Boško Milin

SVE­DO­CI U „SLU­ČA­JU” ATE­LJE 212

 

(Mr Mi­o­mir Pe­tro­vić: „Oslo­bo­đe­nje dra­me”, Za­du­žbi­na „An­dre­je­vić”, Be­o­grad 2000)

 

Edi­ci­ja „Bi­bli­o­te­ka Aka­de­mi­ja” Za­du­žbi­ne „An­dre­je­vić” pred­sta­vlja zna­ča­jan ko­rak u upo­zna­va­nju s ra­do­vi­ma mla­dih po­sle­ni­ka na po­lju na­u­ke i kul­tu­re. Po­red ma­gi­star­skih ra­do­va iz obla­sti dru­štve­nih i pri­rod­nih na­u­ka, či­ta­lač­ka pu­bli­ka sa­da ima tu sre­ću da se u iz­da­vač­kom pro­gra­mu na­đe me­sto i, za sa­da je­dan, do­bro­do­šao rad mla­dog te­a­tro­lo­ga, ro­man­si­je­ra i dram­skog pi­sca Mi­o­mi­ra Pe­tro­vi­ća, pod na­slo­vom Oslo­bo­đe­nje dra­me.

Te­ma nje­go­vog ra­da su isto­ri­jat iz­vo­đe­nja kao i ana­li­za po­stav­ki dram­skog stva­ra­la­štva do­ma­ćih au­to­ra na sce­ni po­zo­ri­šta Ate­lje 212 u pe­ri­o­du od 1967. do 1987. go­di­ne. Ko­ri­šće­njem te­a­tro­lo­škog me­to­da i od­go­va­ra­ju­ćih po­moć­nih di­sci­pli­na, Pe­tro­vić nam pru­ža uvid u isto­ri­jat ove po­zo­ri­šne ku­će ali i u kul­tur­ne to­ko­ve ko­ji su opre­de­li­li nje­nu re­per­to­ar­sku po­li­ti­ku u ovom raz­do­blju. Ta­ko uz is­ka­ze ne­kih od pr­vih čla­no­va i osni­va­ča, mo­že­mo da se upo­zna­mo sa pre­gle­dom re­per­to­a­ra Ate­ljea 212 u pr­vih de­set go­di­na od osni­va­nja, iza­bra­nom po­zo­ri­šnom kri­ti­kom, kao i sa ten­den­ci­ja­ma i re­zul­ta­ti­ma u stva­ra­nju sop­stve­nog, pre­po­zna­tlji­vog glu­mač­kog sti­la ko­ji je ostao nje­gov za­štit­ni znak, uz au­to­rov une­ko­li­ko pre­na­gla­šen osvrt na tan­gen­tal­ni uti­caj ko­ji je u ovom slu­ča­ju (pi­sci Ate­ljea 212) osta­vio Bi­tef.

Do­ma­će dram­ske tek­sto­ve iz­ve­de­ne to­kom  ove dve de­ce­ni­je Pe­tro­vić svr­sta­va u pet idej­no-te­mat­skih ce­li­na, sa oda­bra­nim iz­ra­zi­tim pred­stav­ni­ci­ma sva­ke od njih kao pred­me­tom po­drob­ne ana­li­ze.

Pr­va me­đu nji­ma na­zva­na je „Far­sič­no po­zor­je”, a njen pred­stav­nik je Raz­voj­ni put Bo­re šnaj­de­ra Alek­san­dra Po­po­vi­ća (1967). Ana­li­zom ovog de­la Pe­tro­vić nam se is­ka­zu­je kao au­tor spre­man da po­le­mi­še s uvre­že­nim mi­šlje­nji­ma i da iz­ne­se sme­le za­ključ­ke; on se ne za­kla­nja iza sta­vo­va ve­ći­ne kri­ti­ča­ra, ali u svo­jim obra­zlo­že­nim pro­ce­na­ma ni­je ni žr­tva idi­o­sin­kra­zi­je.

Sle­de­ći dis­kurs, na­zvan „Ate­lje­ov­ska (tra­gi)ko­me­di­ja”, Pe­tro­vić iz­no­si pred či­ta­o­ca ana­li­zom i po­re­đe­nji­ma de­la Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća Ma­ra­ton­ci tr­če po­ča­sni krug (1973) i Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća Ču­do u „Šar­ga­nu” (1975). Au­tor ve­o­ma ja­sno skre­će pa­žnju na jed­nu od ne­za­o­bi­la­znih od­li­ka ove po­zo­ri­šne ku­će o ko­joj je na vi­še me­sta u ra­du reč, a to je iz­grad­nja spe­ci­fič­nog „ate­lje­ov­skog sti­la glu­me”, ko­ja je upra­vo ovim pred­stva­ma us­po­sta­vi­la pa­ra­dig­ma­ti­čan do­met svog iz­ra­za.

„Fol­klor­no/no­stal­gič­no pri­ka­za­nje” ta­ko­đe ima dva pred­stav­ni­ka: Oj Sr­bi­jo nig­de la­da ne­ma Zo­ri­ce Je­vre­mo­vić (1977) i Ka­men za pod gla­vu Mi­li­ce Nov­ko­vić (1977). Od­red­ni­ca „no­stal­gič­no” se, kao što pri­me­ću­je Pe­tro­vić, pr­ven­stve­no ti­če aspek­ta men­ta­li­te­ta. Dok u dru­gim de­li­ma svr­sta­nim u ovu gru­pu mo­že bi­ti re­či o sen­ti­men­tal­nom raz­mi­šlja­nju o sop­stve­nom na­ro­du kao te­mi, u dva oda­bra­na pri­me­ra pre sve­ga je reč o kri­tič­nom pri­stu­pu.

Če­tvr­ta gru­pa na­zva­na je „In­te­lek­tu­al­na (fi­lo­zof­sko/po­le­mič­ka) dra­ma”. Za pri­ka­zi­va­nje nje­nih od­li­ka – post­mo­der­nog po­i­gra­va­nja fi­lo­zo­fi­jom i pse­u­do­i­sto­rij­skim fak­ti­ma – Pe­tro­vić je oda­brao Me­ta­sta­bil­ni gra­al Ne­na­da Pro­ki­ća (1985) i Te­ban­sku ku­gu (1987) Ve­li­mi­ra Lu­ki­ća. Kon­tekst u ko­jem se ovi au­to­ri po­i­gra­va­ju mi­tom ši­ri je i ra­zno­vr­sni­ji od na­či­na na ko­ji su to či­ni­li pret­hod­ni­ci, i Pe­tro­vić u nji­ma pre­po­zna­je je­dan od mo­gu­ćih sme­ro­va u ko­jem će se na­da­lje raz­vi­ja­ti do­ma­će dram­sko stva­ra­la­štvo.

Po­sled­nja ru­ka pred faj­ront Si­ni­še Ko­va­če­vi­ća (1985) pred­stav­nik je pe­te, mo­žda da­nas naj­vi­tal­ni­je gru­pe, na­zva­ne „Oštre po­ru(g)(k)e”, a ko­ju Pe­tro­vić pre­po­zna­je i kao na­sta­vlja­ča tra­di­ci­je dra­ma sa gor­kim is­ka­zom o na­šem dru­štvu i men­ta­li­te­tu.   

Iz­bo­rom de­la ko­ja je Pe­tro­vić ana­li­zo­vao kao „sve­do­ke” u „slu­ča­ju” Ate­ljea 212, pred či­ta­o­cem se po­ja­vlju­je do­ku­men­to­va­no sve­do­čan­stvo o re­per­to­ar­skoj po­li­ti­ci jed­ne zna­čaj­ne po­zo­ri­šne ku­će, a to će se, na­da­mo se, pre­po­zna­ti kao po­ziv i pri­mer za da­lja te­a­tro­lo­ška is­tra­ži­va­nja na­šeg po­zo­ri­šta.     

 

Bo­ško MILIN