Vesti

iz sveta

MI­LE­NA VU­KO­TIĆ

 

Pod na­slo­vom Ra­zno­vr­snost jed­nog da­ra u dve­hi­lja­di­tom bro­ju rim­skog me­seč­nog ča­so­pi­sa za te­a­tar Pri­ma fi­la, pro­šlo­go­di­šnjem do­bit­ni­ku na­gra­de za naj­bo­lji ča­so­pis (Ste­ri­ji­no po­zor­je), ob­ja­vljen je in­ter­vju sa Mi­le­nom Vu­ko­tić, ce­nje­nom ita­li­jan­skom glu­mi­com o ko­joj se u nas ma­lo zna. Ko­ri­sti­mo pri­li­ku raz­go­vo­ra ko­ji je sa Mile­nom vo­di­la Ma­ri­kla Bo­đo da tu oso­be­nu lič­nost pred­sta­vi­mo i na­šim či­ta­o­ci­ma.

 

Ko je Mi­le­na Vu­ko­tić?

 

No­vi­nar­ka opi­su­je Mi­le­nu kao uz­dr­ža­nu in­te­lek­tu­al­ku, ko­ja pret­po­sta­vlja ma­nje dru­štvo, apart­ne po­ja­ve, ži­vi u po­ro­dič­noj ku­ći, pu­noj se­ća­nja na pret­ke. Maj­ka je bi­la pi­ja­nist­ki­nja i kom­po­zi­tor­ka, uče­ni­ca Re­spi­gi­ja Nerv­i­ja, iz po­ro­di­ce ču­ve­nog ar­hi­tek­te. Otac joj je bio sve­stran umet­nik, ak­ti­van u gru­pi Fu­tu­ri­sta i u svo­je vre­me na­sled­nik ce­le jed­ne di­na­sti­je glu­ma­ca i mu­zi­ča­ra. Ju­go­slo­ven­ka po­re­klom, ro­đe­na u Ri­mu, mla­dost pro­vo­di u Pra­gu ka­mo je vo­de di­plo­mat­ski pu­te­vi nje­nog oca. „Ve­li­ka je sre­ća za me­ne što sam po­sta­la glu­mi­ca, ni­šta dru­go ne bih ume­la da ra­dim.”

Svoj dar je kul­ti­vi­sa­la sti­dlji­vim ali upor­nim str­plje­njem, po­sve­ću­ju­ći se uz maj­ku mu­zi­ci. Uči ba­let u beč­kom Kon­zerv­a­to­ri­ju­mu i ni­zu dru­gih ško­la ši­rom Evro­pe. Naj­zad, po­ro­di­ca od­lu­ču­je da Mi­le­na ode u Pa­riz i da se ozbilj­no po­sve­ti stu­di­ju ba­le­ta u Kon­zerv­a­to­a­ru. Pet go­di­na na­por­nih stu­di­ja su­ro­ve di­sci­pli­ne na kra­ju su kru­ni­sa­ni pr­vom na­gra­dom i jed­no­go­di­šnjim usa­vr­ša­va­njem u pa­ri­skoj Ope­ri. Is­cr­plju­ju­ćem usa­vr­ša­va­nju su­prot­sta­vlja se ne­u­kro­ti­va po­tre­ba da se ra­de­ći is­pro­ba. Uspe­va to da ostva­ri u ba­le­ti­ma Ro­la­na Pe­ti­ja a za­tim u tru­pi bi­zar­nog či­le­an­skog  me­ce­ne, mar­ki­za de Ki­e­va­sa, s ko­jom po­sle fre­ne­tič­ne tur­ne­je po Evro­pi od­la­zi u Ame­ri­ku sa Vag­ne­ro­vim Tri­sta­nom u Da­li­je­voj sce­no­gra­fi­ji, uz umet­nič­ki do­pri­nos Pa­bla Pi­ka­sa. „Sa tom pred­sta­vom sno­va tri i po go­di­ne su mi­nu­le kao tren” i već po­čet­kom 60-tih ose­ća neo­do­lji­vu po­tre­bu za ne­kom te­melj­ni­jom i ra­zno­vr­sni­jom ko­mu­ni­ka­ci­jom sa pu­bli­kom. U vre­me stu­di­ja uči­la je glu­mu kod Ta­nje Ba­la­šo­ve, glu­mač­kog pe­da­go­ga u Di­le­no­vom po­zo­ri­štu Ate­lje. Že­le­la je da glu­mi pre sve­ga na fil­mu. Oči­ju­ka­la je s fil­mom sve dok ni­je vi­de­la Fe­li­ni­je­vu Uli­cu i shva­ti­la da je glu­ma nje­na naj­du­blja vo­ka­ci­ja. Igra­la je u Fe­li­ni­je­vim fil­mo­vi­ma – Is­ku­še­nje dr An­to­ni­ja, Bo­ka­čo '70, Đu­li­je­ta od du­ho­va, Tri ko­ra­ka u de­li­ri­ju, Amar­kor­d, – i sa Ma­zi­nom po­sta­je ne­raz­dvo­jan sa­rad­nik, a to div­no pri­ja­telj­stvo tra­ja­lo je sve do re­di­te­lje­ve smr­ti.

„Ba­let, te­a­tar, film? Šta vas po­seb­no pri­vla­či?” – pi­ta Bo­đo. „Film” – ne okle­va da ka­že, a on­da je­dan sjaj u oči­ma, uz osmeh: „Iz­u­zi­mam Stre­le­ra ko­ji mi je obo­ga­tio du­šu!” Se­ća se krat­kog ali in­te­nziv­nog pe­ri­o­da kad je, u vre­me ospo­ra­va­nja, Stre­ler na­pu­stio Pi­ko­lo te­a­tro di Mi­la­no i stvo­rio te­a­tar­sku gru­pu sa ko­jom je po­sta­vio Vaj­so­vu Ba­la­du o lu­zi­tan­skom stra­ši­lu u ko­joj su igra­li ve­li­kom maj­sto­ru naj­ver­ni­ji glum­ci, ko­ji su, kao i on, kroz te­a­tar za­go­va­ra­li ne sa­mo umet­nost ne­go i slo­bo­du po­li­tič­kog pro­mi­šljanja. Stre­ler se po­sle vra­tio u Pi­ko­lo te­a­tro, ko­ji je, uo­sta­lom, i stvo­rio za­jed­no sa Pa­o­lom Gra­si­jem, ali ko­ji ni­je sa­ču­vao di­zgi­ne za obo­ji­cu i Mi­le­na ne že­li da se se­ća ma­nje bli­sta­vih tre­nu­ta­ka ge­ni­ja.

Ot­kri­će fil­ma do­ne­lo joj je po­pu­lar­nost ne­po­zna­tu u te­a­tru i ba­le­tu. Sni­ma film sa La­tu­a­dom, isto­vre­me­no igra na TV, sni­ma dra­me i se­ri­je. Po­čet­kom 80-tih sni­ma emi­si­ju o se­bi Mi­le­nin krat­ki sre­ćan ži­vot u ko­joj ple­še Sil­fi­de, igra u Tar­dje­o­voj dra­mi, po­ka­zu­je eg­zi­bi­ci­je u mo­der­nom ple­su i na kra­ju go­vo­ri je­dan de­li­ka­tan mo­no­log ko­ji je spe­ci­jal­no za nju na­pi­sao Sil­va­no Am­bro­đi.

„Apla­uz je kao lju­bav – na­glo se po­ja­vi, učas za­se­ni, pa tra­je tu, da­le­ko ili bli­zu, skri­ve­no – ali se oče­ku­je.”

Mi­le­na se ta­ko te­melj­no tran­sform­i­še u pla­šlji­vu se­stru u Ib­ze­no­vom Jo­nu Ga­bri­je­lu Bork­ma­nu, očaj­ni­cu u Kok­to­o­vom Rav­no­du­šnom le­po­ta­nu, so­fi­sti­ci­ra­no in­ter­pre­ti­ra Be­ke­to­ve fan­ta­zme Usta i Mo­no­log, ne­ve­ro­va­tna je u iz­mu­če­noj maj­ci u Pi­ran­de­lo­voj Pri­či o za­me­nje­nom si­nu i to­li­kim dru­gim li­ko­vi­ma ko­ji­ma je po­da­ri­la ži­vot, sva­ki put s iz­ra­zi­tom do­sled­no­šću au­to­ru, tek­stu, ide­ji.

Va­lja se pri­se­ti­ti tri ta­ko raz­li­či­te ulo­ge da se či­ni ne­mo­gu­će da ih igra ista glumi­ca. Ta­li­jan­ska glu­mi­ca na dvo­ru kra­lja od Fran­cu­ske u San­ta­ne­li­je­vom ko­ma­du Pul­či­ne­la, pre­ma Ro­ber­tu Ro­se­li­ni­ju, a u jed­noj od naj­lep­ših re­ži­ja Ma­u­ri­ci­ja Skal­fa­ra pre ne­ko­li­ko go­di­na – bi­la je to obe­še­njač­ka fi­gu­ri­na pu­na ži­vah­no­sti, lič­nost sat­ka­na od ra­do­sti. Za­ne­me­la se­stra u Pr­va u mi­ru To­ma­sa Ber­nhar­da, pro­šle se­zo­ne, ne­ka vr­sta na­pu­šte­ne žr­tve bra­ta na­ci­stič­kog zva­nič­ni­ka i se­stre u spo­ra­zu­mu s njim, igra­na sa ne­ču­ve­nom sna­gom u pre­zi­ru iz­ra­že­nom ce­lim te­lom i jed­no­stav­nom  mi­mi­kom. Nje­na „de­spot­ska” maj­ka u Ol­bi­je­voj De­li­kat­noj rav­no­te­ži, tre­nut­no na tur­ne­ji, kon­tro­li­sa­na u eg­zi­sten­ci­jal­noj kri­zi na gra­ni­ci lu­di­la, tri­jum­fo­va­la je u ulo­zi za ko­ju se ina­če ne bi re­klo da je nje­na. Po­sled­nja ulo­ga na te­le­vi­zi­ji je ulo­ga ele­gant­ne, smi­re­ne maj­ke u Le­ka­ru u po­ro­di­ci. Za fran­cu­sku te­le­vi­zi­ju pri­pre­ma jed­nu bli­za­nač­ku ver­zi­ju se­ri­je Ču­de­sna po­ro­di­ca, za­hva­lju­ju­ći nje­nom po­li­glo­ti­zmu.

Ne ot­kri­va bu­du­će pla­no­ve ova stu­di­o­zna, ču­de­sno ra­zno­li­ka a ta­ko sti­dlji­vo apart­na glu­mi­ca Mi­le­na Vu­ko­tić.

 

 

NE­KRO­Š I­US SE VRA­ĆA Š EK­SPI­RU

 

Po­sle Ha­mle­ta i Mag­be­ta i za Ote­la re­di­telj is­tra­žu­je pri­mor­di­jal­ne ele­men­te na ko­ji­ma gra­di pred­sta­vu. Vo­da i va­zduh su oda­bra­ni ele­men­ti ko­ji na sce­ni po­sta­ju mo­re, su­ze, bro­do­vi, je­dra, mre­že. Ovaj Ote­lo me­nja form­u kao u la­bo­ra­to­ri­ji, po­čev­ši od sli­ke i de­ta­lja pre­ko uve­li­ča­va­nja stva­ra se tka­nje za pri­pre­mu ko­ma­da na sce­ni. U svo­joj nu­tri­ni li­ko­vi de­la­ju kao ne­za­vi­sni od vo­lje, pot­pu­no poni­šte­ni, za­ro­blje­ni­ci jed­nog gvo­zde­nog ri­tu­a­la.

Rad­nje Ote­la, Ja­ga, De­zde­mo­ne sle­de za­ve­re ne­iz­be­žne sud­bi­ne ko­ja osta­vlja me­sta sa­mo za sa­ža­lje­nje. Upra­vo je sa­ža­lje­nje to što pod­stak­ne Ote­la da za­gr­li De­zde­mo­nu i gr­le­ći je ne­pre­sta­no isto­vre­me­no ubi­ja.

Sve tri Šek­spi­ro­ve dra­me u re­ži­ji Ei­mun­ta­sa Ne­kro­ši­u­sa igra­ne su le­tos na Fe­sti­va­lu u Parm­i.

* * *

U jun­skom bro­ju rim­skog te­a­tar­skog ča­so­pi­sa Pri­ma fi­la, na ce­loj zad­njoj stra­ni ko­ri­ca, ob­ja­vljen je, s po­zi­vom – Vra­ća­mo se u No­vi Sad na Fe­sti­val srp­skog te­a­tra – de­ta­ljan pro­gram 46. Ste­ri­ji­nog po­zor­ja.

To se de­ša­va pr­vi put, i to za­hva­lju­ju­ći pa­žnji od­go­vor­nog ured­ni­ka ča­so­pi­sa, g. Nu­či­ja Me­si­ne, pro­šlo­go­di­šnjeg go­sta fe­sti­va­la.

 

Iz­bor sa evrop­skih let­njih fe­sti­va­la

 

Ve­ne­ci­ja – bi­je­na­le

 

A. P. Če­hov: Ga­leb, pro­je­kat Ei­mun­ta­sa Ne­kro­ši­u­sa, glum­ci Uči­telj­ske ško­le

G. Bih­ner: Voj­cek, re­ži­ja Đor­đo Bar­be­rio Kor­se­ti

Bo­to Štra­us: No­vi tekst, re­ži­ja Pe­ter Štajn

K. Go­ci: Lju­bav tri po­mo­ran­dže, re­ži­ja Be­no Be­son

 

79. Fe­sti­val u are­ni Ve­ro­ne, u ce­li­ni po­sve­ćen Ver­di­ju

 

Re­kvi­jem, Tru­ba­dur, Ai­da, Na­bu­ko, Ri­go­le­to i Tra­vi­ja­ta

 

Salc­burg

 

H. fon Hof­man­stal: Je­derm­an

Kri­stof Rajn­sme­jr: Ne­vi­dlji­vi, re­ži­ja Kla­us Paj­man

V. Šek­spir: Mag­bet, re­ži­ja Ka­lik­sto Bje­i­to

V. Šek­spir: Ka­ko vam dra­go, re­ži­ja Kri­stof Mar­ta­ler

 

Beč

 

Ber­nar-Ma­ri Kol­tes: Ro­ber­to Cu­ko, re­ži­ja Kla­us Mi­hael Gri­ber

Kan Tem­ba: Ode­lo, re­ži­ja Pi­ter Bruk

V. Šek­spir: Ha­mle­to­va tra­ge­di­ja, adap­ta­ci­ja i re­ži­ja Pi­ter Bruk

Bi­lja­na Sr­blja­no­vić: Su­perm­ar­ket, re­ži­ja To­mas Osterm­a­jer

 

Avi­njon

 

Mo­li­jer: Ško­la za že­ne, re­ži­ja Di­dje Be­zas

V. Šek­spir: Mag­bet, re­ži­ja Sil­ven Mo­ris

Ž. Ra­sin: Be­re­ni­ka, kon­cep­ci­ja Fre­de­rik Fis­bah i Ber­nard Mon­te

Ž. Že­ne: Bal­kon, re­ži­ja Žan Bu­a­lo

He­li­kop­ter MC 14/22, ko­re­o­gra­fi­ja An­đe­li­n Pre­ljo­kaj

A. Ža­ri: Kralj Ibi, re­ži­ja Ber­nar So­bel

A. Pu­škin: Bo­ris Go­du­nov, re­ži­ja Di­klen Do­ne­lan

Ma­ri­us fon Ma­jen­burg: Li­ce va­tre, re­ži­ja Oskar Kor­šu­no­vas

Le temps du re­pli, ko­re­o­gra­fi­ja Jo­ze­f Na­đ

V. Šek­spir: Ha­mlet, re­ži­ja Kži­štof Var­li­kov­ski

G. Bih­ner: Dan­to­no­va smrt, re­ži­ja To­mas Osterm­a­jer

 

Edin­burg

 

Ale­san­dro Ba­ri­ko: De­vet­sto­te, re­ži­ja Fran­soa Ži­rar

Ago­ta Kri­štof: Sve­ska, De On­der­ne­ming, An­tver­pen

Ha­ši­ri­ga­ki, kon­cep­ci­ja i re­ži­ja Haj­ner Ge­bels

To­mas Ber­nhard: Sta­ri maj­stor, re­ži­ja Šte­fan Mi­ler

A. P. Če­hov: Ga­leb, Burg­te­a­tar, Beč

 

Am­ster­dam – Ho­land­ski fe­sti­val

 

E. Var­gas: Ora­kul, re­ži­ja En­ri­ke Var­gas

Šarl Mi: Pra­va lju­bav, re­ži­ja Ivo van Ho­ve

R. Fo­re­man: Sad, kad je ko­mu­ni­zam mr­tav, ži­vot mi je pra­zan!, re­ži­ja Ri­čard Fo­re­man

A. Pu­škin: Bo­ris Go­du­nov, re­ži­ja Di­klen Do­ne­lan

V. Šek­spir: Ha­mlet, re­ži­ja Kži­štof Var­li­kov­ski

 

Ci­rih – fe­sti­val mo­no­lo­ga

 

Mo­no­lo­ge iz tek­stova El­fri­de Je­li­nek, To­ma­sa Ber­nhar­da, To­ma­sa Hi­kli­ma­na, Raj­nal­da Ge­ca i Al­ber­ta Osterm­a­je­ra go­vo­re po­zna­ti re­di­te­lji: Aj­nar Šlef, Kla­us Mi­hael Gri­ber, Kri­stof Mar­ta­ler i An­dre Jung.

 

Ber­lin – Ki­na-fest,

17–30. sep­tem­bar 2001.

 

U Ber­li­nu, u pro­duk­ci­ji Jo­hen Ha­na, du­go je pri­pre­man fe­sti­val pod na­zi­vom Azij­sko-pa­ci­fič­ke ne­de­lje.

 

Eks­pe­ri­men­tal­ni te­a­tar: Sta­re pri­če, na­no­vo is­pri­ča­ne, Lu Ksun

Ri­čard III, re­ži­ja Ža­o­hua

Go­vor­ni te­a­tar: Zbo­gom mo­ja kon­ku­bi­no, Mo Jan i Van Šu­zeng

Tra­di­ci­o­nal­na Kun ope­ra: Če­ti­ri ma­la ko­ma­da Pe­sma Pi­pe, sa Li­jang Gu-Jin

 

Go­stu­ju Eks­pe­ri­men­tal­ni te­a­tar iz Pe­kin­ga, Te­a­tar pla­vog ne­ba iz Pe­kin­ga i Kun ope­ra iz Šan­ga­ja. Mno­go mla­dih le­pih glu­mi­ca i glu­ma­ca na ovom fe­sti­va­lu za ko­ji je ini­ci­ja­ti­vu da­la Se­nat­ska ko­mi­si­ja za na­u­ku, is­tra­ži­va­nje i kul­tu­ru Ber­li­na i In­form­a­ci­o­ni bi­roi Na­rod­ne Re­pu­bli­ke Ki­ne iz Pe­kin­ga. Sa ber­lin­ske stra­ne pro­je­kat je ma­te­ri­jal­no omo­gu­ći­la, sred­stvi­ma za­du­žbi­ne, Ne­mač­ka kla­sna lu­tri­ja.

 

Pri­re­di­la i pre­ve­la Og­njen­ka Mi­li­Će­viĆ