Emil Dirkem

KURS DRUŠTVENE NAUKE

Uvodno predavanje*

Gospodo,

budući da sam zadužen da predajem nauku koja je rođena koliko juče i obuhvata tek mali broj konačno utvrđenih načela, bilo bi s moje strane odveć smelo ako ne bih bio zaplašen teškoćama svoga zadatka. Uostalom, ovo priznajem bez muke i stida. Verujem, naime, da na našim univerzitetima, uza sve one katedre s kojih se naučavaju već izgrađena nauka i prihvaćene istine, ima mesta i za druge kurseve u kojima profesor delimično gradi nauku u toku predavanja, kurseve za kojih među svojim slušaocima nalazi saradnike skoro isto koliko i učenike, kurseve, velim, u kojima zajedno s njima traga, tapka u mestu, katkad čak i luta. Neću vam, dakle, razotkrivati učenje čiju bi tajnu posedovala i na koje bi povlasticu imala jedna mala grupa sociologista, a još manje, pak, predlagati vam već spravljene lekove za lečenje naših modernih društava od bolesti od kojih ona moguće pate. Nauka ne napreduje tako brzo; treba joj vremena, mnogo vremena, naročito da bi postala praktično upotrebljiva. Stoga je inventar onoga što vam podastirem skromniji i lakše ga je sačiniti. Mislim da s izvesnom preciznošću mogu da postavim određeni broj posebnih pitanja koja su međusobno povezana tako da obrazuju jednu nauku sred ostalih pozitivnih nauka. Da bi se ti problemi razrešili, ponudio bih vam metodu koju ćemo zajedno iskušati. Najzad, iz mojih izučavanja tih predmeta izvukao sam nekoliko rukovodnih ideja, nekoliko opštih uvida, pomalo iskustva, ako hoćete, koje će nam, nadam se, poslužiti kao vodič u našim budućim istraživanjima.

Pa ipak, neka ova suzdržanost ne pobudi, ili ne probudi u nekih od vas skeptičnost na koju su sociološka izučavanja katkad nailazila. Mlada nauka ne sme da bude odveć ambiciozna, a u očima naučnih duhova imaće utoliko više poverenja ukoliko se skromnijom bude predstavljala. Ne mogu, međutim, zaboraviti da još ima nekolicina mislilaca, doduše malobrojnih, koji sumnjaju u našu nauku i njenu budućnost. Očigledno se na njih ne možemo ne obazirati. No, mislim da najbolja metoda da bismo ih ubedili nije da na apstraktan način raspravljamo o pitanju da li je sociologija upotrebljiva ili ne. Rasprava, čak i izvrsna, nikad nije obratila jednog jedinog nevernika. Jedini način da se dokaže kretanje jeste hodanje. Jedini način da se posvedoči da je sociologija moguća jeste pokazati da ona postoji i da živi. Zato ću ovo prvo predavanje posvetiti izlaganju sleda preobražaja kroz koje je društvena nauka prošla od početka ovog stoleća; ukazao bih vam na uspehe koji su postignuti i one koje tek treba polučiti, na ono šta je ova nauka postala i šta postaje. Iz tog izlaganja sami ćete zaključiti koje su usluge što ih ova nastava može pružiti, te kojem se delu javnosti ima obraćati.

I

Posle Platona i njegove Države nije manjkalo mislilaca koji su filozofirali o prirodi društava. No, sve do početka ovog veka većinom tih radova vladala je jedna ideja koja je društvenu nauku u korenu sprečavala da se ustanovi. Naime, bezmalo svi ti teoretičari politike videli su u društvu ljudsko delo, plod veštine i razmišljanja. Po njima, ljudi su stali da žive zajedno zato što su našli da je to korisno i dobro; bila je to veštačka tvorevina koju su smislili kako bi malčice poboljšali svoj položaj. Nacija, dakle, ne bi bila prirodni proizvod, poput organizma ili biljke koja se rađa, raste i razvija zahvaljujući unutrašnjoj nužnosti, već bi pre nalikovala onim mašinama koje prave ljudi i čiji su svi delovi sastavljeni shodno prethodno zamišljenom planu. Ako su ćelije od kojih je sačinjeno telo odrasle životinje postale ono što jesu, to je stoga što je u njihovoj prirodi bilo da to postanu. Ako su se spojile na taj način, bilo je to zato što im je, s obzirom na okolnu sredinu, bilo nemoguće da se spoje na neki drugi način. Nasuprot tome, komadi metala od kojih je načinjen časovnik nemaju posebnu sklonost ni prema takvom obliku, ni prema takvom načinu kombinovanja. Ako su udešeni tako pre negoli drugačije, to je zato što je zanatlija tako hteo. Promene koje su pretrpeli ne objašnjavaju se njihovom prirodom nego njegovom voljom; on ih je rasporedio na način najsukladniji njegovim namerama. Pa dobro, s društvom bi bilo kao i s tim časovnikom! U prirodi čovekovoj ne bi bilo ničeg što bi ga nužno predodređivalo za kolektivni život, već ga je on sam iz temelja izumeo i ustanovio. Bilo da je delo sviju, kao što misli Ruso, ili pak jednoga, kao što smatra Hobs, taj život je navodno u celosti proizašao iz našeg mozga i naše mašte. On bi u našim rukama bio samo zgodno sredstvo, ali sredstvo kojeg bismo se strogo uzev mogli lišiti i koje bismo uvek mogli po volji da preinačimo; jer uvek možemo slobodno da rasklopimo ono što smo slobodno sklopili. Ako smo tvorci društva, možemo ga uništiti ili preobraziti. Za to je dovoljno samo hteti.

Takvo je, gospodo, shvatanje koje je sve doskora vladalo. Bez sumnje, u retkim razdobljima javljala se i suprotna ideja, ali samo nakratko, ne ostavljajući za sobom trajnijih tragova. Slavni primer Aristotela, koji je prvi u društvu video prirodnu činjenicu, malo je ko podražavao. Istina, u XVIII stoleću ista ideja ponovo je rođena s Monteskjeom i Kondorseom. Ali i sam Monteskje, koji je onako odlučno izjavio da je društvo, poput ostatka sveta, podvrgnuto nužnim zakonima izvedenim iz prirode stvari, dopustio je da mu posledice njegovog principa umaknu tek što ga je postavio. A u takvim uslovima nema mesta za pozitivnu nauku o društvima, već samo za političku veštinu. Nauka, naime, izučava ono što jeste, a veština kombinuje sredstva s obzirom na ono što treba da bude. Ako su društva, dakle, ono što od njih napravimo, nema mesta pitanju šta su ona, nego šta od njih treba da napravimo. Budući da na njihovu prirodu ne treba računati, nije je nužno ni poznavati: dovoljno je utvrditi svrhu koju treba da ispune i pronaći najbolji način udešavanja stvari kako bi ta svrha bila dobro ispunjena. Postaviće se, na primer, da je cilj društva da svakom pojedincu obezbedi slobodno upražnjavanje njegovih prava, pa će se otuda izvesti celokupna sociologija.

Ekonomisti su prvi objavili da su društveni zakoni podjednako nužni kao i fizički, te taj aksiom učinili temeljem jedne nauke. Po njima, jednako je nemoguće da konkurencija malo-pomalo ne ujednači cene, da vrednost roba ne poraste kada se stanovništvo uveća, kao i da tela ne padaju okomito, ili da se svetlosni zraci ne lome kada prolaze kroz sredine nejednake gustine. Što se tiče građanskih zakona koje donose vladari ili izglasavaju skupštine, oni moraju, u vidljivom i jasnom obliku, samo da izraze te prirodne zakone, ali ne mogu ni da ih stvaraju ni da ih menjaju. Ne može se, dekretom, pripisati cena nekom proizvodu koji je nema, to jest za kojim niko nema potrebu, a svi napori vlada da po svojoj volji menjaju društva su beskorisni, ako već ne i opasni; stoga je najbolje da se u njih i ne upuštaju. Njihovo uplitanje može biti samo štetno; prirodi oni nisu potrebni. Ona sama sledi svoj tok i nije joj potrebno pomagati niti je prinuđivati, pod pretpostavkom, uostalom, da je to moguće.

Protegnite to načelo na sve društvene činjenice, i sociologija je zasnovana. Naime, svaki poseban poredak prirodnih pojava, podvrgnut pravilnim zakonitostima, može da bude predmet metodičkog izučavanja, to jest pozitivne nauke. Svi argumenti u prilog sumnje pašće pred tom vrlo jednostavnom istinom. – Ali, kažu istoričari, izučavali smo društva pa u njima nismo našli ni najmanjeg zakona. Istorija je tek niz slučajnih događaja koji se, nema sumnje, povezuju jedan s drugim, shodno zakonima uzročnosti, ali se nikad ne ponavljaju. Pošto su u suštini lokalni i individualni, smatra se da se više neće javiti, te su otuda nepodložni bilo kakvom uopštavanju, to jest bilo kakvom naučnom izučavanju, jer nema nauke o pojedinačnom. Ekonomske, političke, pravne ustanove zavise od rase, podneblja, svih okolnosti sred kojih se razvijaju: sve su one raznorodni kvantiteti koji se ne podaju međusobnom poređenju. U svakom narodu oni imaju sopstvenu fizionomiju koja se može brižljivo izučavati i opisivati: ali, sve je rečeno onoga časa kada se o njima sačini dobro sročena monografija.

Najbolji način da se odgovori na tu primedbu i dokaže da su društva podvrgnuta zakonima kao i sve ostale stvari bio bi, zacelo, pronaći te zakone. No, ne čekajući na to, jedno sasvim opravdano izvođenje omogućuje nam da utvrdimo da oni postoje. Ako u nešto danas nema sumnje, onda je to činjenica da sva bića u prirodi, počev od minerala pa do čoveka, spadaju u delokrug pozitivne nauke, to jest da se sve dešava u skladu s nužnim zakonima. U ovoj tvrdnji više nema nimalo nagađanja; ona je istina koju je dokazalo iskustvo, jer su zakoni pronađeni, ili ih bar malo-pomalo pronalazimo. Jedna za drugom ustanovljene su fizika i hemija, potom biologija i, najzad, psihologija. Može se čak reći da je među svim zakonima iskustveno najčvršće utvrđen – jer u odnosu na nj nema izuzetaka i bio je potvrđen bezbroj puta – upravo onaj koji proglašava da se sve prirodne pojave razvijaju u skladu sa zakonima. Ako su, dakle, deo prirode, i društva se moraju povinovati tom opštem zakonu koji iz nauke ishodi i u isti mah njome vlada. Dakako, društvene činjenice su složenije negoli psihičke, ali nisu li i ove potonje beskrajno složenije negoli biološke i fizičko-hemijske, pa ipak danas više nema ni govora da svestan život bude stavljen izvan sveta nauke. Kada su pojave složenije, njihovo je izučavanje teže, ali to je pitanje puteva i sredstava, a ne načela. S druge strane, upravo zato što su složene, gipkije su i lakše podležu uticaju čak i najmanjih okolnosti koje ih okružuju. Stoga izgledaju osobnije i još se više međusobno razlikuju. Ali ne treba da zbog razlika zapostavimo sličnosti. Bez sumnje, ogromna je razdaljina između svesti divljaka i svesti uljuđenog čoveka; pa ipak su i jedna i druga ljudske svesti među kojima ima sličnosti, te ih je moguće porediti: to dobro zna psiholog koji iz tih poređenja izvlači tolika korisna obaveštenja. Isto je i s faunom i florom sred kojih se čovek razvija. Ma koliko, dakle, mogle da budu različite jedne od drugih, pojave proizvedene dejstvima i protivdejstvima koja se uspostavljaju među sličnim pojedincima stavljenim u slične sredine moraju nužno biti u nečemu slične i podavati se korisnim poređenjima. Hoće li nam se, ne bi li se ovoj posledici umaklo, navesti da ljudska sloboda isključuje bilo kakvu ideju zakona i onemogućuje svako naučno predviđanje? Taj nas prigovor, gospodo, mora ostaviti ravnodušnim i možemo ga zanemariti ne rukovođeni prezirom nego metodom. Pitanje da li je čovek slobodan ili nije svakako je važno, ali mesto mu je u metafizici, pa pozitivne nauke mogu i moraju za nj se ne zanimati. Ima filozofa koji su u organizama, pa čak i u neživih stvari pronašli neku vrstu slobode izbora i kontingencije. No, ni fizičar ni biolog nisu zbog toga promenili svoju metodu: mirno su nastavili svojim putem, ne obraćajući pažnju na te tankoćutne rasprave. Isto tako ni psihologija i sociologija, da bi bile ustanovljene, nemaju rašta čekati da to pitanje čovekove slobode izbora, vekovima otvoreno, bude najzad rešeno – što, uostalom, kao što svi priznaju, ne izgleda da će biti baš skoro. Metafizici i nauci podjednako je korisno da ostanu nezavisne jedna od druge. Mogli bismo, dakle, zaključiti rekavši: treba izabrati između dvoje – ili priznati da su društvene pojave dostupne naučnom istraživanju, ili pak dopustiti, bez ikakvog razloga i uprkos svim naučnim izvođenjima, da u svetu postoje dva sveta: jedan u kojem vlada zakon uzročnosti, te drugi u kojem vladaju proizvoljnost i slučajnost.

U tome je, gospodo, velika usluga koju su ekonomisti učinili društvenim istraživanjima. Oni su prvi zapazili sve ono što je živo i spontano u društvima. Shvatili su da kolektivni život nije mogao biti namah ustanovljen jednim lukavim veštačkim činom, da on nije ishodio iz spoljašnjeg i mehaničkog podsticaja, nego da se polagano razvijao u krilu samog društva. Tako su mogli da teoriju slobode postave na čvršću osnovu negoli je jedna metafizička pretpostavka. Očigledno je, naime, da ako je kolektivni život spontan, treba mu ostaviti njegovu spontanost. Svaka zapreka bila bi besmislena.

Pa ipak, zasluge ekonomista ne treba preuveličavati. Rekavši da su ekonomski zakoni prirodni zakoni, oni su tu reč upotrebili u jednom smislu koji umanjuje njen domašaj. Naime, po njima, u društvu nema ničeg stvarnog osim pojedinca; iz njega sve izvire i njemu se sve vraća. Nacija je biće samo u nominalnom smislu: to je reč koja služi da se opiše mehanički agregat pojedinaca stavljenih jedan do drugoga. Ali ona ne sadrži ništa osobeno što bi je razlikovalo od svih ostalih stvari; njena svojstva su uvećana i proširena svojstva elemenata koji je čine. Pojedinac je, dakle, jedina opipljiva stvarnost koju bi posmatrač mogao da dosegne, a jedini problem koji bi nauka pred sebe mogla da postavi jeste istražiti kako pojedinac mora da se ponaša u najvažnijim okolnostima ekonomskog života, s obzirom na njegovu prirodu. Ekonomski i, opštije uzev, društveni zakoni ne bi, dakle, bili vrlo opšte činjenice koje naučnik induktivno izvodi iz posmatranja društava, već logičke posledice koje dedukuje iz definicije pojedinca. Ekonomista ne kaže: stvari se odvijaju tako zato što je to iskustveno utvrđeno, nego: one moraju da se tako odvijaju jer bi bilo besmisleno kada bi bilo drugačije. Reč prirodno trebalo bi, dakle, da bude zamenjena rečju racionalno, što nije isto. – Još kada bi taj pojam pojedinca za koji se smatra da u sebi sadrži celokupnu nauku odgovarao stvarnosti! No, da bi pojednostavili stvari, ekonomisti su taj pojam veštački osiromašili. Ne samo što su zanemarili sve okolnosti koje se tiču vremena, mesta i zemlje ne bi li zamislili apstraktan tip čoveka uopšte, nego su u samom tom idealnom tipu zapostavili sve ono što se ne odnosi na strogo uzev pojedinačni život, tako da im je, hodeći iz apstrakcije u apstrakciju, u rukama preostala samo tužna slika egoiste po sebi.

Politička ekonomija izgubila je tako sve prednosti svog načela. Ostala je apstraktna i deduktivna nauka, zaokupljena ne posmatranjem stvarnosti, već konstruisanjem manje ili više poželjnog ideala; jer taj čovek uopšte, taj sistematski egoista o kome nam ona govori nije ništa doli razumno biće. Stvarni pak čovek, onaj koga poznajemo i kakvi smo i sami, daleko je složeniji: on pripada određenom vremenu i određenoj zemlji, ima porodicu, grad u kojem živi, domovinu, religijsku i političku veru, a uticaji svih tih pokretača i još mnogih drugih međusobno se mešaju, kombinuju na hiljade načina, ukrštaju i prepliću u toj meri da na prvi pogled nije moguće reći gde jedan započinje a drugi prestaje. Tek nakon dugih i mukotrpnih analiza, koje danas jedva da su započete, biće jednoga dana moguće približno odrediti udeo svakoga od njih. Ekonomisti, dakle, nisu o društvima još imali predstavu dovoljno ispravnu da bi doista poslužila kao osnova društvene nauke. Jer ova, nalazeći polaznu tačku u apstraktnoj duhovnoj konsktrukciji, mogla je da završi logičkim dokazivanjem metafizičkih mogućnosti, ali ne i utvrđivanjem zakona. Još joj je manjkala priroda koju valja posmatrati.

II

Ako su se ekonomisti na taj način zaustavili na pola puta, to je stoga što su bili rđavo pripravljeni za takvu vrstu istraživanja. Većinom pravnici, poslovni ljudi ili političari, bili su prilično neupućeni u biologiju i psihologiju. A da bi se društvenu nauku uzmoglo integrisati u opšti sistem prirodnih nauka, trebalo je bar neku od njih upražnjavati, jer nije dovoljno raspolagati opštom oštroumnošću i iskustvom. Da bi se otkrili zakoni kolektivne svesti, treba poznavati zakone individualne svesti. Upravo zato što je bio u toku svih pozitivnih nauka, njihove metode i njihovih rezultata, Ogist Kont je bio u stanju da, ovoga puta na konačnim osnovama, zasnuje sociologiju.

Ogist Kont preuzima tvrdnju ekonomista: zajedno s njima izjavljuje da su društveni zakoni prirodni zakoni, ali toj reči pridaje njeno puno naučno značenje. Društvenoj nauci on dodeljuje konkretnu stvarnost koju treba saznati, a to su društva. Za njega je društvo podjednako stvarno kao i kakav živi organizam. Dakako, ono ne može da postoji izvan pojedinaca koji mu služe kao supstrat, ali je ipak nešto drugo. Celina nije jednaka zbiru svojih delova, iako bez njih ne bi bila ništa. Isto tako i ljudi, okupljajući se u definisanom obliku i povezujući se trajnim vezama, obrazuju jedno novo biće koje ima svoju prirodu i sopstvene zakone. To je društveno biće. Pojave koje se u njemu zbivaju imaju, zacelo, najdublje korene u svesti pojedinca. Pa ipak, kolektivni život nije puka uvećana slika individualnog života. On pokazuje svojstva sui generis koja psihološka izvođenja uzeta sama za sebe nisu mogla da predvide. Tako običaji, pravni i moralni propisi ne bi bili mogući kada čovek ne bi bio kadar da stekne navike; one su, međutim, nešto drugo doli individualne navike. Stoga društvenom biću Kont dodeljuje jasno određeno mesto u nizu bića. On ga postavlja na sam vrh hijerarhije zbog njegove veće složenosti, kao i zato što društveni poredak sadrži i u sebi obuhvata ostala carstva prirode. Pošto to biće nije svodivo ni na jedno drugo, ne može se iz njih izvesti, a da bi se spoznalo potrebno ga je posmatrati. Sociologija se ovoga puta našla u posedu predmeta koji samo njoj pripada, te pozitivne metode za njegovo izučavanje.

Kont je u isti mah skrenuo pažnju na jedno svojstvo društava koje je njihova distinktivna oznaka, ali su je ekonomisti ipak zapostavili. Imam na umu »onaj sveopšti konsenzus kojim se odlikuju redom svi fenomeni živih bića, a koji društveni život nužno ispoljava u najvišem stepenu« (Kurs pozitivne filozofije, IV, 234). Po mišljenju ekonomista, moralne, pravne, ekonomske, političke pojave odvijaju se paralelno jedne s drugima, međusobno se takorekuć ne dotičući; tako se i odgovarajuće nauke mogu razvijati ne znajući jedne za druge. Poznato je, naime, s kakvom je ljubomornom brigom politička ekonomija oduvek branila svoju nezavisnost. Za Konta, naprotiv, društvene činjenice su odveć tesno međusobno povezane da bi se mogle izučavati odvojeno. Zahvaljujući toj bliskosti, svaka od drušvenih nauka gubi na svojoj samostalnosti, ali dobija na bujnosti i snazi. Činjenice koje je ona izučavala pošto su analizom odvojene od svoje prirodne sredine kao da se nisu držale ni za šta i plutale su u praznom. U njima je bilo nečeg apstraktnog i mrtvog. Sada, pošto su međusobno približene shodno svojim prirodnim srodnostima, pojavljuju se onakve kakve jesu – kao različite strane jedne iste žive stvarnosti, to jest društva. Umesto da imamo posla s pojavama poređanim takorekuć u linearnim nizovima, koje su spoljašnje jedne u odnosu na druge i samo se slučajno susreću, suočeni smo s ogromnim sistemom dejstava i protivdejstava, u onoj uvek pokretnoj ravnoteži koja odlikuje život. U isti mah, pošto je jasnije naslućivao složenost društvenih stvari, Ogist Kont se zaštitio od onih apsolutnih rešenja koja su, naprotiv, bila draga ekonomistima i, zajedno s njima, ideološkim politikantima XVIII stoleća. Kada se u društvu vidi samo pojedinac, te kada se njegov pojam svede samo na, istina jasnu, ali suvu i praznu ideju iz koje je izvučeno sve što je u njoj životno i zamršeno, prirodno je da se otuda ne može izvesti ništa iole složenije, te da se dospeva do simplicističkih i radikalnih teorija. Ako, naprotiv, svaka izučavana pojava zavisi od beskrajnog broja drugih pojava, ako je svaka tačka gledanja povezana s mnoštvom drugih tačaka gledanja, tada više nije moguće pitanja razrešavati na odlučan način. Eklekticizam izvesne vrste, čiju metodu ne moram da ocrtavam, postaje neophodan. U životu ima toliko različitih stvari! Treba znati svakoj od njih podariti mesto koje joj priliči. Eto kako, sve dopuštajući zajedno sa ekonomistima da pojedinac ima pravo na veliki deo slobode, Ogist Kont je nije smatrao bezgraničnom te je izjavljivao da je kolektivna disciplina neophodna. Kao što je, sve priznajući da se društvene činjenice ne mogu proizvoljno stvarati niti menjati, držao da su, zahvaljujući svojoj većoj složenosti, one podložnije preinačavanju, pa ljudska razboritost može u izvesnoj meri njima korisno upravljati.

Eto, gospodo, velikih i ozbiljnih tekovina, pa nije bez razloga što nastanak sociologije tradicija vezuje za Ogista Konta. Međutim, ne treba misliti da su prethodni radovi već završeni te da sociologija ima još samo da mirno sledi svoju životnu putanju. Ona sada ima svoj predmet, ali koliko li on ostaje neodređen! Ona mora, kažu nam, da izučava Društvo, ali Društvo ne postoji. Postoje društva koja se razvrstavaju u rodove i vrste baš kao i biljke i životinje. O kojoj li je, dakle, vrsti reč? O svima odjedared, ili pak o jednoj pojedinačno uzev? Za Konta, gospodo, to pitanje se čak i ne postavlja, jer on smatra da postoji samo jedna društvena vrsta. Kao protivnik Lamarka, on ne dopušta da bi evolucija kao takva mogla diferencirati bića u toj meri da urodi pojavom novih vrsta. Po njemu, društvene činjenice su uvek i posvuda iste, s razlikama u intenzitetu; društveni razvoj je uvek i posvuda isti, s razlikama u brzini. Najdivljije nacije i najuljuđeniji narodi samo su različiti stadijumi jedne te iste evolucije, pa on traga za zakonima te jedinstvene evolucije. Celokupno čovečanstvo se razvija u pravoj liniji, a različita društva su samo uzastopne etape tog pravolinijskog kretanja. Stoga se reči društvo i čovečanstvo kod Konta upotrebljavaju nerazlučeno jedna namesto druge. To je zato što je njegova sociologija u stvari mnogo više filozofska meditacija o ljudskoj društvenosti uopšte negoli posebno izučavanje društvenih bića. Istim tim razlogom objašnjava se još jedna osobenost njegove metode. Ako ljudski progres posvuda sledi isti zakon, najbolji način da se taj progres raspozna bio bi, prirodno, posmatrati ga tamo gde se javlja u najčistijem i najdovršenijem obliku, to jest u civilizovanim društvima. Eto zašto se, kako bi proverio onaj slavni zakon o trima stanjima, koji kao da sažima celokupan život čovečanstva, Ogist Kont zadovoljio da sažeto prikaže glavne događaje iz istorije germano-latinskih naroda, ne uviđajući da je zaista čudno na tako uskoj osnovi zasnivati zakon takve širine.

U tom načinu gledanja na stvari Kont je bio ohrabren nesavršenim stanjem u kojem su se u njegovo vreme nalazile etnološke nauke, kao i manjkom zanimanja koje bi u njemu pobuđivale takve vrste istraživanja. No, danas je očigledno nemoguće tvrditi da postoji jedna ljudska evolucija, posvuda istovetna, te da su društva samo različiti varijeteti jednog jedinog tipa. I u zoologiji se već odustalo od serijalne klasifikacije koja je, zahvaljujući svojoj krajnjoj jednostavnosti, ipak zavela naučnike. Sve se više prihvata da genealoško stablo organskih bića, umesto da ima oblik geometrijske linije, nalikuje pre vrlo bujnom drvetu čije se grane, nasumce štrčeći iz svih delova stabla, hirovito protežu u svim pravcima. Tako je i s društvima. Ma šta o tome rekao Paskal, čiju slavnu formulaciju Kont bez razloga preuzima, čovečanstvo se ne može uporediti s čovekom koji bi, pošto je proživeo sve protekle vekove, još živeo. Ono pre nalikuje ogromnoj porodici čije bi se različite grane, međusobno sve različnije, malo-pomalo odvajale od zajedničkog korena ne bi li živele sopstvenim životom. Ko nam čak jemči da je takav zajednički koren ikad postojao? U stvari, nije li razdaljina između kakvog klana ili plemena i naših velikih evropskih nacija ravna bar onoj između ljudske vrste i životinjskih vrsta koje stoje neposredno ispod nje? Kada je reč o samo jednoj društvenoj funkciji, kakve li veze ima između varvarskih običaja nekog nevoljnog plemena sa Ognjene zemlje i istančane etike modernih društava? Moguće je, dakako, da se poređenjem svih tih društvenih tipova dobiju vrlo opšti zakoni koji svima njima odgovaraju; ali, oni neće biti otkriveni čak ni pažljivim posmatranjem samo jednog od njih.

Ista greška proizvela je još jednu posledicu. Rekoh vam da je za Konta društvo biće sui generis; ali, pošto je odbacivao filozofiju porekla, mislio je da između različitih vrsta bića, kao i između različitih vrsta nauka, nema kontinuiteta. Tako mu je bilo prilično nezgodno da definiše i duhu predoči to novo biće koje je pridodao ostatku prirode. Otkuda ono dolazi i čemu je nalik? Često ga naziva organizmom, ali u tom izrazu vidi tek metaforu osrednje vrednosti. Budući da mu je njegova filozofija branila da u društvu vidi nastavak i produžetak nižih bića, nije ga mogao definisati s obzirom na ova potonja. Gde onda potražiti elemente definicije? Da bi ostao dosledan svojim načelima, bio je primoran da prihvati da to novo carstvo ne nalikuje prethodnim carstvima; i zaista, sve poredeći društvenu nauku s biologijom, zahtevao je da ona ima posebnu metodu, različitu od metode koja se sledi u drugim pozitivnim naukama. Sociologija je tako bila pridružena ostatku nauka pre negoli integrisana u njihovu celinu.

III

Ova integracija dovršena je tek sa Spenserom. On se ne zadovoljava ukazivanjem na nekoliko prividnih analogija između društava i živih bića: on jasno izjavljuje da je društvo vrsta organizma. Poput svakog organizma ono se rađa iz zametka, razvija se izvesno vreme, da bi potom dospelo do konačnog raspada. Kao i svaki organizam ono proishodi iz sticaja diferenciranih elemenata od kojih svaki ima svoju posebnu funkciju, a svi oni, međusobno se nadopunjujući, doprinose istom cilju. I još nešto: shodno opštim načelima njegove filozofije, ove bitne sličnosti morale su za Spensera biti pokazatelj istinske filijacijske veze. Ako društveni život podseća na opšte crte individualnog života, to je zato što iz njega proizlazi; ako društvo ima zajedničke crte sa organizmima, to je stoga što je i ono preobraženi i usavršeni organizam. Spajajući se jedne s drugima, ćelije obrazuju živa bića, kao što i živa bića, međusobno se spajajući, obrazuju društva. No, ova potonja evolucija samo je nastavak prve, a jedina razlika je u tome što, pročišćavajući sve više svoje postupke, organski agregat ona malo-pomalo čini sve gipkijim i slobodnijim, ne narušavajući njegovo jedinstvo.

Ova sasvim prosta istina dala je ipak povoda prilično živoj raspravi. Sigurno je da ona gubi na vrednosti ako se shvati odveć doslovno, a njen se značaj preuveliča. Zadovoljavamo se iluzijom ako, kao što je učinio Lilienfeld u svojim Mislima o društvenoj nauci budućnosti (Gedanken über die Sozialwissenschaft der Zukunft), pomišljamo da će sâmo ovo poređenje namah raspršiti sve misterije kojima je još obavijeno poreklo prirode društava, te da će s tim ciljem biti dovoljno, prekrajajući ih, u sociologiju preneti najpoznatije zakone biologije. Ako postoji, sociologija ima svoju sopstvenu metodu i sopstvene zakone. Društvene činjenice mogu biti zaista objašnjene samo drugim društvenim činjenicama, pa ih nećemo rastumačiti ukazujući na njihovu sličnost s biološkim činjenicama o kojima već danas postoji nauka. Objašnjenje koje odgovora ovim potonjim ne može se verno prilagoditi onim prvim. Jer, svako područje prirode ispoljava neku novinu koju nauka mora da dosegne i predoči, umesto da je otkloni. Da bi sociologija imala pravo na život, potrebno je da u društvenom carstvu bude nečeg što izmiče biološkom ispitivanju.

No, s druge strane, ne može se zaboraviti da je analogija dragoceno sredstvo saznanja, pa čak i naučnog istraživanja. Duh ne može stvoriti neku ideju ni iz čega. Ako pretpostavimo da smo pronašli jedno potpuno novo biće, bez analoga u ostatku sveta, duhu će biti nemoguće da ga misli; ali, moraće da ga zamisli samo s obzirom na neko drugo biće koje mu je već poznato. Ono što nazivamo novom idejom u stvari je samo neka stara ideja koju smo doterali kako bismo je što je više moguće prilagodili posebnom predmetu koji ona mora da izrazi. Nije, dakle, bilo nekorisno ukazati na stvarnu analogiju između pojedinačnog organizma i društva; jer, ne samo što je mašta odsad znala za šta da se uhvati i imala na osnovu čega da pojmi novo biće o kojem je reč, nego je biologija postala za sociologistu pravi trezor pogleda i hipoteza koje on nije imao pravo tek tako da odbaci već ga je mogao, ako ništa drugo, mudro iskoristiti. Time biva, u izvesnoj meri, uobličena čak i sama zamisao nauke. Naime, ako su društvene i biološke činjenice samo različiti momenti jedne iste evolucije, to mora važiti i za nauke koje ih objašnjavaju. Drugim rečima, umesto da se slepo povode za biologijom, okvir i postupci sociologije moraju da na nju podsećaju.

Prema tome, ako umemo da se njome poslužimo, Spenserova teorija je vrlo bogata u svojim primenama. Istovremeno, g. Spenser je predmet društvene nauke odredio preciznije negoli Kont. O društvu on više ne govori na uopšten i apstraktan način, već raspoznaje različite društvene tipove koje razvrstava u odelite grupe i podgrupe; a da bi pronašao zakone za kojima traga, on ne bira jedan od tih tipova radije negoli neki drugi, nego smatra da su za naučnika svi oni od podjednakog interesa. Želimo li da dobijemo opšte zakone društvene evolucije, nema nijednog tipa društva koji bi mogao da se zanemari. Stoga ćemo u njegovim Principima sociologije naći impozantno obilje dokumenata preuzetih iz svakojakih istorija, koje posvedočuje filozofovu retku erudiciju. S druge strane, sociološki problem on više ne postavlja u onoj neodređenoj opštosti koje se Ogist Kont još držao, već u njemu razlikuje posebna pitanja koja redom razmatra. Tako on uzastopno izučava porodicu, ceremonijalnu vlast, političku vlast, crkvene funkcije, te namerava da, u još neobjavljenom delu svoga rada, pređe potom na ekonomske pojave, jezik i moral.

Na žalost, ono što je ostvareno od tog opsežnog i lepog programa ne odgovara baš sasvim obećanjima koja su u njemu sadržana. Razlog tome je što g. Spenser, poput Ogista Konta, obavlja manje posao sociologiste negoli filozofa. Društvene činjenice ga ne zanimaju njih radi, on ih ne izučava s jedinim ciljem da ih upozna, već da bi njihovim povodom proverio veliku hipotezu koju je smislio, a koja bi trebalo da sve objasni. Svi dokumenti koje on nagomilava, sve posebne istine koje usput susreće namenjeni su dokazivanju da se, poput ostatka sveta, društva razvijaju u skladu sa zakonom sveopšte evolucije. Jednom reči, u njegovoj knjizi ne treba tragati za sociologijom, već pre za filozofijom društvenih nauka. Nije na meni da se upitam može li postojati filozofija nauka i kakva je od nje korist. U svakom slučaju, ona je moguća samo za izgrađene nauke, a sociologija se tek rađa. Pre nego što se dotaknemo tih uzvišenih pitanja, potrebno je razrešiti mnoštvo drugih, posebnih i pojedinačnih pitanja koja tek što su postavljena. Kako li je moguće pronaći krajnju formulu društvenog života kada još ne znamo koje su različite vrste društava, glavne funkcije svake od njih, te koji su njihovi zakoni. Istina, g. Spenser veruje da se s ova dva reda problema može suočiti istovremeno, da može u isti mah sprovesti analizu i sintezu, zasnovati nauku i istovremeno o njoj izgraditi filozofiju. No, nije li pomalo smelo upustiti se u takav poduhvat? Šta se stoga događa? On posmatra činjenice, ali prebrzo, žureći da stigne do cilja koji ga privlači. Prolazi kroz gomilu problema, ali se na svakom od njih zaustavlja samo načas, mada među njima nema nijednog koji ne bi bio bremenit poteškoćama. Njegova Sociologija je poput pogleda na društvo iz ptičje perspektive. Bića tu više ne pokazuju onu reljefnost i jasno izražene crte koje u stvarnosti imaju, nego se sva međusobno brkaju u jednoj jednoličnoj boji kroz koju probijaju tek neodređeni obrisi.

Nije teško pogoditi do kakvih rešenja može da dovede jedno tako brzopleto ispitivanje, te kakva može biti jedinstvena formula kojom su obuhvaćena i sažeta sva ta pojedinačna rešenja. Kolebljiva i neodređena, ona izražava samo spoljašnji i najopštiji oblik stvari. Bilo da je reč o porodici ili vladavinama, o religiji ili trgovini, posvuda g. Spenser misli da može pronaći isti zakon. On misli da svuda vidi kako manje ili više polagano društva prelaze iz vojničkog u industrijski tip, iz jednog stanja u kojem je društvena disciplina vrlo jaka u drugo, u kojem svako sebi nameće sopstvenu disciplinu. Zar u istoriji doista nema ničeg drugog i zar je celokupan napor čovečanstva u toku vekova urodio samo ukidanjem pokojeg carinskog prava i proglašavanjem slobode novčanog poslovanja? Bio bi to zaista mali rezultat tako kolosalnog napora. Zar je solidarnost koja nas povezuje s drugim ljudima toliko teška da bi se celokupan progres sastojao samo u tome da joj težinu malo olakša? Drugim rečima, zar bi ideal društava bio onaj okrutan individualizam koji je Ruso smatrao njihovom polaznom tačkom, i zar bi se pozitivna politika svodila na izokrenuti Društveni ugovor? Ponesen svojim žarom da uopštava, a možda i predrasudama jednog Engleza, g. Spenser zamenio je sadržaj posudom. Bez sumnje, pojedinac je danas slobodniji nego ranije, i dobro je da je tako. No, ako sloboda ima toliku cenu, ona je nema po sebi, zahvaljujući nekakvom unutrašnjem svojstvu koje joj metafizičari rado pridaju, a koje pozitivan filozof ne može da joj prizna. To nije apsolutno dobro od kojega se nikad ne bi moglo odveć uzeti. Njena vrednost potiče iz plodova koje donosi, pa upravo time ona biva usko ograničena. Nužna da bi pojedincu omogućila da svoj život uredi prema svojim potrebama, ona se ne proteže dalje. No, s onu stranu te prve sfere, ima jedna druga, mnogo šira, u kojoj se pojedinac takođe kreće s obzirom na ciljeve koji ga prevazilaze i koji mu najčešće izmiču. Ovde on, očigledno, više ne može uticati na svoje pokrete, već im se može samo pokoravati ili ih trpeti. Individualna sloboda, dakle, biva uvek i posvuda ograničena društvenom prinudom, bilo da ona poprima oblik navika, običaja, zakona ili pravila. A budući da se, kako društva postaju sve obimnija, sfera delovanja društva povećava istovremeno kad i sfera delovanja pojedinca, osnovano je g. Spenseru prigovoriti da je video samo jednu, možda neznatniju stranu stvarnosti, to jest da je u društvima zapostavio ono što je u njima zaista društveno.

IV

Neuspeh tog pokušaja sinteze ukazao je na potrebu da se sociologisti najzad upuste u detaljna i precizna izučavanja. To je shvatio g. Alfred Espinas, pa je upravo tu metodu sledio u svojoj knjizi Životinjska društva. Sociološke činjenice on je prvi izučavao da bi od njih načinio nauku, a ne da bi obezbedio sklad jednog velikog filozofskog sistema. Umesto da se zadrži na celovitim pogledima na društvo uopšte, on se ograničio na izučavanje jednog posebnog društvenog tipa; potom je u samom tom tipu razlikovao klase i vrste, brižljivo ih opisao, pa je iz tog pažljivog posmatranja činjenica izveo nekoliko zakona postaravši se, osim toga, da uopštavanje ograniči na poseban poredak pojava koji je istražio. Njegova knjiga predstavlja prvo poglavlje Sociologije.

Ono što je g. Espinas uradio kada je reč o životinjskim društvima, jedan nemački naučnik pokušao je da obavi s obzirom na ljudsko društvo – ili, radije, s obzirom na najnaprednije narode savremene Evrope. G. Albert Šefle posvetio je četiri obimna toma svoje knjige Bau und Leben des socialen Körpers podrobnoj analizi naših velikih modernih društava. Ovde ima malo, ako ne i nimalo teorije. Istina, g. Šefle započinje postavljajući načelo da društvo nije prost zbir pojedinaca, već biće koje ima sopstveni život, svest, interese i istoriju. Uostalom, ta ideja, bez koje nema društvene nauke, oduvek je bila vrlo živa u Nemačkoj, pa gotovo da i nije jenjavala osim za onog kratkog vremena kada je kantovski individualizam nepodeljeno vladao. Nemac ima odveć dubok osećaj za složenost stvari da bi se mogao lako zadovoljiti jednim tako pojednostavljenim rešenjem. Teoriju koja društvo upoređuje sa živim bićima Nemac je, dakle, morao zdušno prihvatiti, jer mu je omogućavala da jasnije razabere jednu ideju koja mu je odavno bila bliska. Stoga je g. Šefle bez oklevanja prihvata, ali je ne pretvara u načelo svoje metode. Od biologije on doista pozajmljuje nekoliko tehničkih izraza čiji je kvalitet katkad sporan; ali, njegova je glavna briga da se postavi što je moguće bliže društvenim činjenicama, da ih posmatra u njima samima, da ih vidi onakvima kakve jesu, te da ih predoči onakve kakve ih vidi. On rastavlja, deo po deo, ogroman mehanizam naših modernih društava, redom nabraja njegove zupčanike i objašnjava njihovo funkcionisanje. Tu će se videti, razlučeno i razvrstano, ono mnoštvo svakojakih veza koje nas, nevidljive, povezuju jedne s drugima; videće se kako se društvene jedinice međusobno usklađuju tako da obrazuju sve složenije grupe; najzad, videće se kako se iz dejstava i protivdejstava do kojih dolazi unutar tih grupa malo-pomalo pomalja izvestan broj zajedničkih ideja koje su nešto kao svest društva. Kada se pročita ta knjiga, koliko li nam se Spenserova građevina mora učiniti nedostatnom i slabašnom u poređenju s bogatsvom stvarnosti, te koliko li elegantna jednostavnost njegovog učenja biva obezvređena u odnosu na ovu strpljivu i tegobno sprovedenu analizu! Bez sumnje, g. Šefleu bi se moglo prigovoriti na pomalo kolebljivom eklekticizmu njegovog učenja. Moglo bi mu se pre svega prebaciti da je odveć verovao u uticaj jasnih ideja na ljudsko ponašanje, da je promišljenom umu pridao preveliku ulogu u razvoju čovečanstva, te da je otuda u svojoj metodi previše mesta podario logičkom rasuđivanju i objašnjenjima. Napokon, moglo bi se naći i da je polje istraživanja koje je sebi dodelio još prilično široko, možda preširoko da bi posmatranje posvuda moglo da bude sprovedeno s jednakom strogošću. Pa ipak, to ne znači da njegova knjiga u celini nije napisana u skladu sa izričito naučnom metodom, te da predstavlja istinsku raspravu iz pozitivne sociologije.

Istu metodu primenili su i drugi naučnici, takođe u Nemačkoj, na izučavanje naročito dveju društvenih funkcija – pravo i političku ekonomiju. Umesto da, poput ortodoksnih ekonomista, pođe od prirode čoveka ne bi li otuda izvela nauku, nemačka škola nastoji da ekonomske činjenice posmatra onakve kakve se ispoljavaju u stvarnosti. Takvo je načelo onog učenja koje je nazvano katedarskim ili državnim socijalizmom. Ako ono otvoreno naginje izvesnom socijalizmu, to je stoga što, kada pokušavamo da stvari vidimo onakvima kakve jesu, ustanovljujemo da zaista, u svim poznatim društvima, ekonomske pojave prevazilaze sferu delovanja pojedinca, te da sačinjavaju društvenu, a ne domaćinsku ili privatnu funkciju. Predstavljeno državom, društvo ne može, dakle, prema njoj da bude ravnodušno ili da je, neoprezno i bez kontrole, prepusti slobodnoj inicijativi pojedinaca. Eto kako je gg. Vagnera i Šmolera, da navedemo samo glavešine ove škole, njihova metoda nužno dovela do toga da političku ekonomiju učine granom društvene nauke, te da kao učenje prihvate jedan umereni socijalizam. Istovremeno je nekoliko pravnika otkrilo u pravu građu jedne nove nauke. Dosad je ono pružalo povoda samo dvema vrstama naučnog rada. S jedne strane, bilo je profesionalnih pravnika koji su se bavili jedino komentarisanjem pravnih formula ne bi li ustanovili njihov smisao i domašaj. S druge strane, bilo je filozofa koji su, poklanjajući tek osrednju pažnju ljudskim zakonima, tim kontingentnim ispoljavanjima sveopšteg moralnog zakona, preduzimali da – oslanjajući se samo na intuiciju ili rasuđivanje – iznađu večite principe prava i morala. No, budući da ne dovodi do otkrivanja zakona, tumačenje tekstova je veština a ne nauka, a što se tiče tih krupnih spekulacija, one su mogle imati samo metafizičku vrednost i korist. Pravni problemi nisu, dakle, bili predmet nikakve nauke u pravom smislu reči, i to bez razloga. Upravo su tu prazninu pokušali da popune g. Ihering i g. Post. Iako su pripadali vrlo različitim filozofskim školama, obojica su preduzeli da opšte zakone prava izvedu iz poređenja tekstova zakona i običaja. Ovde ne mogu da izložim, a još manje da procenim rezultate njihovih analiza. No, ma kakvi oni bili, izvesno je da taj dvostruki pomak, ekonomski i pravni, ostvaruje značajan napredak. Sociologija se odsad više ne javlja kao neka vrsta opšte i zbrkane nauke o celini, koja obuhvata bezmalo sveukupnost stvari, već je vidimo kako se sama od sebe raščlanjuje na izvestan broj posebnih nauka koje se posvećuju sve određenijim problemima. Potom, budući da je politička ekonomija odavno zasnovana, mada i odavno učmala, te pošto je pravna nauka, iako novija, u krajnjoj liniji samo preobražena stara filozofija prava, sociologija – zahvaljujući svojim odnosima s tim dvema naukama – gubi onaj lik naprasne improvizacije koji je dosad imala i koji je katkad budio sumnje u pogledu njene budućnosti. Ona više ne izgleda kao nešto što je jednoga lepog dana kao nekim čudom iskrslo iz ništavila, već odsad ima svoje istorijske prethodnike, povezuje se s prošlošću, te je moguće pokazati kako je, poput drugih nauka, malo-pomalo iz nje proistekla zahvaljujući jednom pravilnom razvoju.

V

Eto, gospodo, šta je sociologija postala za naših dana, i eto kroz koje se glavne etape ona razvijala. Videli ste kako je rođena sa ekonomistima, kako se konstituisala s Kontom, konsolidovala sa Spenserom, postala određenija sa Šefleom, specijalizovala se s nemačkim pravnicima i ekonomistima; iz tog kratkog pregleda njene istorije možete i sami da zaključite kakvi joj uspesi još predstoje. Ona ima jasno definisan predmet i metodu za njegovo izučavanje. Njen predmet su društvene činjenice, a metoda posmatranje i posredno eksperimentisanje – drugim rečima, uporedna metoda. Sada je potrebno ocrtati opšte okvire ove nauke i odrediti njene bitne unutrašnje razdeobe. Taj posao ne samo što je koristan za sređeno istraživanje nego ima i dalekosežniji domašaj. Jedna nauka je doista konstituisana tek kada pretrpi podele i potpodele, kada obuhvati izvestan broj različitih i međusobno povezanih problema. Iz onog stanja zbrkane istorodnosti s kojim započinje, ona treba da pređe u razgovetnu i sređenu raznorodnost. Sve dok se svodi na jedno ili više veoma opštih pitanja, ona kopka znatiželju samo vrlo sintetičkih duhova: oni je se dohvataju, utiskuju joj svoj snažan pečat u toj meri da ona postaje njihovo vlasništvo i kao da se s njima poistovećuje. Kao lično delo, ona ne trpi saradnju. Istina, te velike teorije možemo da prihvatimo ili odbacimo, da ih u nekim pojedinostima preinačimo i primenimo na nekoliko pojedinačnih slučajeva, ali ništa ne možemo da im dodamo jer one obuhvataju i sadržavaju sve. Nasuprot tome, specijalizujući se, i nauka se više približava stvarima koje su posebne; tako postaje objektivnija, bezličnija, pa prema tome i dostupnija raznovrsnim darovitim ljudima, svim poslenicima dobre volje.

Moglo je biti izazovno logički pristupiti toj operaciji i nauku razložiti u skladu s njenim, kao što je govorio Platon, prirodnim ustrojstvom. No, to bi očigledno značilo promašiti naš cilj: jer, na nama je da analiziramo jednu stvar, jednu stvarnost, a analizirali bismo samo jedan pojam. Nauka je, takođe, vrsta organizma. Možemo posmatrati kako je obrazovana i obaviti njenu anatomiju, ali ne i nametnuti joj, ne bi li potpunije zadovoljila logiku, ovaj ili onaj plan načina na koji je sklopljena. U meri u kojoj se konstituiše, ona se razdeljuje sama od sebe, pa možemo samo da predočimo podele koje su na taj način prirodno obavljene, te da ih učinimo jasnijim postajući svesniji njihovog postojanja. Naročito je potrebno s tom obazrivošću postupati kada je reč o nauci koja tek što je dospela u doba zrelosti, s naukom čiji su okviri još pomalo krhki i nepostojani.

Ako, dakle, ovu metodu primenimo na društvenu nauku, dobićemo sledeće rezultate:

(1) U svakom društvu ima izvestan broj zajedničkih ideja i osećanja koje se prenose s generacije na generaciju i koje obezbeđuju u isti mah jedinstvo i kontinuitet kolektivnog života. Takve su narodske legende, religijska predanja, politička verovanja, jezik, itd. Sve te pojave su psihološkog reda, ali – pošto pojedinca beskrajno prevazilaze – ne spadaju u individualnu psihologiju. One, dakle, moraju da budu predmet jedne posebne nauke zadužene da ih opiše i istraži njihove uslove: mogli bismo je nazvati socijalnom psihologijom. To je kod Nemaca Völkerpsychologie. Ako maločas ništa nismo rekli o zanimljivim radovima Lazarusa i Štanthala, to je stoga što oni dosad nisu dali rezultata. Völkerpsychologie kakvom su je oni shvatali samo je nova reč da bi se označile opšta lingvistika i uporedna filologija;

(2) Neki od sudova koje na taj način prihvataju svi građani pokazuju, osim toga, dvostruko svojstvo – odnose se na način postupanja i obavezni su. Oni vrše neku vrstu uticaja na volje koje osećaju kao da su prinuđene da im se povinuju. Po toj crti se raspoznaju oni stavovi čija celina tvori moral. U moralu se obično vidi samo umeće kojem je cilj da se ljudima naznači plan idealnog ponašanja. No, nauka o moralu mora prethoditi umeću. Toj nauci je cilj da izuči moralne propise i verovanja kao prirodne pojave za čijim uzrocima i zakonima ona traga;

(3) Neki od tih propisa imaju u toj meri obavezujuću snagu da, precizno određenim merama, društvo sprečava da budu prekršeni. Ono ne prepušta javnom mnjenju brigu da obezbedi njihovo poštovanje, već za to zadužuje posebno ovlašćene predstavnike. Kada pomenuti propisi poprime ovu naročito zapovednu ćud, moralni sudovi postaju pravne formule. Kao što smo rekli, postoji nauka o pravu baš kao i nauka o moralu, a između tih dveju nauka postoje neprekidni odnosi. Ako bismo čak hteli da ovu podelu prosledimo dalje, mogli bismo u nauci o pravu da raspoznamo dve posebne nauke, kao što postoje dva prava, jedno krivično i drugo koje to nije. Namerno se služim vrlo opštim izrazima koji ne prejudiciraju značajno pitanje na koje ćemo jednog dana naići. Razlikovali bismo, dakle, s jedne strane nauku o pravu u pravom smislu reči, a s druge kriminologiju;

(4) Najzad, postoji ono što se uobičajeno naziva ekonomskim pojavama. Nauka koja ih izučava već je stvorena; ali, da bi postala pozitivna i konkretna, ona treba da odustane od one samostalnosti na koju je, ne bi li postala društvena nauka, bila onako ponosna. Izvući političku ekonomiju iz njene izolacije kako bi bila pretvorena u jednu granu sociologije ne znači samo sprovesti puku katalogizacijsku reformu. U isti mah bivaju promenjeni njeno učenje i metoda.

Daleko od toga da je ovaj inventar potpun. Klasifikacija koja bi se, s obzirom na sadašnje stanje sociologije, prikazivala kao konačna može biti samo proizvoljna. Okviri nauke koja tek što se ustaljuje nipošto ne mogu biti kruti: važno je čak da ostanu otvoreni za kasnije tekovine. Stoga nismo govorili ni o vojsci ni o diplomatiji, mada je reč o društvenim pojavama koje mora biti moguće naučno proučavati. Jedino što takva nauka još ne postoji, čak ni u zametku. No, verujem da je bolje lišiti se uvek zavodljivog zadovoljstva da se u krupnim potezima ocrta plan nauke koju u celini treba ustanoviti, što je besplodna rabota ako je ne obavi genijalna ruka. Korisniji ćemo rad obaviti baveći se samo pojavama koje su već poslužile kao građa ustanovljenim naukama. Ovde bar možemo da nastavimo jedno započeto delo u kojem, u izvesnoj meri, prošlost jemči za budućnost.

No, svaka od grupa pojava koje smo upravo razlikovali mogla bi se redom izučavati s dveju tačaka gledanja te na taj način uroditi dvema naukama. Svaka od tih pojava sastoji se od određenog broja dejstava usklađenih s obzirom na neki cilj, pa ćemo moći da ih izučavamo kao takve; ili ćemo, pak, radije izučavati biće zaduženo za ta dejstva. Drugim rečima, jednom ćemo istraživati koja je njena uloga i na koji je način ona obavlja, a drugi put kako je ona sama ustrojena. Na taj način pronaći ćemo dve velike razdeobe koje vladaju celokupnom biologijom, naime funkcije, s jedne, te strukture, s druge strane; ovde fiziologija, tamo morfologija. Hoće li se, na primer, ekonomista postaviti na tačku gledanja fiziologije? Zapitaće se koji su zakoni proizvodnje vrednosti, njihove razmene, kruženja, potrošnje. Nasuprot tome, s morfološke tačke gledanja istraživaće kako su grupisani proizvođači, radnici, trgovci, potrošači; porediće negdašnje korporacije s današnjim sindikatima, fabriku s radionicom, te odrediti zakone koji vladaju u tim raznim načinima grupisanja. Isto važi i za pravo: ili ćemo izučavati kako ono funkcioniše, ili ćemo pak opisivati tela zadužena za njegovo funkcionisanje. Ta podela je zacelo sasvim prirodna; međutim, u toku naših istraživanja držaćemo se skoro isključivo fiziološke tačke gledanja, a evo i razloga toga prvenstva. Kod nižih bića, između organa i funkcije postoji tesan, krut odnos. Promena u funkciji nije moguća ako ne dođe do odgovarajuće promene u organu. On kao da je zaleđen u svojoj ulozi zato što je učvršćen u svojoj strukturi. No, tako nije s višim funkcijama viših bića. Tu je struktura u toj meri gipka da više ne predstavlja prepreku promenama: dešava se da jedan organ ili deo organa redom obavlja različite funkcije. Još kod živih bića znamo da različiti delovi mozga mogu vrlo lako da odmenjuju jedni druge; no, naročito se u društvima ta pojava ispoljava na izrazit način. Zar ne vidimo svakoga trenutka kako jednom stvorene društvene ustanove služe ciljevima koje niko nije predvideo i s obzirom na koje, otuda, one nisu organizovane? Zar nam nije poznato da neki ustav, umešno udešen s obzirom na despotizam, može katkad da postane utočište slobode, ili obrnuto? Zar ne vidimo kako se katolička crkva, u dobra stara vremena svoje istorije, prilagođavala najrazličitijim okolnostima u pogledu vremena i mesta, sve ostajući oduvek i posvuda ista? Koliki li su običaji, kolike navike i danas isti kao što su nekoć bili, iako su njihov cilj i razlog postojanja izmenjeni? Ono što ovi primeri posvedočuju jeste izvesna gipkost strukture kada je reč o organima društva. Prirodno, pošto su vrlo savitljivi, oblici društvenog života sadrže nešto kolebljivo i neodređeno: oni lakše izmiču naučnom posmatranju i teže im je pristupiti. Stoga ne treba od njih započeti. Uostalom, oni su manje značajni i zanimljivi, jer su samo drugostepena i izvedena pojava. Naročito kada je reč o društvu ispravno je reći da struktura pretpostavlja funkciju i iz nje proizlazi. Ustanove se ne uvode dekretom, već ishode iz društvenog života i samo ga spolja izražavaju vidljivim simbolima. Struktura je učvršćena funkcija, dejstvo koje je postalo navika i kristalizovalo se. Ako, dakle, ne želimo da vidimo stvari u njihovom najpovršinskijem vidu, ako težimo da ih zahvatimo u njihovim korenima, treba pre svega da prionemo na izučavanje funkcija.

VI

Kao što vidite, gospodo, moja je glavna briga da što je moguće više ograničim i omeđim opseg naših istraživanja; u toj sam meri uveren da je sociologiji potrebno da najzad zaključi razdoblje uopštenih razmatranja. No, iako sužena – ili, radije, pošto su suženija – ova izučavanja biće i preciznija, pa će moći da budu korisna prilično raznovrsnim kategorijama slušalaca.

Tu su najpre studenti filozofije. Bace li pogled na svoje programe, videće da se u njima ne pominje društvena nauka; ali ako se, umesto da se drže tradicionalnih rubrika, udube u suštinu stvari, utvrdiće da ima dve vrste pojava koje filozof izučava – jedne se odnose na svest pojedinca, a druge na svest društva: ovde ćemo se baviti ovim potonjim pojavama. Filozofija se upravo razdvaja u dve grupe pozitivnih nauka: psihologiju, s jedne, i sociologiju, s druge strane. U društvenu nauku spadaju pre svega problemi koji su dosad isključivo pripadali filozofskoj etici. I mi ćemo se njima pozabaviti. Od svih delova sociologije moral nas čak ponajviše privlači i najpre ćemo se na njemu zadržati. Samo, pokušaćemo da se njime bavimo na naučan način. Umesto da ga gradimo u skladu s našim ličnim idealom, posmatraćemo ga kao sistem prirodnih pojava koji ćemo podvrgnuti analizi i istražiti njegove uzroke, a iskustvo će nas podučiti da su oni društvenog reda. Dakako, nećemo se odreći svake spekulacije o budućnosti, no nije li jasno da pre nego što se istraži kakvi moraju biti porodica, svojina ili društvo, treba znati šta oni jesu, kojim potrebama udovoljavaju, kojim se uslovima moraju saobraziti da bi opstali? Upravo ćemo otuda započeti, pa će se tim putem sama od sebe razrešiti i jedna antinomija koja je bolno uzburkavala svesti. Već se čitavo stoleće raspravlja mora li moral imati prvenstvo nad naukom, ili pak nauka nad moralom: jedini način da se okonča to stanje suparništva jeste da se sâm moral pretvori u nauku, uz bok drugim naukama i s njima povezan. Rečeno je da danas postoji kriza morala; i zaista, između moralnog ideala koji zamišljaju izvesni duhovi i činjeničnog stanja stvari takav je jaz da, zavisno od okolnosti i naravi, moral oscilira između ta dva pola ne znajući gde da se konačno uspokoji. Jedini način da se prekine to stanje nestabilnosti i zabrinutosti jeste videti u samom moralu činjenicu čija se priroda mora pažljivo, rekao bih čak s poštovanjem ispitati pre negoli se usudimo da je promenimo.

No, filozofi nisu jedini studenti kojima se obraća ova nastava. Pomenuo sam usput usluge koje istoričar može da pruži sociologisti, pa mi je teško verovati da zauzvrat istoričari ne bi imali šta da nauče od sociologije. Uopšte govoreći, uvek sam nalazio da je pomalo protivrečno istoriju učiniti naukom, a od budućih istoričara ipak ne zahtevati nikakvu naučnu obuku. Opšte obrazovanje koje se od njih traži ostalo je kakvo je bilo – filološko i književno. Da li je, dakle, dovoljno razmišljati o remek-delima književnosti da bi se uputilo u duh i primenu naučne metode? Dobro mi je poznato da istoričar nije neko ko uopštava; njegova sasvim posebna uloga nije da pronalazi zakone već da svakom vremenu, svakom narodu, podari njegovu sopstvenu individualnost i posebnu fizionomiju. On ostaje i mora da ostane u pojedinačnom. Ali, najzad, ma koliko posebne bile pojave koje izučava, on se ne zadovoljava njihovim opisom, već ih međusobno povezuje, traga za njihovim uzrocima i uslovima. U tu svrhu, induktivno zaključuje i postavlja hipoteze. Ako postupa empirijski, ako nasumce tapka u mraku, ako nije vođen nikakvom zamisli o prirodi društava, njihovim funkcijama i odnosima među tim funkcijama, kako ne bi bio izložen opasnosti da se često zaputi pogrešnim putem? Šta će izabrati iz te ogromne gomile činjenica čije tkanje tvori život velikih društava? Ima činjenica koje su naučno zanimljive koliko i najneznatniji događaji našeg svakodnevnog života. Ako ih, dakle, prihvata sve bez razlike, zapada u ispraznu erudiciju. Doduše, on može još zanimati uzak krug erudita, ali više ne obavlja koristan i živ posao. A da bi izvršio selekciju, potrebna mu je ideja vodilja, kriterijum koji može tražiti samo od sociologije. Upravo će ga ona podučiti koje su životvorne funkcije, bitni organi društva, pa će se pre svega posvetiti izučavanju tih funkcija i organa. Ona će mu postaviti pitanja koja će ograničavati i voditi njegova istraživanja; zauzvrat, on će joj pružiti elemente odgovora, pa će dve nauke moći samo da izvuku obostranu korist iz te razmene dobrih usluga.

Najzad, gospodo, ima još jedna kategorija studenata koju bih rado video predstavljenu u ovoj sali. To su studenti prava. Kada je ovaj kurs bio zasnovan, postavilo se pitanje nije li mu pre mesto na Pravnom fakultetu. Verujem da je pitanje mesta malo važno. Granice koje razdvajaju različite delove univerziteta nisu tako odsečne da neki kursevi ne bi mogli biti podjednako dobro smešteni na jednom ili drugom fakultetu. Ali ono što ova bojažljivost dokazuje jeste da najbolji duhovi priznaju danas da je studentu prava neophodno da se ne zatvori u čisto egzegetska izučavanja. Ako, naime, sve svoje vreme provodi komentarišući tekstove i ako je, otuda, kada je reč o bilo kom zakonu, njegova jedina briga da pokuša da pogodi kakva je mogla biti namera zakonodavca, on će se navići da u zakonodavnoj volji vidi jedini izvor prava. A to bi značilo slovo zakona zameniti njegovim duhom, privid stvarnošću. Pravo se razrađuje u samoj utrobi društva, a zakonodavac samo posvećuje rad koji je obavljen bez njegovog učešća. Studenta, dakle, treba podučiti kako se pravo obrazuje pod pritiskom društvenih potreba, kako se malo-pomalo ustaljuje, kroz koje stupnjeve kristalizacije redom prolazi, kako se preobražava. Treba mu uživo pokazati kako su rođene velike pravne ustanove, poput porodice, svojine, ugovora, koji su im uzroci, kako su se menjale i kako će se po svemu sudeći u budućnosti menjati. Tada u pravnim formulama on više neće videti neku vrstu mudrih izreka, proročanstava čiji katkad zagonetan smisao treba pogoditi; značenje će umeti da im odredi ne na osnovu nejasnih i često nesvesnih namera jednog čoveka ili jedne skupštine, već na osnovu same prirode stvarnosti.

Eto, gospodo, u čemu se sastoje teorijske usluge koje naša nauka može da pruži. Ali, osim toga, ona može imati blagotvoran uticaj i na praktičan život. Živimo u zemlji koja ne poznaje drugog gospodara doli javno mnjenje. Da taj gospodar ne bi postao nerazuman despot, nužno ga je prosvetliti, a kako ako ne naukom? Pod uticajem uzroka koje bi ovde bilo odveć zametno analizirati, duh kolektiviteta je kod nas oslabio. Svako od nas ima o svome ja tako preuveličano osećanje da više ne opaža granice koje ga stežu sa svih strana. Gradeći iluziju o sopstvenoj moći, on teži da bude samodovoljan. Stoga sve naše snage ulažemo da bismo se što je moguće više razlikovali jedni od drugih i da bi svako od nas sledio sopstveni put. Treba reagovati, i to iz sve snage, na tu disperzivnu tendenciju. Potrebno je da naše društvo ponovo stekne svest o svom organskom jedinstvu, da pojedinac oseti tu društvenu masu koja ga obuhvata i prožima, da je oseća uvek prisutnom i delatnom, te da to osećanje vazda upravlja njegovim ponašanjem; jer nije dovoljno da se njome nadahnjuje tek s vremena na vreme, u naročito kritičnim okolnostima. Pa dobro, gospodo, verujem da je sociologija, više negoli bilo koja druga nauka, u stanju da vaspostavi te ideje. Upravo će ona pojedincu objasniti šta je društvo, kako ga ono upotpunjuje i kako on malo znači sveden na sopstvene snage. Poučiće ga da on nije carstvo sred drugog carstva, već organ jednog organizma, te će mu ukazati na sve ono što je lepo u svesnom obavljanju uloge organa. Daće mu na znanje da nema ničeg unižavajućeg u tome da se bude solidaran s drugim i od njega zavisan, da se ne pripada čitav samome sebi. Bez sumnje, ove ideje će postati doista delotvorne samo ako se prošire u dubokim slojevima stanovništva; ali za to je potrebno da ih najpre naučno razradimo na univerzitetu. Doprineti dostizanju tog rezultata u granicama mojih snaga biće mi glavna briga, i ne bih srećniji mogao biti uzmognem li u tome polučiti bar malo uspeha.

Preveo Aljoša Mimica

---

* Tekst pristupne besede koju je Dirkem održao na Filozofskom fakultetu u Bordou početkom školske 1887/8. godine, pošto je ministarskim ukazom od 20. jula postavljen za predavača na za njega osnovanom predmetu »pedagogija i društvena nauka«. Dirkemovo izlaganje je prvo javno obraćanje jednog sociologa univerzitetskoj javnosti u Francuskoj. O naučno-sistematizacijskim i društveno-političkim okolnostima koje su doprinele ondašnjoj promociji sociologije kao akademske discipline upor. šire u: A. Mimica, Radikalska sociologija. Zasnivanje akademske nauke o društvu u francuskoj Trećoj republici, Gradina, Niš 1991, str. 14-45. Pod naslovom »Cours de science sociale: leçon d’ouverture«, tekst je prvobitno objavljen u Revue internationale de l’enseignement, vol. XV, 1888, pp. 23-48, a preštampan je u zbirci Dirkemovih tekstova La science sociale et l’action, introduction et présentation de Jean-Claude Filloux, Presses Universitaires de France, Paris 1970, pp. 77-110. – prim. prev.