Željko Jovanović – Isidora Minić

ELEK­TRA, DA­NAS I OV­DE

 

Ste­ri­ji­na na­gra­da za glu­mu, za ulo­gu Elek­tre u isto­i­me­noj dra­mi Da­ni­la Ki­ša

 

Ka­ko je do­šlo do du­go­roč­ni­je sa­rad­nje sa Cr­no­gor­skim na­rod­nim po­zo­ri­štem?

 

Sti­ca­jem okol­no­sti, još pre tri go­di­ne, po­zva­na sam u Cr­no­gor­sko na­rod­no po­zo­ri­šte, gde sam do sa­da od­i­gra­la ne­ko­li­ko pred­sta­va. Pr­vo sam igra­la glav­nu ulo­gu u Mon­te­ne­gri­nima. Po­tom je usle­di­lo ne­ko­li­ko pred­sta­va gde je, zbog jed­ne od njih, me­ni bi­lo po­ma­lo ne­pri­jat­no. Na­i­me, pet­na­e­stak da­na pred pre­mi­je­ru Oblo­mo­va, po­zva­li su me da usko­čim u pred­sta­vu za­to što se jed­na mla­da ko­le­gi­ni­ca, ko­ja je tre­ba­lo da tu igra ulo­gu, ni­je sna­šla. Reč je o ve­li­kom tek­stu, ve­li­koj ulo­zi, za­tim, part­ner je bio Pre­drag Ej­dus, tu je i re­di­telj Egon Sa­vin. Nju je sve to ma­lo zbu­ni­lo i upla­ši­lo, i ni­je mo­gla da pru­ži sve od se­be. Ona je ka­sni­je od­u­sta­la i od al­ter­na­ci­je. Me­ni je zbog to­ga bi­lo žao, ma­da znam da sva­ko ima ne­ki svoj put i na­čin, pa ta­ko i ona, i vi­dim da sam bi­la u pra­vu jer to nju ni­je po­ko­le­ba­lo. Mo­ja sle­de­ća ulo­ga u CNP bi­la je u pred­sta­vi Don Žu­an se vra­ća iz ra­ta ko­ju sam ra­di­la sa Rad­mi­lom Voj­vo­dić.

 

U toj pred­sta­vi, sa ne­ko­li­ko dru­gih glu­mi­ca, igra­te „pro­tiv” jed­nog glum­ca. Moj uti­sak je da ste ga go­to­vo „pro­gu­ta­le”?

 

Rad­mi­la Voj­vo­dić ni­je že­le­la da že­ne do­mi­ni­ra­ju u toj pred­sta­vi već da po­ka­že ko­li­ko je Don Žu­an ja­dan, slab, iz­ma­ni­pu­li­san i iz­lo­mljen okol­no­sti­ma, ra­tom. Da po­ka­že ko­li­ko su že­ne hlad­ne i ka­ko mo­gu da uni­šte mu­škar­ca. Na­rav­no da je že­le­la da on na kra­ju ipak bu­de he­roj, ali, oči­gled­no,  tu se ne­gde ne­sve­sno ote­la ta žen­ska li­ni­ja. Ta­ko da je na kra­ju do­šlo do ne­če­ga dru­gog. Glu­mač­ki, mi smo be­sne, ja­ko raz­dra­žlji­ve, ima­mo po­tre­bu da ga ras­trg­ne­mo, dok je od Ba­ne­ta Po­po­vi­ća, ko­ji igra Don Žu­a­na, tra­že­no da bu­de sve­den, mi­ran, i u ne­kim svo­jim mi­sli­ma. Ta­kva je bi­la po­stav­ka. I  zbog to­ga sa­mo iz­gle­da su glu­mi­ce „po­je­le” glum­ca. Ali mi­slim da je te­ško „po­je­sti” Ba­ne­ta Po­po­vi­ća.

 

Uto­li­ko je bio i ne­ve­ro­va­tni­ji taj obrt, bu­du­ći da Ba­ne Po­po­vić po­se­du­je ne­sum­nji­vu scen­sku po­jav­nost ko­ja je če­sto do­volj­na sa­ma po se­bi.

 

Ba­ne­tu Po­po­vi­ću se i svi­de­la ta­kva ulo­ga, on ju je i sam že­leo. On je do sa­da stal­no igrao ne­ke he­ro­je, opa­sne ti­po­ve, ju­na­ke, ve­li­ke lju­de, što on svo­jom po­jav­no­šću mo­že la­ko da iz­ne­se, dok je ovaj put do­bio pri­li­ku da igra ne­što dru­ga­či­je. Ma­kar bi­lo ta­ko dra­stič­no i ma­kar u to­me ne bio onakav ka­kav je­ste. Lič­no, ce­nim ta­kav po­tez glum­ca. Vo­lim i po­štu­jem ka­da glumci že­le da se opro­ba­ju u ne­če­mu dru­ga­či­jem od ono­ga što su već sa­vla­da­li. Da pre­po­zna­ju do­kle su sti­gli u raz­vo­ju svo­je ka­ri­je­re. Tre­ba ima­ti hra­bro­sti i pro­ba­ti ne­što no­vo, dru­ga­či­je, bi­lo po ko­ju ce­nu. Ia­ko ne mi­slim da je moj ko­le­ga pla­tio nešto.

 

U pred­sta­vi „Elek­tra”, ko­ja za još jed­na ko­rak po­me­ra Ki­šo­vo od­stu­pa­nje od an­tič­kog ori­gi­na­la, vi igra­te glav­nu ulo­gu, i to u scen­skom okru­že­nju ko­je je isto kao u pred­sta­vi „Don Žu­an”. Do ko­je me­re je ta či­nje­ni­ca uti­ca­la na tu­ma­če­nje?

 

Elek­tra je ra­đe­na kao deo trip­ti­ha re­a­li­zo­va­nog u Cr­no­gor­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu, i ma­da je reč o istom „okru­že­nju”, ipak su to tri raz­li­či­ta ko­ma­da i tri raz­li­či­ta re­di­te­lja. Sva­ka pred­sta­ve mo­že da se igra za­seb­no, i to se vi­de­lo i na Po­zor­ju. Ia­ko se to mo­že re­ći za sve tri pred­sta­ve, ka­da je o Elek­tri reč, na­ma se či­ni­lo da ona mo­ra da ima ne­ke do­dir­ne tač­ke s ovim vre­me­nom. Taj ko­mad je te­mat­ski do­sta bli­zak na­šem vre­me­nu, ko­me ni­je stra­na ni osve­ta i sve što ona mo­že da pod­ra­zu­me­va. Mi­slim da je zbog to­ga Egon Sa­vin hteo da ove­ko­ve­či da­na­šnje vre­me u toj pred­sta­vi, i da, kao što je Kiš ne­gde pred­lo­žio, rad­nju sme­sti u Cr­nu Go­ru. Ta te­ma je nji­hov pro­blem, mo­žda vi­še ne­go u Sr­bi­ji. Ma­da svi na ovim pro­sto­ri­ma ži­vi­mo u vre­me ko­je je bi­lo pu­no ra­to­va, sa­te­li­ta, avi­o­na, i če­ga sve ne, i zbog to­ga je ta pred­sta­va da­nas na­ša i o na­ma. Ni­sam, na­rav­no, ima­la ni­šta pro­tiv ta­kvog sta­va, s tim što je ov­de reč i o an­tič­kom ko­ma­du ko­ji je tre­ba­lo ura­di­ti ta­ko da se ti­če i nas, da te ju­na­ke uči­ni­mo mo­gu­ćim da­nas i ov­de. Da pu­bli­ka ne­ma uti­sak da gle­da ne­ku baj­ku iz pro­šlih vre­me­na već da od­mah shva­ti da je reč o na­ma, da uver­lji­vo go­vo­ri o na­šim po­ri­vi­ma i ose­ća­nji­ma, ma ko­li­ko mrač­na bi­la.

 

Mo­že li se uver­lji­vost kao cilj  do­vo­di­ti u ve­zu sa že­ljom da ti ju­na­ci bu­du ži­vi?

 

Da, ali smo baš u tom seg­men­tu ima­li do­sta pro­ble­ma. Ka­da rad­nje, kret­nje i to što li­ko­vi ka­žu sve­de­te na ko­lo­kvi­jal­ni go­vor, to on­da de­lu­je do­sta jed­no­stav­no, obič­no, bez zna­ča­ja. Opet, ka­da une­se­te ve­li­ku emo­ci­ju, on­da vas tekst te­ra na pa­te­ti­ku, na ne­ka­kvo glu­mlje­nje tra­ge­di­je. Sve­sna tih pro­ble­ma, že­le­la sam ba­rem da po­ku­šam da ulo­gu od­i­gram ne­što dru­ga­či­je. Zbog to­ga sam ma­lo­čas ona­ko go­vo­ri­la o Ba­ne­tu Po­po­vi­ću, raz­u­me­la sam tu kon­kret­nu glu­mač­ku že­lju jer je i mo­ja ta­kva. I sa­da mo­gu da ka­žem da sam se do­sta mu­či­la, ali ve­ru­jem da smo po­sti­gli da pu­bli­ka mo­že da pre­po­zna i vi­di raz­li­ku.

 

Da li ste la­ko pri­hva­ti­li taj ugao po­sma­tra­nja gde su Elek­tra i nje­no ne­po­sred­no or­kru­že­nje po­put ta­ko­zva­ne dum ge­ne­ra­ci­je, de­ca ko­lo­dvo­ra zoo?

 

Ja se na­dam da smo mi i na­šom unu­tra­šnjom, glu­mač­kom rad­njom po­sti­gli to da su ti li­ko­vi mo­gu­ći i u da­na­šnje vre­me.

 

Ni­sam vas to pi­tao za­to što mi­slim da je reč o lo­šem re­še­nju u ko­me se vi ni­ste sna­šli, na­pro­tiv.

 

Me­ni se to re­še­nje ja­ko do­pa­lo. Ne­ke stva­ri pre­po­zna­jem, ne smem da ka­žem kod se­be, ali pre­po­zna­jem ih kod dru­gih. Čo­vek se la­ko okre­ne al­ko­ho­lu ka­da ima ne­ki pro­blem. Svi zna­mo da su mno­gi to­kom ra­ta uzi­ma­li ben­se­di­ne. Ja sam, pak, svo to vre­me pi­la pi­vo. To su ne­ke lo­gič­ne stva­ri u tim si­tu­a­ci­ja­ma, i me­ni je bi­lo neo­bič­no dra­go ka­da mi je re­di­telj su­ge­ri­sao da Elek­tra sve vre­me pi­je pi­vo. Ob­ra­do­va­lo me je to re­še­nje. Ja ni­sam že­le­la da ona bu­de pi­ja­na, već da bu­de mo­žda umor­na. Do­pa­la mi se i ta ide­ja sce­no­gra­fi­je, taj za­tvo­re­ni kla­u­stro­fo­bič­ni pro­stor.

Ma­da ne­ma di­rekt­ne ve­ze, sce­no­gra­fi­ja za te tri pred­sta­ve pod­se­ća na sce­no­gra­fi­ju iz „Gor­skog vi­jen­ca”, kao da vu­če li­ni­ju istog pla­na?

 

To što smo po­mi­nja­li, taj sa­vre­me­ni kon­cept an­tič­ke dra­me, je­ste ne­gde li­ni­ja uprav­ni­ka Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta, go­spo­di­na Mi­ću­no­vi­ća. On je uprav­nik ko­ji ima pri­li­ku da vo­di jed­nu li­ni­ju ona­ko ka­ko sam že­li i mo­ram pri­zna­ti da mi se to svi­đa. Pro­sto, po­štu­jem ta­kvu ide­ju kao što je po­štu­ju i re­di­te­lji ko­ji se on­da, u okvi­ru ta­kve ide­je, iz­ra­ža­va­ju naj­bo­lje što mo­gu. Sce­no­gra­fi­ju je ra­di­la Ma­ri­na Hel­man i ne ve­ru­jem da je ona vi­de­la išta od ono­ga što je Mi­ću­no­vić ra­dio, to je bi­la nje­na vi­zi­ja. Oči­gled­no je ovo vre­me ta­kvo da naš pro­stor od­mah aso­ci­ra na grob­ni­cu, na za­tvor, na ne­što za­tvo­re­no. Oči­gled­no da je to na­še vre­me, da je ceo vek ko­ji je iza nas, obe­le­žen tom za­tvo­re­no­šću, hlad­nim pro­sto­rom, grob­ni­ca­ma. Ja se na­dam da će­mo sa­da po­če­ti da igra­mo na na­kim li­va­da­ma i po­lji­ma, u neo­gra­ni­če­nom pro­sto­ru.

 

Da li se va­ša že­lja za li­va­da­ma od­no­si na to šta bi tre­ba­lo igra­ti ili ka­ko igra­ti?

 

Vi­še se od­no­si na to šta bi tre­ba­lo igra­ti. Ja sam ima­la tu sre­ću da sam za ovo vre­me igra­la kla­si­ke, igra­la ulo­ge ko­je bi sva­ki glu­mac po­že­leo. Po­sled­njih par go­di­na ko­je sam pro­ve­la ra­de­ći u Cr­noj Go­ri, ta­ko­đe je bio taj slu­čaj. Ali vi­dim da se da­nas u Be­o­gra­du ret­ko mo­že vi­de­ti kla­si­čan ko­mad. Ne ka­žem da tre­ba igra­ti sa­mo kla­si­ku. Ali, ov­de je na­pra­vlje­no mo­re ne­kih ma­lih, ne mi­slim pri tom na to što u pred­sta­va­ma igra dvo­je-tro­je lju­di, ne­go za­i­sta ma­lih pred­sta­va po svo­joj mo­ći, ko­je su lo­kal­ne, tre­nut­ne. Iz go­di­ne u go­di­nu ja­vlja se sve vi­še ma­lih pred­sta­va, pred­sta­va ma­le vred­no­sti, on­da se sle­de­će go­di­ne po­ja­vlju­ju još ma­nje, i ta­ko mi tra­je­mo od se­zo­ne do se­zo­ne. Mo­žda je za­i­sta reč o to­me da se mo­ra­ju ra­di­ti sa­mo naj­i­spla­ti­vi­je pred­sta­ve ko­je pu­bli­ka ra­do gle­da jer do­la­zi da vi­di šta im se da­nas de­si­lo na pi­ja­ci, da se pre­po­zna i ka­že: „vi­di, ba­ki, ovo sam ja”. Dru­go, ta­kve pred­sta­ve br­zo uči­ne ne­ak­tu­el­nim no­vi po­li­tič­ki do­ga­đa­ji i on­da se ju­ri da­lje. On­da nam svi­ma po­la­ko bi­va mu­ka. Mi­slim da su sve te stva­ri o ko­ji­ma one go­vo­re već ra­đe­ne kod Šek­spi­ra, u ne­koj an­tič­koj dra­mi. Sto­ga je me­ni iza­zov­ni­je da se uhva­tim u ko­štac s tim ko­ma­di­ma i da po­ku­šam da ih od­i­gram ta­ko kao da je reč, a je­ste, i o na­ma da­nas, ne­go da igram lo­kal­ne stva­ri, po­put onog: „ne­mam kin­tu, imam kin­tu, šta smo je­li za ru­čak, hle­ba i dže­ma”. Mi­slim da su čak, i kao ta­kvi, ti pro­b­le­mi ob­u­hva­će­ni u pra­vim po­zo­ri­šnim dra­ma­ma i to ve­o­ma dav­no.

 

Po­ku­ša­ću da bu­dem iro­ni­čan, pred­la­že­te li vi to da se ne pi­šu no­vi ko­ma­di?

Ne! Mla­di lju­di ko­ji ne­što stva­ra­ju, po pri­ro­di svo­je do­bi su ne­str­plji­vi i br­zo­ple­ti, ne mo­gu da sa­če­ka­ju da ide­ja sa­zri, ne shva­ta­ju da ni­je do­volj­no ima­ti ne­ku pri­či­cu po prin­ci­pu „vau, ovo je su­per!” Tre­ba zna­ti na­pi­sa­ti re­če­ni­cu, is­po­što­va­ti ne­ke za­ko­ni­to­sti dra­me, ma­kar one osnov­ne, tre­ba sve raz­ra­di­ti. Ne sa­sto­ji se sa­vre­me­na dra­ma sa­mo od fa­zo­na i što­so­va. Dra­ma mo­ra da ima ta­kvu re­če­ni­cu ko­ju glu­mac mo­že da iz­go­vo­ri i ko­ja ga oba­ve­zu­je. To sku­plja­nje fa­zo­na s pi­ja­ce tre­ba da bu­de šlag na za­vr­še­noj tor­ti.

 

Ka­ko se vi od­no­si­te pre­ma ta­ko­zva­nom spo­ru na re­la­ci­ji glum­ci re­di­te­lji, s ob­zi­rom da ovi dru­gi ima­ju ve­li­ke ho­no­ra­re?

 

Mo­žda ne vo­lim što je re­di­telj­ska sla­va ve­ća od glu­mač­ke jer je ona is­for­si­ra­na. Pu­bli­ka do­la­zi u po­zo­ri­šte i gle­da fil­mo­ve, pre sve­ga,  zbog glu­ma­ca. Što se nov­ca ti­če, zna­či ma­te­ri­jal­nog vred­no­va­nja ono­ga što svi mi za­jed­no ra­di­mo, re­di­te­lji su se iz­bo­ri­li za to da bu­du po­što­va­ni i sva­ka im čast zbog to­ga. Mi, glum­ci, pri­sta­je­mo da ide­mo is­pod ni­voa i uvek po­sto­ji ne­ko ko će ra­di­ti ma­kar šta za ma­li no­vac. Ni­smo slo­žni i ni­ko nam ni­je kriv.

 

Da li vas se ti­ču naj­av­lje­ne pro­me­ne u po­zo­ri­štu?

 

Ti­ču me se jer sam stal­ni član Ate­ljea 212, ali znam da će mi u ži­vo­tu bi­ti ona­ko ka­ko za­slu­žim. Ono što mi se ne svi­đa u ve­zi s na­ja­vlje­nim pro­me­na, ma­da go­vo­rim sa­mo na osno­vu ono­ga što sam ču­la, je­ste to što se ne po­javlju­ju ne­ki lju­di ko­ji su ma­lo du­že u po­zo­ri­štu. Da se oni ma­lo vi­še pi­ta­ju. Za ta­kve pro­me­ne je bit­no is­ku­stvo i u po­slu i u onom sek­to­ru ko­ji se ti­če nov­ca. Jer, oni su za sve ove go­di­ne to­li­ko to­ga pre­gu­ra­li pre­ko gla­ve da zna­ju ne sa­mo ka­ko se ra­di na sce­ni već i mi­mo nje. Dru­go, ne­ki su ra­di­li i kod nas i u ino­stran­stvu. Oni ko­ji do­no­se za­ko­ne ne mo­gu, po mom mi­šlje­nju, mno­go da se osla­nja­ju na mla­de lju­de bez is­ku­stva. Kao što se ne mo­že­mo osla­nja­ti na za­ko­ne o po­zo­ri­štu dru­gih ze­ma­lja. Mi smo u Sr­bi­ji.

 

Ko su ti lju­di ko­je bi­ste vo­le­li da vi­di­te u eki­pi?

 

Re­ci­mo, Pre­drag Ej­dus, ko­ji je pro­la­zio kroz ra­zne fa­ze, mo­žda Vo­ja Bra­jo­vić, za­što ne pi­ta­ti Ža­gu Mi­ću­no­vi­ća, Sve­to­za­ra Cvet­ko­vi­ća ko­ji ja­ko do­bro vo­di Ate­lje 212, i odr­ža­va ga upr­kos ve­li­koj kri­zi, mo­žda ne­ko­ga ko je imao ide­ju Kul­ta ili Zve­zdara te­a­tra. Znam sa­mo da sam, u vre­me ka­da sam ra­di­la u Kul­tu, do­bi­ja­la do­bre honorare ia­ko se uop­šte ni­sam raz­u­me­va­la u de­o­be, pro­cen­te i slič­no. Za­što, da­lje, ne kon­sul­to­va­ti Slo­ve­ni­ju i nji­ho­ve me­to­de ure­đe­nja po­zo­ri­šta, ili na­ma bli­ske ze­mlje, a ne En­gle­sku ili Fran­cu­sku. Ja ne­ću re­a­go­va­ti ni­ka­ko u vre­me ka­da Za­kon bu­de do­net, ali znam da će, ako ne­ko­me odu­zmeš i to ma­lo što ima, rak­ci­ja bi­ti bur­na.

 

Po­me­ni­mo na kra­ju i Ste­ri­ji­no po­zor­je. Ka­ko ste do­ži­ve­li ovo­go­di­šnji fe­sti­val?

 

Bi­la sam pri­lič­no iz­ne­na­đe­na ovo­go­di­šnjim fe­sti­va­lom. Ra­ni­je, a to je bi­lo pre sa­mo ne­ku go­di­nu, ka­da je, ka­žu, bi­lo lo­ši­je ne­go ika­da, vu­kli su nas za ru­ka­ve, da­va­li smo go­mi­le in­ter­vjua. Sa­da smo se ose­ća­li kao da smo na ne­kom obič­nom go­sto­va­nju. Ni tra­ga od sve­čar­ske at­mos­fe­re, od fe­sti­val­skog ča­ra. Ne pa­da mi na pa­met da ne­ko­ga kri­ti­ku­jem, sa­mo ho­ću da ka­žem da mi je žao što je sve is­pa­lo ta­ko. Ka­da sam pr­vi put bi­la na Ste­ri­ji­nom po­zor­ju, bi­la sam odu­še­vlje­na što u na­šoj ze­mlji po­sto­ji je­dan bi­tan po­zo­ri­šni fe­sti­val. Vi­de­la sam sta­ri­je ko­le­ge ka­ko se pri­pre­ma­ju iza sce­ne, ka­ko i oni ko­ji sve zna­ju go­vo­re br­za­li­ce i ima­ju ne­ku tre­mu. Ta­da sam i ja „re­ši­la” da imam tre­mu. I ove go­di­ne sam ima­la tre­mu, bi­la sam uz­bu­đe­na ali je sve to spla­snu­lo ka­da je pred­sta­va bi­la go­to­va. Ma­lo mi je bi­lo tu­žno.