Vladimir Stamenković

PO­ZO­RI­ŠTE I KO­NAČ­NO RE­ŠE­NJE

 

Term­in „po­li­tič­ko po­zo­ri­šte” je ne­pre­ci­zan, ne­ta­čan, šte­tan. Uve­den kod nas u ši­ro­ku upo­tre­bu 1981, pre sve­ga po­sred­stvom vi­so­ko­ti­ra­žne štam­pe, de­lom po du­hov­noj iner­ci­ji, de­lom iz ne­ra­zu­me­va­nja, de­lom u tr­ča­nju za sen­za­ci­jom, on za­ma­glju­je i dru­štve­nu i estet­sku su­šti­nu naj­vi­tal­ni­jeg to­ka na­šeg da­na­šnjeg po­zo­ri­šta, onog u ko­jem se, po­no­vi­mo po ko zna ko­ji put, po­li­ti­ka shva­ta kao ne­ka vr­sta mo­der­ne sud­bi­ne. Po­mo­ću te ozna­ke, jav­no­sti se na­me­ću la­žne di­le­me, ši­rom se otva­ra­ju vra­ta mno­gim sim­pli­fi­ka­ci­ja­ma, ra­zno­vr­snim ne­spo­ra­zu­mi­ma.

U sre­di­štu tog po­zo­ri­šta uvek se na­la­zi ljud­ska sud­bi­na.

Ono, po­red po­li­tič­kog, ima i ši­ro­ku le­pe­zu dru­gih aspe­ka­ta, po­čev od po­et­skog pre­ko an­tro­po­lo­škog do me­ta­fi­zič­kog, što se kat­kad vi­di i iz ne­ke po­je­di­nač­ne pred­sta­ve, a po­sta­je oči­gled­ni­je ka­da taj po­zo­ri­šni kor­pus po­sma­tra­mo u ce­li­ni. To iz­ri­či­to po­tvr­đu­ju Hr­vat­ski Fa­ust, Ana ili Go­lub­nja­ča.

I sa form­al­nog sta­no­vi­šta, to po­zo­ri­šte ni­je uni­fi­ci­ra­no: u nje­mu pod­jed­na­ko eg­zi­sti­ra­ju i ko­me­di­je i tra­gič­na dra­ma, i na­tu­ra­li­stič­ki po­stu­pak i vi­so­ka te­a­tra­li­za­ci­ja. Bal­kan­ski špi­jun po­red Oslo­bo­đe­nja Sko­plja, Kad su cve­ta­le ti­kve uz Mi­su u a-mo­lu.

Ima li se to u vi­du, ot­kri­va se bes­pred­met­nost za­la­ga­nja za „druk­či­je po­zo­ri­šte”, jer ono što se im­pli­ci­te, dis­kret­no ospo­ra­va, ni­po­što ne spu­ta­va te­a­tar da ide dru­gim pu­te­vi­ma, da bu­de po­et­ski, da u dru­gom kon­tek­stu osve­tlja­va an­tro­po­lo­ški ili me­ta­fi­zič­ki mo­ment u ljud­skoj si­tu­a­ci­ji. Osim ako se ne mi­sli na in­tim­no po­zo­ri­šte, na po­zo­ri­šte od­ma­ra­nja, na po­zo­ri­šte ko­je je is­klju­či­vo in­stru­ment za­ba­ve. Pa i ta­da, za­što bi ta dva ti­pa po­zo­ri­šta sme­ta­la jed­no dru­gom? Pre će bi­ti da je pro­blem u to­me što i to „druk­či­je” po­zo­ri­šte mo­ra i sa­mo na do­volj­no zna­ča­jan na­čin da pri­ka­zu­je ljud­ski ži­vot. A ka­ko nas uči is­ku­stvo, od svih po­zo­ri­šta naj­u­gro­že­ni­je je ono ko­je kri­tič­ki tre­ti­ra krup­na pi­ta­nja po­li­ti­ke i isto­ri­je, go­vo­ri o čo­ve­ku uhva­će­nom u nji­ho­ve ma­ka­ze. Pre­ma to­me, ener­gič­no po­dr­ža­va­nje zna­čaj­nog tre­nut­ka na­šeg „po­li­tič­kog” po­zo­ri­šta sa­mo je iz­raz bri­ge za nje­go­vu bu­duć­nost.

Zah­te­va­ti od po­zo­ri­šta, pa i od „po­li­tič­kog”, da u pr­vom re­du bu­de umet­nost, ni­je pri­sta­ja­nje uz lar­pur­lar­ti­zam ne­go obič­na ta­u­to­lo­gi­ja. Za­to što je ono, u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va, umet­nost vi­so­kog ran­ga. U nje­mu, na­rav­no, ima epi­go­na, kao i uvek u umet­no­sti, ali je simp­to­ma­tič­no da je u „po­li­tič­kom” po­zo­ri­štu epi­gon­stvo sve­de­no na naj­ma­nju mo­gu­ću me­ru, na sve­ga ne­ko­li­ko pred­sta­va u či­ta­voj Ju­go­sla­vi­ji. Ili bi pri­med­bu da „po­li­tič­ko” po­zo­ri­šte ugro­ža­va ta­las epi­gon­stva tre­ba­lo shva­ti­ti u tom smi­slu da su nje­go­vi au­ten­tič­ni pred­stav­ni­ci, is­klju­či­vo opu­no­mo­će­ni­ci, je­di­no re­di­te­lji ko­ji su ga uve­li u po­zo­ri­šni ži­vot na­še ze­mlje?

Jed­na od naj­ne­o­sno­va­ni­jih, naj­be­smi­sle­ni­jih op­tu­žbi upu­će­nih tom po­zo­ri­štu, je­ste da se u svom iz­ra­zu, u tu­ma­če­nju po­jav­nog opa­sno pri­bli­ža­va so­ci­ja­li­stič­kom re­a­li­zmu. Ko to tvr­di, ne raz­u­me ni po­zo­ri­šte, za ko­je mi­sli da je uze­lo isu­vi­še ma­ha, ni fe­no­men so­ci­ja­li­stič­kog re­a­li­zma, ko­ji, po nje­mu, po­či­nje da pu­šta ko­re­ne kod nas.

So­ci­ja­li­stič­ki re­a­li­zam je hi­po­sta­zi­ra­nje ne­po­sto­je­će stvar­no­sti, pred­sta­vlja bek­stvo iz stvar­no­sti ka­kva ona je­ste, a ju­go­slo­ven­sko po­zo­ri­šte o ko­me ov­de ras­pra­vlja­mo, pri­ka­zu­je i de­ma­ski­ra stvar­nost ka­kva odi­sta po­sto­ji ili je po­sto­ja­la. Za­sni­va se na od­bi­ja­nju bi­lo ka­kvog bek­stva iz stvar­no­sti. So­ci­ja­li­stič­ki re­a­li­zam la­žno pri­ka­zu­je či­nje­ni­ce ži­vo­ta; na­še po­zo­ri­šte za ko­je se tvr­di da in­kli­ni­ra nje­mu, iskre­no i isti­ni­to pri­ka­zu­je te či­nje­ni­ce. So­ci­ja­li­stič­ki re­a­li­zam,  čak i ka­da si­mu­li­ra tra­ge­di­ju, za­vr­ša­va u plit­kom, po­vr­šnom, pro­gram­skom op­ti­mi­zmu, dok na­še „po­li­tič­ko” po­zo­ri­šte te­ži de­fi­ni­sa­nju jed­nog no­vog tra­ge­dij­skog obra­sca.

Ono, bar ka­da je u pi­ta­nju nje­go­va glav­na ten­den­ci­ja, pred­sta­vlja po­ku­šaj da se oži­vi he­be­lov­ski ob­lik tra­ge­di­je.

To po­zo­ri­šte na­sto­ji da nam po­ka­že po­je­din­ca, ili ljud­sku gru­pu, ko­ji su iz­nu­tra iz­lo­mlje­ni, ko­je isto­ri­ja sla­ma da bi, even­tu­al­no, pro­iz­ve­la vi­še ob­li­ke čo­več­no­sti. U nje­mu je tra­gi­ka kao i kod He­be­la, di­rek­tan ko­re­lat in­di­vi­du­a­ci­je, obič­no po­ve­za­ne s re­vo­lu­ci­o­nar­nim ak­ti­vi­zmom, ne­po­sred­na je po­sle­di­ca čo­ve­ko­vog su­o­ča­va­nja s ne­pri­ja­telj­skom, re­i­fi­ci­ra­nom isto­ri­jom; a ljud­ska sud­bi­na se mo­že pre­po­zna­ti, do­ži­ve­ti, raz­u­me­ti sa­mo pre­ma isto­rij­skoj po­za­di­ni epo­he, je­di­no iz per­spek­ti­ve do­ba ko­me pri­pa­da. Ona nam, za­pra­vo, po­ka­zu­je šta je za mno­ge nas sud­bi­na: op­kla­da s po­li­ti­kom, sa isto­ri­jom.

Od­nos tog po­zo­ri­šta pre­ma po­li­ti­ci, pre­ma snu da po­sto­ji ko­nač­no re­še­nje u isto­ri­ji, am­bi­va­len­tan je. S jed­ne stra­ne, ono te­ži, u skla­du s ve­li­kom  me­si­jan­skom evrop­skom tra­di­ci­jom, da pri­ka­že ogrom­nu, pri­vlač­nu sna­gu uto­pi­je, san da raj za­ce­lo po­sto­ji, da ga je mo­gu­će pre­sa­di­ti na ze­mlju, sa­da i ov­de, da sve za­vi­si od ko­li­či­ne he­roj­stva, po­žr­tvo­va­nja i okrut­no­sti, ko­je je čo­vek spre­man da ulo­ži u nje­go­vo ostva­re­nje. S dru­ge stra­ne, u nje­mu je pri­sut­na i svest, iz­ra­sla iz su­če­lja­va­nja sa prak­som sta­lji­ni­zma, ko­ja je i sa­ma bi­la pro­iz­vod jed­nog ta­kvog sna, da ne­ma ko­nač­nih re­še­nja, da su ona uvek pri­vre­me­na, pro­la­zna, če­sto pra­će­na ne­že­lje­nim po­sle­di­ca­ma, gu­še­njem ljud­ske in­di­vi­du­al­no­sti, čak te­ro­rom.

Ka­da se za­la­že­mo za „po­li­tič­ko po­zo­ri­šte”, za po­zo­ri­šte raz­ot­kri­va­nja, ne bi tre­ba­lo da ima­mo na umu Pi­ska­to­ra, ko­ji je, ka­ko nas pod­se­ća­ju, re­kao: „Ba­vi­mo se po­li­ti­kom da bi­smo uki­nu­li po­li­ti­ku!” Jer iza tog slo­ga­na ni­je te­ško pre­po­zna­ti naj­ro­man­tič­ni­ji, naj­ne­o­stvar­lji­vi­ji od svih ro­man­ti­čar­skih sno­va: da je umet­nost u sta­nju da pre­o­bra­zi stvar­nost. Va­lja da ima­mo na pa­me­ti ne­što ne­u­po­re­di­vo skrom­ni­je, skep­tič­ni­je: da po­zo­ri­šte ne sme po­slu­šno slu­ži­ti ni­jed­nom snu, već da je du­žno da s po­zi­ci­je ra­zu­ma, ka­ko ka­že Ma­rio Var­gas Ljo­sa, kri­ti­ku­je uto­pi­ju, da nas opo­mi­nje šta se do­ga­đa ka­da se san o ko­nač­nom re­še­nju u isto­ri­ji ostva­ru­je sred­stvi­ma to­ta­li­tar­ne dr­ža­ve.

 

 

Iz knji­ge Kraj uto­pi­je i po­zo­ri­šte. Kri­ti­ke i ese­ji (1985-2000), Ot­kro­ve­nje, Be­o­grad – Ste­ri­ji­no po­zor­je, No­vi Sad 2000.