, Evgenije (1938): »Šta je sociologija?«, Arhiv za pravne i društvene nauke, god. XXVIII, Drugo kolo, knj. XXXVI (LIII), br. 4:375

Spektorski, Evgenije (1941): »Ogist Kont i etatizam«, Arhiv za pravne i društvene nauke, god. XXXI, Drugo kolo, knj. XLII (LIX), br. 3:161-166

Taranovski, Fedor (1921): »Les principes philosophiques de l’historie du droit par Pierre de Tourtolon, professuer à l’université de Lausanne, Laussane-Paris, 1908-1919, pag. VI + 757«, Arhiv za pravne i društvene nauke, god. XI, Drugo kolo, knj. II (XIX), br. 4:307-311

Taranovski, F. (1922): Uvod u istoriju slovenskih prava, Beograd: Izdavačka knjižarnica Gece Kona

Tasić, Đorđe (1938): »Sociologija i akcija«, Sociološki pregled, br. 1:166-172

Todorović, Dragoslav (1938a): Postanak i razvitak sociologije, Beograd: Grafički zavod »Rotacija«

Todorović, Dragoslav (1938b): »Sociologija i politička ekonomija«, Sociološki pregled, br. 1:125-130

Todorović, Dragoslav (1941): Predavanja iz sociologije, Beograd: Udruženje studenata Ekonom. – kom. visoke škole

* * * »Uvod« (1938), Sociološki pregled, br. 1:8

Vučo, Nikola (1938a): »Sociologija i psihologija«, Sociološki pregled, br. 1:60-68

Vučo, Nikola (1938b): »Razvoj sociologije u Francuskoj«, Sociološki pregled, br. 1:198-218

Živković, Radomir (1938a): »Etnologija i sociologija«, Sociološki pregled, br. 1:92-99

Živković, Radomir (1938b): »J. Đorđević ‘Vrednost Dirkemove metode za naučnu sociologiju’«, Sociološki pregled, 1:335

 



* Gegel’ – prim. redaktora “Komunikacije”

[1]    Pitanje je da li o jezičkoj strogosti ili o provincijalnom kompleksu svedoči terminologija koju Aleksandar Molnar koristi npr. u svojoj knjizi Narod, nacija, rasa. Istorijska izvorišta nacionalizma u Evropi (Molnar, 1997). On se kreće između rogobatnog posrbljavanja i nekritičkog prihvatanja tuđica: »ponarodnjačuje« (str. 72), »rasifikuje« (str. 72), »strančarstvo« (str. 195), »priskrbio«, »arbitrernost« (str. 76), »transmiter« (str. 76), »referira« (str. 84), »demistifikovati« (str. 227), »profunkcionisala« (str. 160), »bastardira« (str. 183), »belicentričan« i »belicističan« (str. 194), »bestijalizovanje« (str. 212), »opsolentan« (str. 80), »transpersonalizacija«, »integrator«, itd. itd. Uz pomoć nekontrolisanog mnoštva ovakve terminologije nastoji se osnažiti obrazloženje središnjih pojmova, kao što su revolucionarna tiranija, demokratski despotizam..., koje su u kritikama teorija o totalitarizmu odbačene kao neistorične i formalne kategorije, a kod nas se sa priličnim zakašnjenjem prihvataju.

[2]    To su sledeći prilozi: »Filozofija i sociologija«, »Opšti pregled naše filozofije i naših društvenih nauka«, »Sociologija i akcija«, »O belgijskoj sociologiji i publikacijama Solvejevog sociološkog instituta«, »O sociološkim kongresima u toku 1937 u Parizu«, kao i veliki broj beleški u odeljku »Kritički pregled knjiga«.

[3]     Vidi sva mesta na kojima se Dirkem pominje.

[4]    »Reči lete, spisi ostaju«.