Maša Jeremić

VA­SE­LJEN­SKA PO­TRE­BA ZA PO­STO­JA­NJEM

 

Ma­ša Je­re­mić, Ne­boj­ša Bra­dić, Želj­ko Jo­va­no­vić – Ste­ri­ji­na na­gra­da za dra­ma­ti­za­ci­ju „Zlat­nog ru­na” Bo­ri­sla­va Pe­ki­ća

 

 

Se­be sma­tram pi­scem – ide­ja. Ide­ja o stvar­no­sti, ne pi­scem stvar­no­sti.

Bo­ri­slav Pe­kić

 

Svo­je­vre­me­no je Bo­ri­slav Pe­kić pi­sa­nje vi­še­tom­nog Zlat­nog ru­na upo­re­dio sa sni­ma­njem fil­ma – po­sto­ji, na po­čet­ku, ko­he­rent­na knji­ga sni­ma­nja, no sam pro­ces ra­da na be­le­že­nju po­kret­nih sli­ka – ha­o­ti­čan je, ni­ka­da se pred­vi­đe­ne sce­ne ne sni­ma­ju pred­vi­đe­nim re­do­sle­dom. Tek u mon­ta­ži, film do­bi­ja svo­ju lo­gič­ki is­prav­nu i svi­ma ra­zu­mlji­vu li­ni­ju pri­če. „Ta­ko je Ru­no po­ste­pe­no po­sta­lo hro­ni­ka ili bi bo­lje bi­lo re­ći – fan­ta­zma­go­ri­ja o Si­me­o­ni­ma, Nje­go­va­ni­ma, Cin­ca­ri­ma, a kroz njih su­bjek­tiv­na vi­zi­ja isto­ri­je gra­đan­ske kla­se, Be­o­gra­da, Sr­bi­je”, za­pi­sao je Pe­kić.

Upra­vo na raz­me­đi ta dva term­i­na – hro­ni­ka i fan­ta­zma­go­ri­ja, na je­zič­kom pre­kla­pa­nju ve­ko­va i mi­to­va, u kraj­njoj li­ni­ji na žon­gler­skoj ži­ci dram­skih žan­ro­va u po­ku­ša­ju da se iz­na­đe od­go­va­ra­ju­ća form­a za dra­mu ide­ja, a ne stvar­no­sti, na­sta­la je i dra­ma­ti­za­ci­ja tre­ćeg de­la sa­ge o Nje­go­va­ni­ma Tu­ri­ja­škim. Pr­vu ver­zi­ju sa­sta­vio je sam pi­sac pre vi­še od dva­de­set go­di­na, dr­že­ći se, me­đu­tim, pre pra­vi­la kla­sič­ne dra­ma­tur­gi­je no po­stu­la­ta pi­sa­nja fan­ta­zma­go­ri­je. Dru­ga ver­zi­ja na­sta­la je u po­ku­ša­ju Želj­ka Jo­va­no­vi­ća i Ne­boj­še Bra­di­ća da raz­bi­ju na­met­nu­tu, stro­gu, go­to­vo aneg­dot­sku formu dra­me Re­mek-de­lo i one­o­bi­če je na na­čin bli­zak sa­vre­me­nom te­a­tru, ali i po­i­ma­nju gle­da­la­ca s kra­ja mi­le­ni­ju­ma. U tre­ćoj ver­zi­ji, gde se i ja uklju­ču­jem u po­stu­pak, ključ­no me­sto vra­ća se li­te­ra­tu­ri, is­pre­ple­ta­noj mre­ži sli­ka, sno­va, ka­lam­bu­ra, iz­nad sve­ga je­zi­ku, na­ra­to­lo­škoj ši­fri kao ključ­nom zna­ku za po­i­ma­nje sa­mog ro­ma­na. Če­tvr­ta – fi­nal­na ver­zi­ja na­sta­la je sa­ži­ma­njem pret­hod­na tri po­stup­ka to­kom ra­da na sa­moj pred­sta­vi. Pra­ćenjem glumaca, slu­ša­njem pa­u­ze i tra­ganjem za pra­zni­na­ma – sa­ži­mao se i obo­ga­ći­vao tekst sa­me dra­ma­ti­za­ci­je.

Na­me­tao se, uz ža­nr i je­zik, i pro­blem na­ra­ci­je. Jer, ne sme se ni­ka­ko pre­ne­bre­ći či­nje­ni­ca da i tre­ći deo, kao i či­ta­vo Zlat­no ru­no, za glav­nog ju­na­ka ima ci­vi­li­za­cij­sku pri­ču jed­ne po­ro­di­ce – od mit­skih do re­al­no-isto­rij­skih vre­me­na. Ko pri­po­ve­da ili bo­lje re­če­no – ko­me se pri­po­ve­da, bi­la je vr­hun­ska za­go­net­ka. Od­go­vo­rom na nju – raz­lu­či­li bi se svi osta­li pro­ble­mi. U pr­voj i dru­goj ver­zi­ji lik Aga­to­de­mo­na, po­ro­dič­nog du­ha, uop­šte ni­je po­sto­jao. Ni­je po­sto­jao ni to­kom ve­ćeg de­la ra­da na tre­ćoj va­ri­jan­ti. Ipak, onog tre­nut­ka ka­da smo kao po­kre­ta­ča isto­rij­skog, drev­nog, ili opet sve­pri­sut­nog u od­lu­ču­ju­ćim si­tu­a­ci­ja­ma ko­je su u da­tim okol­no­sti­ma deo čvr­ste ro­ma­nesk­ne od­no­sno dram­ske pri­če (u ovom slu­ča­ju ras­pra­ve nad od­rom mr­tvog sul­ta­na iz­me­đu Si­me­o­na Si­get­skog – šmin­ke­ra i Kir Kaj­su­ni­za­dea, dvor­skog le­ka­ra i ro­do­lju­ba u po­ku­ša­ju) – uve­li Aga­to­de­mo­na, ci­nič­nog ko­men­ta­to­ra i sve­pri­sut­nog du­ha po­ve­sti, do­bi­la se za­ma­glje­nost igre u cir­ku­skom ša­to­ru isto­ri­je, sa stvar­nim li­ko­vi­ma ko­ji svo­jim sud­bi­na­ma pro­mi­ču kraj nas po­put sen­ki. Ta­kav kon­tra­punkt omo­gu­ćio je i žan­rov­sko od­re­đi­va­nje – či­stog, br­zog, po­kat­kad ko­lo­kvi­jal­nog di­ja­lo­ga, fi­lo­zof­ski pre­či­šće­nih is­po­ve­sti ili mo­no­lo­ga sa­mo­pre­i­spi­ti­va­nja. Ko­la­žno ko­ri­šće­nje re­pli­ka iz ro­ma­na da­lo je upro­šće­noj Pe­ki­će­voj sto­ri­ji upra­vo onaj fan­ta­zma­go­rič­no-ale­go­rij­ski ton ko­ji je do­zvo­lja­vao pri­želj­ki­va­no raz­i­gra­va­nje scen­ski ja­snih i pre­po­zna­tlji­vih mo­ti­va i li­ko­va, či­sto ljud­skih, s jed­ne i mit­skih, unu­tra­šnjih raz­do­ra, s dru­ge stra­ne.

Ro­man ima za­pra­vo tri ni­voa – mit­ski, ra­ci­o­nal­ni (prag­ma­tič­ni) i ale­go­rij­ski. Pe­kić naj­pre su­prot­sta­vlja čo­ve­ka i nje­go­vu te­žnju za be­smrt­nom i či­stom du­šom – Zma­ju ko­ji ču­va Ru­no i is­ku­ša­va ga (sa­ma si­tu­a­ci­ja:  te­žnje Kir Kaj­su­ni­za­dea, od­no­sno ve­li­kog ve­zi­ra So­ko­lo­vi­ća, pa i sa­mog Si­me­o­na), a za­tim i „unu­tra­šnjem” zma­ju ta­šti­ne i žud­nje za mo­ći i „va­se­ljen­skim ose­ća­njem da je­si”, ko­ji čo­ve­ka ubi­ja. Dru­gim re­či­ma, ni­ti jed­no spo­lja­šnje is­ku­ša­va­nje ne mo­že čo­ve­ka osta­vi­ti tako bez du­še, kao nje­go­va unu­tar­nja, raz­di­ru­ća če­žnja da se pre­pu­sti mo­ći, če­žnja da do­seg­ne bo­žan­ske da­ro­ve i spo­sob­no­sti. Upra­vo u toj rav­ni ključ­na je ulo­ga Aga­to­de­mo­na, po­ro­dič­nog du­ha, jer onog tre­nut­ka kad čo­vek pre­đe gra­ni­cu i od­rek­ne se sop­stve­ne du­še, nje­gov glas sta­pa se u ko­lek­tiv­nu sen svih za­blu­da po­je­din­ca, po­ro­di­ce, isto­ri­je, ci­vi­li­za­ci­je. A ni jed­na opo­me­na ne vre­di. Aga­to­de­mon –  je­de du­še.

Si­me­on Si­get­ski je i iz­rod i ti­pi­čan pred­stav­nik po­ro­di­ce Nja­go. Me­se­čar­ska, mit­ska, ken­ta­ur­ska ge­ne­ti­ka kod nje­ga je­ste za­do­bi­la pre­vlast, ali efek­ti te pre­vla­sti su isti kao i u dru­gim, dru­ga­či­jim po­ro­dič­nim slu­ča­je­vi­ma. Nje­go­va zdra­vo­ra­zum­ska, brit­ka, sa­mo­i­ro­nič­na, če­sto ci­nič­na svest za­ve­de­na je ose­ća­jem stva­ra­nja, mo­guć­no­šću da VAS­KR­SNE, OŽI­VI, da stvo­ri de­lo ko­je će isto­ri­ji po­di­la­zi­ti. A ka­ko ka­že si­me­on­ska iz­re­ka – „gde je mno­go isto­ri­je, ma­lo je sre­će”. Si­me­on ni­je učen, on je za­na­te, naj­sta­ri­je od svih za­na­ta –  ka­ko pre­ži­ve­ti, is­pe­kao u gur­be­tu uz opi­jum, blud i kla­nje, u naj­ra­zvrat­ni­joj od svih or­gi­ja –  ra­tu. Nje­go­va sa­mo­i­ro­ni­ja, i po­kat­kad ci­ni­zam, iz­bi­ja­ju iz ose­ća­nja da ne mo­že da po­be­di ken­ta­ur­sko, mit­sko, sop­stve­no ira­ci­o­nal­no shva­ta­nje da će uvek osta­ti umet­nik, iz­op­šte­nik, di­gao ili ne ša­tor sa ne­sreć­nog Bal­ka­na, na­šao sreć­ni­je uslo­ve za svo­ju ve­šti­nu. Za­to i pri­hva­ta „ru­ka­vi­cu”, iza­zov ko­ji mu nu­di Kir, ve­ru­ju­ći da je upra­vo u spo­sob­no­sti da se „pre­đe gra­ni­ca”, zlat­no ru­no. I po­sta­je je­dan od gla­so­va ko­lek­tiv­ne se­ni –  jer, kao i svi pre nje­ga, dao je po­gre­šan od­go­vor: po­jeo je, ili na si­me­on­ski reč­nik pre­ve­de­no, za­ja­hao je sam se­be. Ken­ta­ur­sko pro­klet­stvo na­sle­đa.

Nje­mu je su­prot­sta­vljen Kir – ele­gan­tan, učen, ot­men, sve što Si­me­on ni­kad ne­će bi­ti. I hu­ma­ni­sta, bi­će sa „te­ra­zi­ja­ma” u sr­cu, ko­je uvek pre­vag­nu na ra­čun do­brog, bo­ljeg, ljud­skog. I to je glav­na Ki­ro­va ma­na, za­to će ga Si­me­on i za­ja­ha­ti – jer bi­ti ljud­sko bi­će u si­tu­a­ci­ji ka­da se od­lu­ču­je o ca­re­vi­na­ma, ot­kri­va nje­go­vu sla­bost da pre­vla­da žr­tve ili žr­tvu, či­nje­ni­cu da upr­kos uspe­hu na dvo­ru on osta­je „grč­ki ćif­ta ko­ji smr­di na le­ko­vi­ti ko­rov i mr­tvač­ni­cu”. Ko­li­ko god že­leo Ro­mej­sko car­stvo, nje­mu je žao kad bi­lo ko pa­ti, umi­re – ma­kar to bio i ne­pri­ja­telj­ski, tur­ski sul­tan. Za­rad svo­je ma­ne Kir do di­vlje­nja pre­zi­re sve Si­me­o­ne ovo­ga sve­ta, i pla­ši se svih „zma­je­va” po­put So­ko­lo­vi­ća, jer je u sta­nju da ih vi­di, ali ne­ma na­či­na da im se su­prot­sta­vi. On je kao i svi nje­mu slič­ni – ko­la­te­ral­na žr­tva, on se pri­no­si na ol­tar „na­pret­ku” du­ha ci­vi­li­za­ci­je.

Aga­to­de­mon je sen­ka sen­ke. Ale­go­rij­ska fa­zma, ne­što kao ona sen ko­ju kra­jič­kom oka spa­zi­mo ka­da se ogle­da­mo u pa­ra­lel­nim ogle­da­li­ma. On sam ne is­ku­ša­va, on pri­vo­di ka is­ku­še­nju, do­ne­kle on je is­ku­še­nje sa­mo po se­bi. Aga­to­de­mon je i pro­šlost, i sa­da­šnjost, i bu­duć­nost, on na­vo­di Si­me­o­ne da se pre­pu­ste ose­ća­ju mo­ći ne bi li pre­u­zeo još jed­nu du­šu, i po­tom na­sta­vio da­lje da is­ku­ša­va –  za nje­ga, sva­ki od­go­vor je po­gre­šan, sva­ki po­tez ne­pri­me­ren, jer sa­mo od­u­pi­ra­nje is­ku­še­nju či­ni du­šu be­smrt­nom, a i to je is­ku­še­nje. Na ne­ki na­čin, Aga­to­de­mon je elek­trič­ni zec na rin­gu (kru­gu) isto­ri­je – ko­ji se ne da uhva­ti­ti, ne mo­že po­be­ći, a ko­ga uklju­ču­je ne­ko dru­gi, vi­ši i ne­u­hva­tlji­vi­ji. Ali bez ko­ga se ne mo­že i bez ko­ga ci­vi­li­za­ci­ja ne bi – ne išla na­pred – već ši­ri­la svoj krug, uvek isti pun kr­vi, ra­to­va i bor­be za moć.

Ide­a­li­zo­va­no se­ća­nje na Zlat­no do­ba upr­lja­no je po­tra­gom za Zlat­nim ru­nom – iz to­ga pro­iz­la­ze tri ključ­na sim­bo­la – gvo­zde­na ma­ska Aga­to­de­mo­na na po­čet­ku (gvo­žđe u Zlat­nom do­bu sim­bo­li­zu­je ha­os, agre­si­ju, su­ro­vost), zlat­na na kra­ju šmin­ka­nja (zla­to ozna­ča­va be­smrt­nost, sa­vr­šen­stvo, bo­gat­stvo, te­lo bo­go­va – ido­lo­po­klon­stvo), ko­nač­no pre­li­ve­na gri­mi­znom sve­tlo­šću ko­ja joj da­je kr­va­vi od­sjaj, u tre­nut­ku kad je Aga­to­de­mon na kra­ju sta­vlja na li­ce Si­me­o­na (jer sa­vr­šen­stvo ni­je do­seg­nu­to, a Zlat­no ru­no je uka­lja­no od­ri­ca­njem od sop­stve­ne du­še).

„Mo­nos ke elef­te­ros” ili „mo­nos ke ne­kros” – sam i slo­bo­dan ili sam i mr­tav, su­štin­ski su jed­no te isto pi­ta­nje za sva­kog čo­ve­ka na raz­me­đi. Dra­ma­ti­za­ci­ja Ru­na, kao, či­ni mi se, i sam Pe­ki­ćev ro­man, na po­čet­ku po­sta­vlja za­go­net­ku, da bi raz­ot­kri­va­ju­ći slo­je­ve ljud­ske du­še, po­ri­va, sno­va i če­žnji sti­gla do od­go­vo­ra ko­jim, kad se bo­lje raz­mi­sli, slo­vi dru­ga pi­ta­li­ca. Go­vo­ri­li je­zi­kom na­ših pre­da­ka, kle­li ka­ko se da­nas ku­ne, pred svi­ma na­ma je bez­u­spe­šno tra­ga­nje za Ru­nom. Za­to Pe­kić i je­ste pi­sac ide­ja, i za­to je je­zik ključ­ni znak i ro­ma­na i dra­ma­ti­za­ci­je – sva­ka reč, re­pli­ka, ko­li­ko god sva­ko­dnev­no ba­nal­no zvu­ča­la, pra­i­skon­ska je pi­ta­li­ca o su­šti­ni, va­se­ljen­skoj po­tre­bi da bu­deš, da je­si. Pe­ki­ću ni­šta ni­je do­pi­si­va­no, ak­tu­el­no­sti ra­di iz­me­ni­li smo sa­mo da­tum „pre­šmin­ka­va­nja” – ume­sto no­ći iz­me­đu petog i šestog sep­tem­bra 1566, na­ša pri­ča zbi­va se na pre­la­zu pe­tog i še­stog ok­to­bra. Ko­je go­di­ne? Ni­je ni bit­no. Di­ja­bo­lič­no zna­če­nje da­tu­ma – bi­lo na pa­pi­ru, bi­lo u zbi­lji, pod­jed­na­ko je zra­či­lo is­ku­ša­va­njem.

 

(…)

AGA­TO­DE­MON:

Jer, ako je isti­ni­ta po­slo­vi­ca da

     „što ži­vot da­je, to i ubi­ja”,

     pa isti­na je i obr­nu­ta –

     „što ubi­ja, ži­vot da­je”.                         

     Mr­tav, kao ne­na­pla­tiv dug.

     Ti si­me­ni ali­ti­ja apen­dan­di mi­sti­ri­ju?

     Šta je isti­na na­spram taj­ne?

     Va­se­ljen­ska po­tre­ba da bu­deš.

     Ko­nač­no,

     Ti­ne sko­po ehi af­to…

     U če­mu je svr­ha?

     Ako to ikad bu­dem ot­krio

     Mo­žda ću mo­ći i da se na­dam.

 

(Bo­ri­slav Pe­kić, „Zlat­no ru­no”, dra­ma­ti­za­ci­ja Ma­ša Je­re­mić, Ne­boj­ša Bra­dić, Želj­ko Jo­va­no­vić)