|
Aljoša Mimica i Vladimir
Vuletić Filozofski
fakultet Beograd |
Izvorni naučni članak UDK: 316.001 Primljeno: 31.12.1997. |
GDE SE DEDE TREĆI KLASIK?
Analiza
citiranosti Marksovih, Veberovih i Dirkemovih radova u časopisu Sociologija 1959-1996.*
WHERE HAS THE THIRD
CLASSIC DISAPPEARED?
The Citation Analysis of Marx’s, Weber’s, and Durkheim’s Works in the Journal Sociologija from 1959 to 1996
ABSTRACT The starting point of this article was our insight that, after the fall of the Berlin wall, there has happened an abrupt denial in yougaslav sociology of the major theoretical and ideological basis on which it has been founded for decades – that is, of Marxism. In order to verify this insighth, we have carried out the standard bibliometrical investigation on the representative sample. Namely, we have thoughth that the journal Sociologija (Sociology), as the most distinguished professional voice in the field must have, during the fifty years of its regular publication, reflected in the scientific tools used by its authors the continuity or change of theoretical paradigms in yougoslav sociological community. Therefore, we have decided to use the citation analysis as the method that at least offers a partial survey of the prevailing theoretical preferences in longer temporal sequences. The index of relative citation of Marx’s, Weber’s and Durkheim’s works – the three authors proclaimed to be classics in the history of sociology – served as an indicator of the evolution of »theoretical taste« of domestic sociological authors. The results of our investigation have largeley confirmed our initial insighth. For it came out that the evident decrease of interest, in late eighthies and the beginning of ninetees, for Marx as the referential author coincides with the unscientific events that are almost certainly related to the breakdown of one exclusive theoretical and ideological paradigm.
KEY WORDS citation, classics, paradigm, Marx, Weber, Durkheim
APSTRAKT Autori su u tekstu pošli od uvida koji im je govorio da se, posle urušavanja Berlinskog zida, jugoslovenska sociologija naglo odrekla svog osnovnog teorijskog i ideološkog oslonca na kojem je decenijama počivala, tj. marksizma. Da bi proverili taj uvid, sproveli su standardno bibliometrijsko istraživanje na reprezentativnom uzorku: smatrali su, naime, da je časopis Sociologija, kao najuglednije stručno glasilo na tom naučnom području, u toku gotovo pedeset godina redovnog izlaženja, morao u naučnoj aparaturi kojom su se služili njegovi autori odraziti kontinuitet, odnosno promene teorijskih paradigmi u jugoslovenskoj sociološkoj zajednici. Stoga su pribegli analizi citiranosti, kao metodu koji pruža bar delimičnu sliku o vladajućim teorijskim preferencijama u dužim vremenskim sekvencama. Indeks relativne citiranosti dela Marksa, Vebera i Dirkema – trojice socioloških klasika »kanonizovanih« u istoriji ove discipline – poslužio im je kao pokazatelj razvoja teorijskog »ukusa« domaćih autora. Istraživanje je u najvećoj meri potvrdilo početni uvid: pokazalo se da izrazito opadanje zanimanja za Marksa kao referentnog autora, do kojeg je došlo potkraj osamdesetih i početkom devedesetih godina, vremenski i »smisaono« koincidira s izvannaučnim zbivanjima koja se, po svemu sudeći, tiču sloma jedne isključive teorijske i ideološke paradigme.
KLJUČNE REČI citiranje, klasici, paradigma, Marks, Veber, Dirkem.
Antiqui multo
meliores fuerunt modernis.
(Viljem od Konša, XII vek)
U analizu čije rezultate
ovde izlažu, autori članka su se upustili rukovođeni jednim intuitivnim uvidom
koji, pomislili su, zaslužuje da bude iskustveno proveren. Učinilo im se,
naime, da se poslednjih desetak godina u domaćoj sociologiji sve ređe nailazi
na ime Karla Marksa. Upravo stoga su
se – imajući na umu činjenicu da se jugoslovenska sociologija decenijama razvijala
pretežno u znaku marksizma – prirodno morali zapitati da li je zaista, u kojoj meri
i zašto u našoj naučnoj zajednici
splasnulo zanimanje za rodonačelnika različitih varijanti ove, decenijama
najuticaj-nije i najpostojanije teorijske paradigme.
Proveriti zasnovanost
pomenutog uvida izgledalo je utoliko umesnije što je, u najvećem broju pokušaja
rekonstrukcije sociološke tradicije u svetskim razmerama, upravo Marks, uz
Vebera i Dirkema, još sredinom šezdesetih godina, zahvaljujući reviziji dotad
važećeg parsonsovskog kanona, doživeo beatizaciju kao jedan od »klasika« naše
nauke (Connell, 1997: 1542). I doista, u većini obuhvatnijih i objektivnijih
pregleda istorije sociologije, bez obzira na trenutnu saznajnu konjunkturu,
teorijsko stanovište, pa čak i ideološki ukus njihovog autora, Marksovo ime
otad slovi rame uz rame s imenima inokosnog nemačkog sociologa, s jedne, te
osnivača francuske sociološke škole, s druge strane. Takav zaključak biva
potvrđen analizom jednog nasumce odabranog uzorka odgovarajuće literature
objavljene u poslednjih nekoliko decenija (upor. npr. Aron, 1967; Giddens,
1971; Abraham, 1973; Bottomore and Nisbet, 1979; Campbell, 1981; Alexander,
1982-1983), u kojoj se trojici »očeva osnivača« posvećuje, ako ništa drugo, a
ono manje ili više podjednaka pažnja. Ne kažemo, razume se, da se u raznovrsnim
istorijama sociologije uvek nailazi na
tri i samo tri klasika, nego naprosto konstatujemo da imena Marksa, Vebera
i Dirkema predstavljaju minimalni zajednički imenitelj najvećeg broja sistematskih
radova u toj vrsti literature.
Najzad, ako se može i
posumnjati u reprezentativnost takvog ad
hoc stvorenog uzorka, dovoljno je posegnuti za rezultatima jednog
zanimljivog bibliometrijskog istraživanja u kojem se – savesnom analizom
učestalosti navođenja dela dvadesetak »klasičnih« sociologa u Social Science Citation Index (SSCI), te
s punom svešću o ograničenoj pouzdanosti tog pokazatelja – nedvosmisleno
utvrđuje da je u posmatranom periodu, naime od sredine šezdesetih do sredine
osamdesetih godina, Marks bio najčešće citirani autor u »buržoaskim naučnim
časopisima« u oblasti društvenih nauka, uglavnom na engleskom jezičkom području
(Milić, 1989: 612). Udeo Parsonsovih dela u ukupnoj masi navoda je u tom
razdoblju konstantno opadao, broj pozivanja na Engelsove radove je od sredine
sedamdesetih godina počeo da se proređuje – pa su, početkom osamdesetih, Veber
i Dirkem izbili na drugo, odnosno treće mesto. Mogli bismo reći da je na taj
način indeks citiranosti bio napokon usklađen s već ranije obavljenom
teorijskom kanonizacijom klasika koju smo pomenuli: Marks, Veber, Dirkem. Razume se, autor tog istraživanja nije podlegao
iskušenju da nadmoćnu Marksovu pobedu u tom retrospektivnom citatološkom
nadmetanju pripiše prevlasti ili većoj privlačnosti marksističke teorijske
paradigme u »buržoaskoj sociologiji«, nego je bio skloniji da razlog sve češćeg
posezanja za njegovim tekstovima u posmatranom periodu vidi u potrebi
»suzbijanja uticaja [njegovih] ideja« (Milić, 1989: 612). Ostaje, naravno, da
se uverljivije odgovori na pitanje zašto su u zapadnjačkoj sociologiji i
društvenim naukama uopšte Marksovi radovi bili navođeni sve češće ukoliko je hladni rat jenjavao, uzor na Istoku
malaksavao, a opasnost od subverzivnog uticaja levičarskih ideja na Zapadu postajala
sve bezazlenija. Jer, čak i ako prihvatimo pretpostavku da su društvene nauke
na engleskom jezičkom području sredinom osamdesetih godina u marksističkom
socijalnom učenju uočavale sve veću ideološku pretnju najboljim tekovinama
slobodnog sveta, bilo bi razumno očekivati da će gubljenje zanimanja za
Marksova dela dostići vrhunac već potkraj
osamdesetih godina, dakle neposredno posle rušenja Berlinskog zida.
Međutim, jedno naše malo istraživanje sprovedeno na istom izvoru podataka kojim
se već pomenuti analitičar svojevremeno služio pokazuje da se ozbiljan pad
učestalosti navođenja Marksovih dela zbio tek
sredinom devedesetih godina, dakle znatno posle urušavanja istočnoevropskog komunizma. Pregledom novijih
godišta Social Science Citation Index
(1992-1996), koja su u Narodnoj biblioteci Srbije sada dostupna i na kompakt-diskovima,
dobili smo, naime, sledeće rezultate u pogledu apsolutnog i relativnog odnosa
između učestalosti navođenja dela Marksa, Vebera i Dirkema:
Tabela 1: Učestalost navodjenja dela Marksa, Vebera i Dirkema (SSCI)
|
|
Marks (%) |
Veber (%) |
Dirkem (%) |
ukupno (%) |
|
1992. |
494
(42) |
385
(33) |
297
(25) |
1176
(100) |
|
1993. |
498
(43) |
363
(31) |
307
(26) |
1168
(100) |
|
1994. |
328
(28) |
513
(44) |
332
(28) |
1173
(100) |
|
1995. |
333
(28) |
505
(43) |
348
(29) |
1186
(100) |
|
1996. |
307
(24) |
588
(46) |
376
(30) |
1271
(100) |
Imajući u vidu ove podatke,
smatramo da bi bilo odveć smelo tvrditi da je reč o neposrednoj povezanosti ideološkog interesa i naučnog zanimanja, osim ukoliko na
stvari nije uzročno-posledična veza s odloženim dejstvom. No, s obzirom na
či-njenicu da u akademskoj društvenoj nauci na engleskom jezičkom području –
čije stanje i mene, po priznanju samog našeg analitičara (Milić, 1989:
608-610), približno objektivno prati SSCI
– vlada prilično oštra konkurencija koja podrazumeva da u prvi plan izbijaju
radovi s manje-više »aktuelnom tematikom«, pre će biti da se zakasneli pad
citiranosti Marksovih dela ima dugovati činjenici da su, slomom marksističkog
komunizma kao političkog sistema i ideološke paradigme, društvene nauke
ostale lišene jednog značajnog predmeta istraživanja kojim su se, s dobrim
razlozima, revnosni pregaoci godinama zabavljali. U svakom slučaju, obrađeni podaci
izlučeni iz već pomenutog izvora ne nagoveštavaju da će se u skorije vreme
zbiti radikalan raskid i s teorijskim
supstratom marksističke tradicije: Marks, naime, i dalje ostaje »živi klasik«
društvenih nauka, koje ga se više nemaju rašta plašiti, pa onda ni »suzbijati
uticaj njegovih ideja«. Iako potisnut na treće mesto, on se još čvrsto drži
među »prvom trojkom«, u stopu prateći Dirkema. Ukratko, trenutni poredak na
citatološkoj tabeli klasika u verziji uglednog Social Science Citation Index glasi: Veber, Dirkem, Marks. Uostalom,
»kvalitativna« analiza novijih pregleda istorije sociologije (upor. npr.
Collins, 1994; Levine, 1995) pokazuje da u toj nauci – bar u onom njenom boljem
delu koji drži do »središnjeg značaja klasika« (Alexander, 1988) i odbija da
»zaboravi svoje majke i očeve« (Stinchcombe, 1982), te u osloncu na teorijsku
tradiciju nalazi predohranu ne samo protiv empiricističkih iskušenja nego i
protiv opasnosti da se »otkriva već otkriveno« – još stoluje »sveto trojstvo« o
kojem govorimo, a čija je recepcija u jugoslovenskoj sociologiji predmet ovog
rada.
* * *
Temeljito proučiti, pa
eventualno i »izmeriti« relativan uticaj trojice klasika u jugoslovenskoj
sociologiji od konca pedesetih godina do naših dana značilo bi preduzeti odveć
ambiciozan poduhvat. Jer, ako je svojevremeno i bilo srazmerno lako dati sasvim
uopšten prikaz recepcije Dirkemovog dela (Mimica, 1987) – kojom se prilikom,
uzgred budi rečeno, autor svesno ograničio na nekoliko fragmentarnih uvida – ne
znači da bi uporedna analiza uticaja sve trojice pisaca podrazumevala samo trostruko veći napor. Nije reč
samo o tome da je Marksovo delo mnogo više prevođeno, tumačeno i, uopšte,
»rabljeno« u domaćoj sociologiji nego Dirkemovo i Veberovo zajedno uzev, već bi
ovoga puta na stvari bilo sprovesti ne toliko kvalitativnu koliko kvantitativnu analizu uticaja trojice
klasika. Ako bismo se i odvažili da se upustimo u takvo istraživanje, morali
bismo se pomiriti s činjenicom da nam predstoji posao ravan prikupljanju građe
za pisanje jedne opšte istorije sociologije na području bivše Jugoslavije.
Materijal koji bi u tom slučaju valjalo uzeti u obzir obuhvatao bi sve stručne
časopise, ako već ne i raznovrsnu periodiku na području društvenih nauka
uopšte, potom ogroman broj udžbenika namenjenih različitim stupnjevima i »profilima«
obrazovanja, mnoštvo knjiga, zbornika i monografija posvećenih sociološkoj, pa
čak i »parasociološkoj« istoriografiji, teoriji i empirijskom istraživanju;
trebalo bi pregledati nastavne programe i planove bar na matičnim studijskim
grupama za sociologiju, analizirati programe stručnih skupova kao i relevantne
priloge učesnika, proučiti obim i dinamiku objavljivanja odgovarajuće izvorne i
sekundarne prevodne literature... Razume se da bi takvo istraživanje podrazumevalo
primenu različitih tehnika – od simptomalnog čitanja i kontekstualne analize,
preko rekonstrukcije intelektualnih biografija pojedinih značajnijih autora, do
analize sadržaja i analize citiranosti. Najzad, ako istraživače koji bi se tom
poslu neoprezno predali ne bi obeshrabrila količina izvorne građe koju imaju da
obrade, ostalo bi im ipak da se upitaju
čemu uopšte takav borhesovski poduhvat. Stoga smo odlučili da naše ambicije
saobrazimo tehničkim mogućnostima kojima raspolažemo i upripodobimo ih
svrhovitosti i smislenosti istraživanja. Iz nepregledne građe koja se podastire
toj virtuelnoj analizi izdvojili smo samo jedan
izvor podataka i primenili samo jednu istraživačku tehniku.
Najpre, smatrali smo da
časopis Sociologija, koji pod tim
nazivom kontinuirano izlazi od 1959. godine do danas, može poslužili kao
dovoljno reprezentativan uzorak za analizu razvoja jugoslovenske sociologije u
posmatranom periodu. Ovde nema potrebe podrobnije obrazlagati značaj stručne
periodike ne samo kao najpogodnijeg sredstva za saopštavanje rezultata naučnoistraživačkog
rada u svakoj, pa i sociološkoj naučnoj zajednici, nego i kao najpouzdanijeg
izvora podataka o fluktuaciji
teorijskih orijentacija, individualnim ili grupnim idejnim preferencijama,
uticaju pojedinih teorijskih paradigmi, rezultatima istraživačkog rada i,
uopšte, o istorijskom razvoju jedne naučne discipline. Bezmalo četrdeset dosad
objavljenih godišta časopisa Sociologija
pruža obilje materijala za raznovrsna retrospektivna istraživanja ne samo
»unutrašnjeg« stanja ove nauke u pojedinim razdobljima[1] nego i, što je s gledišta našeg istraživanja
najvažnije, »spoljašnjih« uticaja šireg društvenog i ideološkog okruženja na
njen odnos prema teorijskom nasleđu koje su nam zaveštala trojica klasika.
Pošli smo, dakle, od pretpostavke da će se u časopisu Sociologija taj odnos i mene kroz koje je on prolazio relativno
verno »odraziti«, budući da je reč o najuglednijem stručnom glasilu u domaćoj
nauci o društvu, u kojem su objavljivali svi iole značajniji sociološki pisci.
Osim toga, reprezentativnost tog izvora obaveštenja obezbeđena je redovnošću
izlaženja časopisa, zastupljenošću autora iz različitih naučnih i
univerzitetskih centara bivše Jugoslavije (upor. Milivojević, 1990: 199),
relativnom otvorenošću uređivačke politike spram različitih idejnih stanovišta,
te činjenicom da su upravo na stranicama tog glasila, pre nego što bi se pojavili
u obliku knjige, zbornika ili monografije, najčešće objavljivani fragmentarni
ili integralni rezultati individualnih ili grupnih teorijskih, odnosno empirijskih
istraživanja.
Kada smo na taj način
rešili problem uzorka, suočili smo se
s drugim pitanjem koje se ticalo metoda
istraživanja. Od svih maločas nabrojanih tehnika najobjektivnijom i, s obzirom
na naše svedene ambicije, najpogodnijom nam se učinila analiza citiranosti.[2] Kao što je poznato, taj postupak u
bibliometriji podrazumeva »statističku obradu bibliografskih podataka« (upor.
Milić, 1989: 604 i dalje) ne bi li se, na osnovu učestalosti navođenja,
izmerila prisutnost pojedinih naučnih dela, odnosno njihovih autora u jednoj
naučnoj zajednici koju, u našem slučaju, reprezentuje časopis Sociologija. Moramo odmah napomenuti da,
kada je o reprezentativnosti reč, u ovom drugom slučaju – na nivou metodološke
redukcije – nismo sasvim sigurni da je analiza citiranosti najpouzdaniji
pokazatelj stvarnog odnosa prema teorijskoj tradiciji oličenoj u imenima
trojice klasika. Razlog tome nije toliko intrinsična manjkavost tog
bibliometrijskog postupka, koji neki autori smelo primenjuju i u analizi odjeka
sopstvenih radova (upor. npr. Milić, 1996: 403-418), koliko raznorodnost i
neujednačenost kvaliteta podataka kojima se ona služi. U idealnoj situaciji, da
bi se podaci prikupljeni tom tehnikom mogli smatrati u visokom stepenu pouzdanim
i međusobno uporedivim, trebalo bi da u svakoj pojedinoj jedinici posmatranja,
to jest u svim člancima koji su predmet analize, naučna aparatura bude obrađena
na isti ili bar približno isti način. Potom, osim ovog formalnog zahteva,
trebalo bi ispuniti i jedan daleko složeniji uslov koji bi nalagao da svi
autori podjednako skrupulozno navode izvore kojima se koriste u razvijanju
vlastitog teorijskog stanovišta, prikazu tuđih gledišta ili pak izlaganju
rezultata sopstvenog istraživanja. Taj desideratum
je, očigledno, vrlo teško ostvariti i u razvijenijim naučnim zajednicama i
tehnički daleko standardizovanijim i doteranijim stručnim časopisima nego što
su jugoslovenska sociologija i odgovarajuća periodika. Jer, ako i pretpostavimo
da svi autori podjednako »pošteno« razotkrivaju i navode izvore na koje se oslanjaju,
ako i upućuju na relevantnu literaturu samo kada je to zaista neophodno zbog
intersubjektivne proverljivosti stavova koje zastupaju, ako izvore svoje
inspiracije nikad ne prikrivaju, ako ne citiraju »iz druge ruke«, po sećanju ili
»reda radi« – ako se, dakle, svi
pridržavaju ne samo tehničkih uzusa nego i izvesne profesionalne etike, ostaje
ipak neuhvatljiva varijabla koju možemo nazvati individualnim stilom mišljenja, izlaganja i pisanja. Najzad, treba
upozoriti da indeks citiranosti ni na koji način ne govori o razlozima s kojih
pojedino delo biva navedeno, kao što ništa ne kaže ni o saznajnoj opravdanosti
i vrednosti svakog citiranja ponaosob. Mereći samo učestalost navođenja i
relativnu zastupljenost autora na čija se dela apeluje, naš indeks ne luči
između afirmativnog, kritičkog, neutralnog i (u sociologiji prilično čestog!)
ritualnog citiranja, kao što po strani ostavlja i probleme selektivnosti, ekstenzivnosti,
ilustrativnosti i relevantnosti navođenja. Zbog svega toga je indeks citiranosti
uvek prilično nepouzdan pokazatelj. No, mi smo mu ipak pribegli jer smatramo da
je, ako ništa drugo a ono bar – neka nam bude oproštena ova tautologija – indikativan.
* * *
Imajući, dakle, u vidu sve
navedene rezerve u pogledu saznajne vrednosti indeksa citiranosti, smatrali smo
da on ipak može doprineti realizaciji cilja istraživanja ukoliko se u
kategorijalni okvir uključi i izvestan broj zavisnih varijabli, odnosno »filtera«
kroz koje bi valjalo propustiti osnovne indikatore.
S obzirom da je osnovna
jedinica posmatranja bio izvorni naučni članak,[3] kao osnovne pokazatelje izabrali smo: (a) broj
pozivanja na svakog od klasika ponaosob; (b) broj navedenih jedinica literature
u kojima se kao autori javljaju Marks i/ili Engels[4], te Veber i Dirkem i (c) broj preglednih
članaka posvećenih svakom od trojice klasika. Imajući u vidu da su sirovi
podaci koji su nam stajali na raspolaganju prilično neprecizni, u analizi smo u
obzir uzimali relativno učešće navedenih pokazatelja u ukupnom broju pozivanja,
odnosno broju bibliografskih jedinica.
Pored toga, smatrali smo da
je važno u analizu uključiti i informacije koje se odnose na: (a) vrstu članka;
(b) autora članka; (c) broj stranica u svakom članku ponaosob; (d) ustanovu u
kojoj je autor zaposlen i, najzad (e) godinu izdanja broja Sociologije u kojem se članak pojavljuje.
(a) Članke smo
klasifikovali s obzirom na potrebe istraživanja, pa smo razli-kovali pregledne
članke o Marksu, Veberu i Dirkemu, kao i kategoriju koju su činili svi ostali
autorski članci. Dilemu da li članke klasifikovati na teorijske i istraživačke
radove relativno smo lako otklonili budući da je reč o tri klasika koji mogu da
budu podjednako inspirativni i za teorijski i za istraživački rad. Osim toga,
predložena klasifikacija je omogućila da se, s jedne strane, izdvoje radovi
posvećeni Marksu, Veberu i Dirkemu – što sâmo po sebi predstavlja indikator
njihove uticajnosti u određenom periodu – a s druge, stavljanjem u zagradu tih
radova, koji nose veliki broj pozivanja na analizirane klasike, osnovne
pokazatelje bilo je moguće sagledati u čistijem obliku.
(b) Ako je prethodnom
klasifikacijom trebalo isključiti »pristrasnost« u pogledu predmeta članka,
klasifikacija prema autorima trebalo je
da doprinese eliminisanju »zastranjivanja« koja su, kao što je u uvodu
napomenuto, povezana s ličnom jednačinom autora članka. Naime, već i letimičan
pregled indeksa autora koji su objavljivali u Sociologiji u razdoblju od 1959. do 1988. godine (upor. Dragić,
1989: 173-194) omogućuje da se uoči da je određeni broj autora objavio nesrazmerno
mnogo tekstova. Za pretpostaviti je, dakle, da je njihov stil pisanja i obrade
naučne aparature mogao u znatnijoj meri uticati na indeks citiranosti. Drugim rečima,
isključivanjem »modalnih autora«[5] bilo je moguće na grub način pretpostaviti da
se »zastranjivanja« u tom pogledu u preostaloj masi slučajeva međusobno potiru.
No, to nije sve: autori o kojima je reč mogli su na taj način da budu
posmatrani i izolovano, što bi – pod pretpostavkom da broj objavljenih radova
korelira s uticajnošću njihovih pisaca – moglo predstavljati i nezavisnu
analitičku dimenziju. Ukoliko bude potvrđena, pretpostavka da »scientific opinion leaders« napuštaju ili ne napuštaju klasične uzore mogla bi, verovali smo,
poslužiti i kao element objaš-njenja sveukupnog pomeranja referencijalnog
interesa autora okupljenih oko časopisa Sociologija.
(c) Broj stranica članka
kao kvantitativni pokazatelj, ali i kao element već pomenute lične jednačine
autora, morao je takođe da bude uzet u obzir zbog ukupnog broja pozivanja na
literaturu. Obimniji tekst, dakako, podrazumeva i veći broj fusnota, et vice versa. Naravno, ovde je kao
kriterijum podele uzet prosečan broj stranica svih tekstova, pa smo članke
podelili u dve kategorije: na one ispod i
one iznad prosečnog broja stranica.
(d) Podaci o ustanovama u
kojima su autori zaposleni nisu na prvi pogled obećavali nimalo uzbudljive
zaključke. Pa ipak, smatrali smo da vredi pogledati ima li u pogledu pozivanja
na klasike bitnije razlike među kolegama s univerziteta i onih koji rade u
raznim istraživačkim institutima. No, taj pokazatelj je u tehničkom pogledu
predstavljao problem. Dobar običaj da se uz ime autora navodi i naziv ustanove
u kojoj je on zaposlen uobičajio se u časopisu Sociologija relativno kasno, naime tek sredinom osamdesetih
godina. Što se tiče prethodnog perioda, za većinu autora nije bilo moguće
utvrditi u kojoj su ustanovi radili, a za jedan broj njih koji su bili
zaposleni čas na univerzitetu, čas u nekom institutu, valjalo je takođe uložiti
dodatan napor koji, očigledno, ne bi bio vredan dobijenih podataka. Stoga smo
ovaj pokazatelj iskoristili samo delimično, i to za onaj period u kojem se
moglo pouzdano utvrditi u kojoj ustanovi autor radi. Time naš pokazatelj nije
baš sasvim izgubio na vrednosti, jer je reč upravo o vremenu u kojem je došlo
do pomeranja u redosledu citiranosti trojice klasika, pa se bar moglo
ustanoviti ko je pre zaboravio onog trećeg
(ili, zavisno od toga na koji se način na stvar gleda: prvog!).
Najzad, (e) godina izdanja
časopisa, odnosno godina u kojoj se pojedini članak pojavio, bitan je podatak
koji u analizu unosi dinamički element. Pratiti razvojnu tendenciju u odnosu
prema klasicima bio je zapravo i osnovni cilj čitavog našeg istraživačkog
poduhvata. Otuda će prikaz svih podataka, kao i većina hipoteza koje ćemo
formulisati »u hodu«, biti u neposrednoj vezi s tom temporalnom dimenzijom.
* * *
Grafički prikaz relativne
zastupljenosti trojice klasika u pogledu citiranosti njihovih dela u toku
poslednje četiri decenije predočen je u Prilogu
I. Na sledećih nekoliko stranica,
uz pomoć desetak jednostavnih tabela, prikazaćemo i uzgred prokomentarisati
samo najzanimljivije izvode iz prikupljenog materijala, bez pretenzije da
formulišemo bilo kakve konačne zaključke.
Prema sva tri osnovna
indikatora kojima smo pribegli u analizi citiranosti, u čitavom posmatranom
periodu (1959-1996) redosled uticajnosti klasika je u časopisu Sociologija bio istovetan: Marks, Dirkem, Veber.[6]
Tabela 2: Ukupno učešće klasika po tri odabrana
obeležja
|
|
A (%) |
B(%) |
C (ni) |
|
Marks |
4.81 |
2.8 |
20 |
|
Dirkem |
1.21 |
0.52 |
6 |
|
Veber |
0.90 |
0.41 |
4 |
A = učešće u ukupnom broju pozivanja (%)
B = učešće u ukupnoj referentnoj literaturi (%)
C = broj preglednih članaka o klasicima
Razlika između vrednosti
koje se odnose na relativno učešće u pozivanju na klasike i onih koje
izražavaju učestalost navođenja njihovih dela razumljiva je ima li se u vidu
činjenica da se na pojedino delo autor može pozivati više puta. No, s obzirom
da je u prva dva navedena pokazatelja prisutan, između ostalog, i uticaj preglednih
članaka, u daljem tekstu pratićemo relativno učešće pozivanja na klasike,
odnosno učestalost navođenja »klasične« literature. Drugim rečima, isključićemo
uticaj trećeg osnovnog pokazatelja, koji je prezasićen pozivanjima na klasike,
te na taj način onemogućiti da se on na posredan način odražava na prva dva
osnovna pokazatelja.
Kao što se i očekivalo,
redosled uticajnosti klasika ostaje isti i kada se u obzir uzmu na pomenuti
način pročišćeni podaci, ali je relativno učešće u broju navoda posvećenih
svakom od njih po oba pokazatelja smanjeno.
Tabela 3: Učešće klasika u ukupnom
pozivanju
(bez odgovarajućih preglednih
članaka)
|
|
A |
B |
|
Marks |
3.51 |
2.36 |
|
Dirkem |
0.60 |
0.37 |
|
Veber |
0.50 |
0.34 |
A = relativno učešće u ukupnom pozivanju (%)
B = relativno učešće u ukupnoj referentnoj
literaturi (%)
Zanimalo nas je da li bi do
promena u redosledu klasika po uticajnosti došlo ukoliko bismo iz analize
isključili i sve ostale pregledne članke, s obzirom da su se oni mogli odnositi
na pripadnike određenih teorijskih pravaca pretežno nadahnutih delom pojedinog
od trojice naših pisaca.
Tabela 4: Relativno učešće u ukupnom
pozivanju
(bez svih preglednih članaka u %)
|
Marks |
4.26 |
|
Veber |
0.54 |
|
Dirkem |
0.53 |
Pretpostavka se pokazala
smislenom utoliko što je redosled, iako su novonastale razlike u vrednostima
statistički nebitne, ipak promenjen. Relativno učešće pozivanja na Marksa
ponovo se povećalo, Veber je – ovako posmatrano – nešto više citiran, a učešće
fusnota s Dirkemovim radovima se smanjilo. Kako protumačiti ove promene? Bilo
je za očekivati da će se sva relativna učešća povećati, jer je jasno da u
preglednim člancima ima natprosečno mnogo pozivanja na odnosnog autora. Manji
broj pozivanja na Dirkema može se tumačiti jedino time da je u preglednim
člancima o drugim autorima on bio više citiran negoli preostala dva klasika, odnosno
da je više preglednih članaka o autorima čiji je rad poduprt Dirkemovim negoli
Veberovim ili Marksovim delima.
Ako posmatramo samo
pregledne članke o klasicima, zanimljivo je istaći da su u njima s različitom
učestalošću prisutna pozivanja na klasika koji je predmet rada. U tekstovima o
Marksu, 60.74% svih pozivanja odnosi se na tog autora. Taj procenat je u
tekstovima o Veberu manji i dostiže
polovinu svih navoda (49.11%), a u tekstovima o Dirkemu pisci se mnogo
češće pozivaju na druge autore negoli
na francuskog sociologa, čija dela pominju tek u 37.63% pozivanja.
Već je rečeno da je jedna
od polaznih pretpostavki bila da modalni autori svojim stilom pisanja ili pak
teorijskom orijentacijom mogu predstavljati uzrok pristrasnosti, odnosno
krivljenja slike o uticajnosti pojedinog klasika. Ova se pretpostavka pokazala
pogrešnom s obzirom da se, kao što pokazuju rezultati navedeni u Tabeli 5, redosled kao i nivo relativnog
učešća u pozivanju na klasike nije bitno promenio ni kada smo iz analize
isključili tekstove modalnih autora.
Tabela 5: Učešće u pozivanju na
klasike u
referentnoj literaturi (bez modalnih
autora)
|
|
A |
B |
|
Marks
|
4.90 |
2.80 |
|
Dirkem |
1.22 |
0.47 |
|
Veber |
0.95 |
0.40 |
A = relativno učešće u pozivanju na klasike (%)
B = relativno učešće u referentnoj literaturi
(%)
Očigledno, uticaj modalnih
autora na ukupan »rejting« klasika nije bio od presudne važnosti. Međutim,
ukoliko bismo međusobno poredili pozivanja modalnih, s jedne, te svih ostalih
autora, s druge strane, nalazi postaju mnogo zanimljiviji. Naime, kao što se
vidi iz Tabele 6, u radovima modalnih
autora u odnosu na ostale javlja se blago opadanje učešća pozivanja na Marksa i
Vebera, dok pozivanje na Dirkema ostaje nepromenjeno. Time se pogrešnom
pokazala i druga pretpostavka, po kojoj su modalni autori imali bitnog uticaja
na ostale pisce koji su objavljivali u časopisu Sociologija.
Posmatrajući, osim toga,
tekstove svakog od modalnih autora ponaosob, može se zaključiti da u tom
pogledu nema bitnijih odstupanja u odnosu na opštu sliku. U tom smislu
izdvajaju se jedino Džemal Sokolović, u čijim se radovima 40.12% svih fusnota
odnosi na Marksa, potom Marija Bogdanović sa 35.12% takvih pozivanja, te
Radomir Lukić čijih je 27.27% fusnota posvećeno Marksu. U sva tri slučaja nema
pozivanja ni na jednog od preostala dva klasika. Zanimljivo je takođe da od
svih modalnih autora jedino Uglješa Zvekić »kvari« ustaljeni redosled klasika,
pa se kod njega najčešće pominje Veber (2.22%), zatim Dirkem (1.33 %) i,
najzad, Marks (0.44 %).[7]
Tabela 6: Učeše u pozivanju na
klasike
u referentnoj literaturi (modalni
autori)
|
|
A |
B |
|
Marks
|
4.58 |
4.90 |
|
Dirkem |
1.21 |
1.22 |
|
Veber |
0.76 |
0.95 |
A = relativno učešće u pozivanju na klasike (%)
B = relativno učešće u pozivanju na klasike (%)
Broj stranica članka, kao
činilac za koji smo takođe pretpostavili da može uticati na objektivnost slike
o uticajnosti klasika, pokazao se kao relevantan na jedan specifičan način koji
zahteva šire objašnjenje. Naime, na osnovu
ukupno 992 posmatrana članka, utvrdili smo da je prosečan broj stranica
po jedinici analize 15.54. Posmatrajući izolovano tekstove obima do 15
stranica, utvrdili smo da u ukupnom broju stranica svih tekstova oni učestvuju
s 39%, a da tekstovi preko 15 stranica
sudeluju u toj masi sa 61%.
Tabela 7: Pozivanje na klasike
u tekstovima različitog obima
|
|
A |
B |
|
Marks
|
5.10 |
4.64 |
|
Dirkem |
0.24 |
1.76 |
|
Veber |
0.84 |
0.93 |
A = do 15 stranica (%)
B = preko 15 stranica (%)
Na osnovu podataka
navedenih u Tabeli 7, moglo bi se
zaključiti da je veličina teksta takođe uticala na »rejting« pojedinog klasika.
Taj se zaključak ne odnosi na Marksa, ali je značajan s obzirom na medusobni
poredak Vebera i Dirkema. Relativno učešće pozivanja na Dirkema znatno je
prisutnije u većim tekstovima, što se može tumačiti prvenstveno kao posledica većeg
obima preglednih članaka o Dirkemu.
Najzad, posebno je
zanimljivo međusobno poređenje tri grupe autora s obzirom na mesto zaposlenja.
Istina, već smo napomenuli da taj pokazatelj nije naročito pouzdan za celokupan
posmatrani period. Zato ćemo ga posmatrati samo u toku poslednjih pet godina, i
to iz dva razloga koji, objedinjeni, nužnost pretvaraju u vrlinu: najpre, samo
je za taj period bilo moguće utvrditi tačne podatke o mestu zaposlenja autora,
ali je – što je mnogo značajnije – reč upravo o razdoblju u kojem je u širem
društvenom okruženju došlo do bitnih promena čiji uticaj na odnos prema
sociološkoj tradiciji ovde pratimo.
Tabela 8: Pozivanje na klasike s obzirom na mesto zaposlenja autora
|
|
M |
V |
D |
M1 |
V1 |
D1 |
|
svi
autori |
0.24 |
0.79 |
1.05 |
0.29 |
0.51 |
0.38 |
|
fakulteti |
0.21 |
1.10 |
1.49 |
0.29 |
0.68 |
0.53 |
|
instituti |
0.43 |
0.22 |
0 |
0.26 |
0.26 |
0 |
|
ostalo |
0.43 |
0.22 |
0 |
0.26 |
0.26 |
0 |
M, V, D = ukupno
učešće pozivanja na Marksa, Vebera i Dirkema
M1, V1, D1 = ukupno učešće navodjenja Marksovih,
Veberovih i Dirkemovih dela
Navedeni podaci kao da
govore sami za sebe, ali je ipak potrebno ukazati na nekoliko bitnih momenata
koji zahtevaju komentar. Pre svega, očigledno je opadanje interesovanja za
Marksova dela. Pad popularnosti osnivača marksizma je, u odnosu na prethodni
period, uočljiv kod svih kategorija autora. Međutim, zanimljivo je da postoje
međugrupne razlike. Tako, ako se autori zaposleni na fakultetima posmatraju u
odnosu na ostale autore, ispostavlja se
– ma šta to značilo – da oni
ređe citiraju Marksa. Osim toga, redosled uticajnosti se bitno promenio: umesto
dotadašnjeg poretka u kojem je Marks sigurno držao prvo mesto, u poslednjih pet
godina indeks citiranosti pokazuje da je na prvo mesto izbio Dirkem, zatim
sledi Veber, pa tek onda dolazi Marks. Ali, s obzirom da je u posmatranom periodu
bio objavljen samo jedan pregledni članak, te da je bio posvećen upravo
Dirkemu, njegovim isključivanjem dobili bismo objektivniji pokazatelj o
relativnom učešću pozivanja na klasike, pa onda i nov poredak koji,
uostalom, ponajbolje svedoči o
trenutnom stanju stvari.
Poredak, dakle, sada glasi:
Veber, Marks, Dirkem. Razlike koje se
u tom pogledu javljaju kada se posmatraju međugrupni odnosi posebno su
indikativne. Autori zaposleni u naučno-istraživačkim instituima i ostalim
vanuniverzitetskim ustanovama i dalje se najradije pozivaju na Marksa, za
razliku od onih s fakulteta koji podjednako retko citiraju i Marksa i Dirkema.
Možda bi bilo prerano i odveć smelo na osnovu ovih podataka izvoditi bilo kakve
dalekosežnije zaključke, ali je izvesno da autori koji potiču s fakulteta sve
češće navode Vebera na uštrb ostale dvojice klasika.
Tabela
9: Pozivanje na klasike s obzirom na mesto zaposlenja autora
(bez
preglednih tekstova)
|
|
M |
V |
D |
M1 |
V1 |
D1 |
|
svi
autori |
0.29 |
0.80 |
0.19 |
0.29 |
0.52 |
0.05 |
|
fakulteti |
0.22 |
1.12 |
0.22 |
0.29 |
0.68 |
0.05 |
|
instituti |
0.31 |
0.16 |
0 |
0.40 |
0.20 |
0 |
|
ostalo |
0.43 |
0.22 |
0 |
0.26 |
0.26 |
0 |
M, V, D = relativno
učešće pozivanja na Marksa, Vebera i Dirkema
M1, V1, D1
= relativno
učešće navodjenja Marksovih, Veberovih i Dirkemovih dela
Ovim smo započeli analizu
koja uključuje temporalni element, odnosno podrazumeva međusobno poređenje
navedenih pokazatelja po različitim periodima i godinama. Pregled odgovarajućih
grafikona dat je u Prilogu I, pa
bismo ovde izdvojili samo najzanimljivije i najindikativnije nalaze. Pođimo od
najopštijeg grafičkog prikaza.
Vertikalni stubići
prikazuju učešće pojedinog klasika u ukupnom broju pozivanja, a horizontalne
linije označavaju trendove. Više je nego očit konstantan pad zainteresovanosti
za Marksa, ali pri formulisanju takvog zaključka ipak valja biti oprezan.
Naime, konstantno silazna linija trenda odnosi se na celokupan posmatrani
period, tako da ona ne iznosi na videlo varijacije koje bismo mogli uočiti pri
posmatranju pojedinih potperioda. Naravno, klasifikacija na potperiode koji ne
bi bili samo konvencionalno određeni vremenski odsečci (npr. trogodišta,
petogodišta ili desetogodišta) mogla bi biti izvedena samo u skladu s određenom
teorijskom pretpostavkom, što u ovom tekstu pokušavamo da izbegnemo. S druge
strane, postavlja se pitanje koliko bi ma kakva periodizacija imala smisla s
obzirom na izrazite godišnje varijacije o kojima svedoče pomenuti stubići.
Prema tome, tumačenje koje ne uzima u obzir nikakve a priori formulisane teorijske pretpostavke o »kvalitativnim«
rezovima između različitih perioda u razvoju jugoslovenske sociologije svelo bi
se na sledeće provizorne zaključke.
Zanimanje za Marksa je u
stalnom opadanju, ali je još uvek izraženije negoli zanimanje za Vebera i
Dirkema. Ukoliko bi se isti trend nastavio, moglo bi se očekivati da zanimanje
za Marksa potpuno splasne. Zanimanje za Dirkema je takođe u stalnom opadanju,
iako ne jenjava na tako drastičan način kao kada je reč o rodonačelniku
marksističkog učenja. To je i razumljivo s obzirom na činjenicu da u
jugoslovenskoj sociologiji zanimanje za Dirkema nikada i nije bilo naročito
strasno i ustrajno. Najzad, jedini »dobitnik« u trci na dugu stazu je, izgleda,
Veber. U početku gotovo nezapažen i najmanje citiran od svih posmatranih
klasika, on beleži izuzetno blag ali konstantan uspon. Poneko bi, tako, mogao
zaključiti da će veliki nemački sociolog ostati jedini koga će se naredne
generacije sećati.
Grafikon 1: Relativna
učestalost pozivanja na Marksa, Vebera i Dirkema
Ukoliko bismo, međutim,
pošto-poto želeli da posmatrani period po svaku cenu analiziramo kroz niz
potperioda, u izvođenju zaključaka morali bismo biti još oprezniji. Naime,
mnoštvo varijacija koje su uticale – ili, mogle uticati – na promene u trendu
zainteresovanosti domaćih sociologa za rad tri klasika teško bi se dale
obuhvatiti zajedničkim eksplikativnim okvirom. Ovde bi trebalo imati u vidu neobično
raznovrsne razloge – koji se nižu od manje ili više neposrednih uticaja globalnog
ideološkog i političkog okruženja, preko promena teorijskih paradigmi podstaknutih
isključivo individualnim ili širim grupnim unutarnaučnim razlozima, pa sve do
posve slučajnih činilaca, poput objavljivanja prevoda pojedinih izvornih dela
ili značajnijih sekundarnih studija kojima se povremeno budi ili oživljava
zanimanje za nekog od naše trojice klasika. Otuda promene do kojih je dolazilo
u užim petogodišnjim trendovima možemo smisleno protumačiti jedino nizom ad hoc formulisanih hipoteza, u čije se
postavljanje – a još manje dokazivanje
– ovde ne mislimo upuštati. Maštovitijem čitaocu ostaje na volju da skokove,
odnosno padove u nivou citiranosti svakog od trojice analiziranih autora u
okviru izdvojenih petogodišta (vid. Prilog
I) protumači na svoj način. Zasad, umesto zaključka, možemo samo ukazati na
nekoliko opštih tendencija.
Kada je o Marksu reč,
očigledno je da, u pogledu obima citiranosti, on dominira u svim petogodištima.
Linije trenda, međutim, pokazuju da je bilo potperioda u kojima je
interesovanje za tog pisca jenjavalo, ali i onih u kojima je Marksov duh življe
obuzimao domaću sociološku zajednicu. No, letimičan pogled na grafikone može i
da zavara. Treba pogledati apscisu na kojoj su izražene vrednosti koje upućuju
na zastupljenost u ukupnom pozivanju na referentnu literaturu. Tek tada je
moguće izvesti nepristrasnije zaključke o pojedinim potperiodima. Važno je,
dakle, istaći da je Marksova popularnost kao referentnog autora pokazivala
opadajući trend u periodima dominacije »praksis-škole«, ali i u svim
petogodištima nakon 1979. godine. Stepen opadanja interesovanja za Marksa bio
je, naravno, različitog intenziteta u različitim potperiodima. No, valja imati
na umu da opadajući trend nije uvek nužno značio i opadanje zanimanja za
rečenog klasika. Naime, natprosečno interesovanje u prvoj godini posmatranog
potperioda moglo je rezultirati opadajućim trendom i u slučaju kada se i u
narednim godinama Marks veoma često pominjao, ali ipak ne u meri koja bi
dostizala prvu posmatranu godinu. Pa ipak, iako nalažu oprez u tumačenju,
varijacije o kojima je bilo reči u uvodu teksta ne mogu bitno ugroziti naš
zaključak. Uticaj »praksis-škole« na domaću sociologiju nije podrazumevao bitnije
smanjivanje interesovanja za Marksa, ali je očigledno da se u to vreme mnogo
više negoli ranije raspravljalo i o drugim autorima. Ili, drugačije rečeno,
Marksova dominacija nije bila ugrožena, ali se upravo tada – što može biti za
svaku hvalu – javilo i značajnije zanimanje za, na primer, Vebera. S druge
strane, možda bi se moglo zaključiti da je izvesna odbojnost »praksis-škole« –
ili bar nekih njenih pripadnika – prema pozitivizmu »kao takvom« doprinela
činjenici da je Dirkem zadugo ostao (bar s gledišta rezultata naše citatološke
analize) relativno zapostavljeni klasik. Značajnije interesovanje za Vebera i
Dirkema oživljava tek potkraj osme decenije, što korelira s daljim opadanjem
zanimanja za Marksa, do čega je – kao što na osnovu priloženih grafikona vidimo
– došlo nešto ranije.
* * *
Najzad, umesto zaključka,
postavimo nekoliko pomalo retoričkih pitanja u kojima se, kao što je i red kada
su na stvari takva pitanja, kriju bar delovi mogućih odgovora. Dakle, da li je
(privremeno?) zabacivanje jednog decenijama retko osporavanog i na sva usta
hvaljenog izvora, koje je naglo probudilo potrebu da se razaznaju alternativni
teorijski koreni, bilo podstaknuto svesnim konformizmom autora, iznuđeno duboko
usađenim instinktom da se prepozna ono što »više nije poćudno«, ili je, pak,
takva promena ukusa bila prouzrokovana ozbiljno promišljenim osvedočenjem da je
reč o intrinsičnoj eksplikativnoj manjkavosti jedne teorijske paradigme? Naš
indeks citiranosti o tome ne kaže ništa, ali jedno je izvesno: opadanje
interesovanja za Marksa, a onda i potpuno iščezavanje njegovog imena sa
stranica časopisa Sociologija, na koje nedvosmisleno upućuju rezultati
analize u koju smo se upustili, vremenski koincidira s dubokim političkim,
ideološkim i društvenim promenama koje su potkraj prošle decenije zahvatile
Istočnu i Srednju Evropu – pa i, na jedan posunovraćen način, okrznule i »naše
prostore«. Za utehu nostalgičarima, moramo ipak napomenuti da pomnije praćenje
kratkoročnih trendova na koje upućuju naši grafikoni pokazuje da Marks ipak
»nije mrtav«. Ako, naime, bacimo pogled na poslednja tri godišta Sociologije, uočićemo znake ponovnog
buđenja zanimanja za tog referentnog klasika. Naravno, poput prethodnih
zaključaka, i ovaj se mora uzeti cum
grano salis, pre svega stoga što nikad iz vida ne treba gubiti ograničenu
saznajnu (pa onda i prognostičku) vrednost indeksa citiranosti kao
bibliometrijskog postupka, na koju smo već opširno upozorili. A što se autorâ
ovog članka tiče, oni – rukovođeni ničim drugim doli željom da demonstriraju
analitičke mogućnosti jednog kvantitativnog pokazatelja koji bi mogao ponešto natuknuti
o promenama »sociološkog ukusa«, te hoteći da eventualno potvrde bar neke od
svojih intuitivnih uvida – ostaju u svemu tome au dessus de la mêlée: stariji se svojih mladalačkih strasti
ionako davno odrekao, a mlađi nije ni stigao da podlegne sirenskom zovu baš ni
jednog »klasika«. Pa ipak, oni smatraju, svaki rukovođen sopstvenim razlozima,
da – bez obzira na neslavnu sudbinu koju su u novije doba doživeli
socijalistički, odnosno komunistički politički sistem i marksistička
ideologija – saznajna vrednost Marksovog socijalnog učenja nije izgubila na značaju. Reč je o delu koje
ostaje nezaobilazno ne samo s gledišta
istorije sociologije nego, po svemu sudeći, ima – ili će tek imati – još
ponešto da kaže i u oblasti opšte sociološke
teorije. Jer, ako ništa drugo, kao što nas podučava srednjovekovna maksima
uzeta kao moto ovog teksta, bar u ponečem »stari bejahu mnogo bolji od
modernih«.
Literatura
Abraham, J. H.
(1973), Origins and Growth of Sociology,
Penguin Books, Harmondsworth
Alexander, Jeffrey C.
(1982-1983), Theoretical Logic in
Sociology, vol. 2–3, University of California Press, Berkeley and Los
Angeles
Alexander, Jeffrey C.
(1988), »The Centrality of the Classics«, in: A. Giddens and J. Turner, eds., Social Theory Today, Polity Press, Cambridge,
pp. 11–57
Aron, Raymond (1967),
Les étapes de la pensée sociologique,
Gallimard, Paris
Bottomore, Tom, and
Nisbet, Robert (eds.) (1979), A History
of Sociological Analysis, Heinemann, London
Brodaus, R. N.
(1952), »An analyisis of literature cited in American Sociological Review«, American
Sociological Review, vol. 17, juni
Broadus, R. N.
(1967), »A citation study for sociology«, American
Sociologist, vol. 2, juni
Campbell, Tom (1981), Seven Theories of Human Society,
Clarendon Press, Oxford
Collins, Randall
(1994), Four Sociological Traditions,
Oxford University Press, New York
Connell, R. W.
(1997), »Why Is Classical Theory Classical?«, American Sociological Review, vol. 102, no. 6, pp. 1511–1557
Dragić, Velimir
(1989), »Bibliografija Sociologije«, Sociologija, vol. XXXI, br. 1, str.
5-199
Giddens, Anthony
(1971), Capitalism and Modern Social
Theory, Cambridge University Press, Cambridge
Levine, Donald N.
(1995), Visions of the Sociological
Tradition, University of Chicago Press, Chicago
Milić, Vojin (1989), Prilozi istoriji sociologije, Veselin Masleša, Sarajevo
Milić, Vojin (1996), Društvena struktura i pokretljivost
Jugoslavije, Filozofski fakultet, Novi Sad
Milivojević, Zdenka
(1990), »Analiza časopisa ’Sociologija’ (1957–1988)«, u: Marija Bogdanović
(ured.), Sociologija u Jugoslaviji. Institucionalni
razvoj, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta, Beograd,
str. 183–195
Mimica, Aljoša
(1987), »Nekoliko napomena o recepciji Durkheimove sociologije u Jugoslaviji«,
u: Emile Durkheim i suvremena sociologija,
Sociološko društvo Hrvatske, Zagreb, str. 17-28
Social Science Citation Index (1992–1996), Institute for Scientific
Information, Philadelphia
Stinchcombe, Arthur
L. (1982), »Should Sociologist Forget Their Mothers and Fathers?«, American Sociologist, XVII, no. 1, pp.
2–11.
PRILOG I
Citiranost Marksa, Vebera i Dirkema
(1959-1996)*
(1) 1959-1963.
(2) 1964-1968.
(3) 1969-1973.
(4) 1974-1978.
(5) 1979-1983.
(6) 1984-1988.
(7) 1989-1993.
(8) 1994-1996.
(9) 1989-1996.
PRILOG II
Utisak studenata-istraživača*
Rad na »terenskom« delu projekta Gde se dede treći klasik? bio je za nas, studente-istraživače, i te
kako zanimljiv i edukativan, pre svega zbog mogućnosti da se bolje upoznamo s
jednim delom istorije nauke kojom se bavimo. Prevrćući po hrpi časopisa u kojoj
su tokom blizu četrdeset godina nagomilavana sociološka štiva, bili smo u
prilici da na krajnje opipljiv način saznamo kako je jugoslovenska sociologija
imala mnoštvo misaonih izvorišta i tokova, koji su se od 1959. do danas
preplitali kroz različite teme na stranicama Sociologije.
Naš deo posla na ovom istraživanju, za koji se
pretpostavljalo da će biti samo dosadno mehaničko beleženje broja fusnota
kojima se autori članaka pozivaju na autoritet trojice klasika sociologije,
pretvorio se u priliku da po petogodištima pratimo kako su se menjala
interesovanja naučnika za određene probleme, a takođe i moda određenih
teorijskih stanovišta, pa i ideoloških uticaja. Posao koga smo se konkretno nas
dvoje prihvatili, dakle »pročešljavanje« brojeva Sociologije od 1959. do 1964, odnosno od 1971. do 1975. godine,
donekle je bio otežan zbog već pomenutog neujednačenog načina citiranja i
beleženja izvora. Naročito u ovom prvom razdoblju, skoro svaki od autora imao
je svoj poseban stil pisanja, koji je podrazumevao i specifične metode citiranja.
Slična iskustva imale su i koleginice koje su obrađivale kasnija petogodišta
(mada utoliko manje drastična kako su se približavale današnjici). No, ta
prividno otežavajuća okolnost zapravo nam je omogućila da više pažnje obratimo
na sadržinu istraživanih članaka i raznolikost tema jugoslovenske sociologije
iz godine u godinu. Pored saznanja koja smo, makar nehotice, sticali prolazeći
kroz sve te tekstove, zadovoljstvo nam je donela i spontano začeta zamisao da
bi se jednoga dana moglo sprovesti opsežnije istraživanje koje bi se dotaklo
sadržaja naše sociologije kroz istoriju i razaznavanja različitih uticaja tokom
njenog razvoja.