Boro Drašković

Bran­ko Ple­ša, bo­je pra­zni­ne

 

Mi se u isto vre­me na­la­zi­mo u pri­ro­di i iz­van nje.

No­va­lis

 

Bran­ko Ple­ša kao da je bio pred­o­dre­đen da se pr­vi ogla­si na po­zor­ni­ci Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta: da­ro­vit, mlad, plav i ur­ban, po­re­klom sa dru­gog kra­ja ze­mlje… Is­pu­nio je oče­ki­va­nja: iz pred­sta­ve u pred­sta­vu raz­vi­jao se kao i sa­mo po­zo­ri­šte, li­ni­je uspo­na su im se pro­ži­ma­le i upot­pu­nja­va­le, go­to­vo u isto vre­me do­sti­gle su svoj vr­hu­nac. I nje­go­va je ve­li­ka za­slu­ga što smo mi, ko­ji smo u JDP do­šli ka­sni­je, za­te­kli naj­bo­lje pri­ka­zi­vač­ko me­sto u pod­ne­blju.

Ju­go­slo­ven­sko dram­sko po­zo­ri­šte je ute­me­lje­no na ve­li­koj, kla­sič­noj li­te­ra­tu­ri, na ver­no­sti pi­scu i gle­da­o­cu, i mo­že se re­ći da je tom kon­cep­tu, uz iz­ve­sna od­stu­pa­nja, Ple­ša ostao odan či­ta­vim svo­jim, ne pre­te­ra­no obim­nim, ali tim ne ma­nje zna­čaj­nim de­lom. Če­tr­de­set tri ulo­ge, go­to­vo upo­la ma­nje re­ži­ja; rad na fil­mu, te­le­vi­zi­ji i ra­di­ju, rad sa stu­den­ti­ma i pi­sa­nje, sve to na ose­bu­jan na­čin upot­pu­nja­va Ple­ši­nu bi­o­gra­fi­ju.

U knji­gu Bo­je pra­zni­ne je­dva da se na bo­lji na­čin mo­že ući ne­go kroz No­va­li­so­vo spo­znaj­no dvoj­stvo. Ple­ša je bio je­dan od naj­o­bra­zo­va­ni­jih na­ših glu­ma­ca. Pre ne­go što je po­stao pro­fe­sor glu­me, ba­vio se naj­pre u prak­si svim nje­nim aspek­ti­ma, kao što će, pre ne­go što poč­ne da pre­da­je re­ži­ju, na isti na­čin pro­ve­ri­ti svo­ja sa­zna­nja u tom do­me­nu. Za­u­sta­viv­ši se s njim, uz­gred, po­red la­đe u grad­nji, u raz­go­vo­ru sa pro­iz­vo­đa­čem vi­na ili le­ka­rom, se­ti­će­te se nje­go­vog sta­va da za­nat uči od maj­sto­ra u svim pro­fe­si­ja­ma, ne sa­mo od lju­di iz po­zo­ri­šta. Pro­nic­ljiv po­sma­trač, po­u­ke na­la­zi na svim stra­na­ma. Stra­ni je­zik ili fi­lo­zo­fi­ja bes­kraj­no su pod­ruč­je is­tra­ži­va­nja za po­zo­ri­šnog čo­ve­ka.

Ple­ša je iz­da­nak li­te­rar­nog te­a­tra. I kao glu­mac i kao re­di­telj do­bro zna da se reč­ju is­ka­zu­je sve, ali ne okle­va da po­no­vi ka­ko, u tra­ga­nju za ap­so­lut­nim, reč-lo­gos ve­zu­je „s or­ke­stri­ra­njem svih glu­mač­kih ele­me­na­ta”.

Ni­kad ne pre­sta­ju­ći da bu­de glu­mac, opro­bao se u kom­ple­men­tar­noj di­sci­pli­ni, u re­ži­ji. To ni­je po­sle­di­ca glu­mač­ke ta­šti­ne ne­go pri­rod­na od­lu­ka umet­ni­ka ozra­če­nog „stva­ra­lač­kom zna­ti­že­ljom” i po­tre­bom za ce­lo­vi­to­šću. Od­lu­čan da stru­ku ne za­par­lo­ži u pu­kom za­na­tu, ne­pre­sta­no sâm se­bi po­sta­vlja­ju­ći naj­vi­še zah­te­ve, sti­že do ne­u­hva­tlji­ve gra­ni­ce: ne mo­žeš se, ipak, to­li­ko me­nja­ti da sva­ki put bu­deš nov, a svoj. Sve­stan da ne mo­že iz vla­sti­te ko­že, od­lu­ču­je da sa­svim druk­či­je ulo­ge ostva­ri „tu­đim te­lom” – bi­ra glum­ce i po­či­nje da re­ži­ra. Re­ži­ja kao glu­ma u tu­đem te­lu! I ne sa­mo to, ni­kad sa­mo to.

Za Ple­šu pred­sta­va je za­jed­nič­ki čin pi­sca, po­zo­ri­šta, gle­da­o­ca. Po­zo­ri­šte se ote­lo­tvo­ru­je u ver­no­sti pi­scu i gle­da­o­cu. Sva de­la je ta­ko igrao i re­ži­rao. Osta­ju­ći, na­rav­no, pre sve­ga ve­ran sa­mo­me se­bi. Do kra­ja. Na kri­ti­ča­re­vu za­mer­ku da je po­vre­dio Eu­ri­pi­da i sve ko­ji vo­le kla­si­ku (po­vo­dom He­ka­be u ba­njič­koj lo­gor­skoj so­bi broj 36) pi­še gor­ku ras­pra­vu Herm­e­ne­u­ti­ka jed­ne re­ži­je, na­sto­je­ći da ob­u­hva­ti ši­ri krug pi­ta­nja ne­go što je pu­ka od­bra­na od „estet­skog ma­sa­kra” i „sa­vr­še­nog zlo­či­na” kri­ti­ke.

Zna­ju­ći šta je re­di­te­lje­va od­go­vor­nost, a šta glum­če­va, Ple­ša je pri­lje­žan i pri­ja­tan sa­rad­nik. Pe­tu ko­lo­nu (He­min­gvej) sni­mi­li smo u istin­skoj in­spi­ra­ci­ji, na obo­stra­no za­do­volj­stvo. Sa ozbilj­nim pro­jek­tom ne­mi­nov­no pre­i­spi­tu­je­te glav­ne pro­ble­me pro­fe­si­je i ži­vo­ta, pri tom ste u po­vla­šte­noj pri­li­ci da u sva­ko­dnev­nim su­sre­ti­ma ot­kri­va­te i ne­po­no­vlji­vu pri­vat­nu lič­nost „no­si­o­ca ulo­ge”. Svet, jed­na­ko kao i po­zor­ni­ca, Ple­ši se po­kat­kad či­nio „pa­ra­dok­sa­lan i vre­dan pod­sme­ha”. Ali gip­ki um, ma­šta i ra­do­zna­lost ne­pre­sta­no su ob­na­vlja­le nje­go­vu sklo­nost igri.

Ne­kog od onih pr­vih „pe­ri­pa­te­tič­kih da­na”, iz­me­đu dva pre­da­va­nja na Aka­de­mi­ji umet­no­sti, pre­la­ze­ći glav­ni no­vo­sad­ski trg, po­me­nu­li smo i ma­li esej ko­ji je pe­snik na­pi­sao o pri­zo­ru u ko­me Mag­daf sa­zna­je da su mu po­gu­blje­ni že­na i de­ca: Ple­ša-Mag­daf za­ću­ti u vr­hun­cu bo­la, li­ce po­sta­je po­zor­ni­ca oba­sja­na „dra­ma­tič­nom sve­tlo­šću glum­če­ve unu­tra­šnje emo­ci­je”… Ple­ša se iz­ne­na­da za­u­sta­vlja da pro­ve­ri šta se za­dr­ža­lo u „emo­ci­o­nal­nom pam­će­nju”, na­kon to­li­ko go­di­na: te­lo se ko­či, li­ce me­nja iz­raz, oči bo­ju, ni­šta za­u­vek ne iš­če­za­va iz ta­jan­stve­ne glu­mač­ke ri­zni­ce – mu­nje­vi­to, oštro, go­to­vo ira­ci­o­nal­no zbi­va­nje u ko­me, či­ni se, uče­stvu­je i Mi­le­ti­ćev spo­me­nik… Ple­ša je glu­mac ko­ji pom­no pra­ti i ob­li­ku­je svoj rad i na­pre­do­va­nje, kao va­jar gli­nu. Ne bez raz­lo­ga pi­še da je s ulo­gom Iva­na Ka­ra­ma­zo­va uči­nio mo­žda naj­vi­še u svom raz­vo­ju: o če­mu sve ni­je pre­mi­šljao, šta sve ni­je pro­či­tao, od Dan­tea do Ni­čea, u se­dam me­se­ci pri­pre­ma i go­di­na­ma igra­nja Bra­će Ka­ra­ma­zo­vih. Sna­žna „vo­lja za ži­vo­tom” i pro­va­li­ja, „mrač­ni te­a­tar ovog sve­ta” ko­ji se otva­ra s ide­jom da je sve do­zvo­lje­no ako ne­ma Bo­ga – si­tu­a­ci­ja je za „bes­ko­nač­nu ras­pra­vu”, valj­da ju je ne­mo­gu­će raz­re­ši­ti jed­nim de­lom i jed­nim ži­vo­tom. Po­sle du­gač­kog da­na na Aka­de­mi­ji svra­ti­li smo u po­drum Kar­lo­vač­ke pa­tri­jar­ši­je da ku­pi­mo vi­no za pred­sto­je­ći pro­let­nji pra­znik. Upra­vo se za­vr­šio ne­ki sa­bor sve­šte­ni­ka ko­ji su od­mah pre­po­zna­li Iva­na Ka­ra­ma­zo­va. Uz iz­vr­sno vi­no za­po­deo se dis­put o glav­nim te­ma­ma Do­sto­jev­skog. U te­snim vra­ti­ma iz­me­đu ve­re i sum­nje slu­šao sam sve pa­žlji­vi­je, sve­stan da ne­ću mno­go pu­ta u ži­vo­tu ču­ti kom­pe­tent­ni­je tu­ma­če raz­lo­ga skep­se i po­sve­će­nja… Iza­šli smo u pra­sko­zor­je, ću­te­ći; na­kon ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra vo­žnje za­u­sta­vi­li smo se da po­gle­da­mo ka­ko sun­ce iz­la­zi iz sa­mog dna ne­pre­gled­ne rav­ni­ce…

Va­zda sve­stan da se kroz iz­raz „mo­ra ići u ko­rak s vre­me­nom”, Ple­ša je bra­nio po­stig­nu­te stan­dar­de. „No, glu­mac, onaj naj­ve­ći, po­me­ra gra­ni­ce sti­la i na­ja­vlju­je no­vo vre­me te­a­tra.” No­vo­ta­ri­je ko­je je u iz­o­bi­lju iz­ro­di­la „dru­ga po­zo­ri­šna re­vo­lu­ci­ja” u pro­šlom ve­ku po­sma­trao je kri­tič­ki, go­to­vo od­boj­no. Za­la­gao se za op­šte­pro­ve­re­ne po­zo­ri­šne vred­no­sti, ra­do­znao pre­ma no­vo­me, ali od­luč­no pro­tiv „sve­ga ono­ga pro­gla­še­nog no­vim, što odav­no ni­je”. Na­ro­či­to mu je bi­lo sta­lo do to­ga da se ne zlo­u­po­tre­bi gle­da­lac. Sre­li smo se u Du­brov­ni­ku, igrao je na Ljet­nim igra­ma u Are­te­ju, ja sam sni­mao se­kven­ce za se­ri­ju fil­mo­va Mo­der­ni iz­raz u umet­no­sti. U ho­te­lu „Ar­gen­ti­na”, me­đu ogle­da­li­ma is­pred sta­kla ko­je uo­kvi­ru­je mo­re, Ple­ša u ka­me­ru iz­no­si svoj stav, na­vo­dim deo o gle­da­o­cu: „Ne­za­do­volj­stvo u umet­no­sti, ne­za­do­volj­stvo po­stig­nu­tim je i naj­ve­ća sna­ga umet­no­sti. U ovom pe­ri­o­du evrop­skog i svet­skog po­zo­ri­šta mi smo ne­za­do­volj­stvo svo­jim is­tra­ži­va­njem i po­stig­nu­tim pre­ne­li na ne­za­do­volj­stvo pu­bli­kom. Uči­ni­li smo ne­što pa­ra­dok­sal­no, opet, kad smo glav­nog kriv­ca po­tra­ži­li u pu­bli­ci. Bi­li smo ne­za­do­volj­ni ka­da ni­je do­la­zi­la u za­tvo­re­nu ku­ti­ju kla­sič­nog po­zo­ri­šta. Iza­šli smo da je po­tra­ži­mo na uli­cu. Pri­la­zi­li smo joj na sve mo­gu­će na­či­ne. Po­zva­li smo je u po­seb­ne, otvo­re­ne ili za­tvo­re­ne, na svoj na­čin ome­đe­ne ili neo­me­đe­ne pro­sto­re, tra­že­ći taj pri­sni i di­rekt­ni kon­takt sa gle­da­o­cem. Ali smo i da­lje njim ne­za­do­volj­ni. Mi smo pu­bli­ku uz­bu­đi­va­li i do­vo­di­li je u čin na­si­lja, plju­va­li po njoj, vo­di­li smo je po ra­znim pro­sto­ri­ma, zah­te­va­ju­ći da uče­stvu­je u na­šoj igri… Ali, ni­smo je osvo­ji­li. Za­što? Upra­vo za­to što se sve ono vred­no, ikad stvo­re­no u po­zo­ri­štu, stva­ra­lo iz sr­ca, iz sop­stve­nog is­ku­stva u od­no­su ja  pre­ma sve­tu, umet­nik pre­ma sve­tu, a ne iz ne­kih te­o­ri­ja i te­o­ri­ji­ca, te­o­re­ma ko­ji­ma je­dan deo po­zo­ri­šne avan­gar­de (pra­te­ći ono istin­ski vred­no i pro­boj­no što se de­si­lo u sve­tu po­zo­ri­šta po­sled­njih dva­de­set go­di­na) u stva­ri na­stu­pa kao pro­iz­vod jed­nog po­tro­šač­kog men­ta­li­te­ta.”

Ple­ša se­be ne ubra­ja me­đu „te­a­tar­ske ra­di­ka­li­ste”. Re­kao bih da po­ne­kad iz nje­ga pro­go­va­ra „ot­me­ni kon­zerv­a­ti­vi­zam”, u bo­ljem smi­slu poj­ma: za­štit­nik op­šte­pri­zna­tih vred­no­sti.

Kao i sva­ka lič­nost ko­ja te­ži ce­lo­vi­to­sti, i Ple­ša je po­ne­kad, a uglav­nom po­taj­no, sa­nja­rio o svom vla­sti­tom po­zo­ri­štu. Si­ren­ski po­ziv, oči­gled­no, ni­je bio do­volj­no sna­žan da bi mu se oda­zvao. Na­ma pre­o­sta­je da, ža­le­ći, pret­po­sta­vlja­mo ka­kav bi to te­a­tar bio. Bi­lo bi to „ne­što vr­lo po­pu­lar­no, ili pak vr­lo eks­klu­ziv­no”. U jed­nom no­vin­skom raz­go­vo­ru vi­deo je se­be u ne­kom po­zo­ri­štu bu­duć­no­sti „ko­je će de­lo­va­ti go­to­vo re­vo­lu­ci­o­nar­no”. Ta­rel­ki­no­va smrt je, mo­gu­će, pi­lot pred­sta­va tog sa­da go­to­vo (ne)ostva­re­nog lič­nog po­zo­ri­šta. Ili ko­ma­di Alek­san­dra Po­po­vi­ća. U Ple­ši­nom po­zo­ri­štu gle­da­lac se ne bi do­sa­đi­vao. Au­ten­tič­no po­zo­ri­šte, kri­tič­ko, po­zo­ri­šte re­vol­ta – „su­o­ča­va­nje stvar­no­sti te­a­tra i dru­štva” – ko­je uti­sku­je „svoj znak u tran­sform­a­ci­ji obe ove stvar­no­sti”.

Ple­ša na­slu­ću­je da nam ve­li­ki maj­sto­ri iz du­bi­ne svog vre­me­na pre­no­se po­ru­ke o ci­klič­noj ob­no­vi po­zo­ri­šta, pa se di­rekt­no obra­ća svom či­ta­o­cu (gle­da­o­cu), pi­šu­ći o Sa­ri Ber­nar: „Avan­gar­da je mr­tva. Po­sta­van­gar­da se iz­gu­bi­la, a na­ša post­mo­der­na hva­ta sop­stve­ni rep. No­vo po­zo­ri­šte svo­ju fi­lo­zo­fi­ju mo­ra na­ći u no­vom po­šte­nju, u spre­zi este­ti­ke i eti­ke.” To bi bio, mo­žda, te­sta­men­tar­ni kre­do Ple­ši­nog po­zo­ri­šta. U na­šim pri­li­ka­ma, na­ža­lost, pro­te­ći će do­sta za­lud­nog vre­me­na dok svo­je po­zo­ri­šte do­bi­je pr­vi od onih ko­ji ga i za­slu­žu­ju.

Ple­ša je pi­sao da će, u ne ta­ko da­le­koj bu­duć­no­sti, „si­lo­vi­ta i neo­b­u­zda­na ma­šta ostva­ri­ti naj­fan­ta­stič­ni­je ide­je”, sklon je da na­uč­ni­ci­ma po­ve­ru­je da će usko­ro mo­ći da „se­lek­tiv­no re­pro­du­ku­ju lju­de, ži­vo­ti­nje, po­je­di­ne si­tu­a­ci­je ili pre­de­le pro­šlo­sti”, pa će „i na­še ja sa ce­lo­kup­nim obi­mom ži­vot­nog is­ku­stva mo­ći da se po­ja­vi u da­le­koj bu­duć­no­sti i da poč­ne po­no­vo da ži­vi”… Ali, kad sam na jed­nom sim­po­zi­ju­mu Ste­ri­ji­nog po­zor­ja (po­mi­nju­ći is­ku­stvo po­ne­se­no iz Džordž Lu­ka­so­ve la­bo­ra­to­ri­je sa farm­e SKYWAL­KER) go­vo­rio o „vir­tu­el­nom hro­no­to­pu” i no­vom me­di­ju, pa us­put po­me­nuo i fra­pant­nu utva­ru Di­gi­tal Ac­tor, na­stao je lom: „šta je to vir­tu­el­ni glu­mac?” Bran­ko Ple­ša me je kao ra­pi­rom do­če­kao bra­ne­ći, na­rav­no, shva­ta­nje ne­pro­men­lji­ve su­šti­ne po­zo­ri­šta (od­nos ži­vog glum­ca i ži­vog gle­da­o­ca). Re­kao sam mir­no da je su­šti­na po­zo­ri­šta u ono­me što se do­ga­đa u gle­da­o­cu i da pri tom ni­je pre­te­ra­no va­žno da li do­ga­đaj iza­zi­va stvar­ni ili vir­tu­el­ni glu­mac. Raz­go­vor je buk­nuo u sa­svim iz­me­nje­nom to­ku i te­mi Tri­bi­ne: da li je su­šti­na po­zo­ri­šta „jed­nom za­u­vek da­ta sup­stan­ci­ja ili isto­rij­ska ka­te­go­ri­ja”. Ple­ša, ia­ko je imao pri­pre­mljen rad, Etič­ki an­ga­žman u sce­no­gra­fi­ji, za­po­či­nje iro­nič­nom pri­čom o svom snu pret­hod­ne no­ći u ko­me je vi­deo me­ne ka­ko me­đu vir­tu­el­nim glum­ci­ma upor­no tra­žim pred­sta­vlja­ča od kr­vi i me­sa. Za­ka­snio sam na po­če­tak pre­po­dnev­ne se­si­je, ali mi je u hod­ni­ku pri­ja­telj, sav u du­van­skom di­mu kao ka­kav vrač, na­sme­jan, na br­zi­nu pre­neo Ple­šin san. Sku­pu sam se od­mah ot­pri­li­ke ova­ko iz­vi­nio zbog ka­šnje­nja: Ni­sam du­go mo­gao da se pro­bu­dim iz sna u ko­me Bran­ko Ple­ša, me­đu go­mi­lom vir­tu­el­nih glu­ma­ca, tra­ži sâm se­be, če­kao sam, na­i­me, da se pro­na­đe… Mo­je sno­vi­đe­nje do­če­ka­no je sve­op­štim sme­hom. Bran­ko je umeo da za­sme­je i ra­do se sme­jao, ali, či­ni­lo mi se, do­tad ga ni­sam vi­deo na­sme­ja­nog na taj na­čin. Kao da je, ne­za­vi­sno od raz­lo­ga, u sme­hu bi­lo is­ce­lju­ju­će ne­ko ot­kri­će, no­va iskre­nost, pa sto­ga ho­ću da za­vr­šim ovu po­hva­lu hi­stri­o­nu s tom sli­kom u sve­sti, uklju­ču­ju­ći u nju Va­le­ri­je­ve sti­ho­ve ko­ji­ma za­po­či­nje po­gla­vlje „Ta­šti­na glu­me” u Ple­ši­noj knji­zi Bo­je pra­zni­ne:

Moj duh mi­sli o mom du­hu.

Moj mi je ži­vot još uvek uda­ljen.

Mo­ja me du­ša ču­di a mo­je te­lo je ide­ja.

Ono što sam bio je­ste sa svi­ma dru­gi­ma.

I ni­sam čak ni ono što ću bi­ti.

A „ne­be­ski še­tač” će, na kra­ju kra­je­va, da ot­kri­je ko­nač­nu isti­nu, ako je uop­šte ima.

 

Bo­ro DRAŠKOVIĆ