Boško Milin

KO­ME­DI­JA KO­LEK­TIV­NOG IS­KU­STVA

 

 

Po­sto­je pi­sci što se pre­po­zna­ju već po­sle jed­ne stra­ni­ce tek­sta, ili jed­ne sce­ne na po­zor­ni­ci. Za ne­ke ža­li­mo što se po­na­vlja­ju, ne­ke od­ba­cu­je­mo, a me­đu nji­ma ima i onih či­je će­mo de­lo upra­vo za­to na­sta­vi­ti da či­ta­mo. Mi­loš Ni­ko­lić pri­pa­da onoj po­seb­noj vr­sti pi­sa­ca či­ji se spe­ci­fič­ni ru­ko­pis ne mo­že za­me­ni­ti ničijim dru­gima to, k to­me, tre­ba po­sma­tra­ti kao za­klju­čak iz­ve­den na vr­li­na­ma, a ne na ma­na­ma, što je slu­čaj ka­da je u pi­ta­nju ona ma­nje sreć­na vr­sta pi­sa­ca. 

Pre sve­ga, Ni­ko­lić već go­di­na­ma, iz de­la u de­lo, sve­do­či o stil­skim mo­guć­no­sti­ma ko­je pru­ža upo­tre­ba či­stog, ve­o­ma ja­snog go­vo­ra, li­še­nog po­tre­be zamu­če­njemje­zi­ka da bi se po­sti­gao že­lje­ni efe­kat. Na­pro­tiv. Kao do­bar po­zna­va­lac je­zi­ka, Mi­loš Ni­ko­lić va­ri­ra­njem i umno­ža­va­njem dram­ski po­treb­nih fra­za, te nji­ho­vim po­na­vlja­njem i pro­ši­ri­va­njem, po­sti­že ko­li­ko na­iz­gled jed­no­sta­van to­li­ko i ui­sti­nu sna­žan efe­kat. Što je još va­žni­je, taj uti­sak se ne ja­vlja sa­mo ka­da či­ta­mo Ni­ko­li­će­vu dra­mu, u ovom slu­ča­ju Iz­da­ju do­mo­vi­ne. Me­sto tog efek­ta je na sce­nii sa nje će on po­če­ti svoj ne­za­dr­ži­vi put ka onom ni­ka­da lo­ci­ra­nom ču­lu gle­da­o­ca ko­je će na ovu sen­za­ci­ju re­a­go­va­ti na naj­pri­rod­ni­ji mo­gu­ći na­čin: či­stim sme­hom.

S raz­lo­gom is­ti­čem je­zik. Bez Ni­ko­li­će­ve ve­šti­ne u ko­ri­šće­nju go­vor­nog je­zi­ka i u slu­že­nju scen­skom go­vo­ru, broj­na nje­go­va de­la, a me­đu nji­ma ve­ro­vat­no me­đu pr­vi­ma ovo, ne bi mo­gla da bu­du ono što je­su: ve­o­ma uspe­le ko­me­di­je. Ka­ko pro­na­ći zdrav hu­mor u su­sre­tu dže­la­ta i žr­tve, ka­ko ih pri­ka­za­ti onim što je­su, sa­ču­va­ti im do­sto­jan­stvo a iz­be­ći pa­te­ti­ku, ka­ko uči­ni­ti ne­za­mi­sli­vu si­tu­a­ci­ju dram­ski ve­ro­vat­nom? Ni­ko­lić, na sre­ću, u to­me uspe­va, ne za­do­vo­lja­va­ju­ći se ti­me da tra­gi­ko­mič­nu si­tu­a­ci­ju pred­sta­vi ap­surd­nom, što ona ov­de u bi­ti i je­ste, već pro­na­la­zi re­še­nje ko­je ni­je sa­mo u slu­žbi pri­če.

Niz pre­o­kre­ta ko­ji či­ne struk­tu­ru ko­me­di­je Iz­da­ja do­mo­vi­ne bi­lo je mo­gu­će uspe­šno ostva­ri­ti sa­mo ova­kvom ve­šti­nom u upo­tre­bi svo­je­vr­sne sti­ho­mi­ti­je, du­ho­vi­te ka­ko po sa­dr­ži­ni ta­ko i po form­i. Ni­ko­li­će­va ko­me­di­ja, na­sta­la, oči­gled­no, kao deo te­ku­ćeg ko­lek­tiv­nog is­ku­stva, ni­je is­klju­či­vo ve­za­na za naš pro­stor i tre­nu­tak. Ni­ko­li­ću je stra­na uska, ogra­ni­če­na eks­pli­cit­nost, baš kao i hlad­no­ća u od­no­su pre­ma li­ko­vi­ma. Po­put ne­kih Mro­že­ko­vih dra­ma, či­ji se uti­caj u do­brom smi­slu ose­ća u Ni­ko­li­će­vom de­lu, ono će mo­ći da pro­na­đe pu­bli­ku i u dru­gim sre­di­na­ma, spo­sob­nu da pre­po­zna i ono što ni­je iz­ri­či­to ime­no­va­no, ali je tu, ne­gde, u svo­joj pra­voj pri­ro­di vi­dlji­vo sa­mo na sce­ni.

 

Bo­ško MI­LIN