Miloš Nikolić

IZDAJA DOMOVINE

 

 

KOMEDIJA

 

 

Li­ca:

 

In­spek­tor

Po­li­ca­jac

Mla­dić

Že­na

 

 

Kan­ce­la­ri­ja in­spek­to­ra po­li­ci­je. Sto, sto­li­ce. Iz­nad sto­la na zi­du vi­si fo­to­gra­fi­ja po­gnu­tog po­li­caj­ca sa šle­mom ko­ji svom sna­gom za­ma­hu­je pen­dre­kom na mla­di­ća ko­ji sklup­čan na tro­to­a­ru ru­ka­ma šti­ti gla­vu.

In­spek­tor sto­ji kod sto­la sa pla­stič­nim le­nji­rom, kao pro­fe­sor is­pred ma­pe. Sta­ri­ji po­li­ca­jac sto­ji kod pro­zo­ra, kroz ko­ji do­pi­re po­vre­me­no huk gle­da­la­ca sa obli­žnjeg sta­di­o­na. In­spek­tor po­ne­kad ma­lo fr­flja, le­va ru­ka mu po­vre­me­no ot­ka­zu­je po­slu­šnost.

IN­SPEK­TOR (Str­plji­vo, po­ka­zu­ju­ći le­nji­rom fo­to­gra­fi­ju.): I... šta smo re­kli? Šta vi­di­mo ov­de?

PO­LI­CA­JAC (Tvr­do­gla­vo): Idi­o­ta...

IN­SPEK­TOR: Mo­lim vas...

PO­LI­CA­JAC: Idi­o­ta!

IN­SPEK­TOR: Po­gle­daj­te fo­to­gra­fi­ju i re­ci­te šta vi­di­te?

PO­LI­CA­JAC: Idi­o­ta...

IN­SPEK­TOR: Po­gle­daj­te je i on­da re­ci­te...

PO­LI­CA­JAC (Po­gle­da fo­to­gra­fi­ju.): Vi­dim idi­o­ta.

IN­SPEK­TOR: Po­gle­daj­te još jed­nom!

PO­LI­CA­JAC: Gle­dam.

IN­SPEK­TOR: I šta vi­di­te?

PO­LI­CA­JAC: Idi­o­ta...

IN­SPEK­TOR (Ne gu­be­ći str­plje­nje.): Po­gle­daj­te bo­lje...

PO­LI­CA­JAC: Po­gle­dao sam.

IN­SPEK­TOR: I šta sad vi­di­te?

PO­LI­CA­JAC: Idi­o­ta...

IN­SPEK­TOR (Vr­ti gla­vom.): No... no... no... Za­što ne po­gle­da­te još ma­lo bo­lje?

PO­LI­CA­JAC (Prav­da­ju­ći se.): Po­gle­dao sam...

IN­SPEK­TOR: I šta ste vi­de­li?

PO­LI­CA­JAC: Idi­o­ta...

IN­SPEK­TOR: Zar ne mo­že­mo tu da vi­di­mo i (na­gla­ša­va): ne­što... dru­go?

PO­LI­CA­JAC: Mo­žda i mo­že­mo...

Ge­stom po­ka­zu­je da bi ra­di­je sa pro­zo­ra gle­dao fud­bal.

IN­SPEK­TOR (S raz­u­me­va­njem): Ima­mo vre­me­na i za to...

Le­va ru­ka mu klo­ne, vi­si kao da je ru­kav.  Za­kla­ti je, da bi mo­gao da je do­hva­ti de­snom. Po­li­ca­jac pri­tr­ča­va da po­mog­ne.

IN­SPEK­TOR: Sam ću... (Po­dig­ne le­vu ru­ku, pri­dr­ža­va je de­snom na gru­di­ma.) Haj­de sad da vi­di­mo i ne­što dru­go... (Tr­lja le­vu ru­ku.) Mo­že­mo li?

PO­LI­CA­JAC: Mo­že­mo.

IN­SPEK­TOR: Šta... sad... vi­di­mo ov­de?

PO­LI­CA­JAC (Skru­še­no): Idi­o­ta.

In­spek­tor pu­šta le­vu ru­ku, mr­da pr­sti­ma, pro­ve­ra­va je.

IN­SPEK­TOR: Ra­di... I šta još vi­di­mo?

PO­LI­CA­JAC (Ne­moć­no ši­ri ru­ke.): Idi­o­ta...

IN­SPEK­TOR: Sa­be­ri­te se...

PO­LI­CA­JAC: Sa­brao sam se...

IN­SPEK­TOR: On­da re­ci­te... Šta vi­di­mo ov­de?

PO­LI­CA­JAC: Idi­o­ta.

IN­SPEK­TOR (Sko­ro maj­čin­ski): Sa­mo po­la­ko... šta ...vi... vi­di­te ov­de?

PO­LI­CA­JAC (Skru­še­no): Idi­o­ta.

IN­SPEK­TOR: Šta vi­di­te?

PO­LI­CA­JAC (Još skru­še­ni­je): I... dio... ta...

Za­zvo­ni te­le­fon. In­spek­tor pri­la­zi te­le­fo­nu, di­že slu­ša­li­cu.

IN­SPEK­TOR: Da? Da... da... Pu­sti­te ga...

Spu­sti slu­ša­li­cu. Po­gle­da po­li­caj­ca.

IN­SPEK­TOR: Utak­mi­cu gle­daj­te iz svo­je kan­ce­la­ri­je.

PO­LI­CA­JAC: U re­du.

IN­SPEK­TOR: I odan­de se vi­di isto to­li­ko do­bro... I do­ne­će­te ka­fu.

PO­LI­CA­JAC: Na­rav­no.

Iz­la­zi. In­spek­tor pla­stič­ni le­njir osta­vlja u fi­o­ku sto­la, ne­sve­sno na­me­šta oko­vrat­nik, za­te­že ru­ka­ve, sre­đu­je sto, po­gle­da još jed­nom fo­to­gra­fi­ju, pri­la­zi pro­zo­ru, za­u­zi­ma po­zu kao da gle­da utak­mi­cu.

Ku­ca­nje na vra­ti­ma.

IN­SPEK­TOR: Slo­bod­no!

Ula­zi mla­dić. Na­o­ko mi­ran.

IN­SPEK­TOR (Okre­ne se ka nje­mu.): Do­šli ste?

MLA­DIĆ: Do­šao sam.

IN­SPEK­TOR: Mi­slio sam da ne­će­te do­ći.

MLA­DIĆ: Ipak sam do­šao.

Gle­da fo­to­gra­fi­ju. Spu­šta po­gled, ne po­ka­zu­je ni­ka­kvu re­ak­ci­ju.

IN­SPEK­TOR: Se­di­te.

Mla­dić sed­ne na sto­li­cu. Le­đi­ma je okre­nut vra­ti­ma.

IN­SPEK­TOR: Ko­li­ko je sa­ti?

MLA­DIĆ (Mir­no): Sat vam je na sto­lu.

IN­SPEK­TOR (Kao ra­se­ja­no): Ah, da. (Se­da za sto, uzi­ma sat sa sto­la, po­gle­da i vra­ća ga na sto. Za­pi­su­je.) Še­sna­est i tri­de­set... Ta­ko...

Usta­ne sa sto­li­ce, kre­će ka pro­zo­ru, jer se huk pu­bli­ke po­ja­čao.

IN­SPEK­TOR: Ne sme­ta vam što sam vas po­zvao u ovo vre­me?

MLA­DIĆ: Ne.

IN­SPEK­TOR: Mi­slim... ne­de­lja po­pod­ne... Mo­žda ste hte­li da ide­te na utak­mi­cu... Mo­žda ste ima­li ne­ka va­žni­ja po­sla...

MLA­DIĆ (Mir­no i da­lje.): Ni­sam imao.

IN­SPEK­TOR (Za­šu­ška): Ne­ma poj­ma! Opet je pro­ma­šio!

Mla­dić ne re­a­gu­je.

IN­SPEK­TOR (Se­da za sto, va­di dru­gi pa­pir, či­ta, dig­ne po­gled.): I ta­ko... vi bi­ste iz­da­li otadž­bi­nu?

MLA­DIĆ (Is­pra­vlja ga): Do­mo­vi­nu!

IN­SPEK­TOR: Do­mo­vi­na, otadž­bi­na... sve­jed­no! Iz­da­li bi­ste je?

MLA­DIĆ: Ne.

Otva­ra­ju se vra­ta, pro­vi­ri sta­ri­ji po­li­ca­jac.

PO­LI­CA­JAC: Da sad do­ne­sem ka­fu?

IS­PEK­TOR: Ne još.

PO­LI­CA­JAC: U re­du.

Po­vla­či se.

IN­SPEK­TOR: Mo­žda u od­re­đe­noj si­tu­a­ci­ji?

MLA­DIĆ: Ni u od­re­đe­noj si­tu­a­ci­ji.

IN­SPEK­TOR: U okol­no­sti­ma?

MLA­DIĆ: Ne bih!

IN­SPEK­TOR: Ne bi­ste?

MLA­DIĆ: Ne!

IN­SPEK­TOR (Usta­je sa sto­li­ce, uzi­ma onaj list har­ti­je, pru­ža ga mla­di­ću.): On­da ovo pro­či­taj­te.

MLA­DIĆ (Ba­ci ovlaš po­gled na pa­pir.): Za­što da či­tam? Znam šta tu pi­še.

IN­SPEK­TOR: Pro­či­taj­te sa­mo.

MLA­DIĆ: Ne­ma po­tre­be.

IN­SPEK­TOR: Vi ste pi­sa­li?

MLA­DIĆ: Ja.

IN­SPEK­TOR: I pot­pis je vaš?

MLA­DIĆ: Moj.

In­spek­tor pro­či­šća­va gr­lo.

IN­SPEK­TOR: Ta­ko, da­kle! Vi ne spo­ri­te da ste iz­ja­vi­li, od­no­sno na­pi­sa­li: „Ne­ma te do­mo­vi­ne ko­ju ne bih iz­dao!”

MLA­DIĆ (Po­sle ma­le pa­u­ze.): Ni­sam to na­pi­sao!

IN­SPEK­TOR (Za­vr­ti gla­vom): Ni le­vi half ni­je ni­šta bo­lji! (Pri­đe mla­di­ću): Ni­ste to na­pi­sa­li?

MLA­DIĆ: Ne!

IN­SPEK­TOR: Tu le­po pi­še...

MLA­DIĆ: Tu le­po pi­še, ako ume­te da či­ta­te, u pr­vom re­du, ili pr­vom sti­hu: „Ne­ma te do­mo­vi­ne”, u dru­gom re­du ili dru­gom sti­hu: „ko­ju ne bih iz­dao” i u tre­ćem re­du ili tre­ćem sti­hu: „zbog te­be!” Da li raz­u­me­te? „Zbog te­be”!

IN­SPEK­TOR: Sa­svim je sve­jed­no zbog ko­ga! Uvek se na­đe ne­ki raz­log...

Ža­mor, po­me­šan sa zvi­ždu­ci­ma.

IN­SPEK­TOR: Od­bra­na sla­ba... sla­ba od­bra­na... (Mla­di­ću): Iz te... iz­ja­ve... ja­sno pro­iz­la­zi da bi­ste u od­re­đe­nim okol­no­sti­ma...

MLA­DIĆ: Ne bih!

IN­SPEK­TOR: U od­re­đe­noj pri­li­ci, iz od­re­đe­nih raz­lo­ga...

MLA­DIĆ: Ne bih! To je pe­sma! Lju­bav­na pe­sma! Sa­svim ma­la lju­bav­na pe­sma! Ni­ka­kva iz­ja­va o iz­da­ji do­mo­vi­ne!

IN­SPEK­TOR (Za­fr­flja): Ne sme­ta vam što ma­lo šu­škam?

MLA­DIĆ: Ne.

IN­SPEK­TOR: To je zbog ova dva pred­nja zu­ba. Ova go­re. Vi­di­te?

MLA­DIĆ: Vi­dim.

IN­SPEK­TOR: Zna­či, ne bi­ste iz­da­li?

MLA­DIĆ: Ne bih.

IN­SPEK­TOR (Na­gla­ša­va): Ne?

MLA­DIĆ: Ne, ne i ne!

IN­SPEK­TOR (Upre prst ka har­ti­ji.): Pro­či­taj­te to...

MLA­DIĆ: Mo­lim vas! Znam do­bro šta tu pi­še! To sam ja na­pi­sao! To je sa­mo lju­bav­na pe­sma. Mo­ja lju­bav­na pe­sma... Lju-bav-na!

IN­SPEK­TOR: U re­du, lju-bav-na! Sa­mo pro­či­taj­te!

MLA­DIĆ (Gle­da u har­ti­ju, uz­dah­ne, či­ta.): „Ne­ma te do­mo­vi­ne... ko­ju ne bih iz­dao...”

IN­SPEK­TOR (Pre­ki­da ga na­glo.): Do­volj­no je! Ne mo­ra­te da­lje!

Huk sa tri­bi­na na­te­ra ga da se nag­ne nad pro­zor. Mla­dić usta­ne.

MLA­DIĆ: To je pe­sma! Ma­la, sa­svim ma­la pe­sma, sa­svim ma­la ce­li­na, ko­ja ima tri de­la! Tri sti­ha! Tri re­da! Ne mo­že­te od te ma­le ce­li­ne uze­ti sa­mo dva de­la! Ili uzmi­te sve, sva tri de­la, sva ta tri sti­ha, ili ni­šta!

IN­SPEK­TOR: Nas taj tre­ći deo ne za­ni­ma! (Vr­ti gla­vom zbog ne­če­ga što se od­vi­ja na te­re­nu.) Tre­ći deo... ili ako vi­še vo­li­te, tre­ći stih – to je va­ša pri­vat­na stvar... Na­ni­že tro­ji­cu, a on­da pro­ma­ši... Nas za­ni­ma­ju sa­mo ona pr­va dva sta­va! Do­volj­no su ja­sna i ta dva sta­va!

MLA­DIĆ: Sti­ha!

Vra­ta se otva­ra­ju i sa­mo pro­vi­ri po­li­ca­jac.

PO­LI­CA­JAC: Da sad do­ne­sem ka­fu?

IN­SPEK­TOR (I ne po­gle­da ga, istim to­nom kao i ra­ni­je.): Ne još!

PO­LI­CA­JAC: U re­du.

Za­tvo­ri vra­ta za so­bom.

IN­SPEK­TOR: Stih ili stav, to je za nas sve­jed­no! (Hlad­no, od­me­ra­va­ju­ći sva­ku reč.) U ta dva sta­va ste ja­sno i pre­ci­zno iz­ja­vi­li da bi­ste pro­da­li, iz­ne­ve­ri­li, iz­da­li svo­ju ro­đe­nu ze­mlju, svo­ju do­mo­vi­nu! Zar ni­je ta­ko?

MLA­DIĆ: Ne!

IN­SPEK­TOR: Do­slov­no ste iz­ja­vi­li, od­no­sno na­pi­sa­li, da ne­ma te do­mo­vi­ne ko­ju ne bi­ste iz­da­li! To što bi­ste iz­da­li ne­ke dru­ge do­mo­vi­ne, to nas ta­ko­đe ne za­ni­ma! Nas za­ni­ma sa­mo ova. A vi bi­ste i nju iz­da­li!

MLA­DIĆ: To ja ni­sam ni­kad ni re­kao ni na­pi­sao!

IN­SPEK­TOR: A, ne! Ja­sno i pre­ci­zno ste iz­ja­vi­li da ste sprem­ni da iz­da­te do­mo­vi­nu! (Opet za­fr­flja): Za­i­sta vam ne sme­ta  to što šu­škam?

MLA­DIĆ: Ni­ma­lo. Čak vam le­po sto­ji.

IN­SPEK­TOR: Le­po mi sto­ji? Kad sam imao ova dva gor­nja pred­nja zu­ba go­vo­rio sam či­sti­je ne­go vi!

MLA­DIĆ: Ve­ru­jem.

IN­SPEK­TOR: Da sa va­ma raz­go­va­ra ne­ko dru­gi, ko ne šu­ška, dru­ga­či­je bi­ste go­vo­ri­li!

MLA­DIĆ: Da sa mnom raz­go­va­ra ne­ko dru­gi, shva­tio bi da ne­ma raz­lo­ga da sa mnom raz­go­va­ra.

IN­SPEK­TOR: Ja ne shva­tam?

MLA­DIĆ: Ni­sam to re­kao.

IN­SPEK­TOR: Kao što ni­ste re­kli ni da bi­ste iz­da­li?

MLA­DIĆ: Ni to ni­sam re­kao.

IN­SPEK­TOR: Ni­ste ni po­mi­sli­li da iz­da­te?

MLA­DIĆ: Ni­sam.

IN­SPEK­TOR: Ni­kad vam to ni­je pa­lo na pa­met?

MLA­DIĆ: Ne.

IN­SPEK­TOR: Ni­ti išta... slič­no?

MLA­DIĆ (Gle­da­ju­ći smi­re­no u in­spek­to­ra.): Ne! Ne i ne!

IN­SPEK­TOR (Iz­dr­ža­va mla­di­ćev po­gled.): Si­gur­ni ste u to?

MLA­DIĆ: Sa­svim si­gu­ran.

In­spek­tor po­la­ko pru­ža ru­ku ka har­ti­ji ko­ju mla­dić dr­ži.

IN­SPEK­TOR: On­da pro­či­taj­te ovo!

MLA­DIĆ (Po­či­nje da gu­bi str­plje­nje.): Za­što da či­tam?

IN­SPEK­TOR: Sa­mo pro­či­taj­te!

MLA­DIĆ: Znam šta tu pi­še!

IN­SPEK­TOR: Mo­žda će­te sad u tom tek­stu ot­kri­ti ne­što dru­go, što ra­ni­je ni­ste za­pa­zi­li. De­ša­va se to. Isti tekst, ko­ji zna­te, ali od­jed­nom ot­kri­je­te u nje­mu ne­što što ni­ste ni slu­ti­li da mo­že da sa­dr­ži. Pro­či­taj­te!

MLA­DIĆ: Ne­ću da či­tam!

IN­SPEK­TOR: Pro­či­taj­te...

MLA­DIĆ: Ne­ću! Ne­ću da či­tam!

IN­SPEK­TOR: Ja bih vam ipak sa­ve­to­vao...

MLA­DIĆ: E, pa ne­ću!

Po­la­ko po­či­nje da gu­žva list pa­pi­ra i on­da da ga po­la­ko ce­pa i ba­ca na pod. In­spek­tor bez ika­kvog uz­bu­đe­nja po­sma­tra mla­di­ća, za­tim va­di iz fi­o­ke sto­la fo­to­ko­pi­ju i pru­ža je mla­di­ću.

IN­SPEK­TOR: Pro­či­taj­te.

Mla­dić uzi­ma fo­to­ko­pi­ju, gle­da je i sru­či se u sto­li­cu.

IN­SPEK­TOR: Ko­li­ko li je to sa­ti?

MLA­DIĆ: Zna­te ko­li­ko i ja ko­li­ko ima sa­ti!

IS­PEK­TOR: Da, u pra­vu ste... (Za­šu­ška, iz­vi­nja­va se.) Za­i­sta vam ne sme­ta?

MLA­DIĆ: Čuj­te...To je sa­mo lju­bav­na pe­sma! Krat­ka, glu­pa, ma­la lju­bav­na pe­sma! Ne­ma u njoj ama baš ni­če­ga... čak ni ne­ke me­ta­fo­re!

IN­SPEK­TOR: Me­ta­fo­re su, da­kle, opa­sne?

MLA­DIĆ: Ako tre­ba... na­pi­sa­ću dru­gu pe­smu...

IN­SPEK­TOR: Ka­ko to mi­sli­te, dru­gu?

MLA­DIĆ: Bu­kval­no. Na­pi­sa­ću dru­gu pe­smu, a ovu ba­ci­ti.

IN­SPEK­TOR: To ne bi bi­lo do­bro... To ni­ka­ko ne bi bi­lo do­bro... Ali, kad bi­ste je ma­lo...

MLA­DIĆ: Da je pro­me­nim?

IN­SPEK­TOR: Ako je mo­gu­će.

MLA­DIĆ: Mo­gu­će je!

IN­SPEK­TOR: Ja sam mi­slio da umet­nič­ko de­lo ni­je ta­ko la­ko iz­me­ni­ti. Mi­slio sam da je to za umet­ni­ka bol­no, kao da mu se­ku ru­ku, ili bar pa­lac.

MLA­DIĆ: Ko­je­šta! Sa­svim la­ko mo­že da se pro­me­ni.

IN­SPEK­TOR: Sa­mo da ne is­pad­ne po­sle da ste to ra­di­li pod pri­si­lom.

MLA­DIĆ: Ni­ka­ko. Ne­će se ni­šta ni pri­me­ti­ti. (Pra­vi se da raz­mi­šlja.) Mo­gla bi da gla­si ova­ko: „Ne­ma te do­mo­vi­ne, ko­ju bih iz­dao, zbog te­be.” Šta mi­sli­te?

IN­SPEK­TOR: Ne, ne va­lja! Od­no­sno – to je­ste znat­no bo­lje, ali se od­mah ose­ti da je vr­še­na na­sil­na in­terv­en­ci­ja! Mo­ra da bu­de neo­set­no, spon­ta­no, pri­rod­no... Jer, ko god bi pro­či­tao ovu ver­zi­ju, oba­ve­zno bi od­mah po­mi­slio: ko zna ka­ko gla­si ona pra­va ver­zi­ja? Daj­te još ne­što... još je­dan obrt!

MLA­DIĆ: Još je­dan obrt?

IN­SPEK­TOR: Za­o­kret. Ne­što neo­če­ki­va­no, što mo­že da se od vas oče­ku­je!

MLA­DIĆ: Mi­sli­te?

IN­SPEK­TOR: Ap­so­lut­no sam u to ube­đen!

MLA­DIĆ: Pa... mo­žda bi mo­glo ova­ko...

IN­SPEK­TOR: No, daj­te!

MLA­DIĆ: „Ne­ma te do­mo­vi­ne...”

IN­SPEK­TOR: Do­bro ste po­če­li...

MLA­DIĆ: „...ko­ju bih iz­dao...”

IN­SPEK­TOR (Na­glo ga pre­ki­ne, plje­sne ru­ka­ma kao odu­še­vljen.): To! To je od­lič­no!

MLA­DIĆ: Ali to ni­je...

IN­SPEK­TOR: Je­ste!

MLA­DIĆ: Ni­je za­vr­še­no...

IN­SPEK­TOR: Je­ste! Za­vr­še­no je i do­bro je! Čvr­sto, si­gur­no i ne uno­si po­met­nju. Sa­že­to, ja­sno, pre­ci­zno! (Pri­la­zi pro­zo­ru, gle­da kroz pro­zor.) I ne­ma me­ta­fo­re! Ne­ma ni­kakve me­ta­fo­re...

MLA­DIĆ (Već po­sta­je nerv­o­zan.): Da ta­ko na­pi­šem?

IN­SPEK­TOR: Ta­ko... Sja­jan pas... Do­dao mu je kao na dla­nu... I pot­pi­ši­te...

MLA­DIĆ (Zu­re­ći u fo­to­gra­fi­ju.): A ako ne pot­pi­šem?

In­spek­tor po­ku­ša­va ne­haj­no da zvi­ždu­će, pa od­u­sta­ne.

IN­SPEK­TOR: Ne mo­gu ni da zvi­ždu­ćem ka­ko tre­ba... Zbog zu­ba... Ova dva pred­nja... (Okre­ne se i po­ka­zu­je zu­be.) Ako ne pot­pi­še­te, ni­šta... Ako ne­će­te da pot­pi­su­je­te, ne­moj­te. Ako ho­će­te, pot­pi­ši­te. Ni­ko ne­će uti­ca­ti na va­še mi­šlje­nje, ni na va­šu od­lu­ku. Ni­ko vas ne­će na to te­ra­ti! (Gle­da opet kroz pro­zor.) Slo­bod­no osta­ni­te pri pre­đa­šnjoj pe­smi! Ni­je ona lo­ša! Ni naj­ma­nje! Vi ste se ogra­đi­va­li ti­me da je ona lo­ša, sla­ba pe­smi­ca! Mi to ni­smo re­kli... Mi smo sa­mo re­kli da u tim sti­ho­vi­ma mo­žda ima ne­če­ga što bi se mo­glo tu­ma­či­ti i na ne­ki dru­gi na­čin...

MLA­DIĆ: Ne­ma!

IN­SPEK­TOR: Ni­ko ni­je iz­ri­či­to ni re­kao da ima. Re­če­no je sa­mo da mo­žda ima...

MLA­DIĆ (Sve vi­še gu­bi nerv­e.): Ne­ma! Ne­ma ni za mo­žda!

IN­SPEK­TOR: Za­i­sta mi­sli­te da ne­ma?

MLA­DIĆ: Ne!

IN­SPEK­TOR: Ni mal­či­ce?

MLA­DIĆ: Ne! Ne! I ne!

IN­SPEK­TOR: A mo­žda ipak ima?

MLA­DIĆ (Pro­de­re se ne­kon­tro­li­sa­no.): Ne­ma!

In­spek­to­ru opet klo­ne le­va ru­ka. Dig­ne je de­snom. Tr­lja je.

IN­SPEK­TOR (Iz­vi­nja­va se zbog in­ci­den­ta s ru­kom.): Opro­sti­te...

MLA­DIĆ: Ni­šta...

IN­SPEK­TOR (La­ga­nim po­kre­tom gla­ve po­ka­zu­je fo­to­ko­pi­ju.): Po­gle­daj­te još jed­nom... Mo­žda se ne­gde ka­mu­fli­ra­lo... Za­tu­ri­lo, pa če­ka da se pro­na­đe... Za­to le­po, pa­žlji­vo pro­či­taj­te još jed­nom...

MLA­DIĆ (Vi­če): Ne­ma! I ne­ću da či­tam!

Gu­žva fo­to­ko­pi­ju, ce­pa je, ba­ca na pod i ga­zi.

In­spek­tor ga gle­da mir­no, vr­ti gla­vom.

IN­SPEK­TOR: C...c...c...

MLA­DIĆ: Ne­ću da či­tam!

IN­SPEK­TOR: Ko­li­ko je ono sa­ti?

MLA­DIĆ: Baš me bri­ga ko­li­ko je sa­ti!

Iz­nerv­i­ran, ski­da sat sa ru­ke i tre­sne ga na sto.

MLA­DIĆ: Eto, pa gle­daj­te ko­li­ko je sa­ti!

IN­SPEK­TOR: Mo­ra da je već do­sta pro­šlo... Ma­da još ni­je ka­sno...

Pri­la­zi sto­lu, tr­lja­ju­ći ru­ku, pu­šta je, mr­da pr­sti­ma. Za­do­vo­ljan sta­njem le­ve ru­ke, sa­gi­nje se, va­di no­vu fo­to­ko­pi­ju i pru­ža je mla­di­ću.

Pro­či­taj­te!

MLA­DIĆ: Ne­ću da či­tam, re­kao sam!

IN­SPEK­TOR: Sa­mo uzmi­te ovo i pro­či­taj­te!

Mla­dić uzi­ma no­vu fo­to­ko­pi­ju. I ne po­gle­da je, već je la­ga­no ce­pa i pu­šta da par­či­ći pad­nu na pod.

MLA­DIĆ (Kroz zu­be.): Ne­ću da či­tam...

Vra­ta se otva­ra­ju i sa tac­nom, na ko­joj su dve ka­fe i dve ča­še vo­de, ula­zi po­li­ca­jac.

PO­LI­JA­JAC: Do­neo sam ka­fu...

IN­SPEK­TOR: U re­du, sta­vi­te na sto.

Mla­dić gle­da po­li­caj­ca, ćut­ke se od­mak­ne da mu oslo­bo­di pro­laz.

Po­li­ca­jac ovlaš ba­ci po­gled na mla­di­ća, sa tac­ne spu­šta šo­lji­ce i ča­še na sto. In­spek­tor, re­zerv­i­san, tra­ži ci­ga­re­te po dže­po­vi­ma.

PO­LI­CA­JAC: Iz­dr­ža­li smo po­lu­vre­me...

IN­SPEK­TOR (Pra­vi po­kret, kao da je tek sad za­pa­zio da se vi­še ne ču­je huk sa sta­di­o­na.): Ima još vre­me­na (po­gle­da mla­di­ća)... da se sve re­ši na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin... I na vre­me...

PO­LI­CA­JAC (Mla­di­ću): Se­di. (Pri­mak­ne mu sto­li­cu uz sto.) Ni­je pre­vi­še gor­ka, ne bri­ni.

MLA­DIĆ (Se­da): Ne sum­njam...

IN­SPEK­TOR: Hva­la za ka­fu.

PO­LI­CA­JAC: Da do­ne­sem još ne­što?

IN­SPEK­TOR: Ako bu­de po­treb­no.

PO­LI­CA­JAC: Do­bro.

Iz­la­zi. In­spek­tor na­la­zi ci­ga­re­te u dže­pu, va­di ih. Pru­ža ku­ti­ju mla­di­ću pre­ko sto­la. Mla­dić okle­va, naj­zad pri­hva­ta ci­ga­re­tu. In­spek­tor pri­pa­lju­je se­bi, do­da­je upa­ljač mla­di­ću. Po­vla­či du­bo­ko dim. Srk­ne ka­fu. Iz­vla­či onu fi­o­ku, va­di no­vu fo­to­ko­pi­ju. Pru­ža je mla­di­ću pre­ko sto­la.

IN­SPEK­TOR: Pro­či­taj­te.

Mla­dić pri­hva­ta har­ti­ju, po­gle­da je kao da je pr­vi put vi­di, usta­je i poč­ne da či­ta kao da to ni­kad ni­je či­tao.

MLA­DIĆ: „Ne­ma te do­mo­vi­ne, ko­ju ne bih iz­dao, zbog te­be!” (Sed­ne.)

IN­SPEK­TOR: Od­lič­no! (Osmeh­ne se.) Znao sam da će­mo se na kra­ju ipak slo­ži­ti... I vi ste to zna­li?

MLA­DIĆ (Srk­ne ka­fu, po­vu­če dim.): Znao sam.

IN­SPEK­TOR: Da­kle, ipak bi­ste iz­da­li?

Mla­dić se­di mir­no, pi­je ka­fu, pu­ši, od­go­va­ra to­nom kao da ća­ska sa sta­rim pri­ja­te­ljem.

MLA­DIĆ: E, ne bih!

IN­SPEK­TOR (Po­gle­da ga po­do­zri­vo.): Ne?

MLA­DIĆ: Ne...

IN­SPEK­TOR: Baš ne?

MLA­DIĆ: Baš-baš ne...

IN­SPEK­TOR: A u od­re­đe­nim okol­no­sti­ma?

MLA­DIĆ: Ne!

IN­SPEK­TOR: U od­re­đe­noj si­tu­a­ci­ji?

MLA­DIĆ: Ni ta­da... Na­ro­či­to ne ta­da!

IN­SPEK­TOR: Pro­či­taj­te on­da šta ste tu na­pi­sa­li!

MLA­DIĆ: Sad sam pro­či­tao...

IN­SPEK­TOR: Pro­či­taj­te još jed­nom.

MLA­DIĆ: In­si­sti­ra­te?

IN­SPEK­TOR: In­si­sti­ram.

MLA­DIĆ (Po­mir­lji­vo): Do­bro. Tre­ba li da opet usta­nem?

IN­SPEK­TOR: Ne mo­ra­te.

MLA­DIĆ: On­da ne­ću usta­ja­ti. Da­kle... (Uzi­ma har­ti­ju sa sto­la, či­ta.) „Ne­ma te do­mo­vi­ne ko­ju ne bih iz­dao (na­gla­ša­va) zbog te­be!” (Spu­šta pa­žlji­vo har­ti­ju na sto.) Je li to bi­lo do­volj­no do­bro?

IN­SPEK­TOR: Je­ste... Za­što ste sad po­seb­no na­gla­si­li „zbog te­be”?

MLA­DIĆ: Pa, da se zna.

IN­SPEK­TOR: Šta da se zna?

MLA­DIĆ: Zbog ko­ga...

IN­SPEK­TOR: Sa­mo za­to?

MLA­DIĆ: Da.

IN­SPEK­TOR: Tu je, zna­či, po­en­ta?

MLA­DIĆ: Ako ta­ko ho­će­te...

IN­SPEK­TOR: Pa da, to je... (Gle­da mla­di­ća pro­dor­no.) A ko­li­ko je sa­ti?

Mla­dić gu­bi po­no­vo sa­mo­po­u­zda­nje.

MLA­DIĆ: Tu su vam oba sa­ta, pa gle­daj­te!

IN­SPEK­TOR: A šta vi mi­sli­te, ko­li­ko je?

MLA­DIĆ: Ne za­ni­ma me i ne ti­če me se!

IN­SPEK­TOR: Ne ti­če vas se?

MLA­DIĆ: Sve­jed­no mi je ko­li­ko ima sa­ti! Ima do­sta!

IN­SPEK­TOR: Mo­žda pre­vi­še?

MLA­DIĆ: Ne za-ni-ma me!

IN­SPEK­TOR: Mo­žda je već ka­sno... a mo­žda i ni­je? Šta mi­sli­te?

MLA­DIĆ: Ni­šta...

IN­SPEK­TOR: Ne bi tre­ba­lo da ne mi­sli­te ni­šta i da vam je sve­jed­no...

MLA­DIĆ: Ali je­ste...

IN­SPEK­TOR: Si­gur­ni ste u to?

MLA­DIĆ: Si­gu­ran... čak sam i sat ski­nuo sa ru­ke, da ne bih gle­dao da li je ra­no ili ka­sno...

IN­SPEK­TOR: Da... to sam za­bo­ra­vio... (Uzi­ma sa sto­la fo­to­ko­pi­ju i gle­da je.) I šta ka­že­te? Šta mo­že­te da za­klju­či­te na osno­vu ono­ga što ste ma­lo­čas pro­či­ta­li? Da li bi­ste iz­da­li ili ne?

MLA­DIĆ (Ob­u­zda­va bes.): Ne bih!

Huk sa sta­di­o­na po­no­vo se ču­je. In­spek­tor usta­je, pri­la­zi pro­zo­ru, gle­da kroz pro­zor.

IN­SPEK­TOR: Ne bi­ste?

MLA­DIĆ: Ne.

IN­SPEK­TOR (Po­sle pa­u­ze): On­da pro­či­taj­te to...

MLA­DIĆ (Uz­bu­đen): Pro­či­tao sam...

IN­SPEK­TOR (Hlad­no): Sa­mo pro­či­taj­te...

MLA­DIĆ: Pro... či­tao... sam...

IN­SPEK­TOR: Pro­či­taj­te još jed­nom...

MLA­DIĆ (Spu­šta gla­vu u ša­ke, ti­ho.): Vi ste mon­strum...

IN­SPEK­TOR (Ne osvr­će se ni­ti ­se  oba­zi­re na to šta mu mla­dić go­vo­ri.): Ako sad ne da gol, ne­će ni­kad... (Huk ne­go­do­va­nja pu­bli­ke.) Bar je po­go­dio fo­to­re­por­te­ra.

MLA­DIĆ: Vi ste je­dan ga­dan, ma­li, lji­ga­vi mon­strum!

IN­SPEK­TOR: Pro­či­taj­te ma­kar sa­mo onaj tre­ći stav... ili tre­ći stih...

MLA­DIĆ: Ne­ću ni­šta da či­tam...

IN­SPEK­TOR: Sa­mo ono što ste ma­lo­čas ta­ko le­po na­gla­si­li...

MLA­DIĆ: Sa­mo to?

IN­SPEK­TOR: Da. Či­ni­lo bi mi oso­bi­to za­do­volj­stvo...

MLA­DIĆ: Da usta­nem?

IN­SPEK­TOR: Bi­lo bi upe­ča­tlji­vi­je...

MLA­DIĆ (Usta­ne, či­ta hlad­no.): „Zbog te­be...”

IN­SPEK­TOR: Ma­lo­čas je bi­lo znat­no bo­lje...

MLA­DIĆ: Da po­no­vim?

IN­SPEK­TOR: Ali is­kre­ni­je... Ona­ko ka­ko ste iskre­no to i na­pi­sa­li...

MLA­DIĆ (Sum­nji­ča­vo): Do sad vam do tog tre­ćeg „sta­va” ni­je bi­lo sta­lo...

IN­SPEK­TOR: Sti­ha!

MLA­DIĆ: Do sad vam taj tre­ći stih ni­je zna­čio ni­šta!

IN­SPEK­TOR: Sad mi zna­či. Još kad bi­ste i zna­li ko­li­ko je sa­ti!

MLA­DIĆ: Ima­te dva sa­ta na sto­lu, pa gle­daj­te ko­li­ko ho­će­te!

IN­SPEK­TOR: Do­bro, do­bro... Ne mo­ra­te gu­bi­ti str­plje­nje.

MLA­DIĆ: Ne gu­bim.

IN­SPEK­TOR: Gu­bi­te.

MLA­DIĆ: Ne gu­bim!

IN­SPEK­TOR: On­da ste nerv­o­zni.

MLA­DIĆ: Ni­sam ni nerv­o­zan!

IN­SPEK­TOR: U re­du, ni­ste. Sa­mo se smi­ri­te...

Spad­ne mu ru­ka, na­me­šta je. Iz­vi­nja­va se.

Opro­sti­te...

MLA­DIĆ: Mi­ran sam...

IN­SPEK­TOR: Za­i­sta vam ne sme­ta što šu­škam?

MLA­DIĆ: Re­kao sam da mi ne sme­ta!

IN­SPEK­TOR: To je zbog ova dva zu­ba... Gor­nja... pred­nja...

MLA­DIĆ: U re­du.

IN­SPEK­TOR (Ma­si­ra le­vu ru­ku.): Ne sme­ta vam ni što mi pa­da ru­ka... ova le­va?

MLA­DIĆ: Ne... I da vam pad­ne gla­va, ne bi mi sme­ta­lo!

IN­SPEK­TOR: To je ne­ki nerv... Ot­ka­že.

MLA­DIĆ: U re­du... Ne sme­ta mi.

IN­SPEK­TOR (Po­kre­će pr­ste le­ve ru­ke.): Ra­di... Da­kle, mir­ni ste?

MLA­DIĆ: Kao bu­bi­ca.

IN­SPEK­TOR: On­da po­no­vi­te onaj tre­ći stav...

MLA­DIĆ (Mir­no): Zbog te­be...

IN­SPEK­TOR: Već je bo­lje. Mo­že­mo li još jed­nom?

MLA­DIĆ: Zbog te­be.

IN­SPEK­TOR: Sa­mo još ma­lo vi­še emo­ci­ja!

MLA­DIĆ (Rav­no): Zbog te­be.

IN­SPEK­TOR: Ma­lo vi­še lju­ba­vi...

MLA­DIĆ (Obič­no): Zbog te­be...

IN­SPEK­TOR: Uver­lji­vi­je! Da mo­že­mo da po­ve­ru­je­mo da ste sprem­ni da iz­da­te sve, čak i do­mo­vi­nu... Zbog ko­ga?

MLA­DIĆ (Još rav­ni­je): Zbog te­be...

IN­SPEK­TOR: Lep­še ma­lo.

MLA­DIĆ: Zbog te­be...

IN­SPEK­TOR: Ne va­lja... Upor­no od­bi­ja­te da po­ka­že­te ose­ća­nje...

MLA­DIĆ: Po­ka­zu­jem.

IN­SPEK­TOR: To ni­je ose­ća­nje ne­go od­su­stvo ose­ća­nja.

MLA­DIĆ: Ne­mam dru­go... Da imam, ra­do bih vam po­ka­zao.

IN­SPEK­TOR (Tr­lja ru­ke, za­do­vo­ljan.): O-pa! Pa vi ste, zna­či, la­ga­li!

MLA­DIĆ (Hlad­no): Ni­sam la­gao...

IN­SPEK­TOR: On­da ste se pre­tva­ra­li...

MLA­DIĆ: To bi bi­lo pre­ci­zni­je...

In­spek­tor pri­la­zi sto­lu, va­di hr­pu pa­pi­ra, sta­vlja je na sto.

IN­SPEK­TOR: Pre­po­zna­je­te ovo?

MLA­DIĆ (Mir­no gle­da ru­ko­pi­se.): Pre­po­zna­jem.

IN­SPEK­TOR: Vi ste to pi­sa­li?

MLA­DIĆ: Ja.

IN­SPEK­TOR: I sve su to la­ži, pre­tva­ra­nja?

MLA­DIĆ: Sve...

IN­SPEK­TOR: Baš sve?

MLA­DIĆ (Si­gur­ni­ji): Od pr­vog do po­sled­njeg re­da.

IN­SPEK­TOR (Još za­do­volj­ni­ji): Od­lič­no! Od­lič­no! Si­gur­ni ste da tu ne­ma ni jed­nog je­di­nog isti­ni­tog ili iskre­nog re­da?

MLA­DIĆ: Ni jed­nog.

IN­SPEK­TOR: Sjaj­no! On­da ste ovo od­lič­no ura­di­li! Od­lič­no oba­vljen po­sao!

MLA­DIĆ: Hva­la.

IN­SPEK­TOR: Čak sam i ja za tre­nu­tak bio za­ve­den... Bio spre­man da po­ve­ru­jem! Sva­ka čast!

MLA­DIĆ: Hva­la!

IN­SPEK­TOR: Maj­stor­ski ura­đe­no! Maj­stor­ski!

MLA­DIĆ: Hva­la...

IN­SPEK­TOR: A... od lju­ba­vi... ni tra­ga?

MLA­DIĆ: Ni tra­ga.

IN­SPEK­TOR: Ni od sa­mi­lo­sti... razu­me­va­nja?

MLA­DIĆ: Ni od to­ga.

IN­SPEK­TOR: Od­lič­no, od­lič­no! Do nje vam, da­kle, ni­je sta­lo?

MLA­DIĆ: Ni­je.

IN­SPEK­TOR: Ne za­ni­ma vas šta će bi­ti sa njom?

MLA­DIĆ: Ne za­ni­ma me.

IN­SPEK­TOR: Ni ka­ko će to da pod­ne­se ili ne pod­ne­se?

MLA­DIĆ: Sa­svim mi je sve­jed­no.

IN­SPEK­TOR: Ni da li će oti­ći ne­kud... ne­sta­ti... mo­žda se i ubi­ti?

MLA­DIĆ: Ne ti­če me se.

IN­SPEK­TOR: Ni ko­li­ko je sa­ti? Ni to što šu­škam?

MLA­DIĆ: Ni to.

IN­SPEK­TOR: Ni što mi klo­ne ru­ka?

MLA­DIĆ: Ne.

IN­SPEK­TOR: Raz­u­mem vas... Pot­pu­no vas raz­u­mem.

MLA­DIĆ: Ni­šta vi ne raz­u­me­te!

IN­SPEK­TOR: Raz­u­mem, i te ka­ko raz­u­mem... Sa­mo da ste i vi bar ma­lo raz­u­me­li...

MLA­DIĆ: Raz­u­mem ja sve! Vi ste mon­strum!

IN­SPEK­TOR: Tač­no.

MLA­DIĆ: Lji­ga­vi, ma­li, gad­ni mon­strum!

IN­SPEK­TOR: I to je tač­no.

MLA­DIĆ: Vi ne­ma­te hra­bro­sti ni da sta­ne­te evo... tu! (Po­ka­že me­sto na­sred kan­ce­la­ri­je.)

IN­SPEK­TOR: Imam. (Sta­ne gde mla­dić dr­ži upe­re­nu ru­ku.) Eto, stao sam.

MLA­DIĆ: Ni da u mom pri­su­stvu po­gle­da­te tu fo­to­gra­fi­ju!

IN­SPEK­TOR: Imam i za to!

MLA­DIĆ: Gle­daj­te je, ako sme­te!

IN­SPEK­TOR: Gle­dam je!

MLA­DIĆ: Do­bro je gle­daj­te!

IN­SPEK­TOR: Do­bro je gle­dam.

MLA­DIĆ: I sad, ako ima­te hra­bro­sti, po­gle­daj­te me­ne!

IN­SPEK­TOR (Okre­ne se ka mla­di­ću i gle­da ga bri­žno.): Gle­dam vas.

MLA­DIĆ (Pun gne­va): Vi... vi... zna­te li šta ste vi?

Vra­ta se na­glo otva­ra­ju.

Ula­zi mla­đa že­na, s man­ti­lom pre­ko ru­ke i ko­fe­rom, ne baš ve­li­kim.

Oči­gled­no je do­volj­no ra­stro­je­na da se i ne iz­ne­na­di što su obo­ji­ca tu. Mla­dić, ne­pri­jat­no iz­ne­na­đen, pri­bi­ja se uz zid. In­spek­tor je gle­da ob­ra­do­van.

ŽE­NA: Cvi­li... I odav­de ga ču­jem ka­ko pred ula­zom cvi­li... Išao je za mnom sve od sta­ni­ce dov­de. Čak je hteo i da uđe, za­mi­sli! Ja mu ka­žem: Ti si do­bar, to ni­je me­sto za te­be! Tu me če­kaj i ne­moj da mr­daš oda­tle! A on je sa­mo spu­stio gla­vu i po­čeo da cvi­li... ču­ješ ga?

IN­SPEK­TOR: Ne.

ŽE­NA: Ta­ko je lep i bes­po­mo­ćan... Je­di­ni je on do­šao do me­ne i le­gao uz ko­fer. (Za­tva­ra vra­ta, spu­sti ko­fer, pre­ba­ci man­til pre­ko jed­ne sto­li­ce.) Sa­mo sam do­šla da se opro­stim... Još jed­nom od te­be i... bar jed­nom od nje­ga... Ako ne­maš ni­šta pro­tiv?

IN­SPEK­TOR: Ne... što bih imao?

ŽE­NA: Šta znam... Već sam bi­la na sta­ni­ci... (Mla­di­ću): Ko­li­ko je sa­ti?

MLA­DIĆ (Na­ro­gu­ši se): Šta ste na­va­li­li s tim sa­tom!

ŽE­NA (Ne raz­u­me ga): Sa­mo pi­tam ko­li­ko je.

MLA­DIĆ (Po­ka­že ru­ku): Ne­mam sat...

ŽE­NA: Gde mu je sat?

IN­SPEK­TOR: Evo ga...

In­spek­tor po­dig­ne sat sa sto­la. Oslu­šne ga.

IN­SPEK­TOR: Ra­di.

Pru­ži ga že­ni. Že­na po­gle­da ko­li­ko je sa­ti, pa sat na­me­šta mla­di­ću na ru­ku.

ŽE­NA: Ovaj voz je već oti­šao... Imam dru­gi za sat i ne­što... Za­što si mu uzi­mao sat?

IN­SPEK­TOR: Sam ga je tre­snuo o sto!

ŽE­NA: Sam? A ma­lo si mu i po­mo­gao u to­me, ne?

IN­SPEK­TOR: Mo­žda je­sam... (Za­šu­ška kod „mo­žda”.) Ne sme­ta vam?

MLA­DIĆ: Ne.

IN­SPEK­TOR: To je zbog ova dva zu­ba...

MLA­DIĆ: Da, pred­nja gor­nja.

ŽE­NA: Če­ka­la sam ovaj voz, ko­ji je upra­vo oti­šao... I če­ka­la sam da do­đeš da mi još jed­nom ka­žeš bar zbo­gom... (Mla­di­ću): I te­be sam če­ka­la. Da do­đeš i ne ka­žeš mi zbo­gom. Ili da do­đeš i bar jed­nom mi ka­žeš zbo­gom... (Mla­dić ne od­go­va­ra.) Znao si da te če­kam?

IN­SPEK­TOR: Na­rav­no da sam znao...

ŽE­NA (Mla­di­ću): I ti si znao da te če­kam?

MLA­DIĆ (Pre­ko vo­lje): Znao sam...

ŽE­NA: I ti si znao da on zna da ga če­kam?

IN­SPEK­TOR: Znao sam...

ŽE­NA: A ipak si ga dr­žao ov­de da ne mo­že da do­đe?

IN­SPEK­TOR: Ni­sam!

ŽE­NA: Dr­žao si ga ov­de za­to da bi imao oprav­da­nje da ti ne mo­žeš da do­đeš!

IN­SPEK­TOR: Ni­kog ja ov­de ni­sam dr­žao ni za­dr­ža­vao!

ŽE­NA: Šta si on­da ra­dio ov­de sa njim?

Huk gle­da­la­ca sa utak­mi­ce opet se po­ja­ča. Že­na oslu­šku­je, pri­đe pro­zo­ru.

Gle­da­li ste utak­mi­cu? Ne ve­ru­jem da je te­bi da­nas do fud­ba­la... (Mla­di­ću): Ali... ti si mo­gao da odeš... (Po­gle­da ovlaš fo­to­gra­fi­ju. Uko­či se. Poč­ne da drh­ti.) Ti... bo­že, ka­kav si ti to stvor? Za­što dr­žiš ovo tu? Za­što ti ra­diš ta­ko gnu­sne stva­ri! Za­što ne sklo­niš ta­kve gro­zo­te od mo­jih oči­ju...

IN­SPEK­TOR (Smi­ru­je je): Sklo­ni­ću.

ŽE­NA: To je ne­što naj­gad­ni­je što čo­vek mo­že da vi­di...

IN­SPEK­TOR: Ne mo­raš da je gle­daš, i go­to­vo...

ŽE­NA: I ne­ću da je gle­dam. (Po­ku­ša­va da se kon­tro­li­še.) Ti je gle­daj ko­li­ko ho­ćeš, kad si već ta­kav... Šta si ra­dio ov­de s njim?

MLA­DIĆ: Dr­žao me je da vi­di da li ću oti­ći na sta­ni­cu ili ne...

IN­SPEK­TOR (Te­a­tral­no, da joj skre­ne tok mi­sli.): A, ne! Ja sam in­si­sti­rao da ode! Stal­no sam ga pod­se­ćao da je vre­me da ode!  (Po­ka­zu­je me­sto na le­voj ru­ci gde je sat.)

ŽE­NA: I to ta­ko te­melj­no i pe­dant­no, dok ni­je tre­snuo sat o sto! Uža­sna sli­ka... (Ne­sve­sno opet ba­ci po­gled na fo­to­gra­fi­ju.) Vi­še ne­go uža­sna...

IN­SPEK­TOR: Da je imao na­me­ru da ode, ne bi ni do­la­zio ova­mo ili bi oti­šao od­mah, čim sam ga pr­vi put pi­tao ko­li­ko je sa­ti!

ŽE­NA: Šta si to re­kao?

IN­SPEK­TOR: Da sam ga pi­tao ko­li­ko je sa­ti...

ŽE­NA: Ne to! Re­kao si da on ni­je ni imao na­me­ru... Ho­ću da mi pre­ci­zno i ja­sno, bez onog tvog oko­li­šanja, ob­ja­sniš za­što si re­kao da on ni­je ni imao na­me­ru da ode odav­de!

Ku­ca­nje na vra­ti­ma.

IN­SPEK­TOR (S olak­ša­njem): Slo­bod­no!

Otva­ra­ju se vra­ta, sa­mo se po­ja­vi po­li­ca­jac.

PO­LI­CA­JAC: Da sad do­ne­sem ne­što?

IN­SPEK­TOR: Do­ne­si­te.

ŽE­NA: Me­ni, ako mo­že, ne­što že­šće! Ne­što mno­go že­sto­ko, da se bar ma­lo pri­be­rem! I ma­lo vo­de, mo­lim vas, žed­na sam...

PO­LI­CA­JAC: Sva­ka­ko.

Iza­đe.

ŽE­NA: Ne znam za­što sam to­li­ko žed­na... Dok sam če­ka­la na pe­ro­nu, ose­ća­la sam sa­mo žeđ... A on­da je do­šao onaj što cvi­li... Ne ču­ješ ga?

MLA­DIĆ: Ne.

ŽE­NA: Sad vi­še ni­sam sa­ma, po­mi­sli­la sam... Evo ne­kog ko­me sam po­treb­na... Da­la sam mu keks i on me je po­gle­dao... Ka­kav po­gled! I ta­da sam zna­la da ne­ćeš do­ći... I da si ov­de...

IN­SPEK­TOR: Gde bih bio?

ŽE­NA: Uvek kad ne­maš ku­da da po­beg­neš od se­be, ti se sklo­niš ov­de! To sam odav­no pri­me­ti­la... Ov­de si u ovoj ru­pi si­gu­ran... Ov­de ne mo­že ni­ko da te po­vre­di... (Ka fo­to­gra­fi­ji):  Čak ni ovaj tu... A dok sam do­la­zi­la ova­mo, pro­pu­šta­ju­ći taj pr­vi voz, zbog ne­če­ga sam bi­la si­gur­na da je i on ov­de... Zar te bar ni­je iz­ne­na­di­lo što se ja ni­sam iz­ne­na­di­la kad sam otvo­ri­la vra­ta i vi­de­la i nje­ga ov­de s to­bom?

IN­SPEK­TOR: Ni­je...

ŽE­NA: Ti ne bi po­ka­zao ni da je­ste...

Spu­sti se na sto­li­cu.

To što si re­kao da ni­je ni imao na­me­ru... to je ta­ko gad­no...

IN­SPEK­TOR: Gad­no ali isti­ni­to.

ŽE­NA: Da mu ni­si na­ma­kao om­ču oko vra­ta... on bi do­tr­čao...

IN­SPEK­TOR: Po­lo­mio bi no­ge tr­če­ći!

ŽE­NA: Ti ga uop­šte ne po­zna­ješ... Znaš li ka­kav je on?

IN­SPEK­TOR: Znam. I ti ćeš sa­zna­ti...

ŽE­NA: Šta ka­žeš?

Ku­ca­nje na vra­ti­ma. Ula­zi po­li­ca­jac. No­si na tac­ni ča­še i jed­nu fla­šu i sta­kle­ni bo­kal. Spu­šta na sto.

PO­LI­CA­JAC: Ako je po­treb­no još ne­što, ja sam tu.

IN­SPEK­TOR: Za­sad ni­šta.

PO­LI­CA­JAC: U re­du.

Po­li­ca­jac iz­la­zi. Že­na si­pa vo­du u ča­šu. Po­pi­je na­is­kap. In­spek­tor u tri ča­še si­pa pi­će iz fla­še.

ŽE­NA: E, baš sam bi­la žed­na... Znaš li ti šta sam ja za nje­ga?

IN­SPEK­TOR: Pret­po­sta­vljam...

ŽE­NA: Pret­po­sta­vljaš... Ka­kav iz­raz! (Okre­ne se ka mla­di­ću.) Šta si se ti tu udr­ve­nio? Se­di ov­de!

Mla­dić dru­gu sto­li­cu po­me­ri do sto­la i sed­ne.

Ta­ko... Se­di i ti! To je tvo­je me­sto... zar ne?

In­spek­tor sed­ne za sto.

IN­SPEK­TOR: Je­ste.

ŽE­NA: Kad tu sed­neš ja­či si i si­gur­ni­ji... Kad uđeš u ovu ja­zbi­nu za­šti­ćen si i bez­be­dan, a još kad sed­neš u tu sto­li­cu ti si još i jak i si­gu­ran... Ka­ko ti iz­gle­da­mo kad nas gle­daš oda­tle? Dok se­diš tu? Još is­pod te fo­to­gra­fi­je! (Gle­da fo­to­gra­fi­ju.)

Ko­li­ko mr­žnje u tom sta­vu, po­gle­du, za­ma­hu! On se ceo cel­cat pre­tvo­rio u je­dan uža­san za­mah! U je­dan uda­rac ko­ji će smr­vi­ti pa­co­va ko­ji ho­će da pot­ko­pa po­re­dak ko­ji on mo­ra da za­šti­ti! To je stav an­tič­kog ju­na­ka... Šte­ta što Mi­ron ni­je imao ova­kav mo­del... Ili je to bio Fi­di­ja? Ne... Fi­di­ja je ra­dio one fi­ni­je stva­ri... Ni­kad ne­ću mo­ći da za­bo­ra­vim ovaj užas! (Gle­da in­spek­to­ra.)

Ti ne bi mo­gao ni da za­u­zmeš ta­kvu po­zu! Ti si za­lu­tao ova­mo... Šta ti za­i­sta tra­žiš ov­de? Za­što si na­šao da se za­po­sliš baš tu?

IN­SPEK­TOR: Ne znam ni sam...

MLA­DIĆ: Zna.

ŽE­NA: E, sad... i ti! Ti znaš da zna!

Po­mi­lu­je ga, kao da je de­te.

Za­i­sta sam jed­no vre­me mi­sli­la da sam ti po­treb­na i da ćeš do­tr­ča­ti... S ko­fe­rom sa­svim ma­lim, a mo­žda i bez ko­fe­ra... A on ka­že da ni­si ni imao na­me­ru da do­la­ziš...

IN­SPEK­TOR: I ni­je.

ŽE­NA: Ne ra­di on to iz pa­ko­sti... Ne... (In­spek­to­ru): Pa ja sam za nje­ga... sve!

IN­SPEK­TOR: Mo­gu­će...

ŽE­NA: Opet si zlo­ban... Ne ma­ri... Već sam ti re­kla šta je on sve za me­ne... Za­to ti ka­žem i šta sam ja za nje­ga...

IN­SPEK­TOR: Da ču­jem i to!

ŽE­NA: Ja sam za nje­ga otadž­bi­na...

IN­SPEK­TOR: Do­mo­vi­na!

MLA­DIĆ (Usta­je, ne­pri­jat­no mu je.): Mo­lim vas!

ŽE­NA: Otadž­bi­na ili do­mo­vi­na, sve­jed­no!

IN­SPEK­TOR: Ko­ju ne bi iz­dao...

MLA­DIĆ: Pre­sta­ni­te!

ŽE­NA: Da, ko­ju ne bi iz­dao!

IN­SPEK­TOR: Ili ko­ju bi iz­dao!

ŽE­NA: Ne, me­ne ne bi iz­dao!

MLA­DIĆ: Osta­vi­te se to­ga...

IN­SPEK­TOR: Mo­gu­će... to je sa­svim mo­gu­će, da te ne bi iz­dao!

ŽE­NA: Do­mo­vi­nu bi iz­dao, a me­ne ne!

MLA­DIĆ: Pre­sta­ni­te!

IN­SPEK­TOR: Pun je pod te do­mo­vi­ne!

Že­na gle­da pa­pi­re po po­du, sa­gne se, uzme ne­ko­li­ko par­či­ća, is­pra­vlja ih, sa­sta­vlja, či­ta. Po­gle­da pu­na sa­mi­lo­sti mla­di­ća pa lju­ti­to in­spek­to­ra.

ŽE­NA: Bo­že! Šta si mu ura­dio?

IN­SPEK­TOR: Ni­šta.

ŽE­NA: Pa ti si pre­ma nje­mu go­ri ne­go što si bio pre­ma žu­tom!

MLA­DIĆ (Zbu­njen): Ka­kav žu­ti?

IN­SPEK­TOR: I zbog tog žu­tog si hte­la da se ubi­ješ... i da odeš sa istim tim ko­fe­rom i tim man­ti­lom, istim tim vo­zom... ko­ji je ma­lo­čas oti­šao...

ŽE­NA: Ali sam sre­la nje­ga!

Oza­re­no gle­da mla­di­ća.

Vi­diš ka­kav je on! Ni­ko mi ni­je ta­ko le­po go­vo­rio kao on... ni pi­sao kao on...

IN­SPEK­TOR: To je tač­no! Tu si u pra­vu!

MLA­DIĆ (Ma­lo na­ro­gu­šen.): Ma šta vi tu me­ni... Ka­kav žu­ti!

ŽE­NA (Gu­žva pa­pi­re.): Šta si mu ura­dio?

IN­SPEK­TOR: Ni­šta u po­re­đe­nju s onim šta je on ura­dio te­bi!

ŽE­NA: Mi­sliš, te­bi!

IN­SPEK­TOR: Ne, dra­ga... te­bi!

Mla­dić na ono sa­svim pri­rod­no re­če­no „dra­ga” usta­ne nerv­o­zno. Ne zna šta će. Uzi­ma ča­šu s pi­ćem.

ŽE­NA: Do­daj i me­ni... Sad mo­ram ne­što da po­pi­jem!

Mla­dić joj da­je ča­šu.

IN­SPEK­TOR (Bri­žno): Pa­žlji­vo s tim...

ŽE­NA: Mo­ra da si bio ne­sno­sno, ne­pod­no­šlji­vo ga­dan...

IN­SPEK­TOR: Ni naj­ma­nje! Sve te nje­go­ve do­mo­vi­ne, ko­je je u sta­nju da iz­da, za te­be... Znaš li šta je to?

ŽE­NA: Baš bih vo­le­la da znam!

IN­SPEK­TOR (Po­ka­zu­je onu hr­pu pa­pi­ra na sto­lu.): I či­ta­va ova hr­pa... dir­lji­vo lir­skih iz­li­va... Znaš li šta je i to?

Že­na gle­da tu hr­pu. Pre­po­zna­je ru­ko­pi­se. Uzi­ma ne­ko­li­ko.

ŽE­NA: I sve si to što je to­li­ko mo­je i sa­mo mo­je, do­neo ova­mo, u ovu gnu­snu ja­zbi­nu? Da bar mo­žeš da raz­u­meš...

IN­SPEK­TOR: Sve je to go­mi­la la­ži.

ŽE­NA (Sme­je se): Ni­šta od ovog ov­de ne mo­že do tvo­je su­vo­par­ne ti­kve da do­pre... I do ove gnu­so­be bi pre do­pr­lo (po­ka­zu­je fo­to­gra­fi­ju) ne­go do te­be!

IN­SPEK­TOR: Do­pr­lo je, dra­ga... Sa­mo do te­be ne mo­že da do­pre, za­to što ne že­liš da do­pre... On te je sa­mo la­gao i ob­ma­nji­vao...

ŽE­NA: On ni­je u sta­nju ni­kog da la­že i ob­ma­nju­je!

IN­SPEK­TOR: Osim te­be... Za­to te je i na­šao, što je znao da mo­žeš da po­ve­ru­ješ u sve što iz­go­vo­ri ili na­pi­še.

ŽE­NA: Ni­je on na­šao me­ne ne­go ja nje­ga...

IN­SPEK­TOR: Da, sa­mo da se ni­je na­me­stio ta­mo gde ćeš mo­ći naj­lak­še da ga na­đeš!

ŽE­NA: Ne, to ni­je isti­na...

INS­PEK­TOR: Pra­va isti­na. Na­šao je na­čin da te­bi iz­gle­da da si ti na­šla nje­ga.

ŽE­NA: (Mla­di­ću): Ka­ži mu da to ni­je isti­na...

Mla­dić ću­ti.

ŽENA: Ka­ži mu!

MLA­DIĆ: Je­ste.

Že­na ne ve­ru­ju­ći gle­da mla­di­ća.

ŽE­NA: Ali to ni­je mo­gu­će!

MLA­DIĆ: Žao mi je, go­spo­đo... Ali je­ste.

ŽE­NA (Sko­ro da za­pla­če.): On me­ni sad ka­že „go­spo­đo”... Za­što mi sad go­vo­riš „go­spo­đo”?

MLA­DIĆ: Opro­sti­te mi, go­spo­đo... Za­i­sta mi je žao...

ŽE­NA: Šta si mu to ra­dio? Ti si ipak go­ri ne­go ovaj tu! (Po­ka­zu­je fo­to­gra­fi­ju.) Ti ne­maš sme­lo­sti da sve re­šiš jed­nim udar­cem, ne­go mr­cva­riš po­la­ko, te­melj­no i si­gur­no... Na­te­rao si ga ...

MLA­DIĆ: Ni­ko me­ne ni­je ni na šta na­te­rao! Ni­ti bi mo­gao.

ŽE­NA: Ne, ja u to ne ve­ru­jem!

MLA­DIĆ: Mo­ra­će­te, ipak, da po­ve­ru­je­te. Sve što sam vam go­vo­rio ili pi­sao da mi­slim ili ose­ćam, ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa onim što sam za­i­sta mi­slio ili ose­ćao...

ŽE­NA (Očaj­na): Pa on je me­ne la­gao!

IN­SPEK­TOR: Od po­čet­ka... Ot­ka­ko si ga „na­šla”.

ŽE­NA: Ne... ne... Ni­je mo­gao to­li­ko du­go da se pre­tva­ra!

IN­SPEK­TOR: Mo­gao je... On je ipak umet­nik! Isti­na, ni­je ob­ja­vio nig­de ni je­dan re­dak, ali je bar mo­gao da za­va­ra­va te­be... Ma­lo, po­ma­lo, do­da­vao ti je za­čin u čor­bu, da mo­žeš da je či­ta­vu pro­gu­taš, a da ne ose­tiš šta gu­taš.

ŽE­NA (Ne ve­ru­ju­ći): Ali za­što? Zar si hteo da me po­vre­diš?

Mla­dić ne od­go­va­ra.

ŽENA: Za­što si hteo da me po­vre­diš? Pa ja ti ni­sam ni­šta uči­ni­la...

IN­SPEK­TOR: Ti ni­si.

ŽE­NA: Na­rav­no da ni­sam... Ni­si ni ti... Ni ti ne bi mo­gao da ga po­vre­diš.

IN­SPEK­TOR: On ta­ko ne mi­sli. On mi­sli da je­sam.

ŽE­NA: Ti?

IN­SPEK­TOR: Ja. Za­to je hteo da se sve­ti me­ni, pre­ko te­be. Ti ga uop­šte ne za­ni­maš...

ŽE­NA: Šta to go­vo­riš?

IN­SPEK­TOR: Do te­be mu ni­je ni naj­ma­nje sta­lo.

ŽE­NA: Ka­ko mu do me­ne ni­je sta­lo? Znaš li ka­ko je bio bes­po­mo­ćan kad sam ga na­šla...

IN­SPEK­TOR: I kad si mu pru­ži­la keks...

MLA­DIĆ: Ma, ka­kav keks!

ŽE­NA: Ja sam mu bi­la po­treb­na... Ja!

IN­SPEK­TOR: Da bi do­šao do me­ne.

ŽE­NA: Ti na­mer­no ho­ćeš sve to da po­kva­riš...

IN­SPEK­TOR: Ne kva­rim ja ni­šta... Sve to... sve to je sa­mo na­čin da se nje­gov bes iska­li na me­ni i da mi se osve­ti...

ŽE­NA: U to ne­ću da ve­ru­jem... Ne­ću!

IN­SPEK­TOR: Mo­ra­ćeš. Hte­la ili ne hte­la.

ŽE­NA (Mla­di­ću): Igra­te se sa mnom? To je igra ko­ju još ne raz­u­mem?

MLA­DIĆ: Ni­je.

ŽE­NA: Ne, znam da je ne­ka igra... De, ob­ja­sni mi je...

IN­SPEK­TOR: Ho­ću. (Od­luč­no): Po­gle­daj tu fo­to­gra­fi­ju.

ŽE­NA: Osta­vi me sad fo­to­gra­fi­je. Do­sta sam je gle­da­la! Znaš da ne mo­gu da je gle­dam!

IN­SPEK­TOR: Sa­mo je po­gle­daj...

ŽE­NA: Ne­ću.

IN­SPEK­TOR (Bla­go ali od­luč­no): Po­gle­daj je.

ŽE­NA (Po­mir­lji­vo): Gle­dam je.

IN­SPEK­TOR: Šta vi­diš na njoj?

ŽE­NA: Ka­kve su to glu­po­sti? Znaš šta vi­dim na njoj.

IN­SPEK­TOR: Šta vi­diš na njoj?

ŽE­NA (Još po­mir­lji­vi­je): Ono što sam i pre vi­de­la. Sna­gu mr­žnje. Bes! Bes i bes! Si­li­nu be­sa! Eto šta vi­dim na njoj...

IN­SPEK­TOR: A sad po­gle­daj nje­ga.

ŽE­NA: Za­što da gle­dam nje­ga?

IN­SPEK­TOR: Po­gle­daj ga.

ŽE­NA: Do­sta je bi­lo s tim! Ne­ću da ga gle­dam!

IN­SPEK­TOR (In­si­sti­ra): Sa­mo ga po­gle­daj.

ŽE­NA (Pre­da­je se): Gle­dam ga.

IN­SPEK­TOR: Li­ce. Gle­daj mu li­ce.

ŽE­NA: Gle­dam.

IN­SPEK­TOR: Šta vi­diš?

ŽE­NA: Isto ono li­ce... ko­je sam ra­ni­je gle­da­la i vo­le­la da gle­dam...

IN­SPEK­TOR: Ne, gle­daš istu ova­kvu sna­gu mr­žnje... Isti bes! Mo­žda ma­lo dru­ga­či­ji.

ŽE­NA: Glu­po­sti! Ka­ko mo­žeš da upo­re­đu­ješ ova dva li­ca?

IN­SPEK­TOR: Mo­gu.

ŽE­NA: Što god da mi je ura­dio, ipak ne mo­žeš!

IN­SPEK­TOR: Mi­sliš da pre­te­ru­jem?

ŽE­NA: Pre­te­ru­ješ! Sa­mo ne znam za­što.

IN­SPEK­TOR: To će on da ti ka­že.

ŽE­NA: Za­što on?

IN­SPEK­TOR: On će to lep­še... Sup­til­ni­je no što bih ja mo­gao...

Mla­dić ću­ti. Sa­mo mu se me­nja iz­raz li­ca.

INSPEKTOR: Ka­ži joj!

MLA­DIĆ (Su­vo): Ako već ta­ko ho­će­te... (Že­ni, me­nja ton): Go­spo­đo...

ŽE­NA: Ka­ko se on to me­ni obra­ća?

MLA­DIĆ: Po­gle­daj­te tu fo­to­gra­fi­ju!

ŽE­NA (Zbu­nje­na): Pa... vi­de­la sam je...

MLA­DIĆ: Sad je opet po­gle­daj­te!

ŽE­NA (Očaj­na): Ne­moj sad i ti! Ne­ću da gle­dam! Do­sta mi je te fo­to­gra­fi­je i tog li­ca za či­tav ži­vot!

MLA­DIĆ: Sa­mo je još jed­nom po­gle­daj­te!

ŽE­NA (Sko­ro plač­no): Ne­ću... i ne že­lim da gle­dam...

MLA­DIĆ: Sa­mo još jed­nom po­gle­daj­te. Mo­lim vas...

Že­na se okre­će, gle­da fo­to­gra­fi­ju.

ŽE­NA: Eto, gle­dam...

MLA­DIĆ: I, šta vi­di­te?

ŽE­NA (Očaj­no): I ti do­bro znaš šta vi­dim!

MLA­DIĆ: Šta je to?

ŽE­NA: Bes... mr­žnja... (ša­pa­tom) bes...

MLA­DIĆ (Hlad­no): Do­bro. Do­volj­no je.

ŽE­NA: Do­volj­no? Ka­ko se i on to iz­ra­ža­va?

MLA­DIĆ: Ta mr­žnja... I taj bes... Taj čo­vek ko­ji se ceo cel­cat pre­tvo­rio u je­dan uža­san za­mah, vre­dan da ga Mi­ron ove­ko­ve­či u ka­me­nu ili bron­zi, zna­te li ko je taj čo­vek?

ŽE­NA: Ne, i ne že­lim da znam!

MLA­DIĆ: Že­le­li ili ne že­le­li, mo­ra­te zna­ti.

ŽE­NA: Ne­ću!

MLA­DIĆ: Taj čo­vek... taj od­vrat­ni čo­vek... to je moj otac!

ŽE­NA: Ne, ne! Ovo je pre­vi­še! Ovo je ne­mo­gu­će... (Kao da tra­ži za­šti­tu od in­spek­to­ra.) Ka­ži da to ni­je isti­na...

In­spek­tor ću­ti.

ŽENA: Ka­ži da ni­je...

IN­SPEK­TOR: Je­ste.

ŽE­NA: Taj gad... taj uža­sni gad... je tvoj otac?

MLA­DIĆ: Da, to je moj otac.

ŽE­NA: To je ne­mo­gu­će... (In­spek­to­ru): Ka­ži da to ni­je mo­gu­će!

MLA­DIĆ: Mo­gu­će je, go­spo­đo... I on ni­je gad, ne­go ovaj ov­de!

ŽE­NA: Šta si re­kao?

MLA­DIĆ: Ovo je gad... Ovo je pra­vi gad...

ŽE­NA: On je za te­be gad?

MLA­DIĆ: Naj­ve­ći gad od svih lji­ga­vih ga­do­va! I još naj­lji­ga­vi­ji!

ŽE­NA: Sve mo­žeš da ka­žeš, ali to ne! (Is­pek­to­ru): Pa on ni­šta ne mo­že da raz­u­me!

MLA­DIĆ: O, sve ja i te ka­ko do­bro i sa­vr­še­no raz­u­mem!

ŽE­NA (Za se­be): On ni­šta ne raz­u­me...

MLA­DIĆ: Raz­u­mem sve, sa­mo tog ga­da ne raz­u­mem!   

ŽE­NA: Pa on je za­i­sta pun be­sa!

MLA­DIĆ: Je­sam!

ŽE­NA: I pun mr­žnje!

MLA­DIĆ: Je­sam.

ŽE­NA: Ali on ni­šta ne raz­u­me!

MLA­DIĆ: Sve ja i te ­ka­ko do­bro raz­u­mem!

ŽE­NA: Ne znaš ni za­što je tu ta fo­to­gra­fi­ja!

MLA­DIĆ: I to znam ta­ko­đe do­bro! On je na­mer­no dr­ži baš tu, da bi sva­kog da­na mu­čio i po­ni­ža­vao mog oca!

ŽE­NA: U re­du, ljut si, be­san si... ali ne­moj da pre­te­ru­ješ! Za­što bi ova fo­to­gra­fi­ja ov­de oka­če­na mu­či­la tvog oca?

MLA­DIĆ: Ne zna­te?

ŽE­NA: Ne...

MLA­DIĆ: Taj gad vam to ni­je re­kao... Za­to što moj otac sva­kog da­na uđe po de­se­tak pu­ta u ovu kan­ce­la­ri­ju, i pri­nu­đen je da gle­da ono što bi vo­leo da se ni­je ni­kad ni do­go­di­lo!

ŽE­NA: Tvoj otac ov­de ra­di?

MLA­DIĆ: Ov­de.

ŽE­NA (Uža­snu­ta): Zar smo za­to do­šli u ovo uža­sno me­sto? Zar sa­mo za­to...

Is­pek­tor ću­ti.

ŽE­NA: Sad mo­gu da te raz­u­mem...

Pru­ži ru­ku ka nje­mu, on se od­mak­ne kao opa­ren.

ŽE­NA (Prav­da­ju­ći se): Sa­mo sam hte­la da te do­tak­nem...

MLA­DIĆ: Ne­moj­te, mo­lim vas...

ŽE­NA: Ne­ću, ne mo­raš da se bo­jiš... ne me­ne.

MLA­DIĆ: Ne bo­jim se.

ŽE­NA: Tvoj otac... ra­di ov­de... s njim?

MLA­DIĆ: Ov­de... Vi­de­li ste ga...

ŽE­NA: Ni­kad ga ni­sam vi­de­la... Osim na ovoj fo­to­gra­fi­ji...

MLA­DIĆ: Raz­go­va­ra­li ste s njim...

ŽE­NA: Ne... ni­sam ni­kad raz­go­va­ra­la s njim... Ni­ti bih vo­le­la da raz­go­va­ram!

MLA­DIĆ: A ipak ste po­ru­či­li od nje­ga ne­što že­šće... i ča­šu vo­de! Bi­li ste ve­o­ma žed­ni!

ŽE­NA (Zbu­nje­na): Onaj su­mor­ni, spo­ri čo­vek, sa ona­ko umor­nim oči­ma... Onaj je­dva čuj­ni čo­vek...To je ovaj?

MLA­DIĆ: Da, go­spo­đo. To je moj otac...

ŽE­NA: Pa to ni­je taj isti čo­vek!

MLA­DIĆ: Je­ste. Ta sen­ka, to je ovaj isti čo­vek... Vi­de­li ste šta je ovaj gad na­pra­vio od nje­ga!

ŽE­NA: Za­to si se ov­de za­po­slio?

IN­SPEK­TOR: Ne... ni­ka­ko...

MLA­DIĆ: I na­mer­no ga je uzeo kod se­be... da mu uvek bu­de pri ru­ci... da bi uvek mo­gao da ga mu­či i po­ni­ža­va.

IN­SPEK­TOR: Ni­kog ja ni­sam mu­čio... Naj­ma­nje nje­ga.

MLA­DIĆ: Po­na­ša se pre­ma nje­mu kao da mu je po­slu­ži­telj...

INS­PEK­TOR: To vam je on re­kao?

MLA­DIĆ: Ni­kad mi on to ne bi re­kao...

IN­SPEK­TOR: Ne­ko vam je dru­gi re­kao...

MLA­DIĆ: Sa­svim je ne­va­žno ko mi je re­kao...

IN­SPEK­TOR: I za ovu fo­to­gra­fi­ju vam je ne­ko dru­gi re­kao?

MLA­DIĆ: I to je isto ta­ko ne­va­žno.

IN­SPEK­TOR: A sa njim o to­me ni­ste raz­go­va­ra­li? Ni­ste mo­gli?

MLA­DIĆ: Osta­vi­te se vi to­ga! Od­no­si iz­me­đu me­ne i mog oca vas se uop­šte ne ti­ču!

INS­PEK­TOR: Ne ti­ču me se... ali vi ste uči­ni­li da me se ti­ču.

ŽE­NA: I sve one... do­mo­vi­ne... iz­da­je i ne­iz­da­je do­mo­vi­ne... sve je to zbog tvog oca?

MLA­DIĆ: Sve.

ŽE­NA: I da bi se (po­ka­zu­je in­spek­to­ra) nje­mu osve­tio?

MLA­DIĆ: Da... upra­vo za­to!

ŽE­NA: A ja? Do me­ne ti ni­kad ni­je bi­lo ni naj­ma­nje sta­lo?

MLA­DIĆ: Da vam ka­žem iskre­no?

ŽE­NA: Naj­i­skre­ni­je.

MLA­DIĆ: Ni­je.

ŽE­NA: Ni jed­nog tre­nut­ka?

MLA­DIĆ: Ni jed­nog je­di­nog tre­nut­ka.

ŽE­NA: A iz­gle­dao je ta­ko bes­po­moć­no...

IN­SPEK­TOR: Kad si ga „na­šla”!

ŽE­NA: Mi­sli­la sam da sam mu po­treb­na...

IN­SPEK­TOR: Bi­la si.

ŽE­NA: Hva­la ti... Hva­la ti što si bar sad iskren... Sad mo­gu mir­no da odem... Sad mo­gu mir­no da po­ku­pim onog do­le što cvi­li, da sed­nem na voz i odem...

MLA­DIĆ: Što se me­ne ti­če, mo­že­te...

ŽE­NA: Sa­mo da ti ka­žem još ne­što, pa idem... Mo­gu slo­bod­no da ti ka­žem?

MLA­DIĆ: Mo­že­te. Sad mi je sve­jed­no...

ŽE­NA: Ne bo­jiš se?

MLA­DIĆ: Za­što bih?

ŽE­NA (Od­luč­no): On­da po­gle­daj tu fo­to­gra­fi­ju!

IN­SPEK­TOR: Ne­moj!

ŽE­NA: Ti ću­ti! Po­gle­daj je!

MLA­DIĆ: Za­što sad ja da je gle­dam?

ŽE­NA: Sa­mo je po­gle­daj.

MLA­DIĆ: Ne­ću da je gle­dam! Do­sta je i me­ni te fo­to­gra­fi­je!

ŽE­NA: Po­gle­daj je.

MLA­DIĆ: Ne­ću!

ŽE­NA: Mo­lim te.

MLA­DIĆ: Do­bro, gle­dam je.

ŽE­NA: I, šta vi­diš?

MLA­DIĆ: Ono isto što ste i vi vi­de­li!

ŽE­NA: A, ne! Po­gle­daj ma­lo ni­že!

INS­PEK­TOR: Osta­vi se to­ga!

ŽE­NA: Ne­ću! Ho­ću da kad sed­nem u voz bu­dem sa­svim mir­na... Po­gle­daj tog jad­ni­ka ko­ji ru­ka­ma šti­ti gla­vu... Gle­daš li?

MLA­DIć (S ne­la­go­dom): Gle­dam.

ŽE­NA: Ni­je za­šti­tio gla­vu... Bar ni­je do­volj­no... Ni ru­ku... Ni sto­mak... Ni do­nji deo sto­ma­ka... da sad ne upo­tre­bim ne­ki pro­stač­ki­ji iz­raz... Ni­je tre­nu­tak za ta­kve iz­ra­ze, zar ne?

MLA­DIĆ: Ne mo­ra­te da se ustru­ča­va­te zbog me­ne.

ŽE­NA: Po­gle­daj i iz­raz tog li­ca!

MLA­DIĆ: Gle­dam.

ŽE­NA: Zar te oči ne go­vo­re: Ne­moj, mo­lim te! Ili bar: Ne­moj vi­še, do­sta je! Ili: Ni­sam ti ja ni­šta kriv! Ili ma­kar: Imaj mi­lo­sti! Šta ti te oči go­vo­re?

MLA­DIĆ: Ne znam... Ni­kad ni­sam o toj fo­to­gra­fi­ji raz­mi­šljao na taj na­čin...

ŽE­NA: Tre­ba­lo je... Bar ma­lo... I po­gle­daj još jed­nom to li­ce.

MLA­DIĆ: Gle­dam...

ŽE­NA: Da li mo­žeš da pre­po­znaš tog jad­nog pa­co­va ko­ji oče­ku­je da tog tre­nut­ka  bu­de uni­šten? Da bu­de smr­vljen jed­nim je­di­nim udar­cem za sva vre­me­na! Da li mo­žeš da pre­po­znaš to li­ce?

Mla­dić uža­snut gle­da in­spek­to­ra, ću­ti.

ŽE­NA: Zbog tog pri­zo­ra ni­sam mo­gla me­se­ci­ma da spa­vam... I sa­da mi če­sto ta sli­ka ne da da spa­vam... Ali... to se te­be ne ti­če...

MLA­DIĆ (Sme­ten): Žao mi je...

IN­SPEK­TOR: Ma­lo sam ostao er­lav u de­snu ru­ku... i ostao sam bez dva zu­ba... Ova gor­nja pred­nja... Za­to šu­škam... Na­dam se da vam to ni­je sme­ta­lo.

MLA­DIĆ: Ni­je.

Mla­dić ne zna šta da ra­di. Huk ne­go­do­va­nja sa utak­mi­ce. Čak i zvi­ždu­ci. Oni na to ne re­a­gu­ju. Huk se po­ste­pe­no uti­ša­va. Že­na uzi­ma man­til sa sto­li­ce. Pre­ba­cu­je ga pre­ko ru­ke.

ŽE­NA: Ja sad već mo­ram da idem... Vo­zo­vi ni­kad ne­će da nas če­ka­ju, ne­ma­ju raz­u­me­va­nja... Sa­mo ima raz­u­me­va­nja onaj do­le što cvi­li... A tu fo­to­gra­fi­ju bi već mo­gao da ba­ciš... Do­sta je išla za na­ma kao glad­no ku­če.

IN­SPEK­TOR: Ba­ci­ću je.

MLA­DIć (Oka­me­njen): Ne znam šta da vam ka­žem...

IN­SPEK­TOR: Ne­moj sad ni­šta... Dru­gi put... Ima vre­me­na...

MLA­DIĆ: Ne znam ni šta va­ma da ka­žem...

ŽE­NA: Ne­moj ni me­ni ni­šta... Mo­žeš sa­mo sve ovo (Po­ka­zu­je hr­pu ru­ko­pi­sa na sto­lu): još jed­nom da po­kva­riš... Mo­gu li to da po­ne­sem?

MLA­DIĆ (Slo­mljen): I ta­ko je va­še...

ŽE­NA: A mo­gu li da ono što tu pi­še pri­hva­tim ona­ko ka­ko ja to že­lim?

MLA­DIĆ: Mo­že­te...

ŽE­NA (Uz osmeh): Hva­la ti.

Uzi­ma ru­ko­pi­se, sa­gi­nje se, otva­ra ko­fer, ko­ji je oči­gled­no pra­zan, sta­vlja ih u ko­fer.

ŽENA: Eto... sad ja idem... Sad mo­gu da pu­tu­jem mno­go lak­še, ne­go pre sa­mo je­dan sat... ili ne­što ma­nje...

IN­SPEK­TOR: Ne sme­ta ti ako ti po­ne­sem ko­fer?

ŽE­NA: Ne. Baš sam po­mi­sli­la ho­ćeš li bi­ti to­li­ko do­bar da me to pi­taš...

Ku­ca­nje na vra­ti­ma.

IN­SPEK­TOR: Slo­bod­no.

Ula­zi po­li­ca­jac. Za­sta­ne kod ula­za. Že­na pre­tr­ne.

PO­LI­CA­JAC (Mir­no): Iz­gu­bi­li smo...

IN­SPEK­TOR: Šta da ra­di­mo! Dru­gi put će­mo do­bi­ti.

PO­LI­CA­JAC: Ako po­pra­vi­mo igru...

In­spek­tor uzi­ma ko­fer. Že­na pre­vr­će man­til pre­ko ru­ke, iz­be­ga­va da gle­da po­li­caj­ca.

IN­SPEK­TOR: Ja mo­ram da is­pra­tim že­nu.

PO­LI­CA­JAC (Že­ni): Sre­ćan vam put.

ŽE­NA (Sme­te­no): Hva­la... (Otva­ra vra­ta.) Onaj sve ja­če cvi­li... Sad već mo­ram da idem... (Mla­di­ću): Pa, do­vi­đe­nja...

MLA­DIĆ (Sme­ten): Idem i ja...

ŽE­NA (Ob­ra­du­je se): Ide­te! Pa to bi bi­lo le­po! (In­spek­to­ru): Zar ne bi bi­lo le­po da po­đe i on?

IN­SPEK­TOR: Da, bi­lo bi...

ŽE­NA: Gle sa­mo ka­ko iz­gle­da...

IN­SPEK­TOR: Sa­mo što ni­je po­čeo da cvi­li!

MLA­DIĆ: Mo­lim vas...

IN­SPEK­TOR (Prav­da se že­ni): Ka­žem tek ona­ko... ali ako mi­sliš da bi bi­lo le­po...

PO­LI­CA­JAC (Od­luč­no): Ne bi bi­lo le­po!

IN­SPEK­TOR: Ako vi ka­že­te da ne bi bi­lo le­po, on­da ne bi bi­lo...

PO­LI­CA­JAC: Ne bi. I on će da osta­ne.

IN­SPEK­TOR: Pa, on­da je bo­lje da osta­ne...

MLA­DIĆ: Šta vi tu... Za­što ne bi bi­lo le­po da odem?

PO­LI­CA­JAC (Od­luč­ni­je): Za­to što sam re­kao da osta­neš!

IN­SPEK­TOR: On­da je bo­lje da osta­ne­te...

MLA­DIĆ: Vi zna­te šta je bo­lje!

PO­LI­CA­JAC (Hlad­no): Kad sam re­kao da ne bi bi­lo le­po da odeš, on­da ćeš da osta­neš.

IN­SPEK­TOR: Eto, vi­di­te da je bo­lje da osta­ne­te... A za nas je bo­lje da ode­mo... (Za­šu­ška): Iz­vi­ni­te... To je zbog ova dva zu­ba...

MLA­DIĆ (Sit tog zu­ba): Znam! Pred­nja gor­nja...

IN­SPEK­TOR: Da. (Po­ka­zu­je fla­šu):  Ne mo­ra­te da se sne­bi­va­te...

ŽE­NA (Na vra­ti­ma, oslu­šku­je.): Ka­ko sa­mo cvi­li...

IN­SPEK­TOR: Haj­de­mo, da te ne če­ka to­li­ko... A ni voz ne­će da te če­ka... A vi osta­ni­te...

In­spek­tor kre­ne za že­nom, za­tva­ra vra­ta. Mla­dić sto­ji, ne zna šta bi sa so­bom. Po­li­ca­jac ga gle­da mir­no.

MLA­DIĆ: Eto, ostao sam... I ta­ko bih mo­rao...

PO­LI­CA­JAC: Da. Lep­še je što si svo­je­volj­no... (Gle­da ga.) Znaš li ti gde si?

MLA­DIĆ: Ka­kvo je to pi­ta­nje?

PO­LI­CA­JAC: Le­po te pi­tam, da li znaš gde si?

MLA­DIĆ: U po­li­ci­ji...

PO­LI­CA­JAC: A znaš li ka­ko se ov­de raz­go­va­ra?

MLA­DIĆ: Raz­go­va­rao sam...

PO­LI­CA­JAC: To ni­je ni­šta! Znaš li ka­ko se ov­de za­i­sta raz­go­va­ra?

MLA­DIĆ: Ne znam.

PO­LI­CA­JAC: Sad ću da te na­u­čim. To ne mo­že da ti ško­di, ali mo­že da bu­de od ko­ri­sti. Ho­ćeš da te na­u­čim?

MLA­DIĆ: U re­du, na­u­či me.

PO­LI­CA­JAC: Do­bro... Ova­ko to ide. Ti sta­neš tu. (Po­ka­zu­je mu.)

MLA­DIĆ (Sta­ne na ozna­če­no me­sto.): Stao sam.

PO­LI­CA­JAC: Ja ću­tim i gle­dam te. Sa­mo ću­tim. Ti če­kaš da te ne­što pi­tam.

MLA­DIĆ: Če­kam.

PO­LI­CA­JAC: Ali ja te ni­šta ne pi­tam. Ti i da­lje če­kaš.

MLA­DIĆ: Do­bro, če­kam.

PO­LI­CA­JAC: A on­da iz­ne­na­da do­la­zi ono glav­no.

MLA­DIĆ: Ko­je?

PO­LI­CA­JAC (Sto­ji mir­no i on­da ga na­glo uda­ri.): Ovo!

Mla­dić se za­ne­se, pre­ne­ra­že­no gle­da oca.

MLA­DIĆ: Šta ti je?

PO­LI­CA­JAC: A od­mah za­tim do­la­zi ovo!

Uda­ri ga s dru­ge stra­ne.

MLA­DIĆ: Pre­sta­ni! Šta ti je?

PO­LI­CA­JAC: Ho­ćeš li da još ma­lo „raz­go­va­ra­mo”?

MLA­DIĆ: Ne mo­ra­mo...

PO­LI­CA­JAC: Ali, to je ve­o­ma ko­ri­sno i in­form­a­tiv­no...

MLA­DIĆ: Ve­ru­jem.

PO­LI­CA­JAC: Mi­sliš da smo do­sta raz­go­va­ra­li?

MLA­DIĆ: Je­smo.

PO­LI­CA­JAC (Uda­ri ga): Ja mi­slim da ni­smo. Tek smo po­če­li!

Mla­dić upla­šen gle­da oca. Te­lo po­li­caj­ca po­sta­je sna­žno i pre­te­će.

Da li znaš uop­šte šta ra­diš?

MLA­DIĆ: Znam...

PO­LI­CA­JAC (Uda­ri ga): Ne znaš! Da li znaš šta si ura­dio toj že­ni?

MLA­DIĆ (Ne­si­gur­no): Znam...

PO­LI­CA­JAC (Uda­ri ga): Ne znaš! Da li znaš šta si ura­dio me­ni?

MLA­DIĆ: Ne znam...

PO­LI­CAJAC: Na­rav­no da ne znaš! (Uda­ri ga.) A tre­ba­lo je da znaš! Da li znaš šta si ura­dio nje­mu?

MLA­DIĆ: Znam...

PO­LI­CA­JAC (Uda­ri ga): Ne znaš! Mi­sliš da znaš, a ne znaš! Znaš sa­mo da kva­riš! Znaš sa­mo da sve po­kva­riš!

MLA­DIĆ: Ni­šta ti ni­sam kva­rio...

PO­LI­CA­JAC: Je­si! Sve!

MLA­DIĆ: Ni­sam...

PO­LI­CA­JAC: Po­kva­rio si! Sve si po­kva­rio!

MLA­DIĆ: Šta sam ti po­kva­rio?

PO­LI­CA­JAC: Sve što sam uspeo da bar ma­lo po­pra­vim... po­kva­rio si...

MLA­DIĆ: Ni­sam...

PO­LI­CA­JAC: I ovo si mi po­kva­rio!

Po­ka­zu­je fo­to­gra­fi­ju.

Za­što si mi i ovo po­kva­rio?

MLA­DIĆ: Ti si lud! Ti si sa­svim lud! Šta sam ti ja tu po­kva­rio? Taj gad...

PO­LI­CA­JAC (Iz­be­zu­mljen): Šta si re­kao?

MLA­DIĆ: Gad!

PO­LI­CAJAC (Uda­ri ga): Šta si re­kao?

MLA­DIĆ: Taj gad...

PO­LI­CA­JAC: Da to vi­še ni­kad ni­si re­kao za nje­ga! Znaš li ka­kav je on čo­vek? Ne znaš! (Uda­ri ga): Ka­ži da ne znaš ka­kav je on čo­vek!

MLA­DIĆ: Ne znam ka­kav je on čo­vek...

PO­LI­CA­JAC: On je do­bar čo­vek! Znaš li ka­kav je on čo­vek? On je do­bar čo­vek! (Uda­ri ga): Ka­ži ka­kav je on čo­vek!

MLA­DIĆ: On je do­bar čo­vek...

PO­LI­CA­JAC (Sve vi­še pa­da u trans.): On je mno­go do­bar čo­vek! Znaš li ka­kav je on čo­vek? (Uda­ri ga.) Ka­ži ka­kav je on čo­vek!

MLA­DIĆ: On je mno­go do­bar čo­vek...

PO­LI­CA­JAC: Znaš li za­što je on mno­go do­bar čo­vek?

MLA­DIĆ: Ne znam.

PO­LI­CA­JAC: Ho­ćeš da ti ja ka­žem za­što je on mno­go do­bar čo­vek?

MLA­DIĆ: Ho­ću, ako ne mo­raš da me uda­raš...

PO­LI­CA­JAC: Do­bro, ne­ću. (Po­ka­zu­je fo­to­gra­fi­ju.) Ovo tu... Znaš li za­što je to tu?

MLA­DIĆ: Znam.

PO­LI­CA­JAC: Ne znaš! I to mi­sliš da znaš, a ne znaš! (Te­a­tral­no, po­ka­zu­ju­ći fo­to­gra­fi­ju.) Ovo tu je tu za­to što je on do­bar čo­vek! (Norm­al­no):  Za­što je to tu?

MLA­DIĆ: Šta to go­vo­riš...

PO­LI­CA­JAC: Za­što je to tu?

Mla­dić ću­ti. Po­li­ca­jac ga uda­ri.

Za­što je to tu?

MLA­DIĆ: Za­to što je on... do­bar čo­vek...

PO­LI­CA­JAC (Te­a­tral­no): Ovo tu je tu za­to što je on mno­go do­bar čo­vek! (Norm­al­no): Za­što je to tu?

MLA­DIĆ: Za­to što je... on mno­go do­bar čo­vek...

PO­LI­CA­JAC: A za­što je on mno­go do­bar čo­vek?

MLA­DIĆ: Ne znam...

PO­LI­CA­JAC: Ja ću da ti ka­žem! (Još te­a­tral­ni­je): JA ću da ti ka­žem!

MLA­DIĆ (Već slu­đen): Za­što glu­miš... Za­što ne go­vo­riš norm­al­no?

PO­LI­CA­JAC: Mo­ram da glu­mim! Ako go­vo­rim kao ja, ras­pek­me­zi­ću se i po­če­ti da sli­nim.

MLA­DIĆ: On­da glu­mi.

PO­LI­CA­JAC: Ti se­di tu... (Po­sa­di ga u sto­li­cu.) I  ću­ti...

MLA­DIĆ: Ću­ta­ću.

PO­LI­CA­JAC: I da slu­šaš.

MLA­DIĆ: Već slu­šam...

PO­LI­CA­JAC (Za­u­zi­ma po­zu, glu­mi.): Ka­fa! Sa­svim obič­na ka­fa! Sa­svim ma­la ka­fa, ko­ja mo­že mno­go! (Norm­al­no): Ću­tiš?

MLA­DIĆ: Pa... ću­tim.

PO­LI­CA­JAC (Glu­mi): Do­đe on iz­ne­na­da. (Imi­ti­ra in­spek­to­ra ko­ji lan­da­ra le­vom ru­kom.) Do­đe baš tu! (Po­ka­zu­je kan­ce­la­ri­ju.) A ja ka­fu, pa na tac­nu, ovu tu. (Po­ka­zu­je tac­nu na sto­lu.) I... bez ku­ca­nja. Sa­mo otvo­rim vra­ta i ka­žem: „Do­neo sam ka­fu.” A on: „To je le­po, lju­ba­zno od vas...” i poč­ne da šu­ška. „Iz­vi­ni­te”, ka­že, „to je zbog ova dva zu­ba, pred­nja gor­nja. Za­to ni­sam ni oti­šao u di­plo­ma­ti­ju, ne­go u po­li­ci­ju. Ne­zgod­no je, di­plo­ma­ta, a šu­ška. Još mi i ru­ka ot­ka­zu­je... Ma­da ni­je zgod­no ni za in­spek­to­ra, da šu­ška...”  Ja sto­jim, ka­žem: „Ja sam onaj”. „Ko­ji onaj?” „Onaj zbog ko­ga ni­ste u di­plo­ma­ti­ji, ne­go u po­li­ci­ji. I zbog ko­ga vam spa­da ru­ka i ne­ma­te dva zu­ba, gor­nja pred­nja.” On srk­ne ka­fu. Ka­že: „Aaa, onaj!” i za­tim me gle­da i ka­že mir­no: „Za­bo­ra­vi­te to.” A ja sto­jim i ću­tim. Sto­jim jed­nu več­nost. Ću­tim. Sto­jim dru­gu več­nost. Ću­tim. On  po­no­vo srk­ne ka­fu. Ka­že: „Ali vi ne mo­že­te da za­bo­ra­vi­te?” „Ne mo­gu”,  ka­žem, „ni­ka­ko ne mo­gu da za­bo­ra­vim.” „Do­bro”, ka­že on, „on­da će­mo po­če­ti da uči­mo da za­bo­ra­vi­te.” Ja sto­jim po­gnu­te gla­ve. Pi­tam: „A kad će­mo po­če­ti da uči­mo?”  On ka­že: „Od­mah.” Spu­sti šo­lji­cu i ka­že: „Pop­ni­te se na sto!” (Norm­al­no): Još ću­tiš?

MLA­DIĆ (Se­di kao oka­me­njen.): Ću­tim.

PO­LI­CA­JAC: Do­bro, sa­mo ću­ti. (Po­li­ca­jac se pe­nje na sto. Vi­še ne ob­ja­šnja­va, go­vo­ri sve kao di­ja­log. Ur­la.) „Za­u­zmi­te po­zu!” „Ko­ju po­zu?” „Onu po­zu!” (Za­u­zi­ma po­zu kao na fo­to­gra­fi­ji. Ilu­stru­je po­kre­ti­ma ono što go­vo­ri.) „Po­za za­u­ze­ta!” „Na­mr­šti­te se!” „Ova­ko?” „Ja­če!” „Do­bro?” „Do­bro! Po­gni­te se još ma­lo!” „Do­volj­no?” „Do­volj­no! Na­preg­ni­te se!” „Na­preg­nuo sam se!” „Još ja­če! Do­bro! Ru­ka ma­lo na­zad! Ta­ko. Do­bro! Sti­sni­te ja­če vas­pit­nu pa­li­cu! Još ja­če! Do­bro. Je­ste li sprem­ni?” „Je­sam!” „Da li se ose­ća­te sa­da kao da mo­ra­te da uda­ri­te?” „Ne.” „Ne?” „Ne još!” „On­da se na­preg­ni­te još ja­če! Do­bro! Mo­že­te li sad da uda­ri­te?” „Ne mo­gu...” „Do­bro, opu­sti­te se. Ne­gde smo po­gre­ši­li. Vi ste te­žak slu­čaj!” „Ja sam te­žak slu­čaj! Ja sam bio pre­vi­še rev­no­stan!” „Je­ste li se do­sta opu­sti­li?” „Je­sam.” „On­da opet za­u­zmi­te po­zu!” „Za­u­zeo sam!” „Na­preg­ni­te se!” „Na­pre­gao sam se!” „Uda­ri­te! Sad! Za­što ne uda­ra­te..?” „Ne mo­gu!” „Raz­bij­te ne­pri­ja­te­lje po­ret­ka jed­nim udar­cem! Sad!” „Ne mo­gu...” „Do­bro... do­sta za da­nas... Si­đi­te sa sto­la... Ni­je to ta po­za!” (Po­li­ca­jac si­la­zi sa sto­la. I da­lje na­sta­vlja di­ja­log. Ne ur­la, opet kao glu­mi.) „Par­don! Do­ne­ću ja fo­to­gra­fi­ju. Mo­gu i da je uve­li­čam!” „Od­lič­no! Do­ne­će­te je već su­tra! Tu (po­ka­zu­je fo­to­gra­fi­ju) će­mo da je oka­či­mo i da ve­žba­mo tu po­zu!” (Od­mak­ne se, gle­da fo­to­gra­fi­ju. Po­ja­ča­va raz­li­ku iz­me­đu onog što go­vo­ri on i što go­vo­ri in­spek­tor.) „Šta vi­di­te ov­de?” „Idi­o­ta.” „Po­gle­daj­te bo­lje i re­ci­te šta vi­di­te” „Vi­dim idi­o­ta...” „Ne, vi­di­te po­li­caj­ca ko­ji iz­vr­ša­va svo­ju du­žnost! Da­kle, šta vi­di­te?” „Vi­dim idio...ta...” (Gle­da mla­di­ća i pri­la­zi mu po­la­ko. Go­vo­ri norm­al­no.) Je­sam li bio do­bar?

MLA­DIĆ: Je­si...

PO­LI­CA­JAC (Kao o ne­kom pri­sut­nom.): A on? Ka­kav je on bio?

MLA­DIĆ: I on je bio do­bar.

PO­LI­CA­JAC: On je uvek bio do­bar! Kad si po­čeo da „iz­da­ješ do­mo­vi­ne” zbog nje­go­ve že­ne, i tad je bio do­bar!    

MLA­DIĆ (Ne shva­ta­ju­ći.): Ka­ko je i tad bio do­bar?

PO­LI­CA­JAC: Ta­da je bio vi­še ne­go do­bar! Sva­ko dru­gi, kad bi ne­ko po­čeo da se ma­je oko nje­go­ve že­ne, za­bri­nuo bi se za svo­ju že­nu, a on ne! Za­to što je to­li­ko do­bar! Znaš za ko­ga se on za­bri­nuo?

MLA­DIĆ: Ne znam...

PO­LI­CA­JAC: Za te­be!

MLA­DIĆ (Zbu­njen): Za me­ne?

PO­LI­CA­JAC: Da se ne ve­žeš pre­vi­še... Da se ne za­lju­biš, bu­dal­či­no! Eto, ko­li­ko je on do­bar!

MLA­DIĆ: Šta je tu to­li­ko do­bro?

PO­LI­CA­JAC: Ti ni­šta ne raz­u­meš... (Te­a­tral­no): On ni­šta ne raz­u­me!

MLA­DIĆ: Ne­moj vi­še da glu­miš!

PO­LI­CA­JAC: Ne­ću... Znaš li ka­kva je ona že­na?

MLA­DIĆ: Ona je do­bra že­na... Ona je mno­go do­bra že­na!

PO­LI­CA­JAC: Ho­ćeš da te opet uda­rim?

MLA­DIĆ: Ne tre­ba...

PO­LI­CA­JAC: Sa­mo ma­lo... Da lak­še raz­u­meš.

MLA­DIĆ: Ne tre­ba. Raz­u­me­ću...

PO­LI­CA­JAC: Do­bro, ne­ću... Ona je do­bra že­na. Mno­go do­bra že­na!

MLA­DIĆ: To sam re­kao... I vi­deo sam...

PO­LI­CAJAC: Vi­deo si?

MLA­DIĆ: Je­sam.

PO­LI­CA­JAC: A ni­si mo­gao da vi­diš i da je ona bo­le­sna že­na? Mno­go bo­le­sna že­na. Do­bra, bo­le­sna že­na. To ni­si vi­deo?

MLA­DIĆ: Ne...

PO­LI­CA­JAC: Bio si za­sle­pljen mr­žnjom... osve­tom... pa ni­si mo­gao da vi­diš! Bo­lje da te opet uda­rim!

MLA­DIĆ: Ne­moj...

PO­LI­CA­JAC: Ona je be­za­zle­ni bož­ji stvor... čim vi­di bes­po­moć­no ku­če,  ona se sa­ža­li...

MLA­DIĆ: I da mu keks!

PO­LI­CA­JAC: Za­i­sta ću da te uda­rim!

MLA­DIĆ: I me­ni je da­la keks.

PO­LI­CA­JAC: Za­to što je mi­sli­la da si bes­po­mo­ćan i da ti je po­treb­na!

MLA­DIĆ: I da sam ku­če!

PO­LI­CA­JAC: Ni­je ni sa­nja­la da si obič­no pse­to! Ko­je je zlo­u­po­tre­bi­lo nje­nu be­za­zle­nost.

MLA­DIĆ (Slo­mljen): Ni­sam znao... Ni­sam to mo­gao da znam...

PO­LI­CA­JAC: Ona je u sta­nju da sva­ko bes­po­moć­no ku­če vo­di ku­ći... I te­be bi vo­di­la...

MLA­DIĆ: Kao onog žu­tog...

PO­LI­CA­JAC: Da, kao i onog žu­tog! A kad on iz­ba­ci te ku­či­će iz ku­će, ona je ne­sreć­na i ho­će da ode... Uvek ho­će ne­kud da ode, ali ni­ku­da ne ode... I s to­bom je hte­la da ode... Sad vi­diš za­što je on ta­ko do­bar!

MLA­DIĆ: Vi­dim...

PO­LI­CA­JAC: Za­to se on upla­šio za te­be... da su te tvo­je „iz­da­je do­mo­vi­ne” ne­što iskre­no i isti­ni­to...

MLA­DIĆ: Ni­su bi­le.

PO­LI­CA­JAC: Ka­ko je to mo­gao da zna? Ka­ko je mo­gao da pret­po­sta­vi da ima po­sla s ma­lim sko­tom ko­ji se ne li­bi da po­vre­di bes­po­moć­nu jad­ni­cu ko­ja sve pri­hva­ta či­sta sr­ca?

MLA­DIĆ: Ni­sam znao... za­i­sta ni­sam znao... Ja sam vi­deo... (Po­ka­zu­je fo­to­gra­fi­ju.)

PO­LI­CA­JAC: Ma, šta si ti tu vi­deo? (Uda­ri ga.) Imaš li ti sme­lo­sti da sta­neš tu? (Po­ka­zu­je mu.)

MLA­DIĆ (Po­gle­da ga sum­nji­ča­vo.): Imam...

PO­LI­CA­JAC: Imaš li za­i­sta sme­lo­sti da sta­neš tu?

MLA­DIĆ (Usta­ne, sta­ne na po­ka­za­no me­sto.): Stao sam.

PO­LI­CA­JAC: Imaš li sme­lo­sti da u mom pri­su­stvu po­gle­daš tu fo­to­gra­fi­ju?

MLA­DIĆ: Imam.

PO­LI­CA­JAC: Po­gle­daj je on­da!

MLA­DIĆ: Gle­dam je.

PO­LI­CA­JAC: Do­bro je po­gle­daj!

MLA­DIĆ: Do­bro je gle­dam.

PO­LI­CA­JAC: Da je ne­ko ova­ko uda­rao mog si­na, smo­ždio bih ga! Ubio kao pse­to! Ve­ru­ješ li u to?

MLA­DIĆ: Ve­ru­jem.

PO­LI­CA­JAC: A sad, imaš li sme­lo­sti da po­gle­daš i me­ne?

MLA­DIĆ: Imam...

PO­LI­CA­JAC: Po­gle­daj me.

MLA­DIĆ: Gle­dam te.

PO­LI­CA­JAC: Ne gle­daš! Gle­daš po­red me­ne, gle­daš kroz me­ne! U me­ne ne­maš hra­bro­sti da gle­daš! U me­ne ni do­sad ni­si imao hra­bro­sti da gle­daš...

MLA­DIĆ: Eto, gle­dam...

PO­LI­CA­JAC: A ja mo­ram stal­no sam se­be da gle­dam! Ne kroz se­be, ne po­red se­be, već pra­vo u se­be! Sa­mo da znaš ka­kva je to mu­ka! Ne mo­ći skre­nu­ti po­gled sa se­be... A znaš šta vi­dim kad po­gle­dam u se­be? Ovog idi­o­ta! Ko­ji se na­peo kao ža­bac i re­šio da smo­ždi či­tav svet ko­ji je ustao da pot­ko­pa čvr­sto tle na ko­me po­či­va po­re­dak ko­ji ja mo­ram da ču­vam! Vi­dim ži­vo­ti­nju ko­ja je od­jed­nom iza­šla iz me­ne, a ja ni­sam sti­gao da je vra­tim u ka­vez! Ili mo­žda ni­sam ni hteo! Vi­dim se­be ka­ko po­sta­jem bes ko­ji je opo­jan! Ko­ji je za­ra­zan! Ko­ji ku­lja iz me­ne i ši­klja kao vo­de­na pa­ra! Vi­dim se­be ko­ji ne vi­di ni­šta. Se­be ko­ji je po­stao je­dan uda­rac! I sa­mo pam­tim te nje­go­ve ru­ke ko­je sa­kri­va­ju gla­vu od mo­je ži­vo­ti­nje i sa­mo ču­jem je­dan krik! Sa­mo je­dan pro­do­ran krik: „Ne nje­ga! Ne nje­ga, idi­o­te!” Sa­mo to ču­jem: „Ne nje­ga! Ne nje­ga, idi­o­te!” To je bio njen krik, pre no što je sko­či­la, da ga od­bra­ni. Sa­mo sam je od­gur­nuo, od­ba­cio, i na­sta­vio da uda­ram, dok je njen krik od­zva­njao i da­lje: „Ne nje­ga! Idi­o­te! Idi­o­te! Idi­o­te!”

MLA­DIĆ: Do­bro je... Ne mo­raš vi­še da glu­miš!

Po­li­ca­jac kao da pa­da u trans, skljo­ka se na sto­li­cu, za­ri­je gla­vu u ru­ke i po­na­vlja iste re­či.

PO­LI­CA­JAC: Ne nje­ga! Ne nje­ga, idi­o­te! Idi­o­te... Idi­o­te!

MLA­DIĆ (Upla­šen, dr­mu­sa po­li­caj­ca.): Ta­ta... šta ti je? Šta ti je... ta­ta?

PO­LI­CA­JAC (I da­lje ne­sve­sno.): Još uvek ču­jem njen krik! Još uvek ču­jem krik: „Ne nje­ga! Idi­o­te! Ne nje­ga, idi­o­te! Idi­o­te!” Idi­o­te... Idi­o­te...

Vra­ta se otva­ra­ju, ula­zi in­spek­tor. Hi­tro pri­la­zi po­li­caj­cu, bla­go skla­nja mla­di­ća, i kao ne­ko ko je na ova­kvu sce­nu već na­vi­kao, ru­tin­ski tap­še po­la­ko po­li­caj­ca po obra­zu.

IN­SPEK­TOR: Sve je u re­du... Ni­je to ni­šta... Pro­ći će...

PO­LI­CA­JAC: Idi­o­te... Idi­o­te... Idi­o­te...

IN­SPEK­TOR: Sve je u re­du, pro­šlo je... Pro­šlo je.

PO­LI­CA­JAC: Idi­o­te! Idi­o­te... Ne nje­ga... idi­o­te...

IN­SPEK­TOR: Do­bro je... do­bro je... Pro­šlo je... Sa­mo se smi­ri­te... Pro­šlo je... (Po­li­ca­jac se smi­ru­je, ali osta­je zgr­čen.) Već je bo­lje... Pro­šlo je... Je li pro­šlo?

PO­LI­CA­JAC: Ne znam... Još ču­jem njen krik...

IN­SPEK­TOR: Pro­ći će... pro­ći će...

PO­LI­CA­JAC: Idi­o­te... (Uda­ra se u gla­vu.) Ne­će pro­ći...

IN­SPEK­TOR: Već je bo­lje... Do­bro je...

PO­LI­CA­JAC: Još ni­je do­bro...

IN­SPEK­TOR: Ali pro­la­zi...

PO­LI­CA­JAC: Pro­la­zi...

IN­SPEK­TOR: On­da je već pro­šlo...

PO­LI­CA­JAC: Ni­sam si­gu­ran...

IN­SPEK­TOR: Da pro­ve­ri­mo?

PO­LI­CA­JAC: Mo­že­mo.

IN­SPEK­TOR (Us­pra­vlja ga.): Se­di­te le­po... Na­slo­ni­te se... Ta­ko... U re­du?

PO­LI­CA­JAC (Pri­bra­ni­je): Je­ste.

IN­SPEK­TOR (Na­ka­šlja­va se, to­nom pe­da­go­ga.): Da­kle... šta vi­di­mo ov­de? (Po­ka­zu­je fo­to­gra­fi­ju.)

MLA­DIĆ (Zgro­žen): Ne­moj­te opet, mo­lim vas!

IN­SPEK­TOR (Umi­ru­je ga ru­kom.): I... šta smo re­kli? Šta vi­di­mo ov­de?

PO­LI­CA­JAC (Od­sut­no): Idi­o­ta.

IN­SPEK­TOR: Sa­be­ri­te se.

PO­LI­CA­JAC: Sa­bran sam.

IN­SPEK­TOR: On­da po­gle­daj­te fo­to­gra­fi­ju i re­ci­te šta vi­di­te?

PO­LI­CA­JAC: Idi­o­ta.

IN­SPEK­TOR: Po­gle­daj­te ma­lo bo­lje!

PO­LI­CA­JAC: Po­gle­dao sam.

IN­SPEK­TOR: I šta vi­di­te?

PO­LI­CA­JAC: Idi­o­ta!

IN­SPEK­TOR (Sko­ro maj­čin­ski): Sa­mo je mir­no po­gle­daj­te i re­ci­te šta vi­di­te?

PO­LI­CA­JAC (Ma­lo ve­dri­je): Idi­o­ta!

IN­SPEK­TOR: I šta još vi­di­te?

PO­LI­CA­JAC  (Još ve­dri­je):  Idio... ta!

IN­SPEK­TOR: Ne­će­mo ta­ko! Po­gle­daj­te je le­po i re­ci­te šta vi­di­te?

PO­LI­CA­JAC (Osme­hu­je se): I... dio... ta!

IN­SPEK­TOR (Kao lju­ti se): Ne­moj­te sve jed­no te isto! Ka­ži­te tač­no šta vi­di­te?

PO­LI­CA­JAC (Vr­ti gla­vom, osmeh­nut.): I... dio... ta! Idi­o­ta!

IN­SPEK­TOR (Za­do­vo­ljan): Ovo bi bi­lo do­volj­no... (Za­šu­ška): Opro­sti­te... To je zbog ova dva zu­ba, gor­nja pred­nja...

MLA­DIĆ (Sko­ro za­ur­la): Znam!

IN­SPEK­TOR (Po­li­caj­cu, naj­o­bič­ni­je.): Da li vam je do­volj­no do­bro?

PO­LI­CA­JAC: Pa... je­ste...

IN­SPEK­TOR: Mo­že­te da usta­ne­te?
PO­LI­CA­JAC (Usta­je): Mo­gu.

IN­SPEK­TOR: A va­ma? Da li je do­volj­no do­bro?

MLA­DIĆ (Smrk­nut): Za­što da ne bu­de?

IN­SPEK­TOR: On­da je sve u re­du... On­da mo­že­mo da kre­ne­mo...

(Spad­ne mu ru­ka. Pri­hva­ti je de­snom, tr­lja je.) Opro­sti­te... Do­šao sam po vas, pa da kre­ne­mo...

PO­LI­CA­JAC: Ku­da?

IN­SPEK­TOR: Pra­vi pa­la­čin­ke... re­kla je da obo­ji­ca do­đe­te...

MLA­DIĆ (Ne­pri­jat­no mu je.): Ja ne bih mo­gao... ja ni­ka­ko ne bih...

IN­SPEK­TOR: Mo­ći će­te.

MLA­DIĆ: Ne... Ja ni­ka­ko ne bih...

IN­SPEK­TOR: Po­sla­la me je da vas po­zo­vem... Mo­ra­te da do­đe­te...

MLA­DIĆ: Ne... ne mo­gu...

IN­SPEK­TOR: Mo­že­te!

MLA­DIĆ: Ne mo­gu... za­i­sta ne mo­gu...

IN­SPEK­TOR: Mo­že­te...

MLA­DIĆ (Oča­jan): Ne mo­gu!

IN­SPEK­TOR: Mo­že­te! Kad ste mo­gli da iz­da­je­te do­mo­vi­ne, mo­že­te i da je­de­te pa­la­čin­ke!

PO­LI­CA­JAC: Tač­no...

MLA­DIĆ: Ne mo­gu...

Za­zvo­ni te­le­fon.

IN­SPEK­TOR (Mla­di­ću): Vi se ja­vi­te...

Po­ka­zu­je ru­ku. Mla­dić sto­ji neo­d­lu­čan.

MLA­DIĆ: Mo­lim vas... (Mla­dić pri­la­zi sto­lu, po­dig­ne slu­ša­li­cu.) Da... da... da... (Okre­ne se ka in­spek­to­ru, du­go ću­ti.) Pi­ta sa či­me da na­pra­vi pa­la­čin­ke?

IN­SPEK­TOR (Po­li­caj­cu): Sa či­me vi vo­li­te?

PO­LI­CA­JAC: Ja? Pa ja sve vo­lim!

IN­SPEK­TOR: A vi?

Mla­dić ću­ti, sve mu je ne­pri­jat­ni­je.

IN­SPEK­TOR: Sa či­me vi vo­li­te?

MLA­DIĆ (Je­dva pre­va­li): Sa... pek­me­zom...

IN­SPEK­TOR: Re­ci­te joj.

MLA­DIĆ (U slu­ša­li­cu): Sa... pek­me­zom... Da... da... da... (Po­gle­da in­spek­to­ra, spu­šta po­gled, po­sra­mljen.) Pi­ta sa ka­kvim pek­me­zom?

IN­SPEK­TOR (Po­li­caj­cu): S ka­kvim pek­me­zom vi vo­li­te?

PO­LI­CA­JAC: Ja? Pa ja vo­lim sa sva­kim pek­me­zom!

IN­SPEK­TOR (Mla­di­ću): A vi?

Mla­dić opet ću­ti, još mu je ne­pri­jat­ni­je.

S ka­kvim pek­me­zom vo­li­te?

MLA­DIĆ (Bes­kraj­no ne­sre­ćan): Od... kaj­si­ja...

IN­SPEK­TOR: Re­ci­te joj.

MLA­DIĆ (U slu­ša­li­cu, još ne­sreć­ni­ji.): Od... kaj­si­ja... (Gle­da ih, oba­ra po­gled.) Na­pra­vi­će... sa pek­me­zom... od kaj­si­ja...

Po­la­ko spu­šta slu­ša­li­cu.

 

K r a j

 

(Mart, 2001)

 

 

MI­LOŠ NI­KO­LIĆ

 

Ro­đen 1939. Za­vr­šio dra­ma­tur­gi­ju na be­o­grad­skoj po­zo­ri­šnoj Aka­de­mi­ji 1966, u kla­si pro­fe­so­ra Jo­si­pa Ku­lun­dži­ća. Od 1968. do 2000. ra­dio kao dra­ma­turg i ured­nik u re­dak­ci­ji Igra­nog pro­gra­ma Te­le­vi­zi­je Be­o­grad. Na­pi­sao ko­me­di­je: Ušo đa­vo u Pan­čev­ce, Sve­ti­slav i Mi­le­va, Ko­va­či, Aten­tat, Iz­da­ja do­mo­vi­ne i Fri­zer će­la­ve pe­va­či­ce. Dra­ma Iz­da­ja do­mo­vi­ne, štam­pa­njem u „Sce­ni”, pr­vi put iz­la­zi u jav­nost.