Snežana Miletić – Srđan Timarov

Bu­ra u gla­vi od de­ve­te go­di­ne

 

Ste­ri­ji­na na­gra­da za glu­mu, za ulo­gu Džige u pred­sta­vi „Pa­vi­ljo­ni” Mi­le­ne Mar­ko­vić

 

Pred­lo­žio si da raz­go­vor za „Sce­nu” upri­li­či­mo na Pe­tro­va­ra­din­skoj tvr­đa­vi, sa­mo ne­de­lju da­na na­kon fe­sti­va­la Exit,  gde si bio se­lek­tor po­zo­ri­šnog pro­gra­ma. Od­mah pi­ta­nje za­što Tvr­đa­va, zar ti ni­je do­sta  po­sle de­vet da­na lu­do­va­nja na be­de­mi­ma utvr­de Ma­ri­je Te­re­zi­je?

 

Na Tvr­đa­vi je svo­je­vre­me­no po­sto­ja­la ču­ve­na di­sko­te­ka „Đa­va” u ko­joj su, pre 10–15 go­di­na,  „ot­pa­da­le” mla­đe ge­ne­ra­ci­je. Na­kon što je za­tvo­re­na, do­le u gra­du osva­nuo je gra­fit „Tu­žno je što ne­ma Đa­ve!”. Ja bih sa­da do­le u gra­du na­pi­sao: „Tu­žno je što ne­ma Exi­ta!” Ov­de sam pro­veo de­vet ne­za­bo­rav­nih da­na ko­ji su okre­nu­li moj ži­vot i ne­što me vu­klo da do­đe­mo ova­mo, a sa­da vi­dim da je Tvr­đa­va bez Exi­ta ve­o­ma tu­žna.

 

Ču­la sam da si iz­ja­vio ka­ko je Tvr­đa­va do Exi­ta bi­la pro­ma­še­na in­ve­sti­ci­ja Ma­ri­je Te­re­zi­je?!

 

Re­kao sam da sam imao uti­sak ka­ko je Tvr­đa­va sve ove ve­ko­ve če­ka­la sa­mo Exit. Tih da­na iz nje­nih ci­ga­la ce­di­la se ne­ka ne­vi­dlji­va, čud­no le­pa ener­gi­ja, i ako po­stra­ni sta­vim po­sao, do ovog fe­sti­va­la ni­je mi se de­si­lo ni­šta lep­še, sa­dr­žaj­ni­je, osmi­šlje­ni­je, po­zi­tiv­ni­je i uspe­šni­je. On mi je pro­bu­dio na­du u na­še lju­de, mo­ju ge­ne­ra­ci­ju, ma­lo sta­ri­je i mla­đe – da im se ni­je po­kva­rio ukus, da lo­še te­le­vi­zi­je i mu­zi­ke ni­su uspe­le da ih po­kva­re. Taj mla­di svet uspeo je da kroz mut­nu vo­du pro­đe do zdra­vog iz­vo­ra. Na Exi­tu sam pr­vi put do­ži­veo da mi ne­ko ka­že da mo­že to što ho­ću, a mo­ja ge­ne­ra­ci­ja na­vi­kla je da ču­je sa­mo „ne mo­že, ne­ma, ne mo­gu”. Sa­da je sve mo­glo: ako znaš i umeš, a ti iz­vo­li! To je bio pra­vi iza­zov! Ako smo ima­li peti ok­to­bar, Exit je za me­ne bio šesti ok­to­bar, da­kle nad­grad­nja onog što se dan ra­ni­je de­si­lo, nad­grad­nja sve­sti. Sa­da če­kam da se taj šesti ok­to­bar de­si i u ne­kim mno­go ozbilj­ni­jim stva­ri­ma od ko­jih će nam za­vi­si­ti ži­vo­ti. Če­kam Exit u po­ljo­pri­vre­di, zdrav­stvu, po­li­ti­ci...

 

Zna­či, od no­ve gar­ni­tu­re oče­ku­ješ br­že i kon­kret­ni­je ko­ra­ke. Mi­sliš li da su oni u sta­nju da to i uči­ne s ob­zi­rom da vr­lo do­bro pam­ti­mo nji­ho­ve, ne­ret­ko sum­nji­ve, po­li­tič­ke bi­o­gra­fi­je? Bo­jiš li se da i kod njih ne pro­ra­di „bu­ra­zer­ska li­ni­ja”?

 

Mo­ram da ve­ru­jem. Ne­ki do njih su po­dr­ža­li Exit pa će valj­da po­dr­ža­ti vred­ne po­je­din­ce i u dru­gim sfe­ra­ma. Vo­leo bih da se ne raz­o­ča­ram. Za sa­da imam str­plje­nja, ia­ko znam da ni­je sve go­to­vo, ali ne­mam vi­še vre­me­na da du­blje ula­zim u te pro­ble­me. Su­vi­še sam vre­me­na po­tro­šio na po­li­ti­ku, a ono či­me že­lim da se ba­vim je­ste po­zo­ri­šte, bu­du­ći Exi­ti, ne­ke dru­ge le­pe stva­ri.

 

Ho­ćeš li po­sle se­lek­tor­skog is­ku­stva ima­ti vi­še raz­u­me­va­nja za se­lek­to­re po­zo­ri­šnih fe­sti­va­la, da li ćeš bi­ti to­le­rant­ni­ji pre­ma nji­ma? Je­si li ti pra­vio ne­ke ustup­ke? Ka­kvo ti je uop­šte se­lek­tor­sko is­ku­stvo, da li si i ti do­veo ne­ku pred­sta­vu po „bu­ra­zer­skoj li­ni­ji”? Ka­kvi su glum­ci ka­da pre­go­va­ra­ju o po­slu?

 

Ka­ko ko, ne­ma pra­vi­la. Naj­lak­še je bi­lo pre­go­va­ra­ti s ne­kim od­lič­nim glum­ci­ma ko­ji su go­di­na­ma i do­bri bi­zni­sme­ni u po­zo­ri­štu. Ni­sam imao pro­ble­ma s lju­di­ma, vi­še su me spu­ta­va­le ne­ke teh­nič­ke stva­ri: lju­di su bi­li na od­mo­ri­ma, mor­skim fe­sti­va­li­ma, na Tvr­đa­vu ni­su mo­gle da do­đu sce­no­gra­fi­je pred­sta­va ko­je sam hteo da do­ve­dem, bio sam ogra­ni­čen i sa­mom sce­nom, sve­tlo­snim par­kom... u tom smi­slu či­nio sam ne­ke ustup­ke, ali ni­jed­na pred­sta­va ni­je do­šla bu­ra­zer­ski. One su pro­ve­ra mog lič­nog uku­sa i is­po­sta­vi­lo se da ja ni­sam ta­mo ne­ki Mar­so­vac, već da je to i ukus ne sa­mo mo­je ge­ne­ra­ci­je ne­go vi­še ge­ne­ra­ci­ja. Što se to­le­rant­no­sti ti­če, ne­ću bi­ti to­le­rant­ni­ji, na­pro­tiv, na­ro­či­to pre­ma oni­ma ko­ji su bi­li u po­zi­ci­ji da če­sto bu­du se­lek­to­ri. Mo­ra se ko­nač­no us­po­sta­vi­ti red, da na fe­sti­val do­đe sa­mo ono­li­ko pred­sta­va ko­li­ko vre­de, pa ma­kar to bi­le i sa­mo tri, da ne bu­de sto na­gra­da jer on­da ne vre­di ni­jed­na! Mno­gi fe­sti­va­li bi mo­ra­li da se uki­nu ako ho­će­mo da se za­i­sta po­sta­ve no­vi i zdra­vi kri­te­ri­ju­mi. Nov i zdrav kri­te­ri­jum imao je Exit, i u tom smi­slu on je bio mo­ja po­zi­tiv­na hi­ste­ri­ja.

Ti si i pre Exi­ta imao jed­nu po­zi­tiv­nu emo­tiv­nu hi­ste­ri­ju Ste­ri­ji­nu na­gra­du. Već ne­ko­li­ko go­di­na mla­di lju­di ospo­ra­va­ju ovaj fe­sti­val pa ti­me i nje­go­ve na­gra­de. Ka­kav je tvoj od­nos pre­ma Ste­ri­ji­nom po­zor­ju i ovoj na­gra­di? Za­što si s to­li­kom ne­ve­ri­com pri­mio vest da si je do­bio?

 

Mo­ja ve­za­nost za Po­zor­je je spe­ci­fič­na. Pr­vi put sam na nje­mu bio sa de­set go­di­na. Bi­lo je to ono ve­li­ko, le­po Po­zor­je, eks­ju­go­slo­ven­skog pro­sto­ra, sve­ča­no, sa po­vi­še­nom ten­zi­jom, ja de­te u pred­sta­vi Sve­ti Ge­or­gi­je ubi­va ažda­hu Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća, u re­ži­ji Ego­na Sa­vi­na, pot­pu­no fa­sci­ni­ran nji­me. I ne­gde je to ta­ko i osta­lo, ma­da je fe­sti­val obo­leo, oro­nuo, ne­gde za­lu­tao. Za­ču­di­lo me je što sam do­bio na­gra­du za­to što ulo­ga ko­ju igram ni­je efekt­na, ne ma­mi apla­u­ze, ni­je pri­ma­mlji­va i atrak­tiv­na, ni­je ni ras­ka­la­šna, ni ar­ti­fi­ci­jel­na, ni­je ra­đe­na ši­ro­kim po­te­zi­ma. Ona je vr­lo sve­de­na, igra se iz­nu­tra i ni­sam ve­ro­vao da će to lju­di vi­de­ti. Ona je dru­ga­či­ja od onog što sam do sa­da igrao, a ja vo­lim te ši­ro­ke po­te­ze, ja­ku ener­gi­ju, eks­pre­siv­no, vo­lim da da­jem ri­tam sce­ni, da od me­ne za­vi­si ras­po­red ener­gi­je, da ja upra­vljam, a ov­de to ni­sam bio u po­zi­ci­ji da či­nim. Tu raz­li­či­tost, ko­ja je su­prot­na mo­joj glu­mač­koj i pri­vat­noj pri­ro­di, na mo­je iz­ne­na­đe­nje pre­po­znao je ži­ri. Po­sle, ka­da sam vi­deo ko je u ži­ri­ju, shva­tio sam da su to lju­di ko­ji me zna­ju, ko­ji su pra­ti­li mo­je od­ra­sta­nje na sce­ni, za­to su ume­li da me pre­po­zna­ju dru­ga­či­jeg.

 

Da li to on­da zna­či da Ste­ri­ji­na na­gra­da ni­je sa­mo na­gra­da za kon­kre­tan uči­nak na sce­ni u ste­ri­jan­skoj pred­sta­vi, već ne­ka vr­sta na­gra­đi­va­nja do­sa­da­šnjeg ra­da na osno­vu kon­ti­nu­i­ra­nog pra­će­nja ka­ri­je­re?

 

Me­ni se či­ni da je­ste. U sva­kom slu­ča­ju, dra­go mi je što sam je do­bio, tim pre što vi­dim ko­li­ko ne­ki glum­ci, ko­ji su do­če­ka­li po­zne go­di­ne bez te na­gra­de, ža­le što je ne­ma­ju, a tre­ba­lo je da je do­bi­ju, dok su je dru­gi mo­žda ne­za­slu­že­no do­bi­ja­li. Dra­go mi je što pod sta­re da­ne ne­ću pa­ti­ti za tom na­gra­dom, ne­go ću se, na­dam se, ba­vi­ti ulo­ga­ma. Ja sam svo­ju na­gra­du pro­sla­vio s pri­ja­te­lji­ma, ži­veo od nje 10–15 da­na, i to je do­sta. Na­gra­de pro­la­ze, osta­ju ulo­ge, one te či­ne sreć­nim i ako one po­sle na­gra­da ne do­đu, dža­ba ti po­hva­le kad si ne­sre­ćan jer ne ra­diš. Sa­mo je va­žno da čo­vek na­gra­du ne po­ne­se kao bil­bord, da ga ona ne po­ne­se  da mi­sli ka­ko je njo­me re­šio sve u ži­vo­tu.

 

Je­si li sti­gao da raz­mi­šljaš o toj čud­noj ram­pi ko­ja se to­kom „Pa­vi­ljo­na” na Po­zor­ju is­pre­či­la iz­me­đu glu­ma­ca i pu­bli­ke? Ka­ko je do nje do­šlo?

 

To ni­ka­da do kra­ja ne­će­mo tač­no zna­ti, ali bi­lo je vr­lo muč­no, s igli­ca­ma pod ko­žom. Po­zo­ri­šte se de­ša­va ka­da se sret­nu pu­bli­ka i glum­ci, kad se de­si apla­uz ili muk, ali ov­de taj muk ni­je bio pod­stre­ka­va­ju­ći. Ni­je bi­lo ko­mu­ni­ka­ci­je, ima­li smo ta­ra­bu. Že­leo bih deo kri­vi­ce da pre­u­zmem na se­be, ali mo­žda ne­što ni­je va­lja­lo i oko tog pu­šta­nja – ne­pu­šta­nja lju­di. U pu­bli­ci je bi­lo pu­no lju­di po slu­žbe­noj du­žno­sti, pa onih ko­ji u po­zo­ri­šte do­la­ze sa­mo kad je Po­zor­je, što ne­što go­vo­ri o tim lju­di­ma. Bi­lo je tu mo­žda ne­kih skep­ti­ka, sta­ri­jih, ko­ji ni­su mo­gli da pri­hva­te ono što nu­di ru­ko­pis i ener­gi­ja Pa­vi­ljo­na. To je za me­ne bi­lo ne­pri­jat­no ve­če u po­zo­ri­štu, ne­što ni­je funk­ci­o­ni­sa­lo. Pro­sto, ne­kad Bog u po­zo­ri­štu da, ne­kad ne da.

 

Na sce­ni SNP-a pro­ho­dao si za­hva­lju­ju­ći Ego­nu Sa­vi­nu. Da li bi se mo­glo re­ći da ti je on po­zo­ri­šni otac? Ka­kav je tvoj od­nos pre­ma nje­mu da­nas ka­da si po­zo­ri­šno od­ra­sli­ji? Imaš li po­tre­bu da, kao sva­ko de­te, po­ni­štiš svog „oca”?

 

Od­nos sa Ego­nom Sa­vi­nom je vr­lo spe­ci­fi­čan, on je po­se­ban čo­vek u mom ži­vo­tu, pri­ja­telj u pri­vat­nom ži­vo­tu i sva­ka­ko po­zo­ri­šni otac. To je jed­no od onih pri­ja­telj­sta­va ko­ja se ću­te. Ne vi­đa­mo se ono­li­ko če­sto ko­li­ko bih vo­leo, ali on je uvek ne­gde sa mnom, na raz­li­či­te na­či­ne, i ja ose­ćam da će­mo se mi usko­ro po­no­vo sre­sti u po­zo­ri­štu. Mi­slim da sam se sve ove go­di­ne ne­gde spre­mao za po­nov­ni su­sret s njim na sce­ni. Bio sam ne­iz­mer­no sre­ćan što sam Ste­ri­ji­nu na­gra­du pri­mio u nje­go­vom dru­štvu, a sva­ko je do­šao po svo­ju Ste­ri­ji­nu na­gra­du. Tih da­na, pre­tu­ra­ju­ći po ne­kim stva­ri­ma, slu­čaj­no sam na­šao fo­to­gra­fi­ju sa pre­mi­je­re Sve­tog Ge­or­gi­ja ko­ju go­di­na­ma ni­sam vi­deo. Na njoj su Egon, nje­gov otac Mak­sa, nje­gov brat Igor ko­ji je svi­rao mu­zi­ku u pred­sta­vi, mo­ja maj­ka i ja s fri­zu­rom iden­tič­nom Ego­no­voj: isto smo po­če­šlja­ni s dva ista raz­delj­ka! Eto ko­li­ko sam mu se di­vio!

 

Pri­ča­lo se da su te u vre­me pro­ba „Sve­tog Ge­or­gi­ja”, da bi ostao i kad ni­su tvo­je sce­ne, pod­mi­ći­va­li ne­čim... sla­do­le­dom?

 

Ne, ka­ka­om! „Ot­ki­dao” sam na au­to­mat ko­ji je iz­ba­ci­vao ča­še s ka­ka­om. „Lju­štio” sam ga kao lud i kad god mi je pa­žnja opa­da­la, sla­li su me da se „ro­kam” ka­ka­om. Ina­če, bio sam vr­lo disci­pli­no­van i pot­pu­no fa­sci­ni­ran po­zo­ri­štem.

 

A mo­glo je da bu­de i dru­ga­či­je, da se su­ro­vo za­vr­ši... šta je pre­su­di­lo u tvo­ju ko­rist?

 

Mo­glo je, ali sre­ćom ni­je. Pre­su­di­li su ge­ne­ti­ka i dra­gi Bog. Ali, kad bo­lje po­gle­daš, sve je su­ro­vo i sve su­ro­vo mo­že da se za­vr­ši i va­žno je ka­kve lju­de sre­ćeš. U ži­vo­tu su je­di­no dra­go­ce­ni lju­di ko­je imaš, sve dru­go mo­že bi­ti i ne mo­ra, bu­de i pro­đe, osta­ju lju­di ko­je imaš ali, na­ža­lost, to če­sto shva­tiš tek kad je ka­sno, u ne­kim je­zi­vim mo­men­ti­ma svog ži­vo­ta. Su­ro­vost do­no­si i ovo saj­ber vre­me u ko­jem se po­ni­šta­va­ju sve vred­no­sti, naj­vi­še emo­ci­je od ko­jih be­ži­mo, mi čak pre­sta­je­mo da se za­lju­blju­je­mo. Su­ro­va je i ta na­ša aka­de­mi­ja, to ško­lo­va­nje. Ras­ta­če­mo  se ta­mo, ra­sta­vlja­ju nas a do kra­ja se mno­gi od nas ni­kad ne sa­sta­ve, jer po­gu­be alat i šra­fo­ve. Neo­d­go­vor­no se pre­ma tim mla­dim pa­pir­na­tim bi­ći­ma po­sta­vlja­ju, vr­lo ne­spret­no se pri­la­zi nji­ho­vom ose­tlji­vom emo­tiv­nom apa­ra­tu. Na pro­fe­so­ru je da sklo­pi to ra­sta­vlje­no bi­će a ka­ko to da uči­ni kad se s njim sre­će jed­nom ne­delj­no! O tim mla­dim lju­di­ma ne­ma ko da bri­ne. Stra­šno je ko­li­ko stu­den­ti glu­me ne is­ko­ri­ste tu aka­de­mi­ju, ni­ko im ne ob­ja­sni šta sve tu mo­gu i sme­ju da ura­de, ne­go sve ne­što slu­te, sa­mi iz­vo­de za­ključ­ke u ko­je ni­su si­gur­ni.

 

Ne­gde s pro­le­ća pre­šao si u Ju­go­slo­ven­sko dram­sko, što se no­vo­sad­skom glum­cu du­go ni­je de­si­lo. U me­đu­vre­me­nu su ti se de­si­li „Pa­vi­ljo­ni” i Ste­ri­ji­na na­gra­da, a SNP-u no­va upra­va. Da li ti je žao što si oti­šao?

 

Ima ne­kog ža­la ali sam ube­đen da će­mo i da­lje sa­ra­đi­va­ti. Ja sam u Ju­go­slo­ven­skom dram­skom na­šao pu­no le­pog, na­šao sam svoj pazl i pri­ja mi ta pro­me­na. Ja­ko sam sre­ćan što sam SNP osta­vio u do­brim ru­ka­ma jer ako se s ovim lju­di­ma ne de­si po­zo­ri­šte, on­da sam si­gu­ran da ga u ovom te­a­tru du­go ne­će bi­ti. To su lju­di s do­brim na­me­ra­ma i do­brom mi­šlju o po­zo­ri­štu. Mla­di su i pu­ni am­bi­ci­ja, znam ih, tu su mo­ji pri­ja­te­lji, Bo­ris i Žan­ko, s ko­ji­ma sam ma­štao o po­zo­ri­štu, a oni su sa­da u pri­li­ci da ostva­re te sno­ve. Po­zo­ri­šte ni­je u ci­gla­ma već u lju­di­ma. Ci­ga­la je bi­lo i pre ali s pret­hod­nim lju­di­ma, na­ro­či­to oni­ma ko­ji su bi­li pre ove no­ve upra­ve, po­zo­ri­šta ni­je bi­lo. Znam ka­kav po­ten­ci­jal le­ži u umet­nič­kom bi­ću SNP-a i ve­ru­jem da će no­va eki­pa ume­ti da ga usme­ri na pra­vi put. Ja ina­če ni­sam za­lu­pio vra­ta SNP-u, ni­sam za­bo­ra­vio oda­kle sam kre­nuo i već sa­da znam da ću usko­ro do­ći u SNP. Imam ulo­gu u Oslo­bo­đe­nju Sko­plja Du­ša­na Jo­va­no­vi­ća, u re­ži­ji Žan­ka To­mi­ća, što je pr­vi no­vi pro­je­kat u na­red­noj se­zo­ni.

 

Šta se de­ša­va s tru­pom Tor­pe­do či­ji si član. Za­što ne­ma­te no­vih pred­sta­va?

 

Tor­pe­do je na­stao u tre­nut­ku ka­da smo bi­li pu­ni ide­ja ko­je ni­smo ima­li gde da ostva­ri­mo. Na­šli smo se i is­pu­ca­li tu ener­gi­ju u tri pred­sta­ve. Bio je to ne­ki naš ven­til u stra­šnom vre­me­nu. Ob­i­šli smo po­la Evro­pe, bi­li na pu­no fe­sti­va­la, iza­šli iz ze­mlje u vre­me bom­bar­do­va­nja, iz­da­li kom­pakt di­sko­ve, iz­ro­di­li bend Wro­om ko­ji ima svoj sta­tus u do­ma­ćoj mu­zi­ci, oti­šli smo pr­vi u Slo­ve­ni­ju. Sa­da Tor­pe­do do­ži­vlja­va ne­ku vr­stu či­sti­li­šta, a ve­ru­jem da je i ova fa­za po­treb­na. Po­sle eu­fo­ri­je, da bi po­no­vo do­šla ener­gi­ja, mo­ra da do­đe do aku­mu­la­ci­je, a „kad na­rod ću­ti, on­da je naj­o­pa­sni­je”!

Za­što su se glum­ci to­li­ko „uz­jo­gu­ni­li”: pre­u­zi­ma­ju me­sta mi­ni­sta­ra, dra­ma­tur­ga, di­rek­to­ra dra­ma, uprav­ni­ka po­zo­ri­šta, ima­ju sve ma­nje vre­me­na za svoj po­ziv, a sve vi­še se ba­ve ne­čim što ne bi tre­ba­lo da ih se ti­če?

 

Mo­žda za­to što oni ko­ji su to ra­di­li u pret­hod­nom pe­ri­o­du ni­su do­bro ra­di­li, sa­mo su br­lja­li. Glum­ci­ma je sva­šta serv­i­ra­no pod firm­om umet­no­sti. Po­ka­za­lo se da go­mi­la tih kva­zi­u­met­ni­ka ne ume da na­pra­vi po­zo­ri­šte, bu­de tu ne­kog re­zul­ta­ta u vi­du ne­ke pred­sta­ve, ali za nju ni­kog ni­je bi­lo bri­ga, ni­ko­ga se ni­je ti­ca­la.

 

Pre ma­nje od go­di­nu da­na ma­lo je ne­do­sta­ja­lo da pot­pu­no od­u­sta­neš od po­zo­ri­šta i vra­tiš se u Izra­el, oda­kle si se pret­hod­no vra­tio s od­mo­ra. Šta je pre­su­di­lo da ne dig­neš ru­ke od ži­vo­ta ov­de?

 

Stvar­no sam bio bli­zu da odem, na sa­moj ivi­ci. Ni­je vi­še ima­lo smi­sla ži­ve­ti u slo­bo­da­no­voj (ni­je pra­vo­pi­sna gre­ška, ma­lo po za­slu­zi, prim. aut.) Sr­bi­ji, u stva­ri, odav­no je to bi­lo pre­šlo u ma­zo­hi­zam, pa u iner­ci­ju i otu­pe­lost. Ja sam to ose­tio po­sle mog iz­le­ta u Izra­el. Po­sle smra­da u ko­ji sam bio za­tvo­ren oti­šao sam u jed­nu ma­lu, fe­no­me­nal­no or­ga­ni­zo­va­nu dr­ža­vu, s pu­no sun­ca, ko­ja je pra­po­stoj­bi­na mo­je je­vrej­ske li­ni­je, mo­ja maj­ka je Je­vrej­ka, i s te da­lji­ne sa­gle­dao gde smo to mi, gde sam ja. Shva­tio sam da će, ako još ne­ke go­di­ne ži­vo­ta po­sve­tim toj uza­lud­no­sti na­po­ra, moj ži­vot bi­ti pro­tra­ćen. Po­red sve že­lje da osta­nem uz dra­ge lju­de, shva­tio sam da mo­ram oti­ći da po­sle de­set go­di­na ži­vim i ne­ki dru­gi ži­vot za ko­ji ne zna­mo. Da osta­nem, pre­lo­mi­lo je to što sam još jed­nom po­ve­ro­vao da ima na­de i da se stva­ri ni­su pro­me­ni­le, oti­šao bih. Ali, sve­jed­no mi­slim da ću jed­nom pro­ba­ti taj en­glish spe­a­king world, ma­kar na go­di­nu da­na. Mi­slim da ne­ću bi­ti ba­žda­ren dok i to ne oku­sim. Moj san je da bu­dem ov­de, a da mo­gu da ura­dim i ne­što na­po­lju. Mo­ra­li bi to da oku­se svi hra­bri lju­di jer ovo pod­ne­blje ima ne­ve­ro­vat­nu ener­gi­ju i ide­je, ne­ko po­seb­no lu­di­lo. Va­žno je sa­mo da sa­da iz sve­ta ne po­sr­če­mo ono naj­go­re, po­što ka­ska­mo mi­li­on go­di­na. Na­dam se da ne­će­mo jer smo to­li­ko za­gu­lje­ni stra­ho­ta­ma ko­je su nam se de­si­le da smo is­pa­li iz ne­kih la­žnih ci­vi­li­za­cij­skih to­ko­va. Tre­ba sa­da iz ve­li­kog sve­ta uze­ti do­bre stva­ri, a ne la­žnu sub­kul­tu­ru i da, bre, ko­nač­no za­ko­ra­či­mo u taj šesti ok­to­bar! U ne­kim stva­ri­ma smo, ia­ko se peti de­sio, osta­li u četvrtom ok­to­bru!

 

Šta je te­bi Izra­el u ži­vo­tu? On je deo tvo­je „dvoj­ne pri­ro­de” ko­ja je pra­vo bla­go, ali s ob­zi­rom u ka­kvom smo okru­že­nju ži­ve­li, i u ka­kvom sve­tu živ­mo, mo­že bi­ti i te­ret.

 

O to­me mi je vr­lo te­ško da go­vo­rim. Na spe­ci­fi­čan na­čin ve­zan sam za Izra­el, vo­leo bih da sva­ke go­di­ne mo­gu ta­mo da odem ma­kar na tri da­na. Ne ra­di se tu o ne­kom tu­ri­stič­kom ili ver­skom fa­na­ti­zmu. Ima pu­no stva­ri zbog ko­jih sam na po­se­ban na­čin ve­zan za Izra­el, i to su vr­lo in­tim­ne stva­ri. Ne znam da li bih umeo le­po da go­vo­rim o to­me. Čud­no se, na pri­mer, ose­ćam što ove go­di­ne ne mo­gu da odem na tri da­na u taj pu­pak sve­ta. Ne­što me kao mag­net ta­mo vu­če i, bez pa­te­ti­ke, ne­ka­ko mi se či­ni da se ta­mo naj­bo­lje is­pri­čam s Bo­gom.

U tre­nut­ku ka­da ova „Sce­na” bu­de iza­šla, dru­ga tvo­ja „emo­tiv­na hi­ste­ri­ja”, zva­na Šek­spi­ro­va „Bu­ra” u re­ži­ji Slo­bo­da­na Un­kov­skog, u Bu­dvi, bi­će već uve­li­ko od­i­gra­na. Sa­da tra­ju pro­be. Ka­kav je bio su­sret s br­kom iz Ma­ke­do­ni­je?

 

Po­sle svih pri­ča ko­je sam čuo o nje­mu, i dve nje­go­ve pred­sta­ve ko­je sam vi­deo, sre­ćan sam što sam ga naj­zad sreo. Div­no je da­ne pro­vo­di­ti s njim, jer on je pra­vo po­zo­ri­šno bla­go, ve­li­ki umet­nik, u od­no­su pre­ma glum­ci­ma ne sa­mo re­di­telj ne­go i ro­di­telj, pe­da­gog i psi­ho­log, dru­gar, pri­ja­telj, ko­ji uvek bri­ne o glum­cu. Otvo­rio mi je mno­ga po­zo­ri­šna vra­ta. S ve­li­kim odu­še­vlje­njem, strep­njom i na­dom če­kam pre­mi­je­ru jer smo se raz­ma­šta­li na naj­div­ni­ji na­čin. Sa­da mi je ja­sno oda­kle ta sil­na na­klo­nost po­zo­ri­šnog sve­ta pre­ma nje­mu.

 

Od onog što si do sa­da ra­dio u po­zo­ri­štu, šta bi na­zvao svo­jom naj­ve­ćom bu­rom?

Sa Me­rom za me­ru bu­ra se za­i­sta uz­bur­ka­la i us­ko­vi­tla­la. To je do­mi­nan­tan pe­čat ko­jim je me­ni kre­nu­lo mno­go to­ga, onog što se vi­di i onog ne­vidlji­vog. Za sa­da je to naj­ja­ča bu­ra ko­ja u me­ni tra­je još od de­ve­te go­di­ne ka­da sam iz­me­đu No­vog Sa­da i po­zo­ri­šta s jed­ne stra­ne, i maj­ke ko­ja se se­li­la u Be­o­grad, iza­brao da osta­nem u po­zo­ri­štu.