Aljoša Mimica i Vladimir Vuletić

Filozofski fakultet

Beograd

Izvorni naučni članak

UDK: 316.001 

Primljeno: 31.12.1997.

GDE SE DEDE TREĆI KLASIK?
Analiza citiranosti Marksovih, Veberovih i Dirkemovih radova u časopisu Sociologija 1959-1996.*

WHERE HAS THE THIRD CLASSIC DISAPPEARED?
The Citation Analysis of Marx’s, Weber’s, and Durkheim’s Works in the Journal Sociologija from 1959 to 1996

ABSTRACT The starting point of this article was our insight that, after the fall of the Berlin wall, there has happened an abrupt denial in yougaslav sociology of the major theoretical and ideological  basis on which it has been founded for decades – that is, of Marxism. In order to verify this insighth, we have carried out the standard bibliometrical investigation on the representative sample. Namely, we have thoughth that the journal Sociologija (Sociology), as the most distinguished professional voice in the field must have, during the fifty years of its regular publication, reflected in the scientific tools used by its authors the continuity or change of theoretical paradigms in yougoslav sociological community. Therefore, we have decided to use the citation analysis as the method that at least offers a partial survey of the prevailing theoretical preferences in longer temporal sequences. The index of relative citation of Marx’s, Weber’s and Durkheim’s works – the three authors proclaimed to be classics in the history of sociology – served as an indicator of the evolution of  »theoretical taste« of domestic sociological authors. The results of our investigation have largeley confirmed our initial insighth. For it came out that the evident decrease of interest, in late eighthies and the beginning of ninetees, for Marx as the referential author coincides with the unscientific events that are almost certainly related to the breakdown of one exclusive theoretical and ideological paradigm.

KEY WORDS citation, classics, paradigm, Marx, Weber, Durkheim

 

APSTRAKT Autori su u tekstu pošli od uvida koji im je govorio da se, posle urušavanja Berlinskog zida, jugoslovenska sociologija naglo odrekla svog osnovnog teorijskog i ideološkog oslonca na kojem je decenijama počivala, tj. marksizma. Da bi proverili taj uvid, sproveli su standardno bibliometrijsko istraživanje na reprezentativnom uzorku: smatrali su, naime, da je časopis Sociologija, kao najuglednije stručno glasilo na tom naučnom području, u toku gotovo pedeset godina redovnog izlaženja, morao u naučnoj aparaturi kojom su se služili njegovi autori odraziti kontinuitet, odnosno promene teorijskih paradigmi u jugoslovenskoj sociološkoj zajednici. Stoga su pribegli analizi citiranosti, kao metodu koji pruža bar delimičnu sliku o vladajućim teorijskim preferencijama u dužim vremenskim sekvencama. Indeks relativne citiranosti dela Marksa, Vebera i Dirkema – trojice socioloških klasika »kanonizovanih« u istoriji ove discipline – poslužio im je kao pokazatelj razvoja teorijskog »ukusa« domaćih autora. Istraživanje je u najvećoj meri potvrdilo početni uvid: pokazalo se da izrazito opadanje zanimanja za Marksa kao referentnog autora, do kojeg je došlo potkraj osamdesetih i početkom devedesetih godina, vremenski i »smisaono« koincidira s izvannaučnim zbivanjima koja se, po svemu sudeći, tiču sloma jedne isključive teorijske i ideološke paradigme.

KLJUČNE REČI citiranje, klasici, paradigma, Marks, Veber, Dirkem. 

 

 

Antiqui multo meliores fuerunt modernis.

(Viljem od Konša, XII vek)

 

U analizu čije rezultate ovde izlažu, autori članka su se upustili rukovođeni jednim intuitivnim uvidom koji, pomislili su, zaslužuje da bude iskustveno proveren. Učinilo im se, naime, da se poslednjih desetak godina u domaćoj sociologiji sve ređe nailazi na ime Karla Marksa. Upravo stoga su se – imajući na umu činjenicu da se jugoslovenska sociologija decenijama razvijala pretežno u znaku marksizma – prirodno morali zapitati da li je zaista, u kojoj meri i zašto u našoj naučnoj zajednici splasnulo zanimanje za rodonačelnika različitih varijanti ove, decenijama najuticaj-nije i najpostojanije teorijske paradigme.

Proveriti zasnovanost pomenutog uvida izgledalo je utoliko umesnije što je, u najvećem broju pokušaja rekonstrukcije sociološke tradicije u svetskim razmerama, upravo Marks, uz Vebera i Dirkema, još sredinom šezdesetih godina, zahvaljujući reviziji dotad važećeg parsonsovskog kanona, doživeo beatizaciju kao jedan od »klasika« naše nauke (Connell, 1997: 1542). I doista, u većini obuhvatnijih i objektivnijih pregleda istorije sociologije, bez obzira na trenutnu saznajnu konjunkturu, teorijsko stanovište, pa čak i ideološki ukus njihovog autora, Marksovo ime otad slovi rame uz rame s imenima inokosnog nemačkog sociologa, s jedne, te osnivača francuske sociološke škole, s druge strane. Takav zaključak biva potvrđen analizom jednog nasumce odabranog uzorka odgovarajuće literature objavljene u poslednjih nekoliko decenija (upor. npr. Aron, 1967; Giddens, 1971; Abraham, 1973; Bottomore and Nisbet, 1979; Campbell, 1981; Alexander, 1982-1983), u kojoj se trojici »očeva osnivača« posvećuje, ako ništa drugo, a ono manje ili više podjednaka pažnja. Ne kažemo, razume se, da se u raznovrsnim istorijama sociologije uvek nailazi na tri i samo tri klasika, nego naprosto konstatujemo da imena Marksa, Vebera i Dirkema predstavljaju minimalni zajednički imenitelj najvećeg broja sistematskih radova u toj vrsti literature.

Najzad, ako se može i posumnjati u reprezentativnost takvog ad hoc stvorenog uzorka, dovoljno je posegnuti za rezultatima jednog zanimljivog bibliometrijskog istraživanja u kojem se – savesnom analizom učestalosti navođenja dela dvadesetak »klasičnih« sociologa u Social Science Citation Index (SSCI), te s punom svešću o ograničenoj pouzdanosti tog pokazatelja – nedvosmisleno utvrđuje da je u posmatranom periodu, naime od sredine šezdesetih do sredine osamdesetih godina, Marks bio najčešće citirani autor u »buržoaskim naučnim časopisima« u oblasti društvenih nauka, uglavnom na engleskom jezičkom području (Milić, 1989: 612). Udeo Parsonsovih dela u ukupnoj masi navoda je u tom razdoblju konstantno opadao, broj pozivanja na Engelsove radove je od sredine sedamdesetih godina počeo da se proređuje – pa su, početkom osamdesetih, Veber i Dirkem izbili na drugo, odnosno treće mesto. Mogli bismo reći da je na taj način indeks citiranosti bio napokon usklađen s već ranije obavljenom teorijskom kanonizacijom klasika koju smo pomenuli: Marks, Veber, Dirkem. Razume se, autor tog istraživanja nije podlegao iskušenju da nadmoćnu Marksovu pobedu u tom retrospektivnom citatološkom nadmetanju pripiše prevlasti ili većoj privlačnosti marksističke teorijske paradigme u »buržoaskoj sociologiji«, nego je bio skloniji da razlog sve češćeg posezanja za njegovim tekstovima u posmatranom periodu vidi u potrebi »suzbijanja uticaja [njegovih] ideja« (Milić, 1989: 612). Ostaje, naravno, da se uverljivije odgovori na pitanje zašto su u zapadnjačkoj sociologiji i društvenim naukama uopšte Marksovi radovi bili navođeni sve češće ukoliko je hladni rat jenjavao, uzor na Istoku malaksavao, a opasnost od subverzivnog uticaja levičarskih ideja na Zapadu postajala sve bezazlenija. Jer, čak i ako prihvatimo pretpostavku da su društvene nauke na engleskom jezičkom području sredinom osamdesetih godina u marksističkom socijalnom učenju uočavale sve veću ideološku pretnju najboljim tekovinama slobodnog sveta, bilo bi razumno očekivati da će gubljenje zanimanja za Marksova dela dostići vrhunac već potkraj osamdesetih godina, dakle neposredno posle rušenja Berlinskog zida. Međutim, jedno naše malo istraživanje sprovedeno na istom izvoru podataka kojim se već pomenuti analitičar svojevremeno služio pokazuje da se ozbiljan pad učestalosti navođenja Marksovih dela zbio tek sredinom devedesetih godina, dakle znatno posle urušavanja istočnoevropskog komunizma. Pregledom novijih godišta Social Science Citation Index (1992-1996), koja su u Narodnoj biblioteci Srbije sada dostupna i na kompakt-diskovima, dobili smo, naime, sledeće rezultate u pogledu apsolutnog i relativnog odnosa između učestalosti navođenja dela Marksa, Vebera i Dirkema:

 

    Tabela 1: Učestalost navodjenja dela Marksa, Vebera i Dirkema (SSCI)

 

Marks (%)

Veber (%)

Dirkem (%)

ukupno (%)

1992.

494    (42)

385    (33)

297      (25)

1176   (100)

1993.

498    (43)

363    (31)

307      (26)

1168   (100)

1994.

328    (28)

513    (44)

332      (28)

1173   (100)

1995.

333    (28)

505    (43)

348      (29)

1186   (100)

1996.

307    (24)

588    (46)

376      (30)

1271   (100)

 

Imajući u vidu ove podatke, smatramo da bi bilo odveć smelo tvrditi da je reč o neposrednoj povezanosti ideološkog interesa i naučnog zanimanja, osim ukoliko na stvari nije uzročno-posledična veza s odloženim dejstvom. No, s obzirom na či-njenicu da u akademskoj društvenoj nauci na engleskom jezičkom području – čije stanje i mene, po priznanju samog našeg analitičara (Milić, 1989: 608-610), približno objektivno prati SSCI – vlada prilično oštra konkurencija koja podrazumeva da u prvi plan izbijaju radovi s manje-više »aktuelnom tematikom«, pre će biti da se zakasneli pad citiranosti Marksovih dela ima dugovati činjenici da su, slomom marksističkog komunizma kao političkog sistema i ideološke paradigme, društvene nauke ostale lišene jednog značajnog predmeta istraživanja kojim su se, s dobrim razlozima, revnosni pregaoci godinama zabavljali. U svakom slučaju, obrađeni podaci izlučeni iz već pomenutog izvora ne nagoveštavaju da će se u skorije vreme zbiti radikalan raskid i s teorijskim supstratom marksističke tradicije: Marks, naime, i dalje ostaje »živi klasik« društvenih nauka, koje ga se više nemaju rašta plašiti, pa onda ni »suzbijati uticaj njegovih ideja«. Iako potisnut na treće mesto, on se još čvrsto drži među »prvom trojkom«, u stopu prateći Dirkema. Ukratko, trenutni poredak na citatološkoj tabeli klasika u verziji uglednog Social Science Citation Index glasi: Veber, Dirkem, Marks. Uostalom, »kvalitativna« analiza novijih pregleda istorije sociologije (upor. npr. Collins, 1994; Levine, 1995) pokazuje da u toj nauci – bar u onom njenom boljem delu koji drži do »središnjeg značaja klasika« (Alexander, 1988) i odbija da »zaboravi svoje majke i očeve« (Stinchcombe, 1982), te u osloncu na teorijsku tradiciju nalazi predohranu ne samo protiv empiricističkih iskušenja nego i protiv opasnosti da se »otkriva već otkriveno« – još stoluje »sveto trojstvo« o kojem govorimo, a čija je recepcija u jugoslovenskoj sociologiji predmet ovog rada.

 

* * *

Temeljito proučiti, pa eventualno i »izmeriti« relativan uticaj trojice klasika u jugoslovenskoj sociologiji od konca pedesetih godina do naših dana značilo bi preduzeti odveć ambiciozan poduhvat. Jer, ako je svojevremeno i bilo srazmerno lako dati sasvim uopšten prikaz recepcije Dirkemovog dela (Mimica, 1987) – kojom se prilikom, uzgred budi rečeno, autor svesno ograničio na nekoliko fragmentarnih uvida – ne znači da bi uporedna analiza uticaja sve trojice pisaca podrazumevala samo trostruko veći napor. Nije reč samo o tome da je Marksovo delo mnogo više prevođeno, tumačeno i, uopšte, »rabljeno« u domaćoj sociologiji nego Dirkemovo i Veberovo zajedno uzev, već bi ovoga puta na stvari bilo sprovesti ne toliko kvalitativnu koliko kvantitativnu analizu uticaja trojice klasika. Ako bismo se i odvažili da se upustimo u takvo istraživanje, morali bismo se pomiriti s činjenicom da nam predstoji posao ravan prikupljanju građe za pisanje jedne opšte istorije sociologije na području bivše Jugoslavije. Materijal koji bi u tom slučaju valjalo uzeti u obzir obuhvatao bi sve stručne časopise, ako već ne i raznovrsnu periodiku na području društvenih nauka uopšte, potom ogroman broj udžbenika namenjenih različitim stupnjevima i »profilima« obrazovanja, mnoštvo knjiga, zbornika i monografija posvećenih sociološkoj, pa čak i »parasociološkoj« istoriografiji, teoriji i empirijskom istraživanju; trebalo bi pregledati nastavne programe i planove bar na matičnim studijskim grupama za sociologiju, analizirati programe stručnih skupova kao i relevantne priloge učesnika, proučiti obim i dinamiku objavljivanja odgovarajuće izvorne i sekundarne prevodne literature... Razume se da bi takvo istraživanje podrazumevalo primenu različitih tehnika – od simptomalnog čitanja i kontekstualne analize, preko rekonstrukcije intelektualnih biografija pojedinih značajnijih autora, do analize sadržaja i analize citiranosti. Najzad, ako istraživače koji bi se tom poslu neoprezno predali ne bi obeshrabrila količina izvorne građe koju imaju da obrade, ostalo bi im ipak da se upitaju čemu uopšte takav borhesovski poduhvat. Stoga smo odlučili da naše ambicije saobrazimo tehničkim mogućnostima kojima raspolažemo i upripodobimo ih svrhovitosti i smislenosti istraživanja. Iz nepregledne građe koja se podastire toj virtuelnoj analizi izdvojili smo samo jedan izvor podataka i  primenili samo jednu istraživačku tehniku.

Najpre, smatrali smo da časopis Sociologija, koji pod tim nazivom kontinuirano izlazi od 1959. godine do danas, može poslužili kao dovoljno reprezentativan uzorak za analizu razvoja jugoslovenske sociologije u posmatranom periodu. Ovde nema potrebe podrobnije obrazlagati značaj stručne periodike ne samo kao najpogodnijeg sredstva za saopštavanje rezultata naučnoistraživačkog rada u svakoj, pa i sociološkoj naučnoj zajednici, nego i kao najpouzdanijeg izvora podataka o  fluktuaciji teorijskih orijentacija, individualnim ili grupnim idejnim preferencijama, uticaju pojedinih teorijskih paradigmi, rezultatima istraživačkog rada i, uopšte, o istorijskom razvoju jedne naučne discipline. Bezmalo četrdeset dosad objavljenih godišta časopisa Sociologija pruža obilje materijala za raznovrsna retrospektivna istraživanja ne samo »unutrašnjeg« stanja ove nauke u pojedinim razdobljima[1] nego i, što je s gledišta našeg istraživanja najvažnije, »spoljašnjih« uticaja šireg društvenog i ideološkog okruženja na njen odnos prema teorijskom nasleđu koje su nam zaveštala trojica klasika. Pošli smo, dakle, od pretpostavke da će se u časopisu Sociologija taj odnos i mene kroz koje je on prolazio relativno verno »odraziti«, budući da je reč o najuglednijem stručnom glasilu u domaćoj nauci o društvu, u kojem su objavljivali svi iole značajniji sociološki pisci. Osim toga, reprezentativnost tog izvora obaveštenja obezbeđena je redovnošću izlaženja časopisa, zastupljenošću autora iz različitih naučnih i univerzitetskih centara bivše Jugoslavije (upor. Milivojević, 1990: 199), relativnom otvorenošću uređivačke politike spram različitih idejnih stanovišta, te činjenicom da su upravo na stranicama tog glasila, pre nego što bi se pojavili u obliku knjige, zbornika ili monografije, najčešće objavljivani fragmentarni ili integralni rezultati individualnih ili grupnih teorijskih, odnosno empirijskih istraživanja.

Kada smo na taj način rešili problem uzorka, suočili smo se s drugim pitanjem koje se ticalo metoda istraživanja. Od svih maločas nabrojanih tehnika najobjektivnijom i, s obzirom na naše svedene ambicije, najpogodnijom nam se učinila analiza citiranosti.[2] Kao što je poznato, taj postupak u bibliometriji podrazumeva »statističku obradu bibliografskih podataka« (upor. Milić, 1989: 604 i dalje) ne bi li se, na osnovu učestalosti navođenja, izmerila prisutnost pojedinih naučnih dela, odnosno njihovih autora u jednoj naučnoj zajednici koju, u našem slučaju, reprezentuje časopis Sociologija. Moramo odmah napomenuti da, kada je o reprezentativnosti reč, u ovom drugom slučaju – na nivou metodološke redukcije – nismo sasvim sigurni da je analiza citiranosti najpouzdaniji pokazatelj stvarnog odnosa prema teorijskoj tradiciji oličenoj u imenima trojice klasika. Razlog tome nije toliko intrinsična manjkavost tog bibliometrijskog postupka, koji neki autori smelo primenjuju i u analizi odjeka sopstvenih radova (upor. npr. Milić, 1996: 403-418), koliko raznorodnost i neujednačenost kvaliteta podataka kojima se ona služi. U idealnoj situaciji, da bi se podaci prikupljeni tom tehnikom mogli smatrati u visokom stepenu pouzdanim i međusobno uporedivim, trebalo bi da u svakoj pojedinoj jedinici posmatranja, to jest u svim člancima koji su predmet analize, naučna aparatura bude obrađena na isti ili bar približno isti način. Potom, osim ovog formalnog zahteva, trebalo bi ispuniti i jedan daleko složeniji uslov koji bi nalagao da svi autori podjednako skrupulozno navode izvore kojima se koriste u razvijanju vlastitog teorijskog stanovišta, prikazu tuđih gledišta ili pak izlaganju rezultata sopstvenog istraživanja. Taj desideratum je, očigledno, vrlo teško ostvariti i u razvijenijim naučnim zajednicama i tehnički daleko standardizovanijim i doteranijim stručnim časopisima nego što su jugoslovenska sociologija i odgovarajuća periodika. Jer, ako i pretpostavimo da svi autori podjednako »pošteno« razotkrivaju i navode izvore na koje se oslanjaju, ako i upućuju na relevantnu literaturu samo kada je to zaista neophodno zbog intersubjektivne proverljivosti stavova koje zastupaju, ako izvore svoje inspiracije nikad ne prikrivaju, ako ne citiraju »iz druge ruke«, po sećanju ili »reda radi« – ako se, dakle, svi pridržavaju ne samo tehničkih uzusa nego i izvesne profesionalne etike, ostaje ipak neuhvatljiva varijabla koju možemo nazvati individualnim stilom mišljenja, izlaganja i pisanja. Najzad, treba upozoriti da indeks citiranosti ni na koji način ne govori o razlozima s kojih pojedino delo biva navedeno, kao što ništa ne kaže ni o saznajnoj opravdanosti i vrednosti svakog citiranja ponaosob. Mereći samo učestalost navođenja i relativnu zastupljenost autora na čija se dela apeluje, naš indeks ne luči između afirmativnog, kritičkog, neutralnog i (u sociologiji prilično čestog!) ritualnog citiranja, kao što po strani ostavlja i probleme selektivnosti, ekstenzivnosti, ilustrativnosti i relevantnosti navođenja. Zbog svega toga je indeks citiranosti uvek prilično nepouzdan pokazatelj. No, mi smo mu ipak pribegli jer smatramo da je, ako ništa drugo a ono bar – neka nam bude oproštena ova tautologija – indikativan.

 

* * *

Imajući, dakle, u vidu sve navedene rezerve u pogledu saznajne vrednosti indeksa citiranosti, smatrali smo da on ipak može doprineti realizaciji cilja istraživanja ukoliko se u kategorijalni okvir uključi i izvestan broj zavisnih varijabli, odnosno »filtera« kroz koje bi valjalo propustiti osnovne indikatore.

S obzirom da je osnovna jedinica posmatranja bio izvorni naučni članak,[3] kao osnovne pokazatelje izabrali smo: (a) broj pozivanja na svakog od klasika ponaosob; (b) broj navedenih jedinica literature u kojima se kao autori javljaju Marks i/ili Engels[4], te Veber i Dirkem i (c) broj preglednih članaka posvećenih svakom od trojice klasika. Imajući u vidu da su sirovi podaci koji su nam stajali na raspolaganju prilično neprecizni, u analizi smo u obzir uzimali relativno učešće navedenih pokazatelja u ukupnom broju pozivanja, odnosno broju bibliografskih jedinica.

Pored toga, smatrali smo da je važno u analizu uključiti i informacije koje se odnose na: (a) vrstu članka; (b) autora članka; (c) broj stranica u svakom članku ponaosob; (d) ustanovu u kojoj je autor zaposlen i, najzad (e) godinu izdanja broja Sociologije u kojem se članak pojavljuje.

(a) Članke smo klasifikovali s obzirom na potrebe istraživanja, pa smo razli-kovali pregledne članke o Marksu, Veberu i Dirkemu, kao i kategoriju koju su činili svi ostali autorski članci. Dilemu da li članke klasifikovati na teorijske i istraživačke radove relativno smo lako otklonili budući da je reč o tri klasika koji mogu da budu podjednako inspirativni i za teorijski i za istraživački rad. Osim toga, predložena klasifikacija je omogućila da se, s jedne strane, izdvoje radovi posvećeni Marksu, Veberu i Dirkemu – što sâmo po sebi predstavlja indikator njihove uticajnosti u određenom periodu – a s druge, stavljanjem u zagradu tih radova, koji nose veliki broj pozivanja na analizirane klasike, osnovne pokazatelje bilo je moguće sagledati u čistijem obliku.

(b) Ako je prethodnom klasifikacijom trebalo isključiti »pristrasnost« u pogledu predmeta članka, klasifikacija prema autorima  trebalo je da doprinese eliminisanju »zastranjivanja« koja su, kao što je u uvodu napomenuto, povezana s ličnom jednačinom autora članka. Naime, već i letimičan pregled indeksa autora koji su objavljivali u Sociologiji u razdoblju od 1959. do 1988. godine (upor. Dragić, 1989: 173-194) omogućuje da se uoči da je određeni broj autora objavio nesrazmerno mnogo tekstova. Za pretpostaviti je, dakle, da je njihov stil pisanja i obrade naučne aparature mogao u znatnijoj meri uticati na indeks citiranosti. Drugim rečima, isključivanjem »modalnih autora«[5] bilo je moguće na grub način pretpostaviti da se »zastranjivanja« u tom pogledu u preostaloj masi slučajeva međusobno potiru. No, to nije sve: autori o kojima je reč mogli su na taj način da budu posmatrani i izolovano, što bi – pod pretpostavkom da broj objavljenih radova korelira s uticajnošću njihovih pisaca – moglo predstavljati i nezavisnu analitičku dimenziju. Ukoliko bude potvrđena, pretpostavka da »scientific opinion leaders« napuštaju ili ne napuštaju  klasične uzore mogla bi, verovali smo, poslužiti i kao element objaš-njenja sveukupnog pomeranja referencijalnog interesa autora okupljenih oko časopisa Sociologija.

(c) Broj stranica članka kao kvantitativni pokazatelj, ali i kao element već pomenute lične jednačine autora, morao je takođe da bude uzet u obzir zbog ukupnog broja pozivanja na literaturu. Obimniji tekst, dakako, podrazumeva i veći broj fusnota, et vice versa. Naravno, ovde je kao kriterijum podele uzet prosečan broj stranica svih tekstova, pa smo članke podelili u dve kategorije: na one ispod i one iznad prosečnog broja stranica.

(d) Podaci o ustanovama u kojima su autori zaposleni nisu na prvi pogled obećavali nimalo uzbudljive zaključke. Pa ipak, smatrali smo da vredi pogledati ima li u pogledu pozivanja na klasike bitnije razlike među kolegama s univerziteta i onih koji rade u raznim istraživačkim institutima. No, taj pokazatelj je u tehničkom pogledu predstavljao problem. Dobar običaj da se uz ime autora navodi i naziv ustanove u kojoj je on zaposlen uobičajio se u časopisu Sociologija relativno kasno, naime tek sredinom osamdesetih godina. Što se tiče prethodnog perioda, za većinu autora nije bilo moguće utvrditi u kojoj su ustanovi radili, a za jedan broj njih koji su bili zaposleni čas na univerzitetu, čas u nekom institutu, valjalo je takođe uložiti dodatan napor koji, očigledno, ne bi bio vredan dobijenih podataka. Stoga smo ovaj pokazatelj iskoristili samo delimično, i to za onaj period u kojem se moglo pouzdano utvrditi u kojoj ustanovi autor radi. Time naš pokazatelj nije baš sasvim izgubio na vrednosti, jer je reč upravo o vremenu u kojem je došlo do pomeranja u redosledu citiranosti trojice klasika, pa se bar moglo ustanoviti ko je pre zaboravio onog trećeg (ili, zavisno od toga na koji se način na stvar gleda: prvog!).

Najzad, (e) godina izdanja časopisa, odnosno godina u kojoj se pojedini članak pojavio, bitan je podatak koji u analizu unosi dinamički element. Pratiti razvojnu tendenciju u odnosu prema klasicima bio je zapravo i osnovni cilj čitavog našeg istraživačkog poduhvata. Otuda će prikaz svih podataka, kao i većina hipoteza koje ćemo formulisati »u hodu«, biti u neposrednoj vezi s tom temporalnom dimenzijom.

 

* * *

Grafički prikaz relativne zastupljenosti trojice klasika u pogledu citiranosti njihovih dela u toku poslednje četiri decenije predočen je u Prilogu I. Na sledećih  nekoliko stranica, uz pomoć desetak jednostavnih tabela, prikazaćemo i uzgred prokomentarisati samo najzanimljivije izvode iz prikupljenog materijala, bez pretenzije da formulišemo bilo kakve konačne zaključke.

Prema sva tri osnovna indikatora kojima smo pribegli u analizi citiranosti, u čitavom posmatranom periodu (1959-1996) redosled uticajnosti klasika je u časopisu Sociologija bio  istovetan: Marks, Dirkem, Veber.[6]

 

Tabela 2: Ukupno učešće klasika po tri odabrana obeležja

 

A (%)

B(%)

C (ni)

Marks

4.81

2.8

20

Dirkem

1.21

0.52

6

Veber

0.90

0.41

4

A = učešće u ukupnom broju pozivanja (%)

B = učešće u ukupnoj referentnoj literaturi (%)

C = broj preglednih članaka o klasicima

 

Razlika između vrednosti koje se odnose na relativno učešće u pozivanju na klasike i onih koje izražavaju učestalost navođenja njihovih dela razumljiva je ima li se u vidu činjenica da se na pojedino delo autor može pozivati više puta. No, s obzirom da je u prva dva navedena pokazatelja prisutan, između ostalog, i uticaj preglednih članaka, u daljem tekstu pratićemo relativno učešće pozivanja na klasike, odnosno učestalost navođenja »klasične« literature. Drugim rečima, isključićemo uticaj trećeg osnovnog pokazatelja, koji je prezasićen pozivanjima na klasike, te na taj način onemogućiti da se on na posredan način odražava na prva dva osnovna pokazatelja.

Kao što se i očekivalo, redosled uticajnosti klasika ostaje isti i kada se u obzir uzmu na pomenuti način pročišćeni podaci, ali je relativno učešće u broju navoda posvećenih svakom od njih po oba pokazatelja smanjeno.

 

 

 

Tabela 3: Učešće klasika u ukupnom pozivanju

(bez odgovarajućih preglednih članaka)

 

A

B

Marks

3.51

2.36

Dirkem

0.60

0.37

Veber

0.50

0.34

A = relativno učešće u ukupnom pozivanju (%)

B = relativno učešće u ukupnoj referentnoj

       literaturi (%)

 

Zanimalo nas je da li bi do promena u redosledu klasika po uticajnosti došlo ukoliko bismo iz analize isključili i sve ostale pregledne članke, s obzirom da su se oni mogli odnositi na pripadnike određenih teorijskih pravaca pretežno nadahnutih delom pojedinog od trojice naših pisaca.

 

 

Tabela 4: Relativno učešće u ukupnom pozivanju

(bez svih preglednih članaka u %)

Marks

4.26

Veber

0.54

Dirkem

0.53

 

Pretpostavka se pokazala smislenom utoliko što je redosled, iako su novonastale razlike u vrednostima statistički nebitne, ipak promenjen. Relativno učešće pozivanja na Marksa ponovo se povećalo, Veber je – ovako posmatrano – nešto više citiran, a učešće fusnota s Dirkemovim radovima se smanjilo. Kako protumačiti ove promene? Bilo je za očekivati da će se sva relativna učešća povećati, jer je jasno da u preglednim člancima ima natprosečno mnogo pozivanja na odnosnog autora. Manji broj pozivanja na Dirkema može se tumačiti jedino time da je u preglednim člancima o drugim autorima on bio više citiran negoli preostala dva klasika, odnosno da je više preglednih članaka o autorima čiji je rad poduprt Dirkemovim negoli Veberovim ili Marksovim delima.

Ako posmatramo samo pregledne članke o klasicima, zanimljivo je istaći da su u njima s različitom učestalošću prisutna pozivanja na klasika koji je predmet rada. U tekstovima o Marksu, 60.74% svih pozivanja odnosi se na tog autora. Taj procenat je u tekstovima o Veberu manji i dostiže  polovinu svih navoda (49.11%), a u tekstovima o Dirkemu pisci se mnogo češće  pozivaju na druge autore negoli na francuskog sociologa, čija dela pominju tek u 37.63% pozivanja.

Već je rečeno da je jedna od polaznih pretpostavki bila da modalni autori svojim stilom pisanja ili pak teorijskom orijentacijom mogu predstavljati uzrok pristrasnosti, odnosno krivljenja slike o uticajnosti pojedinog klasika. Ova se pretpostavka pokazala pogrešnom s obzirom da se, kao što pokazuju rezultati navedeni u Tabeli 5, redosled kao i nivo relativnog učešća u pozivanju na klasike nije bitno promenio ni kada smo iz analize isključili tekstove modalnih autora.

 

Tabela 5: Učešće u pozivanju na klasike u

referentnoj literaturi (bez modalnih autora)

 

A

B

Marks

4.90

2.80

Dirkem

1.22

0.47

Veber

0.95

0.40

A = relativno učešće u pozivanju na klasike (%)

B = relativno učešće u referentnoj literaturi (%)

 

Očigledno, uticaj modalnih autora na ukupan »rejting« klasika nije bio od presudne važnosti. Međutim, ukoliko bismo međusobno poredili pozivanja modalnih, s jedne, te svih ostalih autora, s druge strane, nalazi postaju mnogo zanimljiviji. Naime, kao što se vidi iz Tabele 6, u radovima modalnih autora u odnosu na ostale javlja se blago opadanje učešća pozivanja na Marksa i Vebera, dok pozivanje na Dirkema ostaje nepromenjeno. Time se pogrešnom pokazala i druga pretpostavka, po kojoj su modalni autori imali bitnog uticaja na ostale pisce koji su objavljivali u časopisu Sociologija.

Posmatrajući, osim toga, tekstove svakog od modalnih autora ponaosob, može se zaključiti da u tom pogledu nema bitnijih odstupanja u odnosu na opštu sliku. U tom smislu izdvajaju se jedino Džemal Sokolović, u čijim se radovima 40.12% svih fusnota odnosi na Marksa, potom Marija Bogdanović sa 35.12% takvih pozivanja, te Radomir Lukić čijih je 27.27% fusnota posvećeno Marksu. U sva tri slučaja nema pozivanja ni na jednog od preostala dva klasika. Zanimljivo je takođe da od svih modalnih autora jedino Uglješa Zvekić »kvari« ustaljeni redosled klasika, pa se kod njega najčešće pominje Veber (2.22%), zatim Dirkem (1.33 %) i, najzad, Marks (0.44 %).[7]

 

Tabela 6: Učeše u pozivanju na klasike

u referentnoj literaturi (modalni autori)

 

A

B

Marks

4.58

4.90

Dirkem

1.21

1.22

Veber

0.76

0.95

A = relativno učešće u pozivanju na klasike (%)

B = relativno učešće u pozivanju na klasike (%)

 

Broj stranica članka, kao činilac za koji smo takođe pretpostavili da može uticati na objektivnost slike o uticajnosti klasika, pokazao se kao relevantan na jedan specifičan način koji zahteva šire objašnjenje. Naime, na osnovu  ukupno 992 posmatrana članka, utvrdili smo da je prosečan broj stranica po jedinici analize 15.54. Posmatrajući izolovano tekstove obima do 15 stranica, utvrdili smo da u ukupnom broju stranica svih tekstova oni učestvuju s 39%, a da  tekstovi preko 15 stranica sudeluju u toj masi sa 61%.

 

Tabela 7: Pozivanje na klasike

u tekstovima različitog obima

 

A

B

Marks

5.10

4.64

Dirkem

0.24

1.76

Veber

0.84

0.93

A = do 15 stranica (%)

B = preko 15 stranica (%)

 

Na osnovu podataka navedenih u Tabeli 7, moglo bi se zaključiti da je veličina teksta takođe uticala na »rejting« pojedinog klasika. Taj se zaključak ne odnosi na Marksa, ali je značajan s obzirom na medusobni poredak Vebera i Dirkema. Relativno učešće pozivanja na Dirkema znatno je prisutnije u većim tekstovima, što se može tumačiti prvenstveno kao posledica većeg obima preglednih članaka o Dirkemu.

Najzad, posebno je zanimljivo međusobno poređenje tri grupe autora s obzirom na mesto zaposlenja. Istina, već smo napomenuli da taj pokazatelj nije naročito pouzdan za celokupan posmatrani period. Zato ćemo ga posmatrati samo u toku poslednjih pet godina, i to iz dva razloga koji, objedinjeni, nužnost pretvaraju u vrlinu: najpre, samo je za taj period bilo moguće utvrditi tačne podatke o mestu zaposlenja autora, ali je – što je mnogo značajnije – reč upravo o razdoblju u kojem je u širem društvenom okruženju došlo do bitnih promena čiji uticaj na odnos prema sociološkoj tradiciji ovde pratimo.

 

Tabela 8: Pozivanje na klasike s obzirom na mesto zaposlenja autora

 

M

V

D

M1

V1

D1

svi autori

0.24

0.79

1.05

0.29

0.51

0.38

fakulteti

0.21

1.10

1.49

0.29

0.68

0.53

instituti

0.43

0.22

0

0.26

0.26

0

ostalo

0.43

0.22

0

0.26

0.26

0

M, V, D = ukupno učešće pozivanja na Marksa, Vebera i Dirkema

M1, V1, D1 = ukupno učešće navodjenja Marksovih, Veberovih i Dirkemovih dela

 

Navedeni podaci kao da govore sami za sebe, ali je ipak potrebno ukazati na nekoliko bitnih momenata koji zahtevaju komentar. Pre svega, očigledno je opadanje interesovanja za Marksova dela. Pad popularnosti osnivača marksizma je, u odnosu na prethodni period, uočljiv kod svih kategorija autora. Međutim, zanimljivo je da postoje međugrupne razlike. Tako, ako se autori zaposleni na fakultetima posmatraju u odnosu na ostale autore, ispostavlja se  – ma šta to značilo –  da oni ređe citiraju Marksa. Osim toga, redosled uticajnosti se bitno promenio: umesto dotadašnjeg poretka u kojem je Marks sigurno držao prvo mesto, u poslednjih pet godina indeks citiranosti pokazuje da je na prvo mesto izbio Dirkem, zatim sledi Veber, pa tek onda dolazi Marks. Ali, s obzirom da je u posmatranom periodu bio objavljen samo jedan pregledni članak, te da je bio posvećen upravo Dirkemu, njegovim isključivanjem dobili bismo objektivniji pokazatelj o relativnom učešću pozivanja na klasike, pa onda i nov poredak koji, uostalom,  ponajbolje svedoči o trenutnom stanju stvari.

Poredak, dakle, sada glasi: Veber, Marks, Dirkem. Razlike koje se u tom pogledu javljaju kada se posmatraju međugrupni odnosi posebno su indikativne. Autori zaposleni u naučno-istraživačkim instituima i ostalim vanuniverzitetskim ustanovama i dalje se najradije pozivaju na Marksa, za razliku od onih s fakulteta koji podjednako retko citiraju i Marksa i Dirkema. Možda bi bilo prerano i odveć smelo na osnovu ovih podataka izvoditi bilo kakve dalekosežnije zaključke, ali je izvesno da autori koji potiču s fakulteta sve češće navode Vebera na uštrb ostale dvojice klasika.

 

Tabela 9: Pozivanje na klasike s obzirom na mesto zaposlenja autora

(bez preglednih tekstova)

 

M

V

D

M1

V1

D1

svi autori

0.29

0.80

0.19

0.29

0.52

0.05

fakulteti

0.22

1.12

0.22

0.29

0.68

0.05

instituti

0.31

0.16

0

0.40

0.20

0

ostalo

0.43

0.22

0

0.26

0.26

0

M, V, D = relativno učešće pozivanja na Marksa, Vebera i Dirkema

M1, V1, D1 =  relativno učešće navodjenja Marksovih, Veberovih i Dirkemovih dela

 

Ovim smo započeli analizu koja uključuje temporalni element, odnosno podrazumeva međusobno poređenje navedenih pokazatelja po različitim periodima i godinama. Pregled odgovarajućih grafikona dat je u Prilogu I, pa bismo ovde izdvojili samo najzanimljivije i najindikativnije nalaze. Pođimo od najopštijeg grafičkog prikaza.

Vertikalni stubići prikazuju učešće pojedinog klasika u ukupnom broju pozivanja, a horizontalne linije označavaju trendove. Više je nego očit konstantan pad zainteresovanosti za Marksa, ali pri formulisanju takvog zaključka ipak valja biti oprezan. Naime, konstantno silazna linija trenda odnosi se na celokupan posmatrani period, tako da ona ne iznosi na videlo varijacije koje bismo mogli uočiti pri posmatranju pojedinih potperioda. Naravno, klasifikacija na potperiode koji ne bi bili samo konvencionalno određeni vremenski odsečci (npr. trogodišta, petogodišta ili desetogodišta) mogla bi biti izvedena samo u skladu s određenom teorijskom pretpostavkom, što u ovom tekstu pokušavamo da izbegnemo. S druge strane, postavlja se pitanje koliko bi ma kakva periodizacija imala smisla s obzirom na izrazite godišnje varijacije o kojima svedoče pomenuti stubići. Prema tome, tumačenje koje ne uzima u obzir nikakve a priori formulisane teorijske pretpostavke o »kvalitativnim« rezovima između različitih perioda u razvoju jugoslovenske sociologije svelo bi se na sledeće provizorne zaključke.

Zanimanje za Marksa je u stalnom opadanju, ali je još uvek izraženije negoli zanimanje za Vebera i Dirkema. Ukoliko bi se isti trend nastavio, moglo bi se očekivati da zanimanje za Marksa potpuno splasne. Zanimanje za Dirkema je takođe u stalnom opadanju, iako ne jenjava na tako drastičan način kao kada je reč o rodonačelniku marksističkog učenja. To je i razumljivo s obzirom na činjenicu da u jugoslovenskoj sociologiji zanimanje za Dirkema nikada i nije bilo naročito strasno i ustrajno. Najzad, jedini »dobitnik« u trci na dugu stazu je, izgleda, Veber. U početku gotovo nezapažen i najmanje citiran od svih posmatranih klasika, on beleži izuzetno blag ali konstantan uspon. Poneko bi, tako, mogao zaključiti da će veliki nemački sociolog ostati jedini koga će se naredne generacije sećati.

 

Grafikon 1: Relativna učestalost pozivanja na Marksa, Vebera i Dirkema

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Ukoliko bismo, međutim, pošto-poto želeli da posmatrani period po svaku cenu analiziramo kroz niz potperioda, u izvođenju zaključaka morali bismo biti još oprezniji. Naime, mnoštvo varijacija koje su uticale – ili, mogle uticati – na promene u trendu zainteresovanosti domaćih sociologa za rad tri klasika teško bi se dale obuhvatiti zajedničkim eksplikativnim okvirom. Ovde bi trebalo imati u vidu neobično raznovrsne razloge – koji se nižu od manje ili više neposrednih uticaja globalnog ideološkog i političkog okruženja, preko promena teorijskih paradigmi podstaknutih isključivo individualnim ili širim grupnim unutarnaučnim razlozima, pa sve do posve slučajnih činilaca, poput objavljivanja prevoda pojedinih izvornih dela ili značajnijih sekundarnih studija kojima se povremeno budi ili oživljava zanimanje za nekog od naše trojice klasika. Otuda promene do kojih je dolazilo u užim petogodišnjim trendovima možemo smisleno protumačiti jedino nizom ad hoc formulisanih hipoteza, u čije se postavljanje – a još manje dokazivanje – ovde ne mislimo upuštati. Maštovitijem čitaocu ostaje na volju da skokove, odnosno padove u nivou citiranosti svakog od trojice analiziranih autora u okviru izdvojenih petogodišta (vid. Prilog I) protumači na svoj način. Zasad, umesto zaključka, možemo samo ukazati na nekoliko opštih tendencija.

Kada je o Marksu reč, očigledno je da, u pogledu obima citiranosti, on dominira u svim petogodištima. Linije trenda, međutim, pokazuju da je bilo potperioda u kojima je interesovanje za tog pisca jenjavalo, ali i onih u kojima je Marksov duh življe obuzimao domaću sociološku zajednicu. No, letimičan pogled na grafikone može i da zavara. Treba pogledati apscisu na kojoj su izražene vrednosti koje upućuju na zastupljenost u ukupnom pozivanju na referentnu literaturu. Tek tada je moguće izvesti nepristrasnije zaključke o pojedinim potperiodima. Važno je, dakle, istaći da je Marksova popularnost kao referentnog autora pokazivala opadajući trend u periodima dominacije »praksis-škole«, ali i u svim petogodištima nakon 1979. godine. Stepen opadanja interesovanja za Marksa bio je, naravno, različitog intenziteta u različitim potperiodima. No, valja imati na umu da opadajući trend nije uvek nužno značio i opadanje zanimanja za rečenog klasika. Naime, natprosečno interesovanje u prvoj godini posmatranog potperioda moglo je rezultirati opadajućim trendom i u slučaju kada se i u narednim godinama Marks veoma često pominjao, ali ipak ne u meri koja bi dostizala prvu posmatranu godinu. Pa ipak, iako nalažu oprez u tumačenju, varijacije o kojima je bilo reči u uvodu teksta ne mogu bitno ugroziti naš zaključak. Uticaj »praksis-škole« na domaću sociologiju nije podrazumevao bitnije smanjivanje interesovanja za Marksa, ali je očigledno da se u to vreme mnogo više negoli ranije raspravljalo i o drugim autorima. Ili, drugačije rečeno, Marksova dominacija nije bila ugrožena, ali se upravo tada – što može biti za svaku hvalu – javilo i značajnije zanimanje za, na primer, Vebera. S druge strane, možda bi se moglo zaključiti da je izvesna odbojnost »praksis-škole« – ili bar nekih njenih pripadnika – prema pozitivizmu »kao takvom« doprinela činjenici da je Dirkem zadugo ostao (bar s gledišta rezultata naše citatološke analize) relativno zapostavljeni klasik. Značajnije interesovanje za Vebera i Dirkema oživljava tek potkraj osme decenije, što korelira s daljim opadanjem zanimanja za Marksa, do čega je – kao što na osnovu priloženih grafikona vidimo – došlo nešto ranije.

 

* * *

Najzad, umesto zaključka, postavimo nekoliko pomalo retoričkih pitanja u kojima se, kao što je i red kada su na stvari takva pitanja, kriju bar delovi mogućih odgovora. Dakle, da li je (privremeno?) zabacivanje jednog decenijama retko osporavanog i na sva usta hvaljenog izvora, koje je naglo probudilo potrebu da se razaznaju alternativni teorijski koreni, bilo podstaknuto svesnim konformizmom autora, iznuđeno duboko usađenim instinktom da se prepozna ono što »više nije poćudno«, ili je, pak, takva promena ukusa bila prouzrokovana ozbiljno promišljenim osvedočenjem da je reč o intrinsičnoj eksplikativnoj manjkavosti jedne teorijske paradigme? Naš indeks citiranosti o tome ne kaže ništa, ali jedno je izvesno: opadanje interesovanja za Marksa, a onda i potpuno iščezavanje njegovog imena sa stranica časopisa Sociologija, na koje nedvosmisleno upućuju rezultati analize u koju smo se upustili, vremenski koincidira s dubokim političkim, ideološkim i društvenim promenama koje su potkraj prošle decenije zahvatile Istočnu i Srednju Evropu – pa i, na jedan posunovraćen način, okrznule i »naše prostore«. Za utehu nostalgičarima, moramo ipak napomenuti da pomnije praćenje kratkoročnih trendova na koje upućuju naši grafikoni pokazuje da Marks ipak »nije mrtav«. Ako, naime, bacimo pogled na poslednja tri godišta Sociologije, uočićemo znake ponovnog buđenja zanimanja za tog referentnog klasika. Naravno, poput prethodnih zaključaka, i ovaj se mora uzeti cum grano salis, pre svega stoga što nikad iz vida ne treba gubiti ograničenu saznajnu (pa onda i prognostičku) vrednost indeksa citiranosti kao bibliometrijskog postupka, na koju smo već opširno upozorili. A što se autorâ ovog članka tiče, oni – rukovođeni ničim drugim doli željom da demonstriraju analitičke mogućnosti jednog kvantitativnog pokazatelja koji bi mogao ponešto natuknuti o promenama »sociološkog ukusa«, te hoteći da eventualno potvrde bar neke od svojih intuitivnih uvida – ostaju u svemu tome au dessus de la mêlée: stariji se svojih mladalačkih strasti ionako davno odrekao, a mlađi nije ni stigao da podlegne sirenskom zovu baš ni jednog »klasika«. Pa ipak, oni smatraju, svaki rukovođen sopstvenim razlozima, da – bez obzira na neslavnu sudbinu koju su u novije doba doživeli socijalistički, odnosno komunistički politički sistem i marksistička ideologija – saznajna vrednost Marksovog socijalnog učenja nije izgubila na značaju. Reč je o delu koje ostaje nezaobilazno ne samo s gledišta istorije sociologije nego, po svemu sudeći, ima – ili će tek imati – još ponešto da kaže i u oblasti opšte sociološke teorije. Jer, ako ništa drugo, kao što nas podučava srednjovekovna maksima uzeta kao moto ovog teksta, bar u ponečem »stari bejahu mnogo bolji od modernih«.

Literatura

Abraham, J. H. (1973), Origins and Growth of Sociology, Penguin Books, Harmondsworth

Alexander, Jeffrey C. (1982-1983), Theoretical Logic in Sociology, vol. 2–3, University of California Press, Berkeley and Los Angeles

Alexander, Jeffrey C. (1988), »The Centrality of the Classics«, in: A. Giddens and J. Turner, eds., Social Theory Today, Polity Press, Cambridge, pp. 11–57

Aron, Raymond (1967), Les étapes de la pensée sociologique, Gallimard, Paris

Bottomore, Tom, and Nisbet, Robert (eds.) (1979), A History of Sociological Analysis, Heinemann, London

Brodaus, R. N. (1952), »An analyisis of literature cited in American Sociological Review«, American Sociological Review, vol. 17, juni

Broadus, R. N. (1967), »A citation study for sociology«, American Sociologist, vol. 2, juni

Campbell, Tom (1981), Seven Theories of Human Society, Clarendon Press, Oxford

Collins, Randall (1994), Four Sociological Traditions, Oxford University Press, New York

Connell, R. W. (1997), »Why Is Classical Theory Classical?«, American Sociological Review, vol. 102, no. 6, pp. 1511–1557

Dragić, Velimir (1989), »Bibliografija Sociologije«, Sociologija, vol. XXXI, br. 1, str. 5-199

Giddens, Anthony (1971), Capitalism and Modern Social Theory, Cambridge University Press, Cambridge

Levine, Donald N. (1995), Visions of the Sociological Tradition, University of Chicago Press, Chicago

Milić, Vojin (1989), Prilozi istoriji sociologije, Veselin Masleša, Sarajevo

Milić, Vojin (1996), Društvena struktura i pokretljivost Jugoslavije, Filozofski fakultet, Novi Sad

Milivojević, Zdenka (1990), »Analiza časopisa ’Sociologija’ (1957–1988)«, u: Marija Bogdanović (ured.), Sociologija u Jugoslaviji. Institucionalni razvoj, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta, Beograd, str. 183–195

Mimica, Aljoša (1987), »Nekoliko napomena o recepciji Durkheimove sociologije u Jugoslaviji«, u: Emile Durkheim i suvremena sociologija, Sociološko društvo Hrvatske, Zagreb, str. 17-28

Social Science Citation Index (1992–1996), Institute for Scientific Information, Philadelphia

Stinchcombe, Arthur L. (1982), »Should Sociologist Forget Their Mothers and Fathers?«, American Sociologist, XVII, no. 1, pp. 2–11.

 

 

 

 

 

 

 

PRILOG I
Citiranost Marksa, Vebera i Dirkema (1959-1996)
*

               


(1) 1959-1963.

 


 (2) 1964-1968.


 

 

 


(3) 1969-1973.


 

 


(4) 1974-1978.


 

 

 

 

 

 

 


(5) 1979-1983.


 

 

 

 


(6) 1984-1988.

 


 

 

 

 



(7) 1989-1993.

 (8) 1994-1996.


 

 

 

 

 


 (9) 1989-1996.


 


PRILOG II
Utisak studenata-istraživača
*

Rad na »terenskom« delu projekta Gde se dede treći klasik? bio je za nas, studente-istraživače, i te kako zanimljiv i edukativan, pre svega zbog mogućnosti da se bolje upoznamo s jednim delom istorije nauke kojom se bavimo. Prevrćući po hrpi časopisa u kojoj su tokom blizu četrdeset godina nagomilavana sociološka štiva, bili smo u prilici da na krajnje opipljiv način saznamo kako je jugoslovenska sociologija imala mnoštvo misaonih izvorišta i tokova, koji su se od 1959. do danas preplitali kroz različite teme na stranicama Sociologije.

Naš deo posla na ovom istraživanju, za koji se pretpostavljalo da će biti samo dosadno mehaničko beleženje broja fusnota kojima se autori članaka pozivaju na autoritet trojice klasika sociologije, pretvorio se u priliku da po petogodištima pratimo kako su se menjala interesovanja naučnika za određene probleme, a takođe i moda određenih teorijskih stanovišta, pa i ideoloških uticaja. Posao koga smo se konkretno nas dvoje prihvatili, dakle »pročešljavanje« brojeva Sociologije od 1959. do 1964, odnosno od 1971. do 1975. godine, donekle je bio otežan zbog već pomenutog neujednačenog načina citiranja i beleženja izvora. Naročito u ovom prvom razdoblju, skoro svaki od autora imao je svoj poseban stil pisanja, koji je podrazumevao i specifične metode citiranja. Slična iskustva imale su i koleginice koje su obrađivale kasnija petogodišta (mada utoliko manje drastična kako su se približavale današnjici). No, ta prividno otežavajuća okolnost zapravo nam je omogućila da više pažnje obratimo na sadržinu istraživanih članaka i raznolikost tema jugoslovenske sociologije iz godine u godinu. Pored saznanja koja smo, makar nehotice, sticali prolazeći kroz sve te tekstove, zadovoljstvo nam je donela i spontano začeta zamisao da bi se jednoga dana moglo sprovesti opsežnije istraživanje koje bi se dotaklo sadržaja naše sociologije kroz istoriju i razaznavanja različitih uticaja tokom njenog razvoja.



*    U prikupljanju građe koja je poslužila kao osnova za bibliometrijsku analizu učestvovali su studenti druge godine sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu: Jasmina Antonijević, Ana Birešev, Jelena Lekin, Milica Ležajić, Vladimir Marković i Sandra Radenović. Autori članka im i ovom prilikom najtoplije zahvaljuju na pomoći u toj osetljivijoj i mukotrpnoj fazi rada. Njihova iskustva zabeležena su u Prilogu II.

[1]    Obilje bibliografske građe o sadržaju prvih trideset godišnjih svezaka časopisa (1959-1988), obrađene po UDK i ISBD sistemu, moguće je naći u posebnoj svesci Sociologije (Dragić, 1989), kao i u jednoj podrobnoj analizi istorijskog razvoja i strukture časopisa (Milivojević, 1990). Dragićeva bibliografija  pruža uvid u relativan odnos između zastupljenosti priloga (članci, osvrti, prikazi, prevodi) posvećenih  »marksizmu-lenjinizmu«, te Dirkemu i Veberu u posmatranom razdoblju. U prvoj rubrici nalazimo 17 bibliografskih jedinica, u drugoj i trećoj po 7. Ako prvoj navedenoj cifri pribrojimo i bibliografske jedinice svrstane u rubriku »marksističko-lenjinistička sociologija«, ustanovićemo da je toj teorijskoj orijentaciji bilo neposredno posvećeno ukupno 35 priloga. Treba napomenuti da je, u posmatranom razdoblju, u oblasti »funkcionalizma i strukturalno-funkcionalne sociologije« bilo objavljeno 9 priloga, što – s obzirom na činjenicu da, grubo uzev, Dirkem i Veber spadaju među inspiratore ove potonje teorijske orijentacije – donekle uravnotežuje relativan odnos između »marksističke«, »dirkemovske« i »veberovske« sociologije. Takođe su zanimljivi podaci sadržani u imenskom registru priloženom toj bibliografiji: Marksovo ime je u naslovima priloga bilo izričito pomenuto 18, Dirkemovo 7, a Veberovo 8 puta. Prema tome, oba navedena numerička pokazatelja – bez obzira na svoju očiglednu formalističnost – potvrđuju već iznete opšte zaključke u pogledu poretka i relativne zastupljenosti naše trojice klasika u modernoj sociologiji.

[2]    Kada je o sociologiji reč, klasični radovi u oblasti citation studies ostaju Broadus, 1952, 1967. Napomenimo, međutim, da se metodološki postupak kojeg smo se u ovom radu držali – u pogledu načina prikupljanja podataka, njihove statističke obrade i analize –  ne oslanja ni na koji prethodni uzor: on je izgrađen tako reći ad hoc.

[3]    Nismo u obzir uzeli ostale tipove priloga u časopisu, kao što su osvrti, prikazi, bibliografije, hronike, itd.

[4]    Uprkos svim suptilnim teorijskim razlikama između dvojice očeva osnivača marksizma (ma šta taj zajednički nazivnik imao značiti), ni u obradi podataka ni u analizi nismo pravili razliku između radova Marksa i Engelsa, i to ne samo zato što je, grosso modo, reč o jedinstvenoj teorijskoj orijentaciji nego i stoga što pomenuti autori imaju znatan broj zajednički potpisanih radova. Ekonomičnosti radi, u daljem izlaganju pominjaćemo samo Marksa, uz dužno izvinjenje eventualnim pristalicama Englesove filozofije i socijalne teorije.

[5]    Kao kriterijum za odabir »modalnih autora« uzeli smo broj od 15 i više priloga (dakle, ne samo izvornih naučnih članaka u užem smislu reči koji su bili predmet analize!), pa su se na toj osnovi izdvojila 24 autora: Marija Bogdanović, Silvano Bolčić, Olivera Burić, Milena Davidović, Borislav Đukanović, Zagorka Golubović, Trivo Inđić, Miroslav Janićijević, Mladen Lazić, Radomir Lukić, Vladimir Milanović, Anđelka Milić, Vojin Milić, Zdravko Mlinar, Ruža Petrović, Mihailo V. Popović, Miroslav Radovanović, Miodrag Ranković, Džemal Sokolović, Rudi Supek, Aleksandar Todorović, Srđan Vrcan, Sreten Vujović i Uglješa Zvekić.

[6]    Poremećaj u tom poretku javio se tek kada smo relativno učešće trojice autora u ukupnom pozivanju »filtrirali« izuzimanjem preglednih članaka (upor. Tabelu 5).

[7]    Naravno, u tumačenju ovih podataka valja imati na umu da razlozi statistički ekscesivnog citiranja pojedinog autora mogu biti neobično raznovrsni. U prvom navedenom slučaju je, najverovatnije, reč o »višku revnosti« (ili manjku maštovitosti?), u drugom je na stvari sama priroda predmeta analize, u trećem, pak, činjenica »dugog trajanja«, odnosno autentična (ili ritualna) privrženost jednom i samo jednom teorijskom modelu, dok bi se u četvrtom slučaju moglo pretpostaviti da je, s obzirom na doba u kojem je autor najviše objavljivao, na stvari bilo dalekovido uvidjanje da od starih uzora uskoro više neće biti ničeg. No, kao što rekosmo, naš indeks ne beleži s kojih razloga neko nekog citira. Ponovimo: indeks citiranosti beleži samo kvantitet.

*    Stubići označavaju nivo učešća pojedinog autora u ukupnom broju pozivanja na literaturu, a linije prikazuju razvojne trendove.

*    Prilog II napisali Vladimir Marković i Jelena Lekin.