PRIKAZI I OSVRTI

Mapiranje mizoginije u Srbiji: Diskursi i prakse (II tom), Uredila Marina Blagojević, AŽIN – Asocijacija za ženske inicijative, Beograd, 2005.

 


Knjiga Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse predstavlja epistemološki izazov pošto uvodi nov naučni pojam koji je iznad arhaično-mehanističke percepcije društvene realnosti i iznad striktnih razdvajanja između naučnih disciplina, nivoa, diskurza i struktura – mizoginiju. Mizoginija je više nego samo feminističko političko oruđe, to je koncept koji objašnjava funkcionisanje održavanja patrijarhalne strukture i marginalizaciju žena kroz diskurzivnu realnost i svakodnevne prakse.

Za razliku od diskriminacije, koja predstavlja jednosmerni proces isključi-vanja, marginalizacije i razgraničavanja, mizoginija je, s druge strane, širi pojam nego samo individualni stereotip, verovanje, ponašanje ili praksa. Zasnovana je na ambivalenciji i predstavlja ljubav i mržnju prema ženama odjednom. Mizoginija je institucionalno podržan sistem koji održava patrijarhalnu strukturu i reprodukuje se kroz svakodnevne prakse. Mizoginija podrazu-meva podršku ženama i obožavanje žena, što možemo da posmatramo u postojanju mnogih pozitivnih mitova i stereotipa o ženama – glorifikacija materinstva, žene-majke, lepote žena i njihove lojalnosti. Mizoginija je institucionalizovana fobija, koja postoji u svim ljudskim društvima u manje-više sličnoj formi. Prisutna je u najosnovnijim mitovima koji postoje u različitim kulturama i društvima, preindustrijskim civilizacijama, kao i u popularnoj kulturi 21. veka. Ipak, ti pozitivni mitovi postoje samo u funkciji reprodukcije patrijarhata. Paralelno sa njima postoje mnogi negativni mitovi i stereotipi čija je funkcija socijalna marginalizacija žena. To su sledeći mitovi: žene su prljave, opasne, intelektualno i moralno inferiorne. Ti mitovi konstruišu nemoguću situaciju – ambivalenciju koja proizvodi emocionalnu situaciju koju ne možemo opisati racionalnim argumentima. Kod žena proizvodi osećanja nezadovoljstva, emocio-nalne praznine i neuspeha.

Mizoginija je potpuno neosnovan, ali institucionalno podržan strah koji muškarci imaju od žena. Dokaz za to su masovni zločini koje su muškarci kroz celu istoriju vršili protiv žena, a ne žene protiv muškaraca. Drugo, mnogobrojna antropo-loška istraživanja nisu mogla da dokažu postojanje paralelnog fenomena – mizandrije (žensku mržnju prema muškarcima). Taj fenomen je relativno redak i nije institucionalno podržan. Sledeći ekonomski podaci potvrđuju postojanje i uticaj mizogonije: ženski rad predstavlja 2/3 svih radnih sati na svetu, za koje žene primaju 1/10 svih svetskih prihoda. Žene imaju u vlasništvu 1/100 svetskog bogastva. U razvijenim zemljama je procena da besplatan ženski rad predstavlja od 40 do 50% BNP. Žene i njihovi resursi su eksploatisani, a to sve je moguće uz pomoć simboličnih, diskursivnih institucionalnih praksi i kroz konkretne prakse različitih aktera koji prozvode mizoginiju. Mizoginija proizvodi sistem dominacije nad ženama, uz čiju pomoć se kontroliše seksualnost žena, eksploatišu njihovi resursi, a one same postaju aktivni agenti patrijarhalnih matrica. Žene su kroz istoriju zbog mizoginije patile, ali se i prilagođavale ili je interiorizovale. To je bio generalni način za ophođenje sa mizoginijom. Izbor između pobune i patnje nije samo ili nije uopše stvar ličnog izbora nego stvar strukturalnih faktora u konkretnom društvenom kontekstu.

Kao neophodan činilac za promenu društvene situacije knjiga promoviše rodnu analizu, koja se ne fokusira samo na otkrivanje rodno definisanog ponašanja već i na rodno definisane odnose. Za razumevanje marginalizacije žena nije samo neophodno da se pitamo kakve su društveno konstruisane uloge i ko šta radi u društvu, nego ko donosi odluke, u odnosu na koga i ko raspolaže sredstvima u nekom društvu. Da bi žene promenile temeljne društvene odnose moraju da stiču saznanja o svojim pravima, da izgrade/učvrste ženski pokret na lokalnom i globalnom nivou i da pridobiju na svoju stranu saveznike – muškarce, kojima je u interesu da se za ukupnu dobrobit čovečanstva iskoriste i ženski potencijali znanja, vizionarstva, liderstva i kreativnosti, koji su do sad bili zapostavljeni.

Kao neophodno za društvenu promenu ova knjiga takođe poziva ka stvaranju znanja o ženama na polu-periferiji Evrope. Urednica kaže da postoji vakuum autorefleksivnosti u društvima na „polu-periferiji“ u kontrastu sa „centrom“, gde se znanje producira i dalje distribuira kroz epistemološke i filozofske procese. Produkcija znanja je stvar politike – i ključno pitanje je ko ima pristup definisanju, oblikovanju i legitimizaciji sistema znanja u određenoj kulturi? Žene su mnogo manje prisutne u znanosti od muškaraca, na hierarhijski višim pozicijama ima više muškaraca od žena, žene su najviše zastupljene u oblastima koje se smatraju najbližim njihovim rodnim ulogama i u oblastima gde je najmanje sredstava a njihov status najneprivilegovaniji.

Ova knjiga predstavlja izazov postojećem sistemu znanja. Urednica je načinila odličnu koherentu celinu iz tekstova četrdeset autorki i autora o različitim temama vezanim za pitanje roda i mizoginije - fokusirali su se na istorijsko prisustvo mizoginije u Srbiji, značaj jezika, reprodukciju rodnih stereotipa, nasilje prema ženama, žene u kulturi, konstrukciju identiteta, tela. Neki od tekstova su posvećeni manje ili više poznatim ženama u istoriji Srbiji koje se nisu uklapale u društveno konstruisane modele njihovog vremena i o ženama koje su započele sa organizovanjem ženskih asocijacija u Srbiji, i takođe pojavama mizoginije u Srbiji i u sadašnjosti. Neki autori su pisali o neprisutnosti žena u etabliranoj srpskoj literaturi i pitanjima ženske poezije i literature. Autori i autorke su uspešno istraživali ključna mesta konstruisanja roda – patrijarhalnu porodicu, medije, literaturu, jezik, istoriju, religiju, popularnu kulturu. Predstavili su poziciju dvojno margi-nalizovanih grupa žena u društvu – starih žena, alkoholičarki, partnerki alkoholičara, lezbejki i Romkinja. Na žalost, niko se u knjizi ne bavi posebno pitanjima i položajem seoskih žena, koje predstavljaju jednu važnu i posebno osetljivu društvenu grupu u svim zemljama u tranziciji. Njihovo odsustvo dokazuje njihovu društvenu nemoć ali, takođe, pokazuje da postoje i periferije polu-periferije kojih bi morali biti više svesni.

Inače, knjiga, koja je objavljena samo na srpskom jeziku, uspešno upućuje izazov mizoginiji svojim multidisciplinarnim pristupom i afirmacijom drugačije perspektive.

 

Bojana Balon