Slobodan Antonić

Filozofski fakultet

Novi Sad

Izvorni naučni članak

UDK: 329

Primljeno: 31.01.1999.

STRANAČKI I DRUŠTVENI RASCEPI U CRNOJ GORI*

Social and Party Cleavages in Montenegro

ABSTRACT In this paper I continue to examine usefulness of the Lipset’s and Rokkan’s conception of party cleavages, applied to the case of Montenegro in the 1920s and 1990s this time. Electoral behaviour of the electorate in the 1920s suggests that two cleavages (out of four main types of the Lipset-Rokkan’s cleavages) used to dominate. The first cleavage used to be the one between the authoritarian-etatistic (represented by the Radical Party) and libertarian-democratic blocs (represented by the Democratic Party). The second one used to be the one between the pro-autonomy bloc (the Montenegrian Federalistic Party, e.i. Montenegrian Party, and since 1926 the Communist Party) and pro-integration bloc (Radicals, Democrats, Republicans, Peasants). In Montenegro of the 1990s, these two cleavages dominate again. Gradually the cleavage between the authoritarian-etatistic and libertarian-democratic blocs has been deepening. At the end of 1990s one finds the political forces of the first bloc gathered around Milo Đukanović (the Democratic Party of Socialists, People’s Party, Socialdemocratic Party, etc.), while the forces of the second bloc are gathered around Momir Bulatović (the Socialist People’s Party). This cleavage is overcoming, step by step, the other important cleavage – the one between the pro-autonomy bloc (Liberal Alliance, SDP, etc.) and pro-integration bloc (the DPS, PP, SPP, etc.). Why do nowadays party cleavages in Montenegro resemble the ones in the 1920s? Similarly to the case of Serbia, I seek for an explanation within the thesis that similar social structures produce similar party and social cleavages whenever they get an institutional opportunity for doing so. Given the same political context in the 1920s and 1990s (namely the common state[s] Montenegro has been a part of) and similar power structures then and today, no wonder that the strategies of political elites are similar, and therefore the basic political cleavages as well.

KEY WORDS party cleavages, authoritarianism, democracy, Montenegro.

 

APSTRAKT U članku nastavljam da ispitujem upotrebljivost predstave Lipseta i Rokana o stranačkim rascepima, ovoga puta na slučaju Crne Gore 1920-ih i 1990-ih. Sudeći po izbornom opredeljivanju biračkog tela 1920-ih, od četiri glavne vrste Lipset-Rokanovih rascepa, u Crnoj Gori su dominirala dva rascepa. Prvi je bio onaj između autoritarističko-etatističkog tabora (glavni predstavnik Radikalna stranka) i libertetsko-demokratskog tabora (glavni predstavnik Demokratska stranka). Drugi je bio onaj između proautonomističkog tabora (Crnogorska federalistička stranka, tj. Crnogorska stranka, i od 1926. Komunistička partija) i pro-integrativističkog tabora (Radikali, Demokrate, Republikanci, Zemljoradnici). U Crnoj Gori 1990-ih, opet nailazimo na dominaciju ova dva rascepa. Raspuklina između etatističko-autoritarnog i libertetsko-demokratskog tabora se tokom vremena pojačava, pa krajem 1990-ih u prvom taboru vidimo političke snage okupljene oko Mila Đukanovića (Demokratska partija socijalista, Narodna stranka, Socijaldemokratska partija, itd) a u drugom političke snage okupljene oko Momira Bulatovića (Socijalistička Narodna partija). Ovaj procep postepeno nadvladava drugu značajnu raspuklinu – onu između proautonomističkog tabora (Liberalni savez, SDP, itd) i prointegrativističkog (DPS, NS, SNP, itd). Moje objašnjenje zašto su današnji stranački rascepi u Crnoj Gori slični onima iz 1920-ih i ovde leži u postavci da slični društveni sklopovi proizvode slične stranačke i društvene rascepe kada god dobiju institucionalnu priliku za to. Zbog sličnog društvenog sklopa postojanja zajedničke države kao i slične konfiguracije moći, slične su i strategije ponašanja političke elite a time i glavni politički rascepi.

KLJUČNE REČI stranački rascepi, autoritarizam, demokratija, Crna Gora.

 

U ovom radu nastavljam da ispitujem Lipset-Rokanove stranačke rascepe na primeru Crne Gore. U prvom delu članka još jednom podsećam na Lipset-Rokanovu zamisao društvenih i stranačkih rascepa i određujem razdoblje u političkoj povesti Crne Gore koje može biti uzeto kao početno. U drugom delu članka razmatram oblik rascepa koji je u Crnoj Gori postojao u prvom dužem razdoblju parlamentarizma, tj. tokom 1920-ih godina. U trećem delu članka dajem pregled najvažnijih stranačkih i društvenih rascepa u današnjoj Crnoj Gori (tj. tokom 1990-ih), i poredim ih sa onima u 1920-im godinama. Konačno, u četvrtom delu članka poredim oblike i snagu osnovnih rascepa u Crnoj Gori i Srbiji, i iznosim završni osvrt na upotrebljivost Lipset-Rokanove zamisli.

1. Primena Lipset-Rokanove postavke na Crnu Goru

Podsetiću, ukratko, još jednom (opširnije vidi u: Antonić, 1998: 324-326), da Lipset-Rokanova predstava o društvenim rascepima (Lipset i Rokkan, 1967) počiva na zamisli kako jednom kroz stranke uobličeni politički prostor, baš zato što se obrazuje na glavnim pravcima društvenih rascepa, teži da se održi i docnije. Tako se, zahvaljujući institucionalnom zamrzavanju (freezing) jednom uspostavljenih stranačkih rascepa, zamrzavaju i glavni društveni rascepi: između centripetalnih i centrifugalnih sila nekog političkog prostora, između delova središnje političke elite oko ustrojstva državne moći i strategije ka spolja, između različitih suparnika oko kratkoročnih i dugoročnih raspodela dobara i između nosilaca različitih ideloških predstava (Lipset i Rokkan, 1967: 9-11).

Ispitujući na slučaju Srbije ovu postavku, iznašao sam da su današnji stranački rascepi u Srbiji odista slični onima koji su postojali 1920-ih godina, tj. u prvom razdoblju parlamentarizma na celokupnom području današnje Srbije. Moje objašnje-nje je bilo da se ova sličnost, zbog dugotrajnosti prekida pralamentarnog života, ne može pripisati stranačko-institucionalnom zamrzavanju, već sličnim društvenim sklopovima koji su postojali onda, a postoje i danas (Antonić, 1998: 352). Kako u tom smislu stoje stvari sa Crnom Gorom?

Da bismo mogli da odgovorimo na ovo pitanje najpre valja da odredimo prvobitno razdoblje. Prvo parlamentarno razdoblje u crnogorskoj istoriji započelo je Lučindanskom proklamacijom Knjaza Nikole (18. oktobra 1905), u kojoj je ovaj vladar, nakon 45 godina krutog samodržavlja, iznenadio svoje podanike najavom uvođenja ustavnog stanja i izbora za Skupštinu. U okolnostima zaostalog političkog života i odsustva svakog stranačkog organizovanja, obavljeni su, 14. novembra 1905, prvi izbori. U odnosu na tadašnje društvene prilike oni su i bili opšti i slobodni.[1] Na prvom zasedanju skupštine, 6. decembra 1905, Knjaz se popeo na postolje, pročitao već pripremljeni, ali za ono vreme slobodnjački ustav,[2] na njega se zakleo, i time je rad skupštine završen. Prvi ustavni izbori održani su 14. septembra 1906, opštim, neposrednim i tajnim glasanjem. Premda još nije bilo stranaka, većina izabranih poslanika bila je protivnik tadašnje vlade Lazara Mijuškovića i pošto se Knjaz odlučio na strogo parlamentarni postupak, vlada je podnela ostavku. Tako je 11. novembra 1906, od članova skupštinske većine, obrazovana prva parlamentarna vlada Crne Gore, na čijem je čelu bio Marko Radulović. Odmah zatim, od Kluba narodnih poslanika obrazuje se i prva crnogorska partija – Narodna stranka (kasniji Klubaši). Ali ova stranka nije ni stigla da zaživi jer Knjaz, uplašen samostalnošću Skupštine, posle različitih okreta, ruši vladu većine (2. aprila 1907), raspušta skupštinu (26. juna 1907) i zakazuje nove izbore (za 18. oktobar 1907). No ovi izbori su, zbog opšteg državnog nasilja i uvođenja javnog glasanja, bili sasvim neslobodni,[3] Narodna stranka na njih ne izlazi, pa se tako ujedno i završava ovo prvo kratkotrajno razdoblje parlamentarizma u Crnoj Gori. Sa Bombaškom aferom (23. oktobra 1907) Crna Gora ulazi u jednu vrstu stalnog vanrednog stanja, koje će potrajati manje-više sve do 1920. godine.

Dakle, tih nekoliko meseci parlamentarnog života u nezavisnoj Crnoj Gori zaista teško da mogu biti uzeti kao prvobitno razdoblje. Dugotrajnije prisustvo parlamentarizma i slobodnog stranačkog delovanja u Crnoj Gori susrećemo tek 1920-ih godina, kada Vidovdanski ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca omogućava stvaranje stranaka i višegodišnju parlamentrnu borbu. I to ću razdoblje da uzmem kao prvobitno.

2. Rascepi u Crnoj Gori 1920-ih

Kakvi se stranački i društveni rascepi javljaju u ondašnjoj Crnoj Gori? Društveni sklop tadašnje Crne Gore je u neku ruku sličan onome koji smo zatekli u Srbiji. I u Crnoj Gori versko-jezičke manjine čine značajan deo stanovništva – oko jedne četvrtine.[4] I Crna Gora je, baš kao i Srbija, zemlja seljaka, tačnije zemlja maloga poseda. Prema popisu iz 1921. godine, poljoprivrednici čine 85,3 odsto stanovništva, a posedi do 5 ha 73,8 odsto (Rastoder, 1995: 154-155).

Ipak, izgled društvenih i političkih rascepa u Crnoj Gori dvadesetih godina je prilično drugačiji od onog u Srbiji. Glavni razlog tome, pored izraženije privredne i društvene nerazvijenosti Crne Gore, krije se u činjenici da se gravitaciono središte državne vlasti za Crnu Goru nalazi izvan Crne Gore, dok se ono za Srbiju nalazi u samoj Srbiji. Iz Crne Gore izmešteno središte političke moći jednostavno znači da će političko polje biti pod mnogo jačim uticajem centrifugalno-centripetalnih silnica, i da će te silnice stvarati dodatne poprečne pukotine u političkom zemljištu. Tako će se ovde, umesto jednog glavnog društvenog i političkog procepa, koji u Srbiji odvaja autoritarističko-etatističku stranu društva od demokratsko-libertetske (vidi određenje u: Antonić, 1998), stvoriti dve velike pukotine, a ova druga će biti izazvana upravo delovanjem centrifugalno-centripetalnih sila. Osim toga, privredna nerazvijenost i životna nemaština dovešće do pojačavanja socijalnih i ideoloških naprslina, pa će celokupno društveno i političko tle izgledati znatno ispucalije, to jest izraženije segmentirano.

Glavna centripetalno-centrifugalna pukotina nije ona između većinskog crnogorskog stanovništva i versko-jezičkih manjina. Štaviše, ta je pukotina u Crnoj Gori manja nego u ondašnjoj Srbiji, jer – kako zbog nerazvijenosti manjinskih elita, tako i zbog pritisaka središnje vlasti (Rastoder, 1996: 69) – ovde ne samo da nema izvornih manjinskih stranaka, nego i one iz ostalih delova Kraljevine (poput JMO ili Džemijet) ne uspevaju da puste korene u političko tle. Velika centripetalno-centrifugalna pukotina zapravo je ona koja deli dve crnogorske društvene/nacionalne elite, i njihove političke sledbenike. Prva društvena elita misli da predratna crnogorska država »nije uspjela da riješi ni jedno životno pitanje Crne Gore«, »da ta pitanja može rješavati samo ekonomski, vojno i politički snažnija država«, i zato se zalaže za zadržavanje čvrste državne veze sa Srbijom (Rastoder, 1996: 10). Druga društvena elita smatra da »Crna Gora od ujedinjenja nije dobila ništa«, da »u Crnoj Gori vlada glad, saobraćaj je zapušten, rekvizicija i ratna šteta nijesu plaćeni, crnogorski perper je potcijenjen, vlada opšta privredna zapuštenost, porezi su preveliki…itd« i zato je za veću samostalnost Crne Gore (Rastoder, 1996: 70 i 54).

Ako taj rascep posmatramo u političkoj ravni, onda možemo reći da su na prvoj, prointegrativnoj strani elite okupljene najpre u Bjelaškom pokretu, a zatim u dve od tri najuticajnije parlamentarne stranke tadašnje Crne Gore – Radikalnoj[5] i Demokratskoj.[6] Njima treba dodati i elitu koja je svojevremeno takođe pripadala Bjelašima, a sada se nalazi u tri parlamentarne stranke koje povremeno uspevaju da preskoče izborni cenzus i osvoje poslanička mesta – Komunističkoj[7] (do 1926), Republikanskoj[8] i Zemljoradničkoj.[9]

Na drugoj, proautonomističkoj strani je elita koja je početkom dvadesetih činila Zelenaški pokret, u izborima 1923. i 1925. učestvovala kao Crnogorska federalistička, a na izborima 1927. kao Crnogorska stranka, i sve to vreme bila ona treća od tri najuticajnije crnogorske stranke.[10] Njoj će se, na toj strani rascepa, posle 1926. pridružiti i elita oko Komunista (Rastoder, 1996: 82), ali njihova politička težina, tih godina, više nije osobito velika.

Tu »liniju rascjepa crnogorskog političkog bića« neki pisci smatraju »osnovnom karakteristikom političkog života« tadašnje Crne Gore (Pavićević, 1997: 81). To je i razumljivo, budući da je od svih istorijskih zemalja novonastale Kraljevine samo u Crnoj Gori došlo do oružane pobune protiv središnje vlasti (Božićna pobuna 1918; Rastoder, 1996: 26-27), i da je ona tinjala desetak godina (poslednji odmetnik likvidiran je 1929; Rastoder: 1996: 28). Ipak, sudeći po opredeljivanju crnogorskih birača, ova linija rascepa nije delila crnogorsko političko tle na dva sasvim jednaka dela. Naime, prointegrativna strana je u izbornim takmičenjima prolazila mnogo bolje od proautonomističke. Na izborima 1923. prointegrativne stranke su dobile 73,7 odsto naspram 24,3 odsto koliko su dobile proautonomističke, na izborima 1925. prve su dobile 74,3 odsto a druge 25,7 odsto, a na izborima 1927. prve osvajaju 79,1 odsto a druge 20,9 odsto glasova. Dakle, ova linija rascepa deli crnogorsko političko telo otprilike u srazmeri 3:1.

Što se interesnih i ideoloških pravaca rascepa u Crnoj Gori tiče, oni su manje izaženi od gornje centripetalno-centrifugalne podele, ali daleko izraženiji od onih u Srbiji. Uspeh Komunista na izborima 1920. nas ne sme zavarati, pošto je on mnogo više posledica vanredno teških posleratnih prilika u Crnoj Gori, kao i odsustva proautonomističke ponude na izborima za ustavotvornu skupštinu (zbog čega su mnogi Zelenaši glasali za Komuniste[11]), nego nekakvih posebnih radničkih interesa koji su tom prilikom došli do izražaja.[12] Međutim, Zemljoradnici vremenom uspevaju da pridobiju sve veći broj pristalica (naročito u nikšićkom kraju), tako da 1927. uspevaju da osvoje jedno poslaničko mesto. Dakle, ako ne računamo izbore iz 1920, na kojima Komunisti osvajaju 38 odsto glasova, onda na ostalim izbornim nadmetanjima radničko-seljačke stranke dobijaju više od jedne šestine glasova: 1923 – 18 odsto, 1925 – 15,5 odsto, 1927 – 18,2 odsto. I premda je ovaj deo biračkog tela manji od onog koji ostaje na autonomističkoj strani centripetalno-centrifugalne pukotine u političkom tlu Crne Gore, on je ipak značajan, zapravo tačno dvostruko značajniji od slične radničko-seljačke interesne grupacije na srbijanskom političkom tlu (koja, posle 1920, nikada nije prešla 9 odsto glasova).

I Komunisti i Zemljoradnici su imali izgrađenu levičarsku ideologiju, pa ako ovim strankama dodamo i Republikance, onda ćemo videti i značaj ideoloških procepa u političkom biću Crne Gore. Zanemarimo li, opet, izbore 1920, na kojima Komunisti i Republikanci osvajaju čitavih 54,11 odsto glasova, na kasnijim izborima oni, skupa sa Zemljoradnicima, dobijaju – 1923: 22,9 odsto, 1925: 22,6 odsto, 1927: 18,2 odsto. To čini jednu petinu birača, u postocima dvostruko više od levičarskog političkog tela u Srbiji, i više od onoga što levičari postižu u ma kojoj drugoj pokrajini Kraljevine (Rastoder, 1996: 74).

Konačno, druga velika pukotina u političkom tlu Crne Gore je ona koja odvaja autoritarističko-etatistički od demokratsko-libertetskog dela. I ovde, kao i u tadašnjoj Srbiji, sukob ova dva dela na političkoj pozornici predstavlja nadmetanje Radikala i Demokrata.

Radikalsku elitu u Crnoj Gori, kako nam pokazuje Rastoderovo istraživanje, čine prvenstveno delovi privredne elite povezani sa državom preko trgovačkog i finansijskog kapitala i ustanova (oni su većinski članovi upravnih odbora Crnogorske, Podgoričke, Nikšićke i ostalih banaka), zatim delovi sudsko-administrativne elite (od šestorice sudija Velikog suda četvorica su Radikali), kao i sveštenici Srpske pravoslavne crkve i Islamske verske zajednice (osim običnih sveštenika, veoma bliski Radikalima su mitropolit Gavrilo Dožić, koji pomaže stranci u izbornim kampanja-ma, bivši muftija crnogorskih muslimana Murtezir Karađuzović itd; Rastoder, 1996: 111-112). I u Crnoj Gori, dvadesetih godina, Radikali su »stranka vlasti i tradicije«, čiji socijalni sastav pokazuje njen »konzervativizam [...], statičnost [...] i tradicionalizam« (Rastoder, 1996: 112). Interesno duboko vezane za državu i državne monopole i privilegije, Radikale i u Crnoj Gori prati neman »korupcije, protekcije, nepotizma i korteštva« (Rastoder, 1996: 113). U okolnostima u kojima dobar deo stanovništva Crne Gore zavisi od države i njene vlasti,[13] i u kojima je u Beogradu »bolje imati jednog ministra naklonjenog Crnog Gori nego svih sedam poslanika« (Rastoder, 1996: 91), Radikali uspevaju da jačaju uticaj na crnogorsku javnost i da 1927. godine stignu do trećine glasova birača.

Demokratska stranka u Crnoj Gori »okupljala je srednji stalež i najprosvećeniji dio stanovništva« (Rastoder, 1996: 115). »Sami demokrati su, s ne malim ponosom, isticali da je njihovoj stranci ‘pristupilo više od 75 odsto crnogorske inteligencije’« (Rastoder, 1996: 114). Uticajni članovi stranke su i ugledni seljaci, srednji i niži činovnici, a »skoro neprimjetno učešće penzionera u redovima ove stranke opravdava često naglašavanu sintagmu, od samih demokrata, ‘mlađi i napredniji’« (Rastoder, 1996: 115). Naravno da autoritarna krila stranke jedno vreme postoje i kod crnogorskih Demokrata: Pribićevićevi orjunaši i ovde znaju da kinje političke protivnike (Rastoder, 1996: 50) a Marinkovićeva struja, zahvaljujući prvenstveno zaslepljujućoj privlačnosti ministarskih fotelja, pred izbore 1927. dobija većinu na Oblasnoj konferenciji stranke (Rastoder, 1996: 88). Ali, Pribićevićevi sledbenici ne uspevaju da ovladaju crnogorskim Demokratima, pa se i ovde 1925. godine moraju odvojiti u Samostalnu demokratsku stranku (čiji je »uticaj na političke odnose u Crnoj Gori bio periferan«; Rastoder, 1996: 63), a Marinkovićevo krilo 1928. godine ostaje bez uporišta i u Crnoj Gori, pošto tamošnji Demokrati na kongresu stranke u svemu staju na stranu Ljube Davidovića (Rastoder, 1996: 108).

Crnogorski Demokrati nisu sebe videli samo kao »faktor modernizacije i napretka« (Rastoder, 1996: 115). Oni su, istovremeno, nastojali i da nekako ublaže integrativno-autonomistički procep u političkom zemljištu Crne Gore. Već od svog kongresa 1921. godine Demokrati se zalažu sa »veću decentralizaciju u upravi zemlje« (Gligorijević, 1979: 120), a od 1924. godine i oslobođenja od Pribićevićevog prečanskog krila (pod čijim uticajem je stranka u početku i zastupala integrativno jugoslovenstvo) u svoje izborne proglase unose zahteve za državnim preuređenjem po načelu »najšire samouprave« (Gligorijević, 1979: 186). U Crnoj Gori oni sve više uviđaju štetnost i pogrešnost jednog centralizovanog, inertnog i autoritarnog državnog aparata, kakav je imala ondašnja Kraljevina, i o tome već 1928. godine pišu, u stranačkom listu za Crnu Goru, ono što bi valjda svaki autonomista u Crnoj Gori u celosti potpisao: »Bijeda Crne Gore nije se umanjila aktom ujedinjenja. Nije se umanjila, jer dok je imala svoju samostalnost bila je u mogućnosti da upotrijebi sva sredstva za njeno ublaženje. A danas? Danas treba mjesecima da kuka da se na mjerodavnom mjestu čuje njen glas, a akcija kada dođe i ako dođe…« (Narodna riječ, 26, oktobar 1928; navedeno prema Rastoder, 1996: 108).

U tom smislu, manja vezanost za državni aparat vlasti, veća spremnost na poštenu utakmicu i u ekonomiji i u politici, veća demokratičnost i tolerancija, vodili su crnogorske Demokrate na put sporazuma i umerenosti i u odnosu na integrativističko-autonomistički procep, pa su se oni, prema Rastoderu, nalazili negde »između ‘srpstva’ radikala i ‘crnogorstva’ federalista« (Rastoder, 1996: 115).

Ali, ako su se Demokrati u Crnoj Gori vremenom sve više kretali ka granici integrativizma i autonomnosti, kakav su onda položaj Federalisti, pa i ostale stranke u Crnoj Gori dvadesetih, zauzimali u odnosu na autoritarističko-demokratrski rascep? Za stranke levice je lako dati odgovor, jer su Republikanci i Zemljoradnici, po svom čvrstom proparlamentarnom opredeljenju, svakako pripadali demokratskom taboru, dok su Komunisti, zbog njihovih totalitarističkih predstava, naravno, u autoritarističkom. Što se, pak, Federalista tiče, oni su svoje zalaganje za autonomiju nastojali da predstave kao deo naprednih savremenih stremljenja ka decentralizaciji države[14]. Ipak, sama politička elita okupljena u Crnogorskoj federalističkoj stranci nesumnjivo je arhaična i konzervativna. Nju, prema Rastoderovom istraživanju, čine visoki državni službenici iz vremena Kralja Nikole (od 22 člana Glavnog odbora šestorica su negdašnji ministri, a pridodamo li im R. Popovića i P. Plamenca, koji su takođe u stranci, dobićemo »čitavu jednu bivšu vladu« Rastoder, 1996: 123). Tu je i veći broj bivših crnogorskih oficira koji se sada, kao i njihovi politički drugovi, nalaze u penziji. Trgovaca ili drugih pripadnika privredne elite, kao i predstavnika akademskih elita i podelita kod Federalista gotovo da i nema (Rastoder, 1996: 123). »U suštini, socijalna osnovica federalista bila je znatno uža od njihovih glavnih rivala demokrata i radikala. Bez oslonca u državnom aparatu, privredno statičkom strukturom, uz okrenutost selu, crnogorski federalisti su, u suštini, i pripadali konzervativnom političkom sloju sa suženom intelektualnom bazom, koja nije obezbjeđivala neophodno podmlađivanje, bez obzira na postojanje studentskog federalističkog kluba« (Rastoder, 1996: 124).

Otuda i Federaliste, bez obzira na izvesne proliberalne crte njihove ideje, moramo svrstati u autoritaristički tabor, pa tako odnos autoritarizam-demokratija u Crnoj Gori dvadesetih ima sledeći izgled (posmatrano po ishodima izbornih nadmetanja): 1920. – autoritarni tabor 51,4 odsto, demokratski 39,2 odsto; 1923. – autoritarni tabor 54,8 odsto: demokratski 43,2 odsto; 1925. – autoritarni tabor 58,9 odsto: demokratski 41,1 odsto; i 1927. – autoritarni tabor 56,8 odsto: demokratski 43,2 odsto. Dakle, premda nije tako oštra kao integrativističko-autonomistička, raspuklina autoritarizam-demokratija prostire se kroz veći deo crnogorskog političkog tla, odvajajući ga otprilike u srazmeri 4:3. Ta napuklina je manje primetna od one izazvane centrifugalno-centripetalnim silama, ali bi, da je redovni parlamentarni život u Kraljevini malo duže potrajao, ona izgleda mogla da postepeno nadjača sve ostale.

Dakle, raspukline dele političko zemljište Crne Gore u sledećim razmerama: procep autoritarizam-demokratija – 4:3; procep integrativizam-autonomizam – 3:1; ideološki procep (centar i desnica vs. levica) – 4:1; i interesni procep (catch-all parties vs. radničko-seljačke stranke) – 5:1. Ti procepi su znatno izraženiji nego u tadašnjoj Srbiji, premda ne i sasvim učvršćeni, pa nema one male rastegljivosti glasanja (tj. »zakovanosti« birača za svoje stranke) koja odlikuje političko telo sa dubokim i trajnim pukotinama (Bartolini and Mair, 1990: 212). Ostaje samo da se pretpostavlja kako bi se stvari dalje razvijale da je Crna Gora, i posle 1929, imala redovni parlamentarni život, i da li bi neke od ovih raspuklina, tokom vremena, postale pliće i kraće, ili dublje i duže.

3. Rascepi u Crnoj Gori 1990-ih

Crna Gora devedesetih je nešto sasvim drugo od Crne Gore dvadesetih. To više nije samo administrativna oblast, to je ponovo država. Ne sasvim samostalna, kao do 1918, ali država sa svojim parlamentom, vladom i predsednikom, sa svojim budžetom i svojom politikom. Crna Gora više nije parlamentarno-politički nezanimljivo područje, koje daje samo 2 odsto poslanika za skupštinu (7 od 315), ili 1,4 odsto poslanika za vladajuću stranku (od 143 Radikala, koliko je 1925. godine brojao poslanički klub ove stranke, iz Crne Gore su dolazila samo dvojica). Sada Crna Gora u federalnu skupštinu šalje 28 odsto predstavnika (50 poslanika na 178 mesta u oba veća), i ima sopstvenu skupštinu u kojoj, osim jedno vreme Šešeljevih Radikala (8 poslanika 1992-1996), više i nema stranaka sa sedištem u Beogradu.[15]

I u društvenom smislu Crna Gora devedesetih je nešto drugo. To više nije zemlja sa 85,3 odsto seljaka, jer poljoprivrednog stanovništva 1991. godine ima svega 7,2 odsto (Pavićević, 1997: 101). Većina aktivnog stanovništva sada su radnici (32,1 odsto), trgovački ili ugostiteljski pomoćnici (20,1 odsto), stručnjaci i umetnici (16,1 odsto), ili činovnici (13,5 odsto; Pavićević, 1997: 104).

Razume se, ima stvari koje su ostale iste, kao što su udeo versko-jezičkih manjina u stanovništvu[16], ili zavisnost većine življa od države.[17] Ali, to je ipak jedno drugo društvo u odnosu na ono od pre sedamdeset godina.

Šta je onda sa Lipset-Rokanovim rascepima? Jesu li se i oni izmenili?

Dve glavne pukotine – integralističko-autonomistička i autoritarističko-demo-kratska – izgleda da su ostale gotovo kakve su i bile. Ako se nešto promenilo, to su one sitnije naprsline – interesne, ideološke ili većinsko-manjinske, koje su pomalo izmenile dubinu, ili pravac. Ali, ispucalost (ili segmentacija) tla u devedesetim kao da je u osnovi zadržala svoj lik iz dalekih dvadesetih.

Najpre, centrifugalno-centripetalni sukob. Iza njega opet stoje društvene elite sa različitim viđenjem sudbine nacije i svojom ulogom u njoj. Integrativistička želi čvrstu vezu sa Srbijom, ako ne državnu i nacionalnu, ono barem privrednu i kulturnu. Autonomistička želi labavljenje te veze, i to ne samo u državnom već i u nacionalnom, crkvenom i svakom drugom smislu. Znamenje one prve je Narodna stranka (Novaka Kilibarde), naročito u razdoblju 1990-1995,[18] a nakon 1997. godine Srpska narodna stranka (Božidara Bojovića) i Socijalistička narodna partija (Momira Bulatovića). Znamenje one druge je Liberalni savez (Slavka Perovića), od svog nastanka do danas. Negde između je Demokratska partija socijalista (danas Mila Đukanovića). Ona je uopšte, sve do raskola 1997. godine, nastojala da, kao što to primećuje S. Darmanović, »u glavnim političkim pitanjima stoji u sredini: između indenpendista i unitarista (u državnom pitanju); između ‘zelenaša’ i ‘bjelaša’ (u nacionalnom pitanju); između kapitalizma i socijalizma (u ideološkoj i razvojnoj orijentaciji); između pacifizma i ratnog patriotizma (povodom rata u bivšoj SFRJ); između prozapadne orijentacije i istočno-pravoslavne ‘transferzale’ (u spoljno-političkoj orijentaciji)« (Darmanović, 1998: 5). Čak i nakon raskola, glavnina stranke, pod Đukanovićevim vođstvom, produžila je istim putem, nastojeći da nekako, poput crnogorskih Demokrata krajem dvadesetih, pomiri »srpstvo« Narodnjaka, i »crnogorstvo« Liberala.

I premda, zbog ovakvih nastojanja DPS, integralističko-autonomistička pukotina ne raspolućuje sasvim crnogorsko političko tle, ona je svakako jaka i duboka. Uzmemo li kao primer republičke izbore 1992. godine, i ukoliko zadržimo našu podelu na tvrde integraliste (NS, SRS, SNO, SOP i DO), tvrde autonomiste (LS, SP, SDPR, CFP) i umerenjake (DPS i različite komunističke frakcije), videćemo da su birači prvima dali 17 odsto, drugima 20 odsto, a trećima 51 odsto glasova, tj. da se biračko telo podelilo otprilike u srazmeri 1:1:2,5 (Pavićević, 1997: 205-207). Ako umerene priključimo tvrdim integralistima, kao što smo uradili sa crnogorskim Demokratima dvadesetih, tada je odnos integralista i autonomista 3,5:1, što je blizu odnosu 3:1 iz dvadesetih.

Naravno, od 1992. do 1999. godine je dolazilo do pomeranja na političkoj pozornici. Premda su na integrativističko-autonomističkom poprištu Narodnjaci i Bulatovićev SNP zamenili mesta, može se pretpostaviti da je procep – bez obzira na različitu snagu ovih stranaka – nekako ostao gde je i bio. Naime, Bulatovićevo osvajanje polovine biračkog tela, na predsedničkim izborima 5. i 19. oktobra 1997. godine, nikako nije značilo da su tvrdi integralisti više nego udvostručili svoj udeo. Niti je 6,3 odsto glasova za Perovićeve liberale na skupštinskim izborima 31. maja 1998. bio znak prepolovljavanja udela tvrdih autonomista. To je samo bio još jedan pokazatelj da linija autoritarno-demokratskog rascepa, o kojoj će nešto kasnije biti više reči, i dalje prevladava nad linijom autonomističko-integrativističkog rascepa.[19]

Kada je već reč o pukotinama izazvanim centrifugalno-centripetalnim silnicama, valja reći da je većinsko-manjinski rascep u Crnoj Gori devedesetih, bar kada je političko tlo u pitanju, nešto primetniji od onoga dvadesetih godina – premda još uvek daleko plići i kraći od onog na koji smo naišli u Srbiji. Premda ovde pripadnici versko-jezičkih manjina glasaju za glavne partije u državi,[20] ipak postoje i parlamentarne manjinske stranke koje se smatraju zastupnicima etničkih interesa manji-na. Ali, te stranke su samo u prvim izborima uspele da dosegnu polovinu udela koji njihove manjine imaju u crnogorskom stanovništvu, nakon čega osvajaju sve manje glasova.[21] Na skupštinskim izborima 1998. godine albanske i muslimanske stranke dobijaju sedam puta manje glasova od broja svog udela u stanovništvu (3 odsto glasova naspram 21 odsto stanovnika) a Đukanovićeva proliberalna koalicija Da živimo bolje uspeva da i u posebnoj izbornoj jedinici sa muslimansko-albanskim življem osvoji više poslaničkih mesta (3) od nacionalnih stranaka (2). Rascep dakle postoji, ali, za razliku od onog u Srbiji, nije ni dubok, niti ugrožavajući.

O interesnim i ideološkim rascepima u Crnoj Gori devedesetih može se reći isto što i o onim u Srbiji – nesumnjivo postoje, ali nisu izraženi. Već je rečeno da je DPS sve vreme nastojao da u političkom prostoru Crne Gore igra ulogu centrističke stranke, a ako znamo da je pri tome uspevao da privuče polovinu glasača (1990: 66,4 odsto, 1992: 47,5 odsto, 1996: 50,9 odsto i 1998. godine, u savezu sa NS i SDP, 49,5 odsto), onda je jasno da je ova hegemon-stranka, kako je naziva Darmanović (1998), sprečavala nastanak i produbljivanje kako interesnih tako i ideoloških pukotina. Premda je, van DPS, politička pozornica u Crnoj Gori gusto naseljena socijalističkim i komunističkim partijama (na izborima 1992. učestvovalo je čak 7 stranaka sa pridevima »socijalistički«, »socijaldemokratski«, »komunistički« i »levi«), one uspevaju da privuku tek svaki deseti glas (11,3 odsto u 1992), pri čemu ostaje nejasno da li su neke od njih (poput Socijaldemokratske partije reformista, koja je 1992. godine među levim partijama osvojila najviše glasova – 4,5 odsto) više ideološke ili manjinske stranke (SDPR najviše glasova dobija u muslimanskim područjima).

Što se stranaka ideološke desnice tiče, njih – sudeći po nazivima – u Crnoj Gori gotovo da i nema, a stranka sa imenom »Liberalna« više je prepoznatljiva po svojoj proautonomističkoj usmerenosti nego po nekakvom izraženom ekonomskom ili političkom liberalizmu. Dakle, uzmemo li da onih 21 odsto građana Crne Gore koji bi, prema Mihailovićevom istraživanju, prihvatili povratak na komunizam (Mihailović, 1997: 29-30), to prvenstveno misli iz ideoloških a ne iz nostalgičnih razloga (što nije baš najverovatnije, ali drugih pokazatelja za sada nemamo), i da oni predstavljaju udeo levice u biračkom telu, tada bi ideološki procep (centar i desnica vs. levica) u Crnoj Gori devedesetih opet nekako bio sličan onome dvadesetih godina, tj. 4:1.

Tako smo došli do druge velike pukotine u političkom tlu Crne Gore, a to je autoritarno-demokratski rascep. I ova je pukotina u početku bila stezana i pokrivana centrizmom DPS-a, koji je, istina, sledio autoritarnu politiku Miloševićevih socijalista, ali se trudio da joj koliko-toliko da demokratski oblik. Najpre, atmosfera u crnogorskoj skupštini bila je mnogo povoljnija za parlamentrni rad od one u srbijanskoj ili jugoslovenskoj (Antonić, 1997b: 191-193). DPS je nastojao da pokaže političku širinu pa je, premda je raspolagao sa pouzadnom parlamentarnom većinom, jedno vreme išao i na obrazovanje višestranačke vlade (5.mart 1993. – 2. februar 1994). Zabeleženo je da su čak i neki zakonski nacrti ili predlozi opozicije prolazili skupštinsku DPS većinu (Pavićević, 1997: 217). Crnogorski predstavnici vlasti dvared su odbili da slede Miloševićev autoritarni politički pravac (oktobra 1991, kada je Bulatović, u Hagu, prihvatio predlog lorda Karingtona, i novembra 1992, kada su crnogorski zastupnici u Veću republika odbili da obore Panićevu vladu; Darmanović, 1993: 144; Pavlović, 1994: 152) itd.

Međutim, DPS je ipak u osnovi bio samo manje autoritarna varijanta srbijanskih Socijalista, i sve što je rečeno za Socijaliste (Antonić, 1998), važilo je, na izvestan način, i za stari DPS – monopolisanje države i privrede, klijentizam, nadziranje javnog mnenja, ograničavanje političke utakmice itd. Otuda se, već od samog početka obnove višestranačja, u Crnoj Gori obrazuju i proliberalne političke snage, čije elite smatraju da bi u uslovima slobodnijeg političkog i privrednog tržišta mogle imati više uspeha nego pod tadašnjim uslovima DPS monopola. Tako birači, već na izborima 1990, imaju prilike da glasaju za proliberalnu alternativu, oličenu u Reformskoj koaliciji (čine je Liberali, dve socijaldemokratske partije koje će se 1993. ujediniti u današnje Socijaldemokrate, i neke druge manje stranke), a na izborima 1996. godine za proliberalnu Koaliciju narodne sloge (čine je Liberali i Narodnjaci), kao i za Socijaldemokrate.

To, naravno, nikako ne znači da su sve stranke u ovim proliberalnim savezima bile demokratske, niti da su za njih birači glasali samo zato što su ih doživljavali kao proliberalnu alternativu.[22] Različite elite i njihove stranke jednostavno su uviđale značaj proliberalne opozicije režimu i bile spremne da u osvajanju političke moći oštrije zaigraju na tu kartu čak iako ni same nisu bile u potpunosti napustile etatističko-autoritarni deo političkog spektra. Činjenica da su Narodnjaci i Liberali – u to doba stranke sa suprotnih strana integrativističko-autonomističkog rascepa – prešle preko svih razlika i, već od kraja 1994, počele tešnje da sarađuju, da bi 1996. ušle u antirežimski izborni savez, jasno je pokazivala spremnost crnogorskih političkih elita da se sve razlike – pa i integrativističko-autonomistički rascep – gurnu u pozadinu a da se u prvi plan istakne borba protiv autoritarizma i političkog monopola (Popović, 1997: 66). Međutim, izvesna veća liberalnost DPS u odnosu na srbijanske Socijaliste, tako i nedovoljna izdiferenciranost autoritarnih i demokratskih delova stranačkih elita u crnogorskoj opoziciji, onemogućavali su da se autoritrni i demokratsku tabor onako oštro razdvoje kao što je to bio slučaj u Srbiji.

To se najbolje može videti ako pogledamo tadašnji presek autoritarnosti stranačkih pristalica. Istraživanje Mihailovića i saradnika, sprovedeno 1996. godine, pokazuje da su rasponi između autoritarnih i neautoritarnih pristalica vladajuće i opozicionih stranaka u Crnoj Gori daleko manji nego oni u Srbiji. Ako kao diferencijal autoritarnosti uzmemo razliku između autoritarnih i neautoritarnih pristalica (izraženu u postocima), tada se na autoritarnoj strani političkog procepa nesumnjivo nalazi DPS (+37, tj. 53 odsto autoritarnih i 16 odsto neautoritarnih), na neautoritarnoj strani Narodnjaci (-24, tj. 30 odsto autoritarnih i 54 odsto neautoritarnih), dok su Liberali tačno u sredini (-1, tj. 35 odsto autoritarnih i 36 odsto neautoritarnih; Kuzmanović, 1997: 242).[23] Međutim, ako uporedimo ove vrednosti sa autoritarnošću srbijanskih stranaka (prema istom istraživanju), odmah ćemo videti koliko je autoritarističko-demokratski procep u Crnoj Gori manji, tj. koliko je manje izražena podela stranaka na one sa prvenstveno autoritarnim, i one sa prvenstveno demokratskim pristalicama: dok je, dakle, diferencijal autoritarnosti kod DPS +37, kod SPS je +46, dok je kod NS -24, kod DSS je -67, pa je čak i kod »mešovitih« Liberala mnogo više autoritaraca nego kod Šešeljevih Radikala, koji sa diferencijalom od -11 u Srbiji zauzimaju središnji položaj između autoritarnog SPS i demokratskog DSS.

Tek će raskol u DPS, tokom 1997. godine, dovesti do potpunijeg razlučivanja demokratskog od autoritarnog tabora. Tokom tromesečnih Zimskih protesta 1996/97, Miloševićeva vlast došla je u ozbiljnu krizu. Činilo se da su demokratske snage u Srbiji konačno prevladale, a glavne zapadne sile odlučno su se ograđivale od Miloševićeve autoritarne vlasti (Antonić, 1997a). Mnogim pripadnicima elite izgledalo je kako je vreme za prebacivanje na demokratsku stranu, i u Srbiji su to uradili bankar Bogoljub Karić i gradonačelnik Beograda Nebojša Čović. U takvim okolnostima i deo crnogorske političke elite, predvođene Milom Đukanovićem, procenio je da je kucnuo čas za prelazak u demokratski tabor, i Đukanović to otvoreno objavljuje, koreći Miloševića zbog autoritarizma (Vreme, 22. februar 1997). Kada je, međutim, Milošević uspeo da još jednom slomi prodemokratski pokret u Srbiji, i započeo da se obračunava sa prebezima (Čović je politički marginalizovan, a Karić prinuđen na revidiranje), Momir Bulatović, drugi glavni čovek DPS-a, odlučuje da iskoristi Miloševićevu autoritarističku ofanzivu kako bi sasvim preuzeo DPS i uklonio svog glavnog suparnika Đukanovića. Međutim, Đukanović se pokazao veštijim u obezbeđivanju većine u stranci, pa se, 11. jula 1997, DPS raspao na veći, Đukanovićev, i manji, Bulatovićev deo.

Kako se sukob produbljivao tako je Đukanović počeo da sve više igra ulogu demokratskog i libertetskog, a Bulatović tradicionalističkog i autoritarističkog političara. To je još jedan dobar primer kako političke ličnosti sistemski slučajno počnu da igraju određene društvene uloge, da bi onda, logikom samog sistema, u skladu sa tim ulogama počele da nalaze odgovarajuća uporišta u strukturi. Na početku devedesetih Bulatović i Đukanović su jednako autoritarni političari, izašli iz istovetnog populističkog šinjela. I premda Đukanović ispoljava nešto više sklonosti ka otpravljanju tekućih privrednih poslova a Bulatović je više zaokupljen državnom politikom, obojica su jednako daleko od obrasca proliberalnog političara. Ali kad je, početkom 1997, Đukanović rešio da zaigra na demokratsku kartu, a Bulatović odlučio da ga ruši uz pomoć autoritarnih snaga, oni počinju stvarno da se razlikuju, kako po saveznicima iz društvenih i političkih elita, tako i po sklopu svojih sledbenika.

Đukanović je, u potrazi za podrškom svojoj predsedničkoj kandidaturi, postigao sporazum sa ostalim opozicionim strankama o liberalizaciji političkog tržišta (tzv. Sporazum o minimumu principa za razvoj demokratske infrastrukture u Crnoj Gori, od 1. septembra 1997), sporazum koji je po značaju za demokratizaciju Crne Gore ocenjen kao »istorijski« i »crnogorski okrugao sto sa zakašnjenjem od sedam godina« (Darmanović, 1998: 7). Oko Đukanovića su se sve više okupljale pro-tržišne i prodemokratske snage, a kako je kišobran zapadnih sila – koji ga je čuvao od nasilnog obaranja iz Beograda – bio uslovljen njegovim demokratskim ponaša-njem, to je Đukanović, krajem 1997. godine, stvarno izrastao u znamenje demokratskog/libertetskog tabora. Nasuprot njemu, Bulatović je, sve više se oslanjajući na novčanu, medijsku i logističku podršku Miloševića, vremenom poprimio sve odlike autoritarističkog i tradicionalističkog političara Miloševićevog soja, pa je tako i sam postao znamenje oko koga su se okupljale autoritarne elite i autoritarni sledbenici. Bulatović nikada nije pokazao da usvaja demokratska pravila igre jer nikada nije priznao svoj izborni poraz na predsedničkom nadmetanju (OI, 1998: 40), pokušavao je da izazivanjem meteža, 12-14. januara 1998, Miloševiću stvori priliku za državni udar (OI, 1998: 44), i bezobzirno se služio Miloševićevom propagandnom mašinerijom u ocrnjivanju svojih političkih suparnika (recimo, u predizbornoj kampanji 1998. godine, postotak članaka u kojima se napada Đukanović i njegov savez iznosio je: u Politici 98 odsto a u Politici Ekspres i svih 100 odsto!; OEBS, 1998: 123).

Predsednički izbori, oktobra 1997. godine, na kojima su Đukanović i Bulatović odmerili snage, mogu se, zapravo, uzeti kao potpuno otvaranje procepa autoritarizam-demokratija u crnogorskom političkom tlu, i početak onakvog razlučivanja autoritarnog i demokratskog tabora kakvo postoji i u Miloševićevoj Srbiji. Na tim izborima iza Bulatovića su stale različite političke snage – od komunističkih i kriptokomunističkih frakcija levice, preko umerenih integralista, do ultraradikalnih integralista, ali je svima njima jedna stvar bila zajednička – autoritarizam/etatizam. Nasuprot njima, iza Đukanovića su stale jednako raznorodne političke snage – od umerenih integralista, preko manjinskih stranaka i umerenih autonomista do ultraradikalnih autonomista, i svima njima je opet bila zajednička jedna stvar, a to je – demokratija i modernizacija.

To, naravno, ne znači da su svi birači glasali za Bulatovića kao autoritarca a za Đukanovića kao demokratu, niti da su svi autoritarci glasali za Bulatovića a svi demokrati za Đukanovića. Za Bulatovića su svakako glasali i neki demokratski orijentisani birači koji su više verovali njegovoj varijanti integrativizma nego Đukanovićevoj, a za Đukanovića i mnogi autoritarni birači, sledeći uputstva rukovodstava svojih manjinskih i autonomističkih stranaka. Ali, u osnovi, birači su se podelili prvenstveno po crti autoritarizam-demokratija, i tako je ova linija procepa, kao što su pokazali predsednički izbori, jednostavno presekla crnogorsko biračko telo nadvoje.[24]

To raspolućenje biračkog tela, pogotovo nakon što je iza Đukanovića stala gotovo celokupna opozicija, neki crnogorski analitičari su ocenili kao »ne malo iznenađenje«, koje pokazuje da je »snaga agresivnog velikosprstva, čak i u krajnje iskompromitovanoj Miloševićevoj varijanti, još uvek relativno velika« (Popović, 1998: 107). Ali, pre bi se moglo reći da je Bulatovićeva polovina zapravo predstavljala autoritarni deo crnogorskog biračkog tela, koji teško može biti manji od 40 odsto, dok je Đukanovićeva polovina predstavljala demokratski deo crnogorskog biračkog tela, koji verovatno nije veći od 40 odsto, što je slično odnosu koji smo utvrdili i za dvadesete godine. Ovaj odnos se vremenom menja, i to, kako sada stvari stoje, u korist pro-demokratskog tabora. Na skupštinskim izborima 1998. godine, stranke koje su na predsedničkim izborima podržale Đukanovića dobijaju 15,8 odsto glasova više, a stranke koje su podržale Bulatovića 18,6 odsto glasova manje nego 7 meseci pre (OI, 1998: 38).

Na žalost, još nemamo odgovarajuća iskustvena istraživanja pomoću kojih bi sa većom pouzdanošću mogli da proverimo gornje procene. Nalazi iz istraživanja Čađenovića i saradnika (Čađenović, 1998) ne odnose se na autoritarnost, ali kroz sliku pristaša glavnih predsedničkih kandidata možemo posredno da zaključimo koliko je opravdana pretpostavka o većoj autoritarnosti jednih i manjoj autoritarnosti drugih. Naime, pokazuje se da su Bulatovićeve pristalice veoma slične tipičnim SPS pristalicama, tj. da se regrutuju u starijem, manje obrazovanom, i seoskom stanovništvu, dok su Đukanovićeve pristalice sličnije tipičnim pristalicama srbijanske koalicije Zajedno, tj. da dolaze iz redova mlađeg, obrazovanijeg, i urbanijeg življa. Znajući raspored autoritarnosti među slojevima koji pokazuju druga istraživanja, s pravom možemo pretpostaviti da je autoritarnost daleko više izražena u Bulatovićevom nego Đukanovićevom taboru. No tek će nam neko od sledećih iskustvenih istraživanja moći pružiti određenije potvrde za takvu pretpostavku.

Konačno, skupštinski izbori 31. maja 1998. godine takođe su na ubedljiv način potvrdili dubinu autoritarističko-libertetskog procepa u Crnoj Gori. Neučestvovanje Liberala Slavka Perovića u Đukanovićevom demokratskom bloku bilo je kako posledica ličnog suparništva ova dva prvaka, tako i učinak Perovićeve procene da je integrativističko-autonomistički rascep za Liberale i za Crnu Goru mnogo važniji od autoritarno-demokratskog. Kako su pristalice Liberala, kao što smo već naveli, po svojoj autoritarnosti 1996. godine bile negde u sredini između pro-autoritarnih i prodemokratskih stranaka, može se reći da je ova stranka privlačila glasače prvenstveno kao autonomistička. Međutim, Liberali na izborima 1998. osvajaju svega 6,4 odsto glasova, što je gotovo upola manje od njihovog učinka u poslednjem samostalnom izbornom nastupu (1992. godine, kada su dobili 12,4 odsto). Još lošije je prošla čisto integrativistička Srpska narodna stranka (Božidara Bojovića), koja je osvojila svega 1,9 odsto glasova, višestruko manje nego što je svojevremno bio učinak Narodne stranke u njenim »najsrpskijim« danima (1992. godine 13,8 odsto). Time su birači jasno pokazali da niti autonomizam niti integrativizam, sami po sebi, ne mogu, u tadašnjem trenutku, biti njihov glavni politički interes i da oni izbor između autoritarizma i demokratije trenutno vide značajnijim nego što je puki izbor između autonomizma i integrativizma.

U svakom slučaju, može se, kao i slučaju Srbije, pretpostaviti da će prevaga ovog rascepa u Crnoj Gori verovatno potrajati do učvršćenja demokratije i demokratskih ustanova, nakon čega možemo očekivati da će biti zamenjen nekim drugim procepom. Takođe bi se moglo predvideti kako bi svaki pokušaj autoritarnih snaga Crne Gore da uz pomoć autoritarnog središta iz Srbije nadvladaju proliberalni tabor doveo do daljeg snaženja i produbljivanja integrativističko-autonomističke pukotine i prilično drugačijeg rasporeda političkih snaga u Crnoj Gori.

4. Zaključno razmatranje

Uporedićemo, na kraju, oblike i snagu osnovnih rascepa u Crnoj Gori i Srbiji, i izneti završni osvrt na Lipset-Rokanovu zamisao.

Najpre, vidimo da i u Crnoj Gori, baš kao i u Srbiji, postoji značajna sličnost dubine i rasporeda današnjih rascepa sa onima u 1920-im. Objašnjenje se i u ovom slučaju može potražiti pre u strukturalnim sličnostima nego u institucionalnom zamrzavanju rascepa. Tako, autoritarističko-demokratski rascep dominira u Crnoj Gori 1990-ih, jednako kao i 1920-ih, usled slične početne slabosti demokratskog poretka i žilave istrajnosti proautoritarnih političkih elita (kao i u Srbiji 1920-ih i 1990-ih).[25] Integralističko-autonomistički rascep dubok je u Crnoj Gori 1990-ih, kao i u Crnoj Gori 1920-ih, zbog sličnog društvenog sklopa postojanja zajedničke države, koji proizvodi i slične strategije ponašanja političke elite (interese, samoodređivanja, savezništva), itd.

Drugo, vidimo kako, i pored sličnog glavnog rascepa u današnjoj Crnoj Gori i Srbiji, njihovi stranački i društveni rascepi ne liče baš preterano jedni na druge. Recimo, većinsko-manjinski rascep u Crnoj Gori znatno je plići nego u Srbiji. U Crnoj Gori stranke narodnih manjina ne samo da nisu »antisistemske« već i manjinski živalj većinom glasa za glavne nacionalne političke stranke. To pruža mnogo pogodnije tle za učvršćenje demokratskog poretka nego u Srbiji. Naime, ukoliko »stranke delova« (segmental parties; Lipset i Rokkan, 1967: 12) nisu obrazovane tako da se prostiru samo do granice koju čini najbliža pukotina, već prelaze i na drugu stranu rascepa, dolazi do pojave koju Lijphart naziva »izukrštanim rascepima« (crosscutting cleavages; Lijphart, 1977: 75), a koja je dobar predznak za uspešno održanje demokratije.

Treće, uopšte je utisak o snazi prodemokratske strane glavnog političkog rascepa u Crnoj Gori znatno povoljniji od onoga koji stičemo ispitujući stanje u današnjoj Srbiji.[26] U našoj je političkoj sociologiji pretpostavljeno da se objašnjenje srazmerne jačine proliberalnih snaga u Crnoj Gori u odnosu na one u Srbiji možda krije u većoj poodmaklosti privatizacije. Za razliku od Srbije, gde je izmenama zakona o pretvaranju društvene svojine, 1994. godine, ne samo zaustavljena privatizacija već je i ono što je dotle privatizovano ponovo podržavljeno, u Crnoj Gori je proces privatizacije tekao od 1989. godine postojano i ničim neprekidano (Goati, 1998: 25; OI, 1998: 54). Međutim, pojedini ekonomisti odbacuju ovakvo objašnje-nje, pozivajući se na podatak da je do 1998. godine u Crnoj Gori privatizovano svega 4,57 odsto društvenog kapitala, ne uzimajući posebno u obzir državni kapital (Madžar, 1998: 476). Premda se ne može sasvim potceniti ni uticaj snage privlačnosti samog izgleda na privatizaciju na moguće dobitnike, srazmerna jačina pro-liberalnog tabora u Crnoj Gori se, izgleda, pre da objasniti posebnim položajem njene vladajuće elite. U njoj, koncem 1980-ih i početkom 1990-ih, nije postojala jedna svegospodareća ličnost – kao što je to bio slučaj sa Slobodan Miloševićem u Srbiji, već više ličnosti približne političke snage – Momir Bulatović, Milo Đukanović, pa i Svetozar Marović. Otuda je, 1997. godine, i moglo da dođe do rascepa u vladajućoj eliti i stvaranja snažnog prodemokratskog i proreformatorskog krila. Jednom odabravši demokratski način legitimacije svoje vlasti, ovo je krilo bilo prinuđeno da potraži i aktivira saveznike ne samo u opozicionoj političkoj eliti već i u ostalim slojevima stanovništva. Iskoristivši položaj u republičkoj vlasti, proreformsko krilo je uspelo da mobiliše kritičnu masu proliberalnih snaga i zadobije dovoljno glasača za uspeh na predsedničkim i skupštinskim izborima. Uspeh rađa uspeh, i sada smo svedoci učvršćivanja i daljeg jačanja prodemokratskog tabora u crnogorskom političkom životu.

Četvrto, društveni rascepi nisu nešto što se jednosmerno preslikava na stranačko-političko polje, već se politička elita javlja kao njihov glavni posrednik i tumač. Crnogorski slučaj pokazuje kako se pojedini rascepi mogu podcrtavati i naglašavati u skladu sa sastavom ili potrebama političkog vođstva, pogotovu oni koji su približne snage i dubine. Tako se lako može desiti da, u zavisnosti od razvoja događaja, već u bližoj budućnosti današnji glavni politički rascep u Crnoj Gori (autoritarizam vs. demokratija) bude gurnut u pozadinu, a da njegovo mesto zauzme trenutno manje važan rascep (poput integrativističko-autonomističkog rascepa).

I, peto, dosadašnje izlaganje nedvosmisleno potvrđuje ne samo opisivačku već u izvesnoj meri i objašnjavalačku vrednost Lipset-Rokanove predstave za istraživače istočnoevropskih zemalja u preobražaju. Ako ovu predstavu ne shvatimo kao neizmenljivu složevinu delova, već kao obrazac koji se može prilagođavati različitim prostorno-vremenskim okvirima, onda on može biti veoma koristan za ovdašnje političke sociologe. Bez obzira na sve uočene manjkavosti ovog modela, on, kao što ističe Mihailović, »kao određena visoko apstraktna shema, nije izgubio na svojoj relevantnosti: promena sadržaja u modelu ne mora nužno uslovljavati promenu odnosa koje model definiše« (Mihailović, 1996: 304). Otuda se može reći da se i buduće praćenje promene rasporeda i dubine političkih rascepa u Srbiji i Crnoj Gori i dalje može naslanjati na predstavu koju su uobličili Lipset i Rokan.

Literatura

Antonić, Slobodan (1997a): »Kriza i učvršćivanje vlasti u Srbiji«, Gledišta, god. XXXVIII, br. 1-6: 76-92

Antonić, Slobodan (1997b): »Parlamentarizam u Jugoslaviji 1990-1996«, Arhiv za pravne i društvene nauke, god. LXXXIII, br. 2: 177-198

Antonić, Slobodan (1998): »Stranački i društveni rascepi u Srbiji«, Sociologija, god. XL, br. 3: 323-356

Bartolini, Stefano i Peter Mair (1990): Identity, Competition, and Electoral Availability: The Stabilization of the European Electorates 1885-1985, Cambridge: Cambridge University Press

Čađenović, Radenko (1998): »Javno mnjenje i predsjednički izbori u Crnoj Gori«, u: Predsjednički izbori u Crnoj Gori 1997. i njihov značaj (Uvodna studija na Okruglom stolu »Izbori u Crnoj Gori 1997/98«, Podgorica, 27-28. 01. 1998), Podgorica: CEDEM, str. 17-51

Darmanović, Srđan (1993): Izobličena demokratija: drama jugoslovenskog postkomunizma, Beograd: Borba

Darmanović, Srđan (1998): »Predizborna kriza – raspad partije hegemona«, u: Predsjednički izbori u Crnoj Gori 1997. i njihov značaj (Uvodna studija na Okruglom stolu »Izbori u Crnoj Gori 1997/98«, Podgorica, 27-28. 01. 1998), Podgorica: CEDEM, str. 1-16

Gligorijević, Branislav (1979): Parlament i političke stranke u Jugoslaviji (1919-1929), Beograd: Institut za savremenu istoriju i Narodna knjiga

Goati, Vladimir (1996): Stabilizacija demokratije ili povratak monizmu: »Treća Jugoslavija« sredinom devedesetih, Podgorica: Unireks

Goati, Vladimir (1998): »Introduction: Political Development in the Federal Republic of Yugoslavia (1990-1996)«, u: Vladimir Goati (ur.), Elections to the Federal and Republican Parliaments of Yugoslavia (Serbia and Montenegro) 1990-1996: Analyses, Document and Data, Berlin: Sigma, str. 12-34

Kuzmanović, Bora (1997): »Stepen i činioci autoritarnosti«, u: Srećko Mihailović (ur.): Između osporavanja i podrške: javno mnenje o legitimitetu treće Jugoslavije, Beograd: Institut društvenih nauka i Friedrich Ebert Stiftung, , str. 228-245

Lijphart, Arend (1977): Democracy in Plural Societies: A Comparative Exploration, New Haven and London: Yale University Press

Lipset, Seymur M. i Stein Rokkan (1967): »Cleavage Structures, Party Systems and Voter Alignments. Introduction«, u: S. M. Lipset i S. Rokkan (ur.): Party Systems and Voter Alignments: Cross-National Perspectives, New York: The Free Press, str. 1-64

Madžar, Ljubomir (1998): »Mozaik političkog razvitka u SRJ«, Ekonomska misao, god. XXXI, br. 4: 469-478

Mihailović, Srećko (1996): »Socijalno utemeljenje političkih stranaka«, Sociologija, god. XXXVIII, br. 3: 293-312

Mihailović, Srećko (1997): »Legitimnost političkog sistema Treće Jugoslavije: kako građani evaluiraju politički režim«, u: S. Mihailović (ur.): Između osporavanja i podrške: javno mnenje o legitimitetu treće Jugoslavije, Beograd: Institut društvenih nauka i Friedrich Ebert Stiftung, str. 7-41

OEBS (1998): »Izveštaj Organizacije za bezbednost i saradnju pri Evropskom birou za demokratske institucije i ljudska prava o skupštinskim izborima u Crnoj Gori, 31. maja 1998. godine«, u: Parlamentarni izbori ‘98, Podgorica: NIP Službeni list Crne Gore, str. 107-129

OI (1998): Oko izbora 3: Izveštaj sa prevremenih parlamentarnih i lokalnih izbora u Crnoj Gori, maj 1998, Beograd: Centar za slobodne izbore i demokratiju

Pavićević, Veselin (1997): Izborni sistem i izbori u Crnoj Gori (1990-1996), Podgorica: CID

Pavlović, Dušan (1994): »Spoljna politika SR Jugoslavije 1992«, Gledišta, god. XXXV, br. 1-6: 141-158

Popović, Milan (1997): Politički aparthejd: Balkanska postmoderna 3, Podgorica: Monitor

Popović, Milan (1998): »Crnogorski kairos II«, u: Predsjednički izbori u Crnoj Gori 1997. i njihov značaj (Uvodna studija na Okruglom stolu »Izbori u Crnoj Gori 1997/98«, Podgorica, 27-28.01.1998), Podgorica: CEDEM, str. 103-116

Rastoder, Šerbo (1995): Životna pitanja Crne Gore 1918-1929: socijalno-ekonomski osnov političkih borbi u Crnoj Gori 1918-1929, Bar: Kulturni centar

Rastoder, Šerbo (1996): Političke borbe u Crnoj Gori 1918-1929, Beograd: Zadužbina Andrejević

Slavujević, Zoran (1997): »Kriza poverenja u institucije sistema«, u: Srećko Mihailović (ur.): Između osporavanja i podrške: javno mnenje o legitimitetu treće Jugoslavije, Beograd: Institut društvenih nauka i Friedrich Ebert Stiftung, str. 64-94

Škerović, Nikola (1964): Crna Gora na osvitku XX vijeka, Beograd: Naučno delo



* Sve ono što je rečeno u prvoj napomeni članka o stranačkim rascepima u Srbiji (Antonić, 1998), vredi i za ovaj članak. Ipak, posebnu zahvalnost ovom prilikom želim da iskažem svojim crnogorskim prijateljima, Srđanu Darmanoviću, Veselinu Pavićeviću i Milanu Popoviću, koji su me snabdeli neophodnim spisima i valjanim savetima.

[1]    Mogao se kandidovati svaki »neporočni punoletni (21 god) crnogorski državljanin koji je plaćao 15 perpera poreza. Glasalo se javno. Izbori su obavljeni u miru, slobodno, bez pritiska vlasti« (Škerović, 1964: 87).

[2]    Po Ustavu, zakonodavnu vlast vrše Knjaz i Skupština (čl. 3). Skupština ima pravo zakonodavne incijative, ali formalni predlozi dolaze od vlade. Skupština nema potpuno budžetsko pravo ali vlada, koju postavlja i razrešava Knjaz, formalno politički odgovara predstavničkom telu (čl. 108). Godine 1906. donesen je i zakon o ministarskoj odgovornosti.

[3]    Knjaz priređuje bezobzirnu hajke na Klubaše, stavljajući birače pred izbor »za gospodara ili za tog-i-tog poslanika« (Škerović, 1964: 170). Rulja lomi štamparije onih klubaških listova koji nisu već bili zabranjeni. Mnogobrojne tužbe za uvredu gospodara, policijska nasilja, cenzura pisama i telegrama. Knjaz javno ističe rešenost da ni jedan Klubaš ne uđe u Skupštinu (Škerović, 1964: 217), što se i obistinjuje. Ali zato što knjazevi kandidati na izborima nisu ni imali protivkandidate.

[4]    Većinskog pravoslavnog življa je 76 odsto, dok muslimana ima 18 odsto, a katolika 6 odsto (izračunato prema podacima koje daje Rastoder, 1995: 136).

[5]    Radikalna stranka je u izbornom okrugu Crna Gora osvajala glasova: 13,4 odsto i 1 mandat (1920), 25,0 odsto i 3 mandata (1923), 27,5 odsto (sa 3 liste) i 2 mandata (1925), 34,6 odsto (sa 3 liste) i 3 mandata (1927). Izvor: Rastoder, 1996: 40, 57, 74 i 97.

[6]    Demokrati su osvajali: 27,8 odsto (sa 3 liste) i 3 mandata (1920), 25,8 odsto (sa 2 liste) i 2 mandata (1923), 22,3 odsto i 2 mandata (1925), 24,6 odsto (sa 2 liste) i 2 mandata (1927).

[7]    Komunisti na izborima 1920. u Crnoj Gori osvajaju 38,0 odsto glasova i 4 mesta, 1923. godine (kao NRPJ) 5,5 odsto, 1925. godine (kao NRPJ) 3,8 odsto, a 1927 (kao Savez radnika i seljaka) 6 odsto.

[8]    Republikanci u Crnoj Gori dobijaju glasova: 1920: 16,1 odsto i 2 mandata, 1925: 6,9 odsto i ostaju bez mandata, 1925: 7,1 odsto i nemaju mandat, 1927. ne ističu samostalnu listu za izbore (neki Republikanci se nalaze na listi Zemljoradnika; Rastoder, 1996: 94).

[9]    Zemljoradnici su 1923. godine, kada su u Crnoj Gori prvi put izašli na izbore, osvojili 10,5 odsto glasova ali su ostali bez poslaničkog mesta, 1925. godine 11,7 odsto i opet su ostali bez mandata, ali su 1927. godine dobili 13,2 odsto što im je konačno bilo dovoljno za 1 mandat.

[10]  Crnogorski federalisti na svom prvom izbornom nastupu, 1923. godine, dobijaju 24,3 odsto glasova i 2 mandata, 1925. godine njihova lista u odnosu na sve pojedinačne liste (jer su Radikali išli sa 3 liste) osvaja najviše glasova – 25,7 odsto i 3 mandata, i 1927. godine dobijaju 14,9 odsto i 1 mandat.

[11]  Barem su tako procenjivale vlasti (vidi Gligorijević, 1979: 84). I neki istoričari danas smatraju da je kasnije, na izborima 1923. i 1925, jedan deo komunističkih glasova iz 1920. otišao crnogorskim Federalistima (Rastoder, 1996: 46 i 72).

[12]  U sadašnjim crnogorskim granicama 1928. godine, na nepunih 300.000 stanovnika bilo je manje od 3.000 najamnih radnika, od čega su dve trećine bili trgovački i zanatlijski pomoćnici, a jedna trećina šegrti; industrijski radnici se ne pominju (Rastoder, 1995: 152).

[13]  I pored 85 odsto poljoprivrednog stanovništva, zbog izrazite pasivnosti, Crna Gora nije mogla sopstvenom proizvodnjom da obezbedi ishranu svom stanovništvu, pa je Kraljevina nabavljala i u Crnu Goru dopremala nedostajuće žito. Najveći izvor novčanih prihoda za crnogorske porodice takođe je bila država. Ako se setimo da je, dvadesetih godina, u Crnoj Gori bilo oko 3.000 najamnih radnika, taj podatak treba da uporedimo sa činjenicom da je 1921. godine u javnoj službi, vojsci i slobodnim profesijama radilo 12.000 lica (Rastoder, 1995: 117). Uz to je penzionera – i to posle revizije penzija iz 1926. godine, kada je utvrđeno da je oko 3.000 lica u Crnoj Gori uživalo bespravno stečenu penziju ili neki drugi oblik državne pomoći (Rastoder, 1995: 125) – bilo 2.577 (Rastoder, 1995: 126), a invalida i drugih primalaca socijalne pomoći (udovica, siročadi itd) u Crnoj Gori je, godine 1928, bilo najviše u Kraljevini – 3.234 (Rastoder, 1995: 130). I ne samo da su državni službenici koji su bili privrženici opozicionih stranaka premeštani, penzionisani, ili ostajali bez službe (Radikali su u Crnoj Gori do 1925. godine »pročistili« upravni aparat od pristalica drugih stranaka; Rastoder, 1996: 64) već su čak i penzioneri, posve protivzakonito, često upozoravani da moraju da glasaju za vladajuću stranku jer će u protivnom izgubiti penziju (Rastoder, 1995: 127).

[14]  Govoreći jednom prilikom u Narodnoj skupštini, 9. februara 1923, Federalistički poslanik Mihailo Ivanović je rekao da Federalisti pitanje državnog preuređenja ne vide kao pitanje nacionalnih i verskih suprotnosti (uostalom, i sami Federalisti su se izjašnjavali kao Srbi; Gligorijević, 1979: 156; Rastoder, 1996: 122), već prvenstveno kao sukob političkih ideja »reakcionarnog centralizma i naprednog decentralističkog pravca« (prema Gligorijević, 1979: 156).

[15]  Demokratska stranka je 1990. godine u Crnoj Gori osvojila svega 1,2 odsto glasova i ostala bez mandata, Šešeljevi Radikali su, nakon uspeha na izborima 1992, na sledećem izbornom nadmetanju, 1996. godine, ostali bez mandata (dobivši 4,4 odsto glasova), a 1998. godine doživeli su još teži poraz, osvojivši svega 1,2 odsto glasova. SKPJ je 1992. dobio 2,2 odsto, 1996. godine (kao JUL) 0,6 odsto, a 1998. godine 0,01 odsto glasova, itd.

[16]  Prema popisu 1991, Crnogoraca je 61,9 odsto, Srba 9,3 odsto, Muslimana 14,6 odsto, Albanaca 6,6 odsto, Hrvata 1,0 odsto, i Jugoslovena 4,3 odsto (Pavićević, 1997: 97-8). Uzeto prema veroispovesti, pravoslavnih je 70 odsto, muslimana 19 odsto, a katolika 4 odsto (Pavićević, 1997: 100), što je veoma slično stanju iz dvadesetih, kada je, kao što smo već rekli, pravoslavnog življa bilo 76 odsto, muslimana 18 odsto, a katolika 6 odsto (Rastoder, 1995: 136).

[17]  Samo penzionera u Crnoj Gori je 1992. godine bilo 71.335 (Pavićević, 1997: 105), dakle 22,5 odsto više nego manuelnih radnika, ili 39 odsto u odnosu na celo radno stanovništvo (izračunato prema Pavićević, 1997: 104-105). »U Crnoj Gori veoma je teško naći porodicu koja, na ovaj ili onaj način, ne zavisi od države« (Pavićević, 1997: 104). »Prema podacima koji su se pojavili neposredno pred izbore [1996], čak dve trećine stanovništva Crne Gore, direktno ili indirektno, zavisilo je od budžeta republike (Popović, 1997: 84).

[18]  Narodna stranka Crne Gore u početku je delovala kao srpska nacionalna stranka. Ona nije odricala postojanje crnogorske nacije, ali se zalagala za uporedni razvoj »srpske svesti u Crnoj Gori« (Goati, 1996: 71). Na izborima 1990. godine stranka je nastupila sa tvrdnjom da oni odlučuju »hoće li Crna Gora biti jedna od srpskih država, što je oduvijek bila i kakvom su nam je u amanet ostavili naši preci, ili će zaista u njoj srpsko ime poginuti« (iz proglasa pročitanog na predizbornom mitingu u Titogradu, 2. 12.1990; prema Pavićević, 1997: 93). U oktobru 1995, posle poraza Srba u ratovima u Hrvatskoj i Bosni, Novak Kilibarda odbacuje dotadašnju nacionalnu politiku stranke (Goati, 1996: 71-72), a maja 1997. godine dolazi do rascepa i odvajanja krila Božidara Bojovića koja će pod imenom Srpska narodna stranka nastaviti tvrdu integrativističku politiku (Popović, 1997: 71).

[19]  Naime, grupisanje stranaka uoči izbora 1998. godine nije išlo pravcem autonomističko-integrativističkog rascepa, jer su autonomističke Socijaldemokrate ušle u savez sa umerenjačko-integrativističkim Socijalistima i Narodnjacima a ne sa autonomističkim Liberalima. Činjenica da su Liberali kao tvrdi autonomisti pretrpeli izborni neuspeh, a savez tvrdih autonomista i umerenih integrativista doživeo izborni trijumf, jasno pokazuje da su se u izborima 1998. godine birači rukovodili nečim drugim a ne autonomističko-integrativističkim idejama.

[20]  Smatra se da je nezanemarljiv broj Muslimana (posebno 1996), pa i Albanaca glasao za DPS (Darmanović, 1998: 5), dok je Socijaldemokratska partija reformista, na izborima 1992, svoja 4 mandata osvojila prvenstveno zahvaljujući glasovima manjina (Plav 26,1 odsto, Rožaje 24,8 odsto).

[21]  Albanske i muslimanske stranke, okupljene u Demokratskoj koaliciji, osvojile su na izborima 1990. godine 10,1 odsto glasova, dok je udeo muslimanskog i albanskog življa u Crnoj Gori 21,2 odsto. Na izborima 1992. godine, Demokratski savez Albanaca u Crnoj Gori osvaja 4 odsto glasova, što im nije bilo dovoljno za mandat, 1996. godine 1,8 odsto glasova i 2 mandata, a 1998. godine 1,6 odsto i 1 mandat. Demokratska unija Albanaca osvojila je 1996. godine 1,3 odsto glasova i 2 mandata, a 1998. godine 1,0 odsto i 1 mandat. Stranka demokratske akcije osvaja 1996. godine 3,5 odsto glasova i 3 poslanička mesta a 1998. godine 0,6 odsto glasova i ostaje bez poslanika.

[22]  Reformisti 1990. godine osvajaju 13,6 odsto glasova i 17 mandata, a Narodna sloga 1996. godine 25,6 odsto glasova i 19 mandata, dok Socijaldemokrate na istim izborima dobijaju 5,7 odsto glasova i ostaju bez mandata.

[23]  Prema ovom istraživanju, pristalice SDA (+13) pripadaju autoritarnoj, a SDP (-21) neautoritarnoj strani, no s obzirom na mali broj ispitanih privrženika ovih stranaka (SDA 8, a SDP 19) nalaz moramo uzeti sa velikom uzdržanošću.

[24]  U prvom krugu, 5. oktobra 1997, Bulatović je dobio 147.615 glasova (48,2 odsto) a Đukanović 145.348 glasova (47,4 odsto). U drugom krugu, 19.oktobra 1997, Bulatović je osvojio 169.257 glasova ili 49,2 odsto, a Đukanović 174.745 glasova ili 50,8 odsto.

[25]  Pri čemu, slabost demokratskog poretka u Crnoj Gori 1920-ih svoj glavni izvor više ima u opštoj društvenoj nerazvijenosti, a u 1990-im u zakasnelom prihvatanju demokratskog načina legitimacije vlasti od strane vladajuće političke elite.

[26]   Iskustvena istraživanja pokazuju izuzetnu prihvaćenost nekih demokratskih ustanova kod crnogorskog življa. Tako parlament, prema Mihailovićevom istraživanju, u Crnoj Gori uživa poverenje 53 odsto građana, daleko više u odnosu na sve ostale ispitivane zemlje srednjoistočne Evrope (iza Crne Gore slede: Poljska, Hrvatska, Slovenija, Bugarska, Slovačka, Češka, Rumunija, Mađarska, Srbija, Belorusija i Ukrajina; Slavujević, 1997: 74). Isto je i sa poverenjem u vladu, koje iskazuje 56 odsto građana i u čemu je Crna Gora opet na prvom mestu u srednjoistočnoj Evropi (Slavujević, 1997: 75). Uopšte, Crna Gora je, zajedno sa Češkom!, jedina ispitivana zemlja u kojoj je zabeleženo veće poverenje građana u predstavničke ustanove (tj. skupštinu, predsednika, vladu, stranke) nego u ustanove poretka (vojsku, policiju, sudstvo; Slavujević, 1997: 78-79).