Og­njen­ka Milićević

Vla­di­slav Iva­nov: RU­SKE SE­ZO­NE TE­A­TRA HA­BI­MA

 

 

Ru­ski isto­ri­ča­ri te­a­tra po­ku­ša­va­ju da po­pu­ne pra­zni­ne na­sta­le u po­gro­ma­ško vre­me Sta­lji­no­ve stra­ho­vla­da­vi­ne. Iz­bri­sa­ne su bi­le ne­po­dob­ne lič­no­sti iz umet­nič­kog sve­ta, pro­gla­še­ne ne­pri­ja­te­lji­ma i li­kvi­di­ra­ne. Ta­ko ih se re­žim tre­nut­no re­šio ali bri­nuo se da ne­sta­nu i iz bu­duć­no­sti. Iz­bri­sa­ni su iz knji­ga (na pri­mer: pre­mi­jer­ni pla­kat Ga­le­ba, u knji­ga­ma o MHT-u, ob­ja­vlji­van je bez ime­na glum­ca ko­ji je igrao Tre­plje­va – svi su zna­li da je to bio Me­jer­holjd, a oni ko­ji ni­su – pi­ta­li su), mu­ze­ja, ško­la. Ta­ko su tra­gom ne­sta­li, tač­ni­je po­sta­li ne­po­sto­je­ći i ce­li te­a­tri, po­kre­ti, dra­go­ceni eks­pe­ri­men­ti, o emi­gran­ti­ma i da se ne go­vo­ri. Za­bo­ra­vi­li su da se­ća­nje sa­vre­me­ni­ka, sa­mo po­ti­snu­to stra­hom, očas oži­vi, čim ose­ti da je bez­o­pa­sno se­ća­ti se!

Po­sle sud­ske re­ha­bi­li­ta­ci­je žr­ta­va, pro­ces umet­nič­ke re­ha­bi­li­ta­ci­je te­kao je spo­ro, re­klo bi se sti­dlji­vo. Naj­vi­še je po­sla oba­vlje­no na sre­đi­va­nju i ob­ja­vlji­va­nju ar­hi­va Me­jer­holj­da, Mi­ha­i­la Če­ho­va i S. M. Ej­zen­štej­na. Me­đu­tim, pra­zni­na je mno­go a i ko­la­te­ral­ne šte­te če­ka­ju da do­đu na red.

Je­dan od isto­ri­ča­ra mla­đe ge­ne­ra­ci­je, ko­ji pre­da­no i revnos­no is­tra­žu­je obim i zna­čaj već po­me­nu­tih pra­zni­na, jeste Vla­di­slav Iva­nov, ru­ko­vo­di­lac te­a­tar­skog od­se­ka u In­sti­tu­tu za te­o­ri­ju i isto­ri­ju umet­no­sti i kul­tu­re Ru­ske fe­de­ra­ci­je i glav­ni ured­nik al­ma­na­ha Mne­mo­zi­na.

Ru­ske se­zo­ne te­a­tra Ha­bi­ma, knji­ga V. Iva­no­va, ob­ja­vlje­na u iz­da­nju „Ar­tist. Re­žis­ser. Te­a­tr.” Moskva 1999, kao na­uč­ni pro­je­kat In­sti­tu­ta, pri­pre­mljen uz sti­pen­di­ju pred­sed­ni­ka Ru­ske fe­de­ra­ci­je, po­moć Mi­ni­star­stva za kul­tu­ru Ru­ske fe­de­ra­ci­je, fi­nan­sij­sku po­moć Ru­sko-je­vrej­skog  kon­gre­sa i na­rod­nog umet­ni­ka SSSR-a J. D. Kob­zo­na. Ako se ovim in­sti­tu­ci­ja­ma i do­na­to­ri­ma do­da­ju i otvo­re­na vra­ta Uni­ver­zi­te­ta u Tel Avi­vu, Te­a­tar­skog ar­hi­va i mu­ze­ja „Izra­e­la Gu­ra” pri Je­ru­sa­lim­skom uni­ver­zi­te­tu (ko­me je osni­vač Ha­bi­me Na­um Ce­mah po­ve­rio bo­gat ar­hiv o Ha­bi­mi), po­sta­je ja­sno ko­li­ko se na­po­ra i do­brih že­lja mo­ra­lo ste­ći sa ra­znih stra­na da bi se, po­sle sko­ro po­la ve­ka, do­če­ka­la jed­na ova­ko po­treb­na knji­ga.

Iz mno­gih raz­lo­ga V. Iva­nov je pri­o­nuo da sa­či­ni ovu knji­gu. Pre svih, sto­ga što je s pra­vom uve­ren da umet­nost Ha­bi­me (Sce­na) ne pri­pa­da sa­mo izra­el­skom te­a­tru i kul­tu­ri „ne­go pred­sta­vlja i neo­dvo­jiv deo ru­skog umet­nič­kog pej­za­ža”.

U osno­ve Ha­bi­me ugra­dio je svoj te­me­ljac i K. S. Sta­ni­slav­ski. On je pre­po­ru­čio ha­bi­mov­ci­ma Vah­tan­go­va, on je pr­vi pot­pi­sao pi­smo Le­nji­nu tra­že­ći da se za­šti­ti Ha­bi­ma, on je se­dam me­se­ci ob­u­ča­vao glum­ce, i on je pri­pre­mio Ja­ko­vljev san Ri­har­da Ber-Hof­ma­na i pre­pu­stio Su­škje­vi­ču da ga za­vr­ši.

U Ha­bi­mi­nu umet­nič­ku sla­vu ši­rom sve­ta – naj­zna­čaj­ni­ju nje­nu pred­sta­vu Di­buk S. An-skog (Šlo­mo Ra­po­port) i dra­go­cen pe­da­go­ški rad ulo­žio je po­sled­nje go­di­ne svo­ga ži­vo­ta Jev­ge­nij Vah­tan­gov.

Odu­še­vlje­ni po­klo­ni­ci Ha­bi­me bi­li su Gor­ki, Ša­lja­pin, Je­vre­ji­nov, Vja­če­slav Iva­nov, Gor­don Kreg, Maks Raj­nhart, Al­bert Ajn­štajn, Ar­tur Šnic­ler, Taj­ron Ga­tri, Mi­ha­el Če­hov...

Ha­bi­ma je ostva­ren san ma­log je­vrej­skog uči­te­lja ko­ji ni­kud ni­je išao iz svog Bje­lo­sto­ka i ni­je vi­deo sce­nu. Taj san je za­po­čeo 1909. kad je sa svo­jim đa­ci­ma pri­pre­mio pre­ra­du Mo­li­je­ro­ve Ško­le za mu­že­ve pod na­zi­vom Mo­ral za ne­va­lja­lu mla­đa­ri­ju. Usko­ro će od tog škol­skog kru­žo­ka stvo­ri­ti pu­tu­ju­ću tru­pu Ha­bi­ma, spre­mi­ti ko­mad O. Di­mo­va Slu­šaj, Izra­e­le s ko­jim će go­sto­va­ti u Vil­nu­su i po­sle tog uspe­ha re­ši­ti da se tru­pa pre­tvo­ri u pro­fe­si­o­nal­nu.

Tre­ba­lo je sa­če­ka­ti fe­bru­ar­sku re­vo­lu­ci­ju 1917, ko­ja će uki­nu­ti sva do­tada­šnja ogra­ni­če­nja ru­skih gra­đa­na u nji­ho­vim pra­vi­ma, za­vi­sno od pri­pad­no­sti ovoj ili onoj ve­ro­i­spo­ve­sti ili na­ci­o­nal­no­sti. Bio je to ve­li­ki pra­znik ko­ji je tog da­na pro­sla­vio i Bolj­šoj te­a­tar sa svo­je sce­ne odu­še­vlje­nim go­vo­ri­ma, po­sle ko­jih je svi­ra­na i pe­va­na Mar­se­lje­za na tekst pe­sni­ka K. Balj­mon­ta kao „Him­na slo­bod­ne Ru­si­je”.

Tek tad je Ha­bi­ma mo­gla u Mo­skvu, ali va­lja­lo se ras­tr­ča­ti po ce­loj Ru­si­ji da bi se na­šli glum­ci ko­ji bi mo­gli po­pu­ni­ti ma­lo­broj­nu tru­pu. Je­zgro Ha­bi­me su či­ni­li: Na­um Ce­mah, osni­vač, glu­mac i di­rek­tor, Mi­ha­il Gnje­sin, glu­mac ko­ji se Ce­ma­hu pri­dru­žio u Polj­skoj a imao je iza se­be i de­se­to­go­di­šnje is­ku­stvo u Pa­le­sti­ni, Ha­na Ro­vi­na, pr­va glu­mi­ca, Ve­nja­min Ce­mah, brat Na­u­mov.

Sve­sni da tek tre­ba da uče, od­lu­ču­ju da po­zo­vu Sta­ni­slav­skog i za­mo­le ga za po­moć. Sta­ni­slav­ski, ko­ji je u svom ama­ter­skom po­zo­ri­štu u Mo­skvi imao ve­li­kog uspe­ha i kao re­di­telj i kao tu­mač glav­ne ulo­ge u Uri­je­lu Ako­sti Kar­la Guc­ko­va, spre­man je da po­mog­ne naj­sta­ri­jem et­no­su da osnu­je naj­mla­đi te­a­tar u Evro­pi.

Te­a­tar do­bi­ja do­ta­ci­ju i tu po­či­nju pro­ble­mi: Ce­mah je upo­ran da se pred­sta­ve igra­ju na ivri­tu. Do 18. ve­ka ivrit se sa­ču­vao u svim ze­mlja­ma ra­se­ja­nja i igrao je ulo­gu u sfe­ri re­li­gi­o­znog vas­pi­ta­nja iz ko­jeg su bi­le is­klju­če­ne že­ne. Već u 16. ve­ku u ze­mlja­ma sred­nje i se­ver­ne Evro­pe form­i­rao se ji­diš kao go­vor­ni je­zik ma­sa. Osno­va ji­di­ša je gra­ma­tič­ki i lek­sič­ki ne­mač­ki je­zik sa ka­sni­jim do­da­ci­ma polj­skog. Mo­li­ti se na ivri­tu, tr­go­va­ti na ji­di­šu – to je prak­tič­na po­de­la. Već u 19. ve­ku ji­diš po­sta­je i li­te­rar­ni je­zik ali se do 20. ve­ka sma­trao žar­go­nom. Kul­tur­na tra­di­ci­ja se za­sni­va­la na ivri­tu, je­zi­ku Bi­bli­je, ali je sa­mo uzak sloj znao ivrit. Ta­ko su Ha­bi­mi­ni glum­ci, po­red ča­so­va glu­me, mo­ra­li da uzi­ma­ju i ča­so­ve ivri­ta. Po­sta­vlja­lo se pi­ta­nje ka­ko će ši­ro­ka pu­bli­ka raz­u­me­ti nji­ho­ve pred­sta­ve i za­što da­va­ti do­ta­ci­je te­a­tru ko­ji će mo­ći gle­da­ti sa­mo uzak krug ško­lo­va­ne bur­žoa­zi­je – bi­lo je pi­ta­nje ko­je je, kao Da­mo­klov mač, vi­si­lo nad Ha­bi­mom. Uz to – ko će k'o svoj svo­me – pa­ra­lel­ne je­vrej­ske sek­ci­je u vla­sti za­go­va­ra­le su uki­da­nje do­ta­ci­ja Ha­bi­mi, a kad je po­sle us­pe­log Di­bu­ka uvr­šte­na me­đu ak­to­ve (aka­dem­ske te­a­tre), je­vrej­ski front pro­tiv Ha­bi­me je bio naj­gla­sni­ji. Ce­mah je od sa­mog po­čet­ka imao na umu od­la­zak u Erec Izra­el, gde bi na ivri­tu Ha­bi­ma igra­la svo­jim su­na­rod­ni­ci­ma. Kad su, me­đu­tim, oti­šli ta­mo na go­sto­va­nje sa­če­ka­le su ih ve­će te­ško­će i ot­po­ri ne­go u Ru­si­ji. Du­go po­sle go­sto­va­nja isme­vao se u Pa­le­sti­ni ru­ski ivrit ha­bi­mo­va­ca. U mo­skvi su ha­bi­mov­ci bi­li od­vi­še Je­vre­ji, a u Pa­le­sti­ni od­vi­še Ru­si. Ma­lo­broj­na pu­bli­ka bi­la je ve­ći pro­blem u Pa­le­sti­ni ne­go u Mo­skvi. Naj­ve­će uspe­he i sa­tis­fak­ci­ju Ha­bi­ma je, u stva­ri, po­sti­za­la na go­sto­va­nji­ma. Če­ti­ri go­di­ne pro­ve­li su na go­sto­va­nji­ma u pre­sto­ni­ca­ma Evro­pe (Pa­riz, Ber­lin, Lon­don) sa pre­per­to­a­rom (Več­ni Žid, Go­lem, San Ja­ko­vljev, Po­top) u ko­me je Di­buk svu­da na­i­la­zio na odu­še­vljen pri­jem. Kad su se vra­ti­li u Mo­skvu, ta­mo im vi­še ni­je bi­lo me­sta. Godine 1926. opra­šta­ju se od Mo­skve igra­ju­ći tri­sto­tu pred­sta­vu Di­bu­ka.

Pred­sto­ja­la je sa­rad­nja sa Mi­ha­i­lom Če­ho­vom, Alek­se­jom Di­ki­me i Alek­som Gra­nov­skim, di­rek­to­rom GO­SE­KA, je­vrej­skog te­a­tra ko­ji je igrao na ji­di­šu i po­sle pr­ve tur­ne­je ostao u ino­stran­stvu. Sko­ro isto­vre­me­no kad i Gra­nov­ski ostao je u Ber­li­nu i Mi­ha­il Če­hov.

Na go­sto­va­nju u Ame­ri­ci u Ha­bi­mi do­la­zi do ras­ko­la i de­fi­ni­tiv­nog raz­la­za jed­nog de­la tru­pe. Shva­ti­li su da u Ame­ri­ci te­a­tar na ivri­tu ni­kom ni­je po­tre­ban. Ne­ki su glum­ci osta­li da igra­ju na ji­di­šu, ne­ki su po­če­li da se ba­ve pe­da­go­gi­jom. Ne­ki su se vra­ti­li u Ru­si­ju, osta­tak od­la­zi u Izra­el i ta­mo Ha­bi­ma na­sta­vlja rad na no­vom re­per­to­a­ru: Šek­spir, Mo­li­jer, Ši­ler, Lor­ka, Breht, So­fo­kle...

Po­red Če­ho­va ko­ji je po­sta­vio Šek­spi­ro­vu Dva­na­e­stu noć i Ka­ko vam dra­go, u Ha­bi­mi re­ži­ra­ju: Le­o­pold Je­sner, Li Stras­berg, Taj­ron Ga­tri, And­žej Vaj­da ra­di Di­bu­k An-skog, Ju­rij Lju­bi­mov Ba­be­ljev Su­mrak (pred­sta­va Ha­bi­me go­sto­va­la na Bitefu).

Za­ni­mlji­vo je da je Ha­bi­ma iz Pa­le­sti­ne išla na go­sto­va­nje u Ber­lin kao Mo­skov­ski te­a­tar Ha­bi­ma.

Još ne­što: bi­lo je zva­nič­nih po­ku­ša­ja u SSSR-u da se osnu­je Je­vrej­ski te­a­tar Bi­ro­bi­dža­na (je­vrej­ske re­pu­bli­ke na Da­le­kom is­to­ku SSSR-a), ko­ji bi ra­dio u Mo­skvi a go­sto­vao u ino­stran­stvu pod tom eg­zo­tič­nom firm­om. Bi­lo je to sedamdesetih go­di­na, ali je od­ziv Je­vre­ja umet­ni­ka po­ra­ža­va­ju­će ma­li – sta­vio tu ide­ju ad ak­ta.

Po­seb­nu vred­nost Iva­no­vlje­ve knji­ge či­ne, po­red do­bro sa­ču­va­nih fo­to­sa, i dra­go­ce­ni pri­lo­zi: I ste­no­gram ras­pra­ve o Ha­bi­mi u Cen­tro­te­a­tru, 16. fe­bru­a­ra 1920. Pred­se­da­va: Lu­na­čar­ski. Gla­sa­njem se uki­da do­ta­ci­ja Ha­bi­mi; II ste­no­gram ras­pra­ve o Ha­bi­mi u Ka­mer­nom te­a­tru, 13. mar­ta 1920; Re­fe­ra­ti: A. M. Efros i N. Ce­mah. Di­sku­si­ja: J. Bal­tru­šaj­tis, S. Vol­kon­ski, S. M. Volj­ken­štejn, Vah­tan­gov, Vja­če­slav Iva­nov Ko­gan, Ker­žen­cev, Ne­mi­ro­vič-Dan­čen­ko, Smi­šlja­jev, Sah­nov­ski; III iz­ve­štaj Je­vrej­skog pod­o­de­la Nar­kom­na­ca, 31. ju­la 1920.

Ovom knji­gom Iva­nov je te­melj­no po­sta­vio osnov za vred­no­va­nje do­pri­no­sa Ha­bi­me te­a­tar­skom ži­vo­tu Mo­skve i Izra­e­la i obe­lo­da­nio uz­bu­dljiv do­ku­me­nat o te­ško­ća­ma ko­je su pra­ti­le taj te­a­tar u Mo­skvi, ali i ne sa­mo u Mo­skvi...

Oče­ku­je­mo da će Iva­nov po­že­le­ti da is­pri­ča i sud­bi­nu GO­SE­KA-a.

Ana­li­za pred­sta­va Ha­bi­me i GO­SEK-a upo­zna­la bi sa­vre­me­ne po­zo­ri­šne lju­de s re­di­telj­skim re­še­nji­ma Vah­tan­go­va, M. Če­ho­va, Gra­nov­skog, glu­mač­kim maj­stor­stvom So­lo­mo­na Mi­ho­elj­sa, sce­no­graf­skim ostva­re­nji­ma Na­ta­na Alt­ma­na, Ge­or­gi­ja Ja­ku­lo­va, Ro­ber­ta Fal­ka i Mar­ka Ša­ga­la.

 

Og­njen­ka MiliĆeviĆ