Feliks Pašić – Nebojša Glogovac

KAO JE­DAN MUN­GOS

 

Ste­ri­ji­na na­gra­da za glu­mu, za ulo­gu Si­me­o­na Nja­ga u dra­ma­ti­za­ci­ji Pe­ki­će­vog „Zlat­nog ru­na”

 

Je­si li či­tao „Zlat­no ru­no”?

 

Deo, ne sve. Ni­sam uspeo ce­lo da iš­či­tam. Da li zbog br­zi­ne ži­vo­ta ili ne znam već zbog če­ga, ni­sam uspeo da či­ta­nje pri­ve­dem kra­ju. Pro­či­tao sam pr­ve tri knji­ge. Uža­sno gu­sto tki­vo. Tra­ži, pro­sto, po­sve­će­nost od ne­ko­li­ko me­se­ci. A ja vi­še ni­sam imao vre­me­na, ili ni­sam imao kon­cen­tra­ci­je.

 

Ko­li­ko ima knji­ga „Zlat­nog ru­na”?

 

Se­dam. Znam to od­lič­no. Valj­da me je baš svest o to­me šta me još če­ka i ole­nji­la. Ni­sam is­te­rao do kra­ja.

 

Je­si li tre­ću knji­gu, iz ko­je je pri­ča, či­tao ne­što te­melj­ni­je?

 

Dav­no sam je či­tao, pre ne­kih de­set go­di­na. Ma­te­ri­ja mi je, da­kle, bi­la po­zna­ta.

 

Pret­po­sta­vljam da sva­ki glu­mac, pre ne­go što poč­ne da spre­ma ulo­gu, po­sta­vlja se­bi jed­no­stav­no pi­ta­nje: ko je taj čo­vek? Ko je Si­me­on Nja­go?

 

Ja sam ga ne­gde sâm se­bi opi­sao kao mun­go­sa, kao jed­nu ži­vo­ti­nju, za­to što je iz­u­zet­no in­stink­ti­van, ja­ko do­bro ose­ća si­tu­a­ci­ju, i sve ra­di na osno­vu tog gur­bet­skog kli­ke­ra ko­ji je vre­me­nom raz­vio i tog cin­car­skog što no­si u se­bi. Nje­go­va ču­la su non-stop otvo­re­na. Akro­bat­ska in­te­li­gen­ci­ja mu po­ma­že da se va­di ako je u opa­sno­sti ili da na­pra­vi ne­ki ćar, ako je to mo­gu­će. S jed­ne stra­ne jak in­stinkt, že­lja za odr­ža­njem, a s dru­ge stra­ne uz­vi­še­ni duh ko­ji te­ži da se usa­vr­ši, da dâ naj­bo­lje, da do­đe do ne­kog svog naj­lep­šeg ob­lič­ja, da na­pra­vi to svo­je re­mek-de­lo, da do­tak­ne umet­nost.

Si­me­on Nja­go, je li on stvar­no umet­nik ili, mo­žda, fo­li­rant?

 

Ja sam ose­tio nje­go­vu že­lju da to za­i­sta bu­de, da na­pra­vi vr­hun­sko de­lo. Ta­ko sam ga i gra­dio: kao ne­ko­ga ko se tru­dio da na­pre­du­je u okvi­ru po­lu­pri­li­ka ko­je je do ta­da do­bi­jao, šmin­ka­ju­ći ne­ke Ci­ga­ne ili go­spo­đe ne­za­do­volj­ne sta­njem svo­jih dra­ži. Fo­li­rant je u tom smi­slu što je uli­čar. Ali je umet­nik ži­vlje­nja. Ja to ja­ko ce­nim.

 

U kom smi­slu uli­čar?

 

U da­na­šnjem žar­go­nu bi se re­klo uli­čar. On se po­tu­ca od ne­mi­la do ne­dra­ga, ide po ce­lom tom gur­be­tu tur­skom, u ri­ta­ma, ni­ka­kav, ja­dan, dro­gi­ran, u kri­zi, ra­di pa ne ra­di… Taj ne­ki uti­sak o nje­mu imam. Sa dna ži­vo­ta, iz mu­lja on va­di uzor­ke i od njih se tru­di da u svo­joj gla­vi na­pra­vi kon­struk­ci­ju.

 

Nja­go je Cin­ca­rin. Ko­li­ko si znao o Cin­ca­ri­ma?

 

Po­ne­što: da su do­bri tr­gov­ci, da su in­te­li­gent­ni, br­zi, ve­šti u tran­sak­ci­ja­ma.

Na osno­vu če­ga gra­diš je­dan ta­kav lik?

 

Na osno­vu ono­ga što go­vo­ri i ono­ga što ra­di. Ne­što svo­jom in­tu­i­ci­jom. Sva­ki čo­vek ima ne­ko sa­zvuč­je ko­jim go­vo­ri, sva­ka reč ima svo­ju bi­o­gra­fi­ju. Na osno­vu to­ga šta iz­go­va­ra mo­že se utvr­di­ti ka­ko mi­sli.

 

Dok spre­maš ne­ku ulo­gu, ne do­đe li ti u pa­met ka­kav kon­kre­tan lik?

 

Ret­ko kad. Imam ne­kad mu­stru od­re­đe­nog čo­ve­ka ili ne­ki de­talj nje­gov ko­ji mi do­bro do­đe. Vi­še su li­ko­vi ko­la­ži ne­ko­li­ko li­ko­va ne­go što se osla­nja­ju na je­dan, kon­kre­tan.

 

Gde si „tra­žio” Nja­ga?

 

Sti­ca­jem okol­no­sti u ži­vo­tu sam upo­znao ne­ko­li­ko ti­po­va sa uli­ce, ra­znih fa­ca sa dna. Ali, Nja­go ni­je oslo­njen ni na jed­nog od njih. Oslo­njen je na spe­ci­fič­nu in­to­na­ci­ju, na jed­nu vr­stu pre­fri­ga­no­sti, sna­la­že­nja.

 

Obič­no glum­ce pi­ta­ju: ka­kve ve­ze ima­ju sa li­kom ko­ji igra­ju? Šta ti imaš od Nja­ga, ako imaš?

 

Od Nja­ga imam tu če­žnju da se do­stig­ne ne­što, da se do­tak­ne to ne­što go­re. Po­sle ne­ko­li­ko go­di­na ba­vlje­nja ovim po­slom shva­tio sam da me ne­što dr­ži, ne­što ne­de­fi­ni­sa­no, mo­žda froj­dov­ski, pod­sve­sna po­tre­ba za di­vlje­njem. U se­bi to vi­dim kao po­tre­bu da ura­dim ne­što le­po i ve­li­ko. Eto, to nam je za­jed­nič­ko.

 

Ka­kav je Nja­go glu­mac?

 

Mi­slim da je sja­jan. Ima ži­vac koc­ka­ra, ima do­bar ži­vac koc­ka­ra ko­ji ume da igra, ko­ji ume da po­ve­ća­va ili sma­nju­je ulog. Oči­gled­no je pot­pu­no do­mi­nan­tan u igri ne­ra­va ko­ju igra sa dok­to­rom. I uspe­va na kra­ju da ra­šni­ra sve te nje­go­ve ste­ge, sve to što dok­tor glu­mi kao fi­no­ću, iza če­ga se, u stva­ri, kri­je. Uspe­va da do­đe do dok­to­ra kao čo­ve­ka. A bez te pri­rod­ne glu­me, glu­me op­stan­ka, Nja­go ne bi bio to što je­ste.

 

Da li u toj igri gu­bi ili do­bi­ja?

 

U pred­sta­vi na­iz­gled gu­bi: ubi­ju ga na kra­ju. Ali, se­bi sam ja u gla­vi re­kao da on do­bi­ja mno­go vi­še, jer uspe­va da ostva­ri svo­je de­lo i da do­tak­ne to što je že­leo. A ce­na je kao Ika­ro­va, ista: su­vi­še se pri­bli­žio Sun­cu i ono mu je is­pr­ži­lo kri­la. Po­sle to­ga sle­di pad.

 

To je ulo­ga sa mno­go re­či ko­je, pret­po­sta­vljam, mo­gu da bu­du i te­ret glum­cu…

 

Da, on ima tu vr­stu lo­go­re­je. Iza­zva­na je do­ne­kle ko­ri­šće­njem opi­ju­ma i kri­zom u ko­joj se tre­nut­no na­la­zi, a s dru­ge stra­ne, brz je tip. Br­za mu je he­mi­ja, br­zo ra­di i br­zo mi­sli. Go­mi­la re­či. Ali je pra­vo za­do­volj­stvao – ne bih vo­leo da zvu­či kao fra­za – stvar­no je za­do­volj­stvo go­vo­ri­ti pa­me­tan, in­te­li­gen­tan tekst, na­rav­no uko­li­ko ti je Bog dao da mo­žeš da ga raz­u­meš. Ose­ćaš se ži­vim čo­ve­kom, i vred­nim čo­ve­kom, i ko­ri­snim čo­ve­kom, čo­ve­kom či­ja mi­sao do­vo­di do na­pret­ka si­tu­a­ci­je, a sa­mu igru do vr­hun­ca. Tekst pre­pun zna­če­nja. Bu­kval­no sva­ka reč ima bi­o­gra­fi­ju. Ka­da ga dok­tor pi­ta u jed­nom tre­nut­ku „Ko vam je to re­kao?”, on ka­že: „Pa, otac. Ko bi o si­nu mo­gao ta­ko da mi­sli?” Ko bi o si­nu mo­gao ta­ko da mi­sli, ne­go otac. To je, či­ni se u pr­vom tre­nut­ku, jed­na ba­nal­na fo­ra, obič­na du­ho­vi­tost. Ali, već u sle­de­ćem tre­nut­ku shva­taš da je to otrov­na stre­la. Po­što je dok­to­ra ma­lo raz­ga­lio, po­mu­tio mu mi­sao, on ule­će u me­đu­pro­stor i kre­će ra raz­bi­ja ste­ge iza ko­jih se ovaj kri­je. Uža­sna ma­ni­pu­la­ci­ja mi­šlju i in­te­li­gen­ci­jom.

 

Ali, i Nja­go je žr­tva ma­ni­pu­la­ci­je.

 

To je, pro­sto, je­dan ba­nal­ni re­do­sled do­ga­đa­ja. Uhva­ti­li su čo­ve­ka, na'va­ta­li ga ne­gde u gur­be­tu, uba­ci­li u ša­tor i re­kli mu: Sad će da do­đe dok­tor Kaj­su­ni­za­de da ti ka­že ne­ko­li­ko re­či. Ovaj mu je na kra­ju re­kao: Ubi­će­mo te ako ovo ne ura­diš. Ma­ni­pu­la­ci­ja po­sto­ji, i vr­lo je pre­ci­zno, po­li­tič­ko-ma­fi­ja­ški, upo­tre­blje­na. Ku­po­vi­na du­še. Si­me­on Nja­go ima du­hov­nu slo­bo­du, slo­bo­du du­ha, mo­že da ra­di i ka­že šta ho­će, i du­bo­ko ve­ru­je u to, ide i u ono­stra­no, ide u ma­gi­ju, u ba­ja­nje, u sve sfe­re sve­sti ko­je je sti­gao da upo­zna. Dok se Kaj­su­ni­za­de ko­ri­sti svim per­fid­nim sred­sta­vi­ma po­li­ti­ke ka­kva je i ova oko nas: po­što is­ko­ri­sti umet­ni­ka, ona ga od­ba­ci.

Pred­sta­vu ste igra­li već se­dam­de­se­tak pu­ta. Je­si li raz­go­va­rao sa gle­da­o­ci­ma?

Ka­ko da ne. Od tih se­dam­de­se­tak pred­sta­va, pet­na­est je bi­lo u Be­o­gra­du, osta­le u unu­tra­šnjo­sti Sr­bi­je. Ne­gde su lju­di do­ži­ve­li šok sa­mim tim što im je po­zo­ri­šte do­šlo. Bi­li smo u ne­kim me­sti­ma u ko­ji­ma pred­sta­ve ni­su go­sto­va­le go­di­na­ma. Ili su im do­la­zi­le la­ke ko­me­di­je u ko­ji­ma su uži­va­li za jed­no ve­če, kao kad gle­da­ju te­le­vi­zi­ju.

 

Ka­ko su pri­ma­li „Zlat­no ru­no”?

 

Go­vo­ri­li su da im je pred­sta­va br­zo pro­šla, ali da ne­ke in­form­a­ci­je ni­su uspe­li da uhva­te. Bli­ska im je Nja­go­va pri­ča, i na nje­go­vu stra­nu uglav­nom sta­ju. I uglav­nom je pi­ta­nje: je li on uspeo ili ni­je? Re­ak­ci­je su pot­pu­no raz­li­či­te u preč­ni­ku od sto ki­lo­me­ta­ra. U Kru­šev­cu, na pri­mer, ne­po­gre­ši­vo ot­kri­va­ju onu otrov­nu re­pli­ku o ko­joj sam ma­lo­čas go­vo­rio. U Uži­cu, opet, vi­še re­a­gu­ju na du­ho­vi­tost, oni vi­še vo­le tu in­te­li­gent­nu kli­ke­ra­šku fo­ru ko­ja iz­le­ti na tre­nu­tak… Pri­ča ima ne­ko­li­ko ni­voa, i sva­ko mo­že na­ći, kao u ne­koj vi­deo igri­ci, za­ni­mlji­vu va­ri­jan­tu za se­be. Da li je Nja­go dok­to­ra sa­mo ver­bal­no pre­šao, ili je pro­dao du­šu đa­vo­lu, ili je do­ta­kao ne­bo, to sva­ko za se­be od­lu­či. I to je vred­no u pred­sta­vi.

 

Gle­dao sam pred­sta­vu tri pu­ta. Imam uti­sak da je ona za glum­ca po­ve­lik fi­zič­ki na­por. I to se vi­di.

 

Je­ste, je­ste… Me­rio sam se jed­nom: iz­gu­bio sam ki­lo-ki­lo i po po­sle pred­sta­ve. Jed­nom sam se sa­mo me­rio, ali znam da mi tre­ba sat, sat i po da se vra­tim u norm­a­lu.

 

Či­ni se da je po­se­ban na­por bio u No­vom Sa­du, na Ste­ri­ji­nom po­zor­ju.

 

Ne, pred­sta­va je bi­la uža­sno tač­na, sa pu­nim an­ga­žma­nom, ali ni­je išla pre­ko to­ga.

 

Is­pa­da ta­ko: kad je Nja­go­vo de­lo po­sta­lo ne­po­treb­no, po­stao je ne­po­tre­ban i on sâm?

 

Pa, ta­ko je od­u­vek. Ka­da umet­nik stvo­ri de­lo, nje­ga vi­še ne­ma. Umet­nik se po­ni­šta­va.

 

Je li ta­ko i u glu­mi?

 

U sve­mu je ta­ko. Ta­ko je, ako ho­će­te, u pra­vlje­nju sto­li­ce ili u igra­nju bi­li­ja­ra: ka­da vi­še ne mi­sliš na se­be, ka­da si pot­pu­no usme­ren na de­lo.