Branka Krilović – Ljiljana Dragović

NE­MA PRED­STA­VE BEZ KO­STI­MO­GRA­FA

 

Ste­ri­ji­na na­gra­da za ko­stim u pred­sta­viJe­go­rov put”, au­to­ra i re­di­te­lja Vi­de Og­nje­no­vić

 

Ste­ri­ji­na na­gra­da se vi­so­ko ko­ti­ra  u bi­o­gra­fi­ji po­zo­ri­šnog stva­ra­o­ca. Da li je to au­to­ma­ti­zam ili je nagrada za­i­sta sa­ču­va­la re­pu­ta­ci­ju? Po­red osta­log, ma­nja je ze­mlja, ma­nja je kon­ku­ren­ci­ja, sma­nje­no je i po­lje umet­nič­kog dej­stva?

 

Tač­no je da se Ste­ri­ji­na na­gra­da, od ne­kog vre­me­na, zbog mno­gih okol­no­sti, do­de­lju­je u znat­no sma­nje­nom kon­ku­rent­skom po­lju ide­ja, ne­ma slo­ve­nač­kih, hr­vat­skih... au­to­ra ko­ji su, go­di­na­ma, po ne­ki­ma i ne­pra­ved­no, bi­li vi­so­ko bo­do­va­ni.Tu či­nje­ni­cu do­ži­vlja­vam po­ma­lo muč­no. Ne­ka­da mi je bi­lo ne­za­mi­sli­vo da ne ot­pra­tim sko­ro sva­ku pred­sta­vu na Po­zor­ju. To mi je, ne­ka­ko, bio sja­jan kraj se­zo­ne... Ove go­di­ne ni­sam ni oti­šla u No­vi Sad. Kon­ku­ren­ci­ja je sma­nje­na, to je tač­no ali šta je, tu je. Bez ob­zi­ra na to, na Po­zor­ju se po­ja­vlju­ju mla­di lju­di, no­vi pi­sci, au­to­ri, glum­ci. Zbog njih  Po­zor­je, po au­to­ma­ti­zmu ili ne, tre­ba da po­sto­ji. Ipak je tu ble­snu­la jed­na Bi­lja­na Sr­blja­no­vić, ove go­di­ne mla­da Mi­le­na Mar­ko­vić. O mno­gim, me­ni ne­po­zna­tim mla­dim glum­ci­ma, da i ne go­vo­rim.

 

Ovo Vam je dru­ga Ste­ri­ji­na na­gra­da. Je­su li Vas ne­ka­da ošte­ti­li ži­ri­ji Po­zor­ja?

Pr­vu Ste­ri­ji­nu na­gra­du do­bi­la sam za ko­stim u pred­sta­vi Knez Pa­vle, u re­ži­ji Mi­će Jo­va­no­vi­ća. Bi­la sam zbog nje ve­o­ma za­do­volj­na. Ne raz­mi­šljam o ono­me što ni­je, ne­go o ono­me šta je­ste bi­lo. Zna­te, sa­da, po­sle četrdeset go­di­na sta­ža u po­zo­ri­štu, shva­ti­te da se vre­di ra­do­va­ti na­gra­di, pa i kan­di­da­tu­ri za na­gra­du, a ne za­ma­ra­ti se ti­me je­su li vas ošte­ti­li ili ni­su. Ne­prav­de su svu­da oko nas, i to je već op­šte me­sto. One su, mo­žda, naj­ve­će i naj­bol­ni­je u te­a­tru. Na sa­mom po­čet­ku mog asi­sti­ra­nja, bi­la sam, ne­ho­tič­no, sve­dok  jed­ne dir­lji­ve sce­ne. Mi­li­ca Ba­bić, na­ša naj­ve­ća ko­sti­mo­graf­ki­nja, su­pru­ga Ive An­dri­ća, ta­da već no­be­lov­ca, do­ži­ve­la je sko­ro ner­vni slom vi­dev­ši po­ni­ža­va­ju­ći iz­nos svo­je pr­ve pen­zi­je. Se­ćam se do­bro, sce­no­graf De­nić ju je smi­ri­vao ali ona je ce­pa­la svo­je le­pe ski­ce i pla­ka­la. U Na­rod­no po­zo­ri­šte ni­je vi­še ni­ka­da kro­či­la. Ta­ko je to ka­da su prav­da i ne­prav­da u pi­ta­nju. Eto, to­li­ko je po­zo­ri­šte uči­ni­lo za onu ko­ja je, ta­ko­re­ći, osni­vač na­še ko­sti­mo­gra­fi­je. Ja sam, kao vr­lo mla­da, po­sle asi­sti­ra­nja kod Du­ša­na Ri­sti­ća, Že­drin­skog, Mi­re Gli­šić... do­bi­la an­ga­žman u Na­rod­nom po­zo­ri­štu. U to vre­me, ra­di­ti Na­bu­ka, Ai­du, Ho­lan­đa­ni­na lu­ta­li­cu, ču­ve­nu Go­spo­đu mi­ni­star­ku sa Lju­bin­kom Bo­bić, pred­sta­vu Derv­iš i smrt sa ne­po­no­vlji­vim  Bran­kom Ple­šom, ili Slu­ški­nje i Kir Ja­nju sa ču­de­snim Bo­rom Ha­na­u­skom, Me­fi­sta sa Un­kov­skim – to je za­i­sta bi­lo ne­što! Ose­ća­la sam se vr­lo na­gra­đe­nom  i po­vla­šće­nom jer sam ra­di­la i dru­ži­la se sa ta­ko div­nim lju­di­ma.

Ima mi­šlje­nja da po­sto­je ko­sti­mo­gra­fi ko­ji su „u tren­du”, pa kao ta­kvi una­pred su fa­vo­ri­zo­va­ni i kad je Ste­ri­ji­na na­gra­da u pi­ta­nju?

 

To što je ne­ko u tren­du, po me­ni je lo­gič­no. Ako ne­ko vred­no i uspe­šno ra­di iz se­zo­ne u se­zo­nu, sva­ka­ko da je fa­vo­ri­zo­van i u pi­ta­nju na­gra­da. Vi­še od na­gra­de je što što su, re­ci­mo, brač­ni par Ta­bač­ki–Atla­gić, ili je­dan Ge­ro­slav Za­rić, to­li­ko tra­že­ni da ne sti­žu da od­go­vo­re na sve po­zi­ve.

Vi, oči­gled­no, ni­ste od onih ko­ji pre­ćut­ku­ju uspeh ko­le­ga. Ko­ga od ko­sti­mo­gra­fa po­štu­je­te?

 

Hva­la na kom­pli­men­tu. Po­štu­jem vi­še svo­jih ko­le­ga. Evo da spo­me­nem sa­mo jed­nog, tač­ni­je jed­nu, Bo­ža­nu Jo­va­no­vić. Svo­jim sjaj­nim pred­sta­va­ma i ogrom­nom go­di­šnjom pro­duk­ci­jom iza­zi­va u me­ni ne­iz­mer­no po­što­va­nje i di­vlje­nje. Ima ne­ko­li­ko mla­dih ko­le­ga ko­je neo­bič­no ce­nim.

 

Ne­ki od njih su Vas na­sle­di­li u Na­rod­nom po­zo­ri­štu?

 

Hte­la bih da bu­dem ne­skrom­na i po­hva­lim se da se či­ta­va ple­ja­da uspe­šnih ko­sti­mo­gra­fa form­i­ra­la asi­sti­ra­ju­ći kod me­ne: Bo­ris Čak­ši­ran, Iva­na Ko­stić, S. Ta­na­sko­vić sa te­le­vi­zi­je, Bo­ja­na Ni­ki­to­vić, Je­li­sa­ve­ta Ta­tić. Ka­da ču­jem da  jed­na Bo­ja­na Ni­ki­to­vić iz­ja­vi da je „iz ško­le Lji­lja­ne Dra­go­vić” – ja sam sreć­na i po­no­sim se. Ima li išta lep­še u ka­ri­je­ri jed­no­ga stva­ra­o­ca!

 

Po­sle svih go­di­na i ra­da u po­zo­ri­štu je­ste li lju­ti na kri­ti­ča­re?

 

Lič­no, imam ma­lo raz­lo­ga da se lju­tim na kri­ti­ča­re, ma­da  ni­je reč sa­mo o me­ni. Mo­glo bi se re­ći da je u pi­ta­nju sud­bi­na ko­sti­mo­gra­fa uop­šte: ono če­mu su po­sve­ti­li ceo ži­vot je­dva da je za­pa­že­no od stra­ne kri­ti­ke. Mo­žda se kri­ti­ča­ri ne ose­ća­ju do­volj­no kom­pe­tent­ni  da oce­nju­ju  ko­sti­mo­gra­fi­ju. Ne ve­ru­jem da ne uvi­đa­ju vred­nost to­ga de­la pred­sta­ve. Če­sto, i kad ne go­vo­re di­rekt­no o ko­sti­mu, a vi­so­ko oce­nju­ju pred­sta­vu, za­pra­vo oda­ju pri­zna­nje i ko­sti­mo­gra­fi­ji. Bi­lo bi do­bro  da se taj od­nos pro­me­ni, ho­ću da ve­ru­jem u to i za­to što bi to do­pri­ne­lo i vred­no­sti sa­mog kri­ti­čar­skog ra­da.

 

Na­gra­du ste do­bi­li za „Je­go­rov put”, de­lo ko­je kom­plet­nom este­ti­kom za­go­va­ra te­melj­nu, ne­na­gla­še­nu sna­gu  bo­ga­tih unu­tra­šnjih stru­ja­nja. Zna­či, ne­ma atrak­tiv­nih obe­ća­nja za ko­sti­mo­gra­fa?

 

Pred­sta­va je ko­lek­tiv­ni čin. Sa­mo stva­ra­lač­ki rad ce­lo­kup­nog an­sam­bla do­no­si do­bar re­zul­tat. Što se me­ne, kao sli­ka­ra ko­sti­ma, ti­če (Lji­lja­na Dra­go­vić je za­vr­ši­la sli­kar­stvo u kla­si Va­se Po­mo­ri­šca, op. aut.), uvek sam bi­la mi­šlje­nja  da je ko­stim va­žan seg­ment jed­ne ce­li­ne ko­ji sin­hro­no po­dr­ža­va stil pred­sta­ve, tu­ma­či ide­ju re­di­te­lja i sa­mog glum­ca. Ko­stim je tu da pot­po­mog­ne, a ne da gu­ši ili ble­šti.

 

Ko­stim je, po­red osta­log, do­bar ono­li­ko ko­li­ko ga uspe­šno i tač­no glu­mac no­si. Ka­da je, po Va­šem ose­ća­nju, bio naj­u­pa­dlji­vi­ji do­pri­nos glum­ca ko­sti­mu?

 

Mno­go pro­sto­ra bi­lo bi po­treb­no ako bih hte­la sve da po­me­nem: re­ci­mo, Kse­ni­ja Jo­va­no­vić, u Ri­čar­du Tre­ćem,  kra­ljev­ski ko­stim no­si ta­ko da se od­mah ose­ti da je ne sa­mo kra­lji­ca ne­go biv­ša kra­lji­ca. Ili, Cvi­je­ta Me­sić u Kne­zu Pa­vlu. Jed­no­stav­nu ha­lji­nu no­si­la je na ot­men, pro­sto kne­žev­ski na­čin. Be­le ru­ka­vi­ce ko­je sam do­da­la ko­sti­mu sa­mog Kne­za Pa­vla, in­spi­ri­sa­le su Ir­fa­na Men­su­ra (po nje­go­vom pri­zna­nju) na niz ge­sto­va ko­je je u to­ku pred­sta­ve ko­ri­stio. I u na­gra­đe­nom Je­go­ro­vom pu­tu Men­sur je sva­kim de­ta­ljem ko­sti­ma igrao, pro­sto je  stva­rao ča­ro­li­ju. To­kom ra­da na pred­sta­vi, ko­sti­mo­graf na­i­la­zi na raz­li­či­te zah­te­ve ko­ji­ma mo­ra da udo­vo­lji. Na pri­mer, ulo­ga Me­fi­sta (Pe­tar Kralj) zah­te­va­la je osam pre­svla­če­nja u jed­nom či­nu, što je od me­ne tra­ži­lo re­še­nje ko­sti­ma ko­ji se la­ko me­nja. Uvek mi je la­ko da ade­kvat­no ob­u­čem Đur­đi­ju Cve­tić jer ona su­per­i­or­no no­si sva­ko ode­lo na sce­ni. Na­ći me­ru iz­me­đu re­di­te­lje­ve za­mi­sli i glu­mač­ke lič­no­sti, za ko­sti­mo­gra­fa mo­že zna­či­ti po­tre­bu ne sa­mo za isti­ca­njem ne­go i za pri­gu­ši­va­njem. Dra­gi­ca To­mas, re­ci­mo, to­li­ko do­mi­ni­ra sce­nom ka­da se po­ja­vi  da je ne­ka­da po­treb­no den­fo­va­ti nje­nu lič­nu eks­pre­siv­nost.

 

Pla­če­te li od ne­mo­ći pred hi­rom nje­go­ve su­je­te  i pre­po­ten­ci­je go­spo­di­na glum­ca?

 

Ne pla­čem ni­ka­da zbog hi­ra glu­ma­ca jer se oni mno­go vi­še mu­če na pred­sta­vi od me­ne. Po­ne­kad za­pla­čem  zbog sop­stve­ne ne­spo­sob­no­sti da sa­vla­dam po­slo­vič­nu neo­r­ga­ni­zo­va­nost na­ših te­a­tar­skih upra­va.

 

Ima li ko­sti­mo­graf omi­lje­ne „mo­de­le” me­đu glum­ci­ma, ima­te li Vi ne­ku neo­stva­re­nu že­lju da ob­u­če­te ne­kog glum­ca?

Po­sta­vlja­nje pred­sta­ve je ta­ko ča­ro­ban iza­zov: u sva­koj no­voj pred­sta­vi ko­ju ra­dim su mo­ji „omi­lje­ni” glum­ci. Pri­stup kre­i­ra­nju ko­sti­ma za od­re­đe­nu lič­nost, po­red isto­rij­skog, fak­to­graf­skog mo­men­ta, isto­vre­me­no podra­zu­me­va uzi­ma­nje u ob­zir i oso­be ko­ja će ko­stim da no­si. Ako ulo­ga ima al­ter­na­ci­ju, ko­stim će se raz­li­ko­va­ti  u onoj me­ri u ko­joj se lič­nost glum­ca raz­li­ku­je. Uskla­đi­va­nje svih tih ele­me­na­ta tre­ba da do­ne­se pun iz­raz ko­sti­mo­graf­ske stu­di­je. Neo­stva­re­nih že­lja ne­mam. Stvar­no, ra­de­ći to­kom ka­ri­je­re u po­zo­ri­štu, na fil­mu i te­le­vi­zi­ji, sve sam ih ”obu­kla”.

 

Sve što je Vi­da Og­nje­no­vić u po­zo­ri­štu re­ži­ra­la, Vi ste obu­kli. Zar to ni­je već „ne­pod­no­šlji­va” sa­rad­nja? Ka­ko iz­gle­da­ju va­ši ne­spo­ra­zu­mi?

 

Mo­je is­ku­stvo sa Vi­dom Og­nje­no­vić bih de­fi­ni­sa­la kao in­tu­i­tiv­no umet­nič­ko raz­u­me­va­nje, pri če­mu sa za­do­volj­stvom sa­ra­đu­jem  u pot­pu­noj  vi­zi­ji pred­sta­ve ko­ju ona kao re­di­telj, vr­lo če­sto i pi­sac, ima. A mi­slim da i Vi­da Og­nje­no­vić ce­ni moj do­pri­nos, ako smem da ka­žem, za­jed­nič­koj vi­zi­ji. Zna­te, sva­ka pred­sta­va  u Vi­di­noj re­ži­ji, na Po­zor­ju, do­no­si­la  mi je na­gra­du Udru­že­nja, voj­vo­đan­sku ili srp­sku na­gra­du. Imam ih ne­ko­li­ko. To do­volj­no go­vo­ri o na­šoj sa­rad­nji. A što se „ne­spo­ra­zu­ma” ti­če, ima ih, jer obe smo ve­o­ma upor­ne i „opa­sne” da­me.

 

Sa­da, ta­ko­đe sa Vi­dom Og­nje­no­vić, ra­di­te „Mi­le­vu Ajn­štajn”?

 

Ko­stim će da pra­ti za me­ne ve­o­ma kom­pli­ko­va­ne si­tu­a­ci­je; po­treb­no je da oži­vim raz­li­či­te mi­ljee u ko­ji­ma se (na­ša) Mi­le­va Ajn­štajn kre­ta­la – od rod­nog Ka­ća, pre­ko Ber­na do Ci­ri­ha. Obla­čim isto­rij­ske lič­no­sti iz razli­či­tih pe­ri­o­da i sre­di­na. Pred­sta­vu će igra­ti Na­rod­no po­zo­ri­šte sa sjaj­nom Ani­tom Man­čić, i ja se una­pred ra­du­jem tom po­slu.