Smiljana Antonijević Beograd

Izvorni naučni članak UDK: 316.353 Primljeno: 15.02.1999.

VIRTUELNE ZAJEDNICE I DRUŠTVENI ODNOSI NA INTERNETU

Virtual Communities and Social Relationships in Internet

ABSTRACT Computer mediated communication has significantly affected the nature of social life and social interaction at the end of the 20th century. Via the Internet, global computer network, specific social groups, called virtual communities, have been formed in cyberspace. In this paper, some of the main characteristics of virtual communities and the implications of their development on traditional social life are explored. The analysis of these groups is based on Tönnies’s theory of the pre-industrial Gemeinschaft and industrial Gesellschaft. Virtual communities are thus observed as a type of social organization characterizing the postindustrial era.

KEY WORDS Internet, computer mediated communication, social interaction, virtual communities, postindustrial era

APSTRAKT Razvojem kompjuterske tehnologije stvoren je virtuelni svet koji »živi« na Internetu, globalnoj računarskoj mreži. Kompjuterskom komunikacijom »žitelji« virtuelnog sveta ostvaruju specifičnu društvenu interakciju i uspostavljaju virtuelne društvene odnose. Jedan od oblika socijalnog života na Internetu su društvene grupe stvorene u sajber-prostoru, koje se najčešće nazivaju virtuelnim zajednicama. U ovom radu prikazane se neke od osnovnih karakteristika tih zajednica i implikacija koje njihovo postojanje može imati na tradicionalni društveni život. Na osnovu Tönniesove distinkcije preindustrijskog Gemeinschafta i industrijskog Gesellschafta, virtuelne zajednice su sagledane kao tip zajednice koji karakteriše postindustrijsku eru.

KLJUČNE REČI Internet, kompjuterska komunikacija, društvena interakcija, postindustrijska era

Kompjuterska komunikacija i celokupna sajber-kultura[1] možda jasnije od drugih naučnih dostignuća pokazuju nerazdvojivu povezanost tehnologije i društva. Omogućavajući specifičnu društvenu interakciju miliona ljudi iz čitavog sveta, te stvaranje virtuelnih identiteta, socijalnih odnosa i zajednica – kompjuterska tehnologija i komunikacija dotakle su osnovne elemente društva, pokazujući u kolikoj meri tehnologija nastala na određenom stupnju kulturnog razvoja može uzvratno uticati na razvoj društva i kulture. Američki antropolog Arturo Escobar ističe da su novi pravci proučavanja tehnologije u društvenim naukama značajno promenili konvencionalno shvatanje ove oblasti. »U konvencionalnim pristupima tehnologija je usko identifikovana sa oruđima ili mašinama. [...] Kao oblik ‘primenjene nauke’, tehnologija je smatrana nezavisnom od društva i vrednosno neutralnom.« (Escobar, 1994: 211). Escobar naglašava da je šezdesetih godina ovog veka svest o negativnim efektima nuklearne i industrijske tehnologije dovela do preispitivanja tradicionalnog pogleda na nauku i tehnologiju kao na nezavisne od društveno-istorijskog i političkog konteksta, te se započelo sa uporednim proučavanjem nauke, tehnike i društva.

Ovakva vrsta uporednih proučavanja poslednjih godina je usmerena na virtuelni svet koji je nastao i »živi« posredstvom globalne kompjuterske mreže, Interneta. Internet je proizašao iz kompjuterske mreže koju je 1960. godine za vojne potrebe formiralo američko Ministarstvo odbrane. Osamdesetih godina američka Nacionalna fondacija za nauku organizovala je i razvila ovu mrežu kao univerzitetsku, da bi povezivanjem sve većeg broja kompjuterskih sistema širom sveta i komercijalizacijom tokom devedesetih Internet dobio svoj sadašnji oblik. Razvoj kompjuterske tehnologije omogućio je da personalni računari i pristup Internetu postanu široko dostupni, zahvaljujući čemu u poslednjih desetak godina milioni ljudi svakodnevno »surfuju« ovom mrežom.[2] Internet je postao značajan izvor informisanja, jer se pomoću velikih pretraživača kao što su »Yahoo« ili »Alta Vista« može doći do velikog broja podataka.[3] Međutim, pažnju naučnika humanističke provinijencije prvenstveno zaokuplja činjenica da se posredstvom Interneta i kompjuterske komunikacije ostvaruje specifična društvena interakcija i uspostavljaju društveni odnosi. Istraživanja pokazuju da se Internet, iako je zamišljen kao baza podataka i izvor informisanja, najčešće koristi za komunikaciju i socijalnu interakciju.[4]

I

Komunikacija posredstvom kompjutera (engl. computer mediated communication) omogućava korisnicima Interneta da međusobno kontaktiraju na nekoliko načina: a) dopisujući se putem elektronske pošte (e-mail); b) razmenjujući poruke u konferencijama; i c) stupajući u interaktivni razgovor – čet (engl. chat, »ćaskati«). Ova tri osnovna načina kompjuterske komunikacije spadaju u tekstualnu elektronsku komunikaciju. Posredstvom e-maila korisnici razmenjuju elektronska pisma, u kompjuterskim konferencijama pišu svoje i čitaju poruke drugih korisnika u vezi sa određenim temama, dok u četu umesto izgovaranjem »razgovaraju« ispisivanjem reči. Usavršavanjem računarske tehnologije ova komunikacija je dobila i audio-vizuelnu komponentu (pomoću kompjuterskih mikrofona korisnici Interneta mogu zaista razgovarati, odnosno čuti jedan drugog, dok im kompjuterske kamere omogućavaju i da se vide), ali ovakva komunikacija iz finansijskih razloga za sada nije dostupna širem krugu korisnika. Zbog toga se pod kompjuterskom komunikacijom još uvek podrazumeva tekstualna komunikacija.

Od pomenute tri vrste kompjuterske komunikacije najveću pažnju privlači čet, jer je, kao najdirektnija komunikacija koju većina korisnika može na mreži da ostvari, čet osnova za uspostavljanje društvenih odnosa i formiranje društvenih grupa on-lajn (engl. on-line).[5] Kako su virtuelne društvene grupe osnovna tema ovog rada, čet će biti prikazan detaljnije nego druge vrste kompjuterske komunikacije.

Za stupanje u ovu vrstu razgovora potrebno je preduzeti nekoliko postupaka.

a) Pre svega treba odabrati na Internetu kanal konstruisan za interaktivni razgovor. Takvih kanala ima više stotina i moguće im je, najčešće besplatno, u bilo koje vreme pristupiti iz bilo kog kraja sveta. U nekima od ovih kanala unapred su označene teme o kojima bi trebalo razgovarati, tako da korisnici mogu izabrati čet-kanal u skladu sa svojim interesovanjima. Teme su izuzetno šarolike i variraju od najužih (npr. tema jednog kanala su teme i likovi iz poznate naučnofantastične srije »Zvezdane staze«) do znatno širih (kanali sa nazivom »politika«, »poezija« i drugo). Postoje kanali usmereni prema određenim starosnim grupama (nazivi su »30«, »40«, itd.) kao i prema stanovnicima ili ljubiteljima pojedinih zemalja (»Francuska«, »Velika Britanija«, itd.). Unapred označena tema za korisnike predstavlja neku vrstu garancije da će sresti ljude istih interesovanja.[6] Veliki je i broj kanala kod kojih ne postoji unapred određena tema.

b) Nakon što je kanal odabran treba se prijaviti za ulazak u čet. Korisnik se prijavljuje upisivanjem svog korisničkog imena, odnosno kompjuterskog nadimka.[7] Pri svakom ulasku u čet moguće je prijaviti se pod drugim imenom (npr. na svakih nekoliko sekundi može se izlaziti iz četa i vraćati se pod drugim imenom). Prepreka se može pojaviti jedino ukoliko je već neko prijavljen pod tim imenom, jer se u četu ne mogu istovremeno nalaziti dva korisnika koja su odabrala isti nadimak.

c) Kada server prihvati upisani nadimak, korisnik ulazi u čet. Svako od korisnika koji su u tom momentu već u četu dobija obaveštenje da je stigao novi sagovornik, tako što mu na monitoru bude ispisana rečenica poput »(ime korisnika) has joined channal« (»...se priključio«). Isti je slučaj i kada neko napušta čet. Svaki od korisnika dobija informaciju: »(ime korisnika) has left channal« (»...se isključio«). Novopridošli korisnik dobija obaveštenje o potencijalnim sagovornicima pomoću liste sa ispisanim imenima, odnosno nadimcima, svih korisnika koji su u tom momentu u četu.

Nakon ulaska u čet može se započeti razgovor koji je, zapravo, razmenjivanje pisanih poruka. Četovati se može javno, što znači da svi trenutni učesnici mogu da pročitaju poslatu poruku, ili privatno, pri čemu se poruka pojavljuje samo na monitoru korisnika kome je upućena. Poruka se na sagovornikovom monitoru pojavljuje najčešće u istoj sekundi kada je poslata, premda je, zavisno od kvaliteta modemske veze, moguće da putuje i malo duže. Upravo zbog takve mogućnosti trenutne razmene poruka čet je najdirektnija vrsta kompjuterske komunikacije.

Treba još reći da je najveći deo čet-kanala u okviru anglosaksonskih servera, zbog čega su sve komande potrebne za učestvovanje u razgovoru (npr. connect – uključi se ili disconnect – isključi se) i sva obaveštenja (poput pominjanih o dolasku i odlasku korisnika) na engleskom jeziku. Takođe, kako u četove dolaze korisnici iz svih delova sveta, engleski se, kao neozvaničeno oficijelni jezik međunarodne komunikacije, uglavnom koristi i u ovoj vrsti razgovora.

II

Kompjuterskom komunikacijom korisnici Interneta stupaju u društvenu interakciju, ostvarujući prijateljske, ljubavne, pa i seksualne sajber-odnose.[8] Socijalna interakcija na globalnoj mreži može, osim interpersonalnog, imati i vid šireg povezivanja većeg broja korisnika. Društvene grupe koje nastaju povezivanjem ljudi u sajber-prostoru nazivaju se virtuelnim zajednicama. Ovakvo označavanje virtuelnih društvenih grupa popularizovao je Howard Rheingold, koji je 1988. godine objavio članak, a 1993. godine i knjigu pod nazivom Virtuelne zajednice. U vezi sa definisanjem on-lajn društvenih grupa među naučnicima postoje nesuglasice, ali je termin »virtuelna zajednica« uglavnom postao opšteprihvaćen.

Virtuelne zajednice Rheingold definiše kao »kulturne skupine koje nastaju onda kada se dovoljno ljudi dovoljno često susreće u sajber-prostoru« (Rheingold, 1992: 1). Slična je i definicija Alana Kazleva: »Digitalna zajednica se formira kada se grupa ljudi priključuje na isti kanal kako bi četovali jedni sa drugima« (Kazlev, 1997: 3). Suština formiranja ove vrste zajednica je u tome da korisnici svesno dolaze na određeni čet-kanal da bi se tu susreli sa određenim ljudima i sa njima komunicirali.[9] Korisnik se, nakon što pronađe kanal i osobe sa kojima mu je prijatno, ubuduće priključuju toj grupi, i na taj način se stvara krug on-lajn poznanika koji formiraju virtuelnu zajednicu. Anne Beamish podseća da se u čet-kanal, odnosno sajber-zajednicu koja se formira, ljudi okupljaju da bi diskutovali o određenim temama, od akademskih istraživanja do hobija, i naglašava da te ljude povezuju zajednička interesovanja (Beamish, 1995: 1). On-lajn zajednice nemaju geografske granice i u njima mogu učestvovati ljudi iz svih delova sveta, te se često naglašava da to nisu zajednice zajedničke lokacije, već zajedničkih interesovanja. Pojedinac može pripadati velikom broju takvih zajednica.

Kao bitnu karakteristiku on-lajn društvenih grupa treba naglasiti fluidnost virtuelnog identiteta njihovih članova. Učesnici u kompjuterskoj komunikaciji »sakriveni« su iza svojih računara, usled čega sve informacije o sagovorniku, uključujući i one osnovne, u realnom životu lako uočljive (pol, starost, rasa) mogu biti dobijene jedino od sagovornika i ne mogu biti proverene. U sajber-svetu čovek je ono što o sebi ispriča, te ovaj svet omogućava upuštanje u »igre identiteta«. Ličnost koja je u jednom momentu stvorena može se ne samo slobodno kreirati, već i sa istom takvom slobodom neprestano menjati. Dovoljno je prijaviti se pod novim korisničkim imenom, i čovekov sajber-život kreće iz početka. Treba naglasiti da se ova mogućnost retko zloupotrebljava drastičnim »korekcijama« identiteta, već je češće prikazivanje u »boljem svetlu«.

Istraživanja pokazuju da u virtuelnim zajednicama, baš kao i u realnim, kontakt najbrže i najlakše uspostavljaju ekstrovertne osobe. Biti primećen u četu prilično je jednostavno – dovoljno je slati poruke koje na neki način privlače pažnju. Biti primećen, međutim, ne znači automatski i biti prihvaćen. Prvi uslov za »učlanjivanje« u određenu virtuelnu zajednicu je dovoljno često posećivanje čet-kanala u kome ona postoji, dok dalji intenzitet i kvalitet komunikacije zavisi od lične inicijative. Stepen prihvaćenosti može da se menja i u zavisnosti od karaktera zajednice, jer su i u sajber-svetu neke grupe zatvorenije od drugih.

Po mišljenju Alana Kazleva, svaka virtuelna zajednica razvija sopstvenu, specifičnu kulturu po kojoj se razlikuje od drugih zajednica te vrste (Kazlev, 1997: 2). Bez obzira na to da li ćemo se složiti ili nećemo da u ovom slučaju može biti upotrebljen termin »kultura«, možemo konstatovati da se virtuelne zajednice zaista međusobno razlikuju. Njihov karakter diktiran je već samom temom (odnosno nepostojanjem teme) čet-kanala u okviru koga postoje. Različite teme privlače i različite korisnike, tako da se populacije sajber-zajednica razlikuju najpre po svojim interesovanjima, a u skladu sa njima često i po starosnoj, polnoj, obrazovnoj i etničkoj strukturi.

U većem delu čet-kanala, pa samim tim i u sajber-zajednicama koje se formiraju, ustanovljena su određena pravila koja je potrebno poštovati, i to je još jedan od elemenata međusobne različitosti ovih grupa. Pravila su uspostavljena od administratora servera i najčešće podrazumevaju zabranu: vulgarnog izražavanja; rasne, verske, polne i drugih vrsta diskriminacije; vređanja ostalih učesnika četa; »preplavljivanja« ekrana porukama[10]. Osim ovih osnovnih pravila koja postoje na većini kanala, često se uspostavljaju i specifična. Njihove odlike zavise od karaktera četa – logično je da će se pravila »Hrišćanskog« kanala razlikovati od onih uspostavljenih u »Hot Houseu«. Postoje i kanali čije je pravilo da nema pravila. Za obezbeđivanje poštovanja uspostavljenih pravila i nadgledanje i sankcionisanje ponašanja u četu obično su zadužene dve vrste kontrolora: supervizori – zaposleni u sistemu i »policajci« – volonteri iz redova korisnika. Ponuda za obavljanje uloge »policajca« uglavnom se smatra čašću. Korisniku koji krši pravila kontrolori najpre upućuju opomene, a zatim ga, ukoliko se na te opomene ogluši, isključuju iz četa. U drastičnim slučajevima ovo isključenje je trajno. Osim ovih sistemskih pravila postoje i ona koja uspostavljaju sami korisnici, pripadnici sajber-zajednica. To su nepisana pravila koja, kao i formalna, uspostavljena u serveru, mogu varirati od zajednice do zajednice, u zavisnosti od karaktera grupe. Skup tih nepisanih i neformalnih pravila predstavlja specifičnu etiku kompjuterske mreže i najčešće se tako i naziva – »netika«.

Značajna distinktivna karakteristika sajber-kulture u odnosu na realnu kulturu, ali i jedan od elemenata razlikovanja zajednica unutar sajber-prostora, jeste jezik kompjuterske komunikacije. Osnovni elementi tog jezika su skraćenice i oznake za osećanja. Skraćenice su neizostavni deo svih četova, a nastaju iz potrebe da se ovaj tekstualni razgovor po brzini što više približi govornom. Početnicima u on-lajn komunikaciji može biti teško da se uključe u takvu vrstu razgovora i da, dok ne ovladaju jezikom, uopšte shvate šta im neko »govori«. Kako se četovanje uglavnom odvija na engleskom jeziku, i skraćenice su tome prilagođene. One se najčešće odnose na standardne informacije vezane za upoznavanje – WRUF je skraćenica za pitanje »Odakle si?« (Where are you from?), M/F za pitanje o polnoj pripadnosti (Mail or Female?) ili uobičajene fraze – BBL za »Vraćam se kasnije« (Be back later), SY za »Vidimo se« (See you) itd. Iako su skraćenice koje se koriste u on-lajn komunikaciji uglavnom standardizovane, one mogu i znatno varirati od zajednice do zajednice, što korisnicima naviklim na skraćenice jednog četa otežava sporazumevanje pri prelasku u drugi. Sastavni deo on-lajn jezika su i oznake za osećanja (engl. emoticons). U tekstualnoj kompjuterskoj komunikacije emocije se ne mogu izraziti nikako drugačije osim rečima ili znakovima, te su oznake za osećanja način prenošenja emocija u tekst. Koristeći znake koji postoje na tastaturi, učesnici u kompjuterskoj komunikaciji stvaraju vizuelne izraze osećanja. Poznate oznake ove vrste su: »smajl« – :) – za radost i »kontrasmajl« – :( – za tugu. Oznakama za osećanja korisnici Interneta ne izražavaju samo emocije, već i radnje. Na primer, ako nekome želite da uputite sajber-poljubac, u određenim četovima, tj. sajber-zajednicama, to možete učiniti ispisivanjem slova »X«. Međutim, ako se nalazite u četu u kome »X« ima drugačije značenje od onog na koje ste navikli, može vam se dogoditi da vaš prijateljski gest bude pogrešno protumačen. Oznake za osećanja imaju još jednu bitnu funkciju, a to je da spreče nesporazume koji mogu nastati usled toga što »nevidljiva« kompjuterska komunikacija isključuje neverbalnu komunikaciju. Na primer, učesnici u ovoj vrsti razgovora ne mogu na osnovu intonacije ili izraza lica da zaključe kada sagovornik govori ozbiljno, a kada se šali, ali će im »smajl« na kraju rečenice jasno označiti da je u pitanju šala.

U vezi sa različitostima virtuelnih zajednica treba pomenuti i nezobilazni tehnički element, odnosno činjenicu da se serveri, pa shodno tome i četovi i zajednice, međusobno razlikuju po digitalnoj konfiguraciji. Tehnologija privatnih razgovora, na primer, može od servera do servera biti potpuno drugačija. Usled toga se dešava da korisnik koji je u određenom serveru ovladao jednom vrstom tehnologije vođenja privatnih razgovora pri prelasku na drugi server ne može da se snađe dok ga neko od »lokalnih« korisnika ne uputi. Ovladavanje tehnologijom novog servera često se poredi sa učenjem stranog jezika ili »tumaranjem« po nepoznatom gradu.

III

Socijalne grupe nastale društvenom interakcijom u sajber-prostoru izazivaju mnoge dileme i nesuglasice naučnika. Početna dilema je da li se ova specifična vrsta društvenih tvorevina može nazvati zajednicom. Pojam zajednice, međutim, i bez prefiksa »sajber« u nauci je različito definisan. Robin Hamman ističe da je analizom 94 sociološke definicije tog pojma ustanovljen samo jedan zajednički element – pojam »zajednica« odnosi se na ljude (Hamman, 1997: 1). Anne Beamish podseća na dva uobičajena shvatanja ovog pojma, koja izražavaju materijalnu i simboličku dimenziju zajednice. Kod prvog shvatanju naglasak je na materijalnoj dimenziji – prostoru (zajednicu čini grupa ljudi koji žive na određenom prostoru i povezani su fizičkom blizinom) dok je kod drugog shvatanja naglasak na simboličkoj dimenziji – interesovanjima (zajednica je društvena grupa čiji članovi dele zajednička interesovanja, bez obzira da li su ona društvena, religijska, profesionalna i sl.) (Beamish, 1995: 1). Društvene grupe u sajber-prostoru formiraju se upravo na osnovu zajedničkih interesovanja, te Anne Beamish zaključuje da one pripadaju tipu zajednica kod kojih je naglasak na simboličkoj dimeniziji. Ipak, Beamish naglašava da se i pored svesti o značaju simboličke dimenzije prostorna blizina još uvek smatra uslovom neophodnim za postojanje zajednice. Ona, međutim, ističe da pojam dostupnosti, pre nego fizička blizina, postaje sve značajniji aspekt prostora (Beamish, 1995: 1). Na osnovu ovakvog shvatanja može se reći da virtuelne zajednice imaju i prostornu dimenziju, jer iako su njihovi članovi geografski međusobno udaljeni, virtuelni prostor u kome se okupljaju svima im je podjednako dostupan.[11] Jan Fenerback i Brad Thompson smatraju da je sa pojavom postindustrijskog društva došlo do promene u shvatanju pojma zajednice, kao što se u skladu sa Tönniesovom distinkcijom Gemeinschafta i Gesellchafta pojam zajednice u industrijskom društvu promenio u odnosu na preindustrijsko. Na osnovu ispitivanja u postindustrijskom društvu, ističu ovi autori, može se reći da se zajednica sastoji od sledećih elemenata: društvene interakcije, zajedničkog sistema vrednosti i zajedničkog sistema simbola (Fenerback i Thompson, 1995: 6). Kako u socijalnim grupama formiranim u sajber-prostoru društvena interakcija nesumnjivo postoji, iako ostvarena tekstualnom kompjuterskom komunikacijom, kao što postoje i zajednički sistem vrednosti (netika) i zajednički sistem simbola (skraćenice i oznake za osećanja), ove grupe mogu se označiti kao specifične zajednice postindustrijske ere.

Problem definisanja, međutim, nije jedini koji u vezi sa virtuelnim zajednicama izaziva nesuglasice naučnika. Veća pažnja u naučnim raspravama je posvećena pitanju kvaliteta ove vrste društvenog povezivanja, kao i implikacijama koje postojanje virtuelnih zajednica može imati na realni društveni život. U vezi sa ovim pitanjima izdvajaju se dva oprečna naučna shvatanja, od kojih jedno zastupaju kritičari, a drugo pristalice virtuelnih zajednica.

Virtuelne društvene grupe McClellan naziva pseudozajednicama, tvrdeći da one stvaraju samo iluziju socijalnog povezivanja (nav prema: Fenerback i Thompson, 1995: 12). Pripadnici organizacije »Critical Art Ensemble« (CAE) smatraju sajber-zajednice marketinškim trikom kopjuterskih korporacija (CAE, 1995: 8). Prepoznajući otuđenost ljudi u savremenom svetu, korporacije poput IBM ili »Microsofta« zloupotrebile su neodređenost pojma »zajednica« i svojim korisnicima ponudile virtuelne zajednice kao »lek«, smatraju pripadici CAE. Međutim, »to što neko želi da ostane u kući ili kancelariji, i ljudski kontakt odbaci zarad iskustva tekstualne komunikacije, može samo biti simptom narastajućeg otuđenja, a ne lek protiv njega«, kažu članovi ove organizacije (CAE, 1995:8). Grupa naučnika sa Carnegie Mellon Univerziteta (Kraut et al., 1998) na osnovu svog proučavanja kompjuterske društvene interakcije zaključuje da se u sajber-svetu socijalni odnosi retko ostvaruju i da oni koji su uspostavljeni spadaju u grupu slabih društvenih veza. Ovi autori ističu da je svega nekoliko od 169 ispitanika obuhvaćenih njihovim istraživanjem uspostavilo na mreži društvene odnose, a kao primer navode da je kontakt koji je jedna od njihovih ispitanica uspostavila podrazumevao razmenjivanje uzoraka za rukavice na on-lajn kanalu za štrikanje, dok je jedan ispitanik posredstvom mreže razmenjivao viceve (Kraut et al., 1998).

Nasuprot tome, rezultati istraživanja Malcolma Parka i Cory Floyda pokazuju da je uspostavljanje ličnih odnosa posredstvom Interneta često – 60,7 odsto od 167 njihovih ispitanika ostvarilo je na mreži personalne odnose (Park i Floyd, 1996: 1). Takođe suprotno naučnicima sa Carnegie Mellon Univerziteta, Howard Rheingold o vezama uspostavljenim on-lajn govori kao o dubokim društvenim odnosima. »Jedan sam od mnogih«, kaže ovaj autor, »koji su svojim prilozima sakupili hiljade dolara za on-lajn prijatelja čiji se sin borio sa leukemijom, i za drugog on-lajn prijatelja koji se oporavljao nakon operacije raka, kao i za prijateljicu kojoj je bolest otežala rad i kretanje u njenom nezdravom stanu. To nije bio samo novac. Ljudi su donosili obroke. Kuvali i čistili. Pomagali u pakovanju i selidbi.« (Rheingold, 1998: 2) Rheingold ističe da se članovi virtuelnih zajednica susreću on-lajn kako bi radili sve ono što ljudi inače rade kada su zajedno, u fizičkom svetu, i dodaje da je jedina, premda očigledna, razlika u tome što članovi on-lajn zajednica komuniciraju pomoću reči na kompjuterskim ekranima.[12] U sajber-zajednicama, kaže Rheingold, ljudi ćaskaju i svađaju se, razmenjuju znanja, prave planove, ogovaraju, zaljubljuju se, flertuju, stiču i gube prijatelje, itd. (Rheingold, 1992: 1). Ovaj autor, međutim, naglašava da je na mreži video i ponašanje koje obeshrabruje, odnosno da je bio svedok i meta zlobnih promena ličnosti.[13] Mogućnost uspostavljanja iskrenih i dubokih međuljudskih odnosa na mreži Rheingold dovodi u pitanje upravo u vezi sa ovim problemom, ali konstatuje da laži i prevare nisu specifičnost Interneta, već kompjuterska komunikacija samo nudi nove načine prevare.

Alan Kazlev smatra da sumnja u mogućnost uspostavljanja društvenih odnosa bez fizičkog kontakta potiče od nedostatka razumevanja: »Virtuelna zajednica je nešto što autsajder jednostavno ne može razumeti. Kritičari ideje o digitalnoj zajednici su oni koji se uopšete nisu potrudili da je iskuse. Kao i sa svim ostalim, nemoguće je razumeti nešto dok se u to ne upustite« (Kazlev, 1997: 2). Kazlev napominje da neki od korisnika dolaze u čet, odnosno u određenu virtuelnu zajednicu, svakog dana i ostaju uključeni satima, zahvaljujući čemu se razvija čvrst osećaj zajedništva. »Četeri entuzijasti«, kako ih naziva ovaj autor, ostaju uključeni u određeni kanal čak i kada zapravo nisu prisutni. Oni ponekad menjaju svoje korisničko ime dodavanjem sufiksa kao što su »zauzet«, »odsutan«, »jedem«, »tuširam se«, kako bi naznačili ono što u tom momentu rade u realnom životu. »Ostajući konstantno uključeni u kanal, ovi korisnici potvrđuju svoj identitet žitelja određene virtuelne zajednice.«, zaključuje Kazlev (Kazlev, 1997: 7).[14]

Kada je reč o uticaju virtuelnih zajednica na realni društveni život, stavovi naučnika se takođe razlikuju. Podsećajući da se virtuelne zajednice formiraju kao grupacije pojedinaca povezanih zajedničkim interesovanjima, Jan Fenerback i Brad Thompson ističu da one vode društvenom povezivanju samo utoliko što umesto atomizovanih pojedinaca stvaraju atomizovane zajednice, te je njihov efekat na širu društvenu koheziju negativan (Fenerback i Thompson,1995: 16). Fenerback i Thompson smatraju da kompjuterska komunikacija u celini vodi dezintegraciji društva, i to kroz novu vrstu društvene diferencijacije. Ovi autori naglašavaju da je učešće u kompjuterskoj komunikaciji dvostruko uslovljeno: najpre finansijskim mogućnostima kupovine kompjutera i pristupa Internetu, zatim intelektualnim mogućnostima, odnosno tehnološkim znanjem i sposobnošću da se shvati rečnik kompjuterske komunikacije. Fenerback i Thompson zaključuju da razvoj kompjuterske tehnologije rezultira stvaranjem nove klase, informatičke elite, koja sačinjava specifičnu »plemensku zajednicu«, suprotstavljenu »informatičkoj sirotinji«. Fenerback i Thompson zbog toga smatraju da su virtuelne zajednice predodređene društvene grupe u kojima istinski osećaj jednakosti neće biti proveren sve dok tehnologija ne postane široko dostupna. »Moramo priznati«, ističu ovi autori, »da su postojeće virtuelne zajednice u svom osnovnom značenju klasni fenomen Nove Klase informatičke elite« (Fenerback i Thompson, 1995: 12). Tvrdnju Fenerbacka i Thompsona da u kompjuterskoj komunikaciji učestvuje isključivo bogatiji i obrazovaniji deo populacije statistika delimično potvrđuje. Prema podacima Katza i Aspdena, 66 odsto dugogodišnjih korisnika Interneta iz SAD je »veoma dobro obrazovano«, dok je 59 odsto »veoma imućnih«. Njihovi podaci pokazuju i da Internet postaje pristupačniji, jer je među skorašnjim korisnicima 50 odsto visokoobrazovanih i 49 odsto imućnih. Značajno je takođe da u grupi onih koji ne koriste Internet nisu statistički utvrđene znatne obrazovne i finansijske razlike (Katz i Apsden, 1997). Fenerback i Thompson ipak upozoravaju da »ako znatan deo populacije počne da stvara društvene odnose na kompjuterskoj mreži, tada će ostatak populacije, čak i ako je to manjina, biti onemogućen da učestvuje u svim aspektima društva, već će moći samo manje-više bezazleno da posmatra aktivnosti korisnika kompjutera« (Fenerback i Thompson, 1995: 14). Rezultat razvoja virtuelnih zajednica će, zaključuju ovi autori, biti taj da će hegemonistička kultura zadržati svoju dominaciju. Ovaj cilj, kažu Thompson i Fenerback, postiže se zahvaljujući tome što virtuelne zajednice imaju katarzičnu ulogu, odnosno, umesto istinskog učestvovanje u društvenom životu pružaju ljudima osećaj uključenosti (Fenerback i Thompson, 1995: 18).

Howard Rheingold smatra da virtuelne zajednice nastaju kao odgovor na »glad za zajedništvom« koja prati dezintegraciju društvenih zajednica u realnom svetu i čet-kanale posmatra kao substituciju »trećeg mesta« (Rheingold, 1992: 4)[15]. Stvaranje sajber-zajednica Rheingold naziva novom društvenom revolucijom i smatra da njeni efekti mogu biti pozitivni. On kaže da je način na koji ljudi koriste kompjutersku komunikaciju ukorenjen u čovekovim potrebama i dodaje: »Ako virtuelne zajednice odgovore na duboke i nužne čovekove potrebe, umesto da se samo poigraju ljudskim slabostima kao fliperom ili ‘pekmenom’, današnje male on-lajn enklave mogu u narednih dvadeset godina prerasti u mnogo veće grupacije. Način na koji nekolicina nas sada živi može postati način na koji će u narednim decenijama živeti veći deo populacije« (Rheingold, 1992: 1). Pristalice virtuelnih zajednica, uključujući i Rheingolda, smatraju da »nevidljivost« kompjuterske komunikacije omogućava prevazilaženje potencijalnih rasnih, polnih ili generacijskih razlika, čime se, uz evidentno prevladavanje geografske udaljenosti, stvaraju mogućnosti za šire povezivanje većeg broja ljudi. Među apologetima sajber-kulture mogu se čuti i ideje o tome da će posredstvom Interneta biti stvorena globalna svetska zajednica koje će po svojoj demokratičnosti i slobodoumlju biti naprednija od bilo kog realnog društva. Takve ideje izražene su u poznatoj »Deklaraciji o nezavisnosti sajberspejsa«.

U vezi sa uticajem virtuelnog društvenog života na tradicionalni društveni život oprečna su ne samo mišljenja naučnika, već i rezultati empirijskih istraživanja. Naučnici sa Carnegie Mellon Univerziteta (Kraut et al., 1998) uticaj učestvovanja u kompjuterskoj komunikaciji analizirali su na uzorku od 169 ispitanika koji pre početka istraživanja nisu koristili Internet (većina nije imala ni kompjuter) već su im računar i pristup globalnoj mreži bili obezbeđeni kako bi mogli da učestvuju u ovom istraživanju. Društveni život i i psihičko stanje ispitanika bili su analizirani pre početka njihovog učestvovanja u kompjuterskoj komunikaciji, zatim godinu ili dve nakon uključenja u mrežu. Rezultati su pokazali da je kod ispitanika, nakon što su počeli da koriste Internet, došlo do redukcije kontakta sa članovima porodice, te da se krug njihovih »stvarnih« prijatelja smanjio. Istovremeno, kod ispitanika se pojačao osećaj usamljenosti i depresije u odnosu na pred-Internet period. Kako je analizom ustanovljeno da početno psihičko stanje, odnosno eventualna usamljenost ili depresivnost ispitanika, nije uticalo na kasnije korišćenje Interneta, zaključeno je da učestvovanje u kompjuterskoj komunikaciji uzrokuje takvo psihičko stanje, a ne obrnuto. Ovi naučnici konstatuju da rezultati njihovog istraživanja daju konzistentnu sliku o posledicama upotrebe Interneta, odnosno o istovremenom opadanju učešća u društvenom životu i porastu osećanja usamljenosti i depresije, ali naglašavaju da u okviru svog istraživanja nisu uspeli precizno da identifikuju uzroke takvog uticaja. Njihova je pretpostavka, za koju kažu da nema dovoljno dokaza, da su osnovni uzroci to što su korisnici vreme koje posvećuju Internetu ranije provodili uključeni u društvene aktivnosti, te što formiranjem virtuelnih odnosa korisnici Interneta snažne društvene veze zamenjuju slabim.

Istraživanje Jamesa Katza i Philipa Aspdena dalo je drugačije rezultate. Ispitujući učestvovanje u društvenom životu ljudi koji koriste i onih koji ne koriste Internet, Katz i Apsden su ustanovili da sudelovanje u kompjuterskoj komunikaciji ne smanjuje učestvovanje u realnom društvenom životu (Katz i Aspden, 1997). Rezultati ovog istraživanja pokazali su da su pripadnici obe grupe u istoj meri participirali u tradicionalnim religijskim i društvenim organizacijama, a da je učešće korisnika Interneta u zabavno-rekreativnim organizacijama bilo veće od učešća nekorisnika. Takođe, korisnici Interneta posvećivali su kontaktu sa prijateljima i članovima porodice isto onoliko vremena koliko i nekorisnici. Ustanovljeno je da 88 odsto korisnika Interneta obuhvaćenih ovim istraživanjem provodi sa članovima porodice isto onoliko vremena koliko su provodili i pre nego što su se uključili u mrežu. Na osnovu ovakvih podataka, Katz i Apsden zaključuju da u svom istraživanju nisu pronašli dokaze da korišćenje Interneta negativno utiče na tradicionalne tipove društvenog angažovanja.

IV

Nastanak sajber-kulture i virtuelnog socijalnog života izazvao je brojne dileme među naučnicima, pa i među samim učesnicima u ovoj vrsti društvene interakcije. »Naše tradicionalne predstave o prostoru, prijateljstvu, ljubavi, seksu (između ostalog), osporene su onime što ljudi rade u sajber-prostoru«, kaže Robin Hamman (Hamman, 1996: 1). Da li je to stvarnost ili zajednička halucinacija, gde se taj svet nalazi, šta ljudi tamo rade i zbog čega – neka su od najvažnijih pitanja koja se u vezi sa sajber-svetom postavljaju. Milioni ljudi danas »žive«u sajber-svetu, pa je potreba da se na ta pitanja odgovori neodložna, zaključuje Hamman (Hamman, 1996: 1).

Virtuelne zajednice su jedna od najznačajnijih i najčešće analiziranih tema u naučnim radovima o sajber-kulturi. Savremena shvatanja pojma »zajednica« omogućavaju da se društvene grupe formirane u sajber-prostoru označe kao specifične zajednice postindustrijske ere. U vezi sa karakterom te vrste zajednica različiti su i stavovi naučnika i rezultati naučnih analiza. Razlog ovome može biti taj što se sajber-svet tek formira, te obrasci ponašanja, sistemi vrednosti, modeli ponašanja nisu konstituisani, već su pitanje izbora svakoga od »žitelja«. Oprečni su i rezultati empirijskih istraživanja o uticaju kompjuterske komunikacije na realni društveni život. S tim u vezi treba naglasiti da je deo populacije koji učestvuje u ovoj vrsti komunikacije još uvek mali[16], te je rano govoriti o uticaju na ukupan društveni život. Svi aspekti tog uticaja moći će da budu sagledani tek kada i ako kompjuterska komunikacija uđe u mainstream, dok se rezultati dosadašnjih istraživanja mogu smatrati značajnim pokazateljem implikacija koje on-lajn komunikacija može imati na društvo. Treba ukazati i na to da su dosadašnja istraživanja o uticaju sajber-komunikacije na realni društveni život vršena samo u SAD. Opšti (odnosno opštiji) zaključci u vezi sa ovim pitanjem ne mogu se izvesti bez istraživanja u drugim društvima. »Ne može se utvrditi u čemu se sastoje osobenosti proučavane vrste pojava koje su u nekom društvu nastale pod uticajem njegove specifične društvene strukture, organizacije i kulture, ako se uporednim putem ne ispita da li se one ne javljaju bez tih osobenosti u društvima s drukčijim društvenim sistemom i drukčijom kulturom« (Milić, 1978: 220).

Literatura

Beamis, Ann (1995): Communities On-Line: Community-Based Computer Networks, on-line edition

Becher-Israeli, Haya (1996): Nick-names, Play and Identity on Internet-Relay Chat, on-line edition

CAE (1995): Utopian Promises – Net Realities, on-line edition

Escobar, Arturo (1994): »Welcome to Cyberia«, Current Anthropology, Vol. 35, No. 3

Facts and Figures, the Internet (1998), on-line edition

Fenerback, Jan i Brad Thompson (1995): Virtual Communities: Abort, Retry, Failure?, on-line edition

Global Internet Statistic (1998), on-line edition

Hamman, Robin (1996): One hour in the World Hot Tub: A Brief Ethnographic Project in Cyberspace, on-line edition

Hamman, Robin (1997): »Introduction to Virtual Community Research and Issue Two of Cybersociology«, Cybersociology, No. 2

Hamman, Robin (1998): Cyberorgasm: Cybersex Amongst Multiple-Selves and Cyborgs in the Narrow-Bandwith Space of America Online Chat Rooms, on-line edition

Katz, James i Philip Aspden (1997): Cyberspace and Social Community Development: Internet Use and Its Community Integration Correlates, on-line edition

Kazlev, Alan (1997): »IRC on Aus Net – an Example of a Virtual Community«, Cybersociology, No. 2

Kraut, Robert, Vicki Lundmark, Michael Petterson, Sara Kiesler, William Scherlis (1998): »Internet Paradox: A Social Technology That Reduces Social Involvement and Psychological Well-Being?«, American Psychologist, Vol. 53, No. 9

Longman Dictionary of Contemporary English (1995), Harlow: Longman Group Ltd.

Milić, Vojin (1978): Sociološki metod, Beograd: Nolit

Park, Malcolm i Kory Floyd (1996): Making Friends in Cyberspace, on-line edition

Rheingold, Howard (1992): Virtual Communities, on-line edition

Rheingold, Howard (1998): The Net Home Study, on-line edition

---

[1] Prefiks »sajber« (engl. cyber) definisan je kao »prefiks povezan sa kompjuterima« (Longman Dictionary, 1995: 341). Ovaj prefiks se upotrebljava u većem delu kovanica koje se odnose na kompjuterski svet: sajber-prostor (engl. cyberspace), sajber-kultura (cyberculture), itd. Izveden je iz termina cybernetics (kibernetika) koji je na osnovu starogrčkog termina kybernao (upravljam, vladam) 1948. godine skovao američki naučnik Norbert Wiener, kako bi njime označio nauku o komunikaciji i teoriji upravljivih (kibernetskih) sistema.

[2] Početkom 1998. godine u globalnu mrežu je bilo uključeno više od 125 miliona korisnika iz preko 100 zemalja sveta. S obzirom na konstatan i rapidan rast mreže od 30 odsto mesečno, predviđeno je da će 1. januara 1999. godine Internet koristiti 251 milion ljudi, a očekuje se da će 1. januara 2001. u mrežu biti uključno i više od milijardu korisnika (The Internet Facts and Figures, 1998).

[3] Nabrojati sve ono što Internet kao izvor informisanja nudi gotovo je nemoguće. Nauka, tehnika, kultura, umetnost, mediji, muzika, film, sport, zabava, moda, politika... gotovo da nema oblasti ljudskog stvaralaštva i interesovanja koju mreža ne »pokriva«. Do različitih informacija može se doći listanjem enciklopedija i rečnika objavljenih na Internetu, kao i čitanjem gotovo svih postojećih svetskih dnevnih i nedeljnih novina, časopisa, magazina. Mnoge knjige takođe su objavljene na mreži. Većini podataka prezentovanih na Internetu može se pristupiti besplatno i oni su, generalno, dostupni svim korisnicima.

[4] Grupa naučnika sa Carnegie Mellon Univerziteta istraživala je načine korišćenja Interneta na uzorku od 169 korisnika iz SAD. Utvrđeno je da su ispitanici koristili mrežu prvenstveno kao sredstvo komunikacije, a tek zatim kao izvor informisanja (Kraut et al., 1998).

[5] Terminom »on-lajn« (engl. on-line, »na vezi«) označava se sve što se nalazi na Internetu, jer se Internetu tehnološki pristupa preko modemskih i telefonskih veza (linija). Kada je korisnik on-lajn znači da je uključen u mrežu, podaci dostupni on-lajn su podaci dostupni na Internetu, on-lajn društveni odnosi su odnosi uspostavljeni na mreži.

[6] »Zadata tema«, međutim, ne podrazumeva da se isključivo o njoj mora razgovarati. U okviru različitih kanala se veoma često vode razgovori koji ni na koji način nisu povezani sa označenom temom.

[7] Kompjutersko korisničko ime (engl. user name) u engleskom jeziku se često naziva nick name, »nadimak«, pa se i u našem jeziku ovi termini uglavnom koriste kao sinonimi. Nazivanje korisničkog imena nadimkom potiče otuda što mali broj učesnika u kompjuterskoj komunikaciji koristi svoje pravo, lično ime, dok se većina služi nadimcima. Rezultati jednog istraživanja su pokazali da svega 7 odsto korisnika upotrebljava na mreži lično ime (Becher-Israeli, 1996).

[8] Posredstvom Interneta i kompjuterske komunikacije ostvaruju se i poslovni odnosi, ali je u ovom radu naglasak na društvenim odnosima koji podrazumevaju emotivnu komponentu.

[9] Virtuelne zajednice, kao što Rheingold ističe, nastaju susretom ljudi u sajber-prostoru, što znači da ne moraju uvek biti vezane za čet-kanale, već se mogu, na primer, formirati u konferencijama. Zajednice nastale u različitim segmentima sajber-prostora u ponečemu se razlikuju, ali su njihove osnovne karakteristike, koje ih razlikuju od realnih zajednica, iste. U ovom radu prikazane su zajednice koje se formiraju u čet-kanalima, jer je to najčešća i najviše analizirana vrsta on-lajn zajednica.

[10] Dešava se da neki od učesnika četa neprekidno šalju poruke kojima prekrivaju ekran, usled čega je ostalim korisnicima veoma teško, a često i nemoguće da vide bilo koju drugu poruku.

[11] Potrebno je reći da su zajednice u sajber-prostoru međusobno zaista i »prostorno« (u virtuelnom smislu shvatanja prostora) odvojene. Celokupan sajber-prostor »isparcelisan« je sajtovima – virtuelnim predelima (na engleskom jeziku sajt – site – znači predeo, zemljište, mesto) te svaki sadržaj na Internetu, pa tako i čet-kanali u kojima nastaju sajber-zajednice, ima svoje virtuelne granice.

[12] Alan Kazlev ističe da je zapanjujuće upravo to što nakon kratkog vremena čovek potpuno zaboravlja da je sve što radi samo kucanje poruka. »Reči i osećanja postaju živi i to je kao da ste zaista fizički prisutni« (Kazlev, 1997: 3).

[13] U kompjuterskoj komunikaciji se ponekad dešava da »nevidljivost« virtuelnog postojanja bude grubo zloupotrebljena. Robin Hamman navodi primer muškarca koji je, predstavljajući se kao žensko, započinjao sajber-seks a muškarcima samo zbog toga da bi im, neposredno pre orgazma, rekao da je muško (Hamman, 1998: 26).

[14] Anne Beamish ističe da sve značajnije postaje shvatanje po kome se zajednica definiše na osnovu osećanja pripadnosti i svesti njenih članova da joj pripadaju (Beamish, 1995: 1).

[15] Po mišljenju američkog sociologa Ray Oldenburga, u svakodnevnom životu ljudi postoje tri esencijalna prostora. Prvi je dom, drugi mesto u kome rade i treći mesto u kome se okupljaju radi druženja. »Dobro staro mesto«, kako Oldenburg naziva treći esencijalni prostor, jeste središte neformalnog javnog života, prostor u kome se ljudi okupljaju radi druženja i u kome je konverzacija primarna aktivnost. Oldenburg smatra da je dezintegracija tradicionalnih društvenih zajednica posledica nestanka »dobrih starih mesta«, u okviru kojih su društvene zajednice nastajale i održavale se (Rheingold, 1992: 7).

[16] Podaci govore da je u Internet uključeno 2,09 odsto ukupne svetske populacije. Iako se ovaj podatak ne može smatrati relevantnim pokazateljem, jer pojedine svetske regije nisu u globalnoj mreži, dok između onih koje jesu postoje znatne razlike (na primer, 1996. godine u Kini je bilo 100 000 korisnika, dok je istovremeno u SAD Internet dnevno koristilo više od devet miliona ljudi) on ipak pruža prilično jasnu sliku o (ne)masovnosti korišćenja Interneta. Čak i u društveno-ekonomski najrazvijenijim zemljama veći deo stanovništva nije uključen u mrežu. Treba još imati na umu da ni svi korisnici Interneta ne učestvuju u kompjuterskoj komunikaciji.