Todor Lalicki – Geroslav Zarić

NA SA­BI­JE­NOJ SER­PEN­TI­NI

Dva­de­set pet pi­ta­nja Ge­ro­sla­vu Za­ri­ću, do­bit­ni­ku Ste­ri­ji­ne na­gra­de za sce­no­gra­fi­ju uJe­go­ro­vom pu­tuVi­de Og­nje­no­vić

 

 

 

 

Kra­jem ju­na 2001. po­zvao me je Fe­liks Pa­šić i za­mo­lio da, po­vo­dom Ste­ri­ji­ne na­gra­de za sce­no­gra­fi­ju, oba­vim raz­go­vor sa ovo­go­di­šnjim do­bit­ni­kom Ge­ro­sla­vom Za­ri­ćem, sce­no­gra­fom pred­sta­ve Je­go­rov put. Raz­go­vor smo oba­vi­li u tri su­sre­ta, to­kom ju­la 2001, po­sle Ge­ri­nog po­vrat­ka iz Ko­to­ra gde je, na De­ve­tom ju­go­slo­ven­skom (in­ter­na­ci­o­nal­nom) fe­sti­va­lu po­zo­ri­šta za dje­cu, ta­ko­đe na­gra­đen, tom pri­li­kom za sce­no­gra­fi­ju pred­sta­ve Šar­gor.

 

Pr­vi raz­go­vor, 19. ju­la 2001, u ras­hla­đe­nom sta­nu Ge­re Za­ri­ća kod ho­te­la „Ju­go­sla­vi­ja”. Na­po­lju 35°. Du­nav sa te­ra­se. Kru­ško­va­ča od Ge­ri­nog oca.

 

Znaš li kad smo se upo­zna­li?

 

Da, mi­slim 1980, ra­dio sam Lov na di­vlje pat­ke, u Ate­ljeu. Ti si bio ta­mo.

Pi­tam te baš zbog te pred­sta­ve. Bio si mlad čo­vek, to ti je bi­la, či­ni mi se, pr­va sce­no­gra­fi­ja u in­sti­tu­ci­o­nal­nom po­zo­ri­štu. Upe­ča­tlji­va, iz­vr­sna sce­no­gra­fi­ja u pred­sta­vi no­ve re­di­telj­ske zve­zde, ta­ko­đe mla­dog Ego­na Sa­vi­na. Da li bi i da­nas pot­pi­sao tu sce­no­gra­fi­ju bez re­zerv­e?

 

Sva­ka­ko bih. Za­ni­mlji­vo je, me­đu­tim, da je si­tu­a­ci­ja oko te sce­no­gra­fi­je, ia­ko sam bio prak­tič­no po­čet­nik, bi­la iz­u­zet­no pri­jat­na. Za­hvat je bio ve­li­ki, a ce­lo po­zo­ri­šte sta­lo je iza nje­ga. I Bor­ka kao dra­ma­turg, i osta­li, upra­va i Mi­ra Tra­i­lo­vić, teh­ni­ka, ti si mi po­mo­gao vr­lo ko­le­gi­jal­no, ce­la po­zo­ri­šna lo­gi­sti­ka. Da­nas tu si­tu­a­ci­ju ne mo­gu da za­mi­slim.

 

A si­tu­a­ci­ja je, u su­šti­ni, bi­la pot­pu­no norm­al­na. Dvo­ji­ci mla­dih lju­di, već pro­ve­re­no da­ro­vi­tih, u pred­sta­vi Do­ma kul­tu­re Stu­dent­ski grad „Zbo­gom, Ju­do”, po­zo­ri­šte uka­zu­je po­ve­re­nje i spro­vo­di bez de­struk­ci­je nji­ho­vu za­mi­sao.

 

Ti se se­ćaš, to je bi­la jed­na ozbilj­na po­zo­ri­šna tvo­re­vi­na. Dva ogrom­na sta­kle­na pro­zor­ska ok­na, po šest me­ta­ra vi­so­ka, sva­ko ši­ro­ko pet me­ta­ra, gvo­zde­na kon­struk­ci­ja, oso­vi­na oko ko­je se okre­ću u to­ku pred­sta­ve i ne­pre­sta­no niz ok­na li­je ki­ša. Mlad čo­vek se la­ko od­lu­či na ta­ko ne­što. Zbog to­ga je ta po­dr­ška po­zo­ri­šta i svih vas u nje­mu bi­la to­li­ko va­žna. Da­nas, sa svim is­ku­stvi­ma, imao bih hi­lja­du de­ta­lja au­to­cen­zu­re, a on­da sam mi­slio da sa­mo ta­ko mo­že i mo­ra, i po­zo­ri­šte je ta­ko mi­sli­lo sa mnom, ulo­ži­lo rad, no­vac. Mo­žda je ta pr­va, bez­re­zer­vna, po­dr­ška od­lu­či­la mo­je da­lje ba­vlje­nje po­zo­ri­štem.

 

Da, mo­žda je bi­lo i dru­gih mo­guć­no­sti. Pre Aka­de­mi­je, za­vr­šio si sred­nju umet­nič­ku ško­lu u Ni­šu, u to vre­me pra­vi re­ne­san­sni umet­nič­ki prak­ti­kum par ex­cel­len­ce. Za­što si se, u stva­ri, kod to­li­kih iza­zo­va ra­znih di­sci­pli­na pri­me­nje­nih umet­no­sti, od­lu­čio za sce­no­gra­fi­ju?

 

Tač­no je da je to pr­vo ško­lo­va­nje u Ni­šu bi­lo do­bro i in­spi­ra­tiv­no za mla­de lju­de, imao sam 14 go­di­na kad sam upi­sao Umet­nič­ku ško­lu, a sa­mo u tim go­di­na­ma čo­vek je kao sun­đer, upi­ja zna­nja čak i ne­se­lek­tiv­no, ka­sni­je ih u se­bi si­ste­ma­ti­zu­je. Isti­na je da smo mi, ona­ko mla­di, u za­no­su vo­di­li „umet­nič­ki ži­vot” i da smo se od do­brih pro­fe­so­ra, mno­go ra­de­ći, na­u­či­li cr­ta­nju, sli­ka­nju, ra­znim pri­me­nja­škim ve­šti­na­ma. Sâm si mi pri­čao za mog pro­fe­so­ra Dra­ga­na Ko­sti­ća ka­ko je pred pa­no­om od 12 me­ta­ra, pot­pu­no be­lim, bez ijed­ne po­moć­ne li­ni­je, is­pi­si­vao i isli­ka­vao me­mo­ran­dum­ski tekst bez raz­me­ra­va­nja, a ti po­sle pro­ve­rio raz­mak tek­sta od po­čet­ka do kra­ja pa­noa i utvr­dio da je iden­ti­čan, po 27 san­ti­me­ta­ra sa obe stra­ne. Ti lju­di su nas uči­li ne­se­bič­no i vr­lo upor­no, baš kao u re­ne­san­snim ra­di­o­ni­ca­ma.

 

Pre­ki­dam te, se­ća­ju­ći se sop­stve­nog  is­ku­stva: ka­ko su ti ro­di­te­lji re­a­go­va­li na od­la­zak?

 

Otac me je po­dr­žao, i maj­ka, upr­kos bi­zar­no­sti mo­je od­lu­ke da, kao je­di­ni sin, odem sa ima­nja, u umet­ni­ke. Uvek glad­ne, ka­ko su go­vo­ri­le kom­ši­je i pri­ja­te­lji. A maj­ka je bi­la sa­mo jed­nom kod me­ne u Ni­šu, ras­pla­ka­la se nad mo­jom sa­mač­kom pod­sta­nar­skom so­bi­com. Vi­še ni­je do­la­zi­la, ali mi ni­kad ni­je ni po­me­nu­la svo­je su­ze nad mo­jim đač­kim ži­vo­tom… I da na­sta­vim, sa sce­no­gra­fi­jom ni­sam imao ni­ka­kvog do­di­ra. Čak sam i u ni­ško po­zo­ri­šte ret­ko išao na pred­sta­ve, sve do jed­ne si­tu­a­ci­je kad sam za škol­ski rad kao te­mu imao po­zo­ri­šni pla­kat. Po­što ni­šta o to­me ni­sam znao, oti­šao sam da se u po­zo­ri­štu po­sa­ve­tu­jem sa ne­kim i za­ba­sao na po­zor­ni­cu, pra­znu u to vre­me, osve­tlje­nu sa­mo de­žur­nim sve­tli­ma. Pri­zor je me­ni bio pot­pu­no fa­sci­nan­tan, ve­li­ki pro­stor, pra­zan i tih, i iza­zov­no mi­sti­čan. Taj ula­zak na po­zor­ni­cu sa dru­ge stra­ne, i svi ula­sci po­sle, sad već na­mer­ni i uče­sta­li­ji, uti­ca­li su pre­sud­no da poč­nem da raz­mi­šljam o ra­du u tom pro­sto­ru. Po­čeo sam da gle­dam pred­sta­ve, sce­no­graf­ske pro­me­ne i osta­la ču­da, ali sam sad imao sa­zna­nje da se sve, ipak, do­ga­đa u onom tam­nom pro­sto­ru sce­ne, da je do­sti­žno, da mo­žda mo­že i bo­lje i dru­ga­či­je i od­lu­čio sam da stu­di­ram sce­no­gra­fi­ju. Sli­kar­stvo i gra­fi­ka, na­ro­či­to pri­me­nje­na, osta­le su, me­đu­tim, obla­sti u ko­ji­ma sam, i da­lje uče­ći, is­tra­ži­vao i na­sta­vio sam ti­me da se ba­vim i po­sle stu­di­ja sce­no­gra­fi­je. Da, a što se sce­no­gra­fi­je ti­če, i tog is­pra­žnje­nog i tam­nog pro­sto­ra po­zor­ni­ce, i da­nas, po­sle to­li­ko go­di­na, vo­lim da odem u po­zo­ri­šte u ko­me tog tre­nut­ka ra­dim i da se­dim na pra­znoj sce­ni, kad je ti­ho i kad, usred go­lih zi­do­va, ga­le­ri­ja i cu­go­va, po­sma­tram sce­no­gra­fi­ju ko­je još ne­ma i ko­ja će tu tek bi­ti. To su mi dra­go­ce­ni tre­nu­ci u pro­ce­su ra­da i u ži­vo­tu.

 

Ka­da mi­slim o tvo­jim sce­no­gra­fi­ja­ma, uop­šte­no, uvek imam osnov­ni ose­ćaj otvo­re­nog pro­sto­ra, neo­me­đe­ne cen­tral­ne kom­po­zi­ci­je. Vr­lo uspe­šno neo­me­đe­ne. Ro­đen si u sr­cu Sr­bi­je i, ka­ko pi­še u tvo­joj krat­koj au­to­bi­o­gra­fi­ji, „okru­žen čvor­no­va­tim vr­ba­ma, čo­ko­ti­ma vi­no­ve lo­ze”. Mo­je se­ća­nje na naj­ra­ni­je de­tinj­stvo su ša­bač­ka dvo­ri­šta ome­đe­na sa tri stra­ne za­bat­nim zi­do­vi­ma žit­nih ma­ga­za i ve­li­kim ajn­fort ka­pi­ja­ma. Ka­da mi­slim o mo­jim sce­no­gra­fi­ja­ma, uop­šte­no, uvek su ome­đe­ne sa tri zi­da, bi­lo da je eks­te­ri­jer ili en­te­ri­jer. Da li je mo­gu­će da ta dav­na se­ća­nja, ili čak ne­što če­ga se i ne se­ća­mo, ta­ko pre­sud­no uti­ču na li­kov­nu i uop­šte na este­tič­ku mi­sao i na po­e­ti­ku ce­lo­kup­nog de­la?

 

Uve­ren sam da je uti­caj uz­bu­dlji­vog de­tinj­stva ne­mi­no­van, ure­zan u bi­će, ne­za­o­bi­la­zan u sva­koj vr­sti ljud­skog de­lo­va­nja, a po­go­to­vu ovoj, ko­ja je če­sto ira­ci­o­nal­ne i me­ta­fi­zič­ke pri­ro­de i, kao ta­kva, ko­re­spon­di­ra sa sve­snim i ne­sve­snim ta­lo­gom u na­ma. Već sam ti pri­čao, ja sam se ro­dio u jed­noj pre­kra­snoj Sr­bi­ji, ima­nje mog de­de i oca bi­lo je na jed­nom uz­vi­še­nju, a oko­lo se pro­sti­rao po­gled, pre­ko li­vadâ i vi­no­gradâ ko­ji su pa­da­li na­ni­že, pa opet ka no­vim br­di­ma i Ja­strep­cu u da­lji­ni. Mo­žda je po­treb­na i ne­ka pre­di­spo­zi­ci­ja u de­te­tu da bi sa­gle­da­lo ču­da ko­ja se do­ga­đa­ju, sme­ne sve­tla i sen­ki, ju­tar­nji sjaj sve­ga oko me­ne kad bi me otac ne­kud sa so­bom po­veo. Na br­du je bi­lo is­pre­ple­ta­no, ta­jan­stve­no čo­ko­će vi­no­ve lo­ze, a do­le naj­lep­ši vr­ba­ci. Mo­ji bo­rav­ci na tim li­va­da­ma i u vr­ba­ci­ma, naj­če­šće usa­mlje­nič­ki, u ra­zna do­ba go­di­ne, bi­li su pri­li­ka da oba­vim deč­ja pu­to­va­nja do da­le­kih mestâ o ko­ji­ma sam znao sa­mo iz knji­ga. Sve to, pri­zo­ri, uku­si, mi­ri­si de­tinj­stva, ni­je iš­či­le­lo iz me­ne, na­pro­tiv, sa go­di­na­ma se sa­mo po­ja­ča­va do te me­re da bih mo­gao, evo sa­da, da se upi­tam šta ja to ra­dim u ovom sta­nu na še­stom spra­tu, za­što ni­sam ta­mo gde sam ro­đen, i ja i svi mo­ji. Ja, na­rav­no, znam od­go­vo­re na ova­kva pi­ta­nja, ali eto, kad si me pi­tao o uti­ca­ji­ma de­tinj­stva, i ova­ko po­ku­ša­vam da ti ob­ja­snim ko­li­ko su sna­žni.

 

Ta­ko si ste­kao unu­tra­šnju gra­đu i po­dr­šku za po­sao ko­ji ova­ko uspe­šno ra­diš du­že od dve de­ce­ni­je. Mo­žda je ona naj­pri­sut­ni­ja u sce­no­gra­fi­ja­ma pred­sta­va za de­cu. U mno­gi­ma od njih, a sa­da je to ceo obim­ni opus, kao da su pre­sli­ka­ni pri­zo­ri tvog de­ti­njeg okru­že­nja?

 

Ne znam da li sam se ne­če­mu u pro­fe­si­o­nal­nom po­slu ra­do­vao kao pred­sta­va­ma za de­cu. Obo­ža­vam rad u „Bu­hi”, ta­mo su na­sta­le ne­ke od naj­kva­li­tet­ni­jih mo­jih sce­no­gra­fi­ja. Rad u tom po­zo­ri­štu ne­ka­ko je bla­go­ro­dan, jer to po­zo­ri­šte, po svo­joj pri­ro­di po­zo­ri­šta za de­cu, ne spu­ta­va sce­no­gra­fa u nje­go­vim igra­ri­ja­ma. I po­sto­ji do­bra vo­lja za kom­pli­ko­va­ne po­du­hva­te.

 

„Ho­bit”, to je bi­lo dav­no?

 

Ho­bi­ta sam ra­dio sa Ma­đe­li­jem, tu je po­če­lo da is­pli­va­va ono iz mog de­tinj­stva, ču­da ko­ja na­sta­ju pred oči­ma de­ce, ču­do­vi­šta ko­ja iz­ra­sta­ju iz ze­mlje, kao deo nje. Tad je po­če­lo. A kad je o Ma­đe­li­ju reč, on mi je u tre­nu­ci­ma ne­kih mo­jih tra­u­ma po­mo­gao jed­nom aneg­do­tom o Ša­ga­lu, gde ve­li­ki sli­kar, po­sle sce­no­graf­skog is­ku­stva u pa­ri­skoj Ope­ri, ka­že, ot­pri­li­ke: „Ne znam šta bi sce­no­gra­fi još hte­li i za­što su ne­za­do­volj­ni. Pa­zi­te, pr­vo vam uve­ća­ju sli­ku do ne­ve­ro­vat­nih di­men­zi­ja, on­da ne­ki lju­di to na­pra­ve u pro­sto­ru, pa on­da ne­ki lju­di smi­sle ka­ko će to da se po­kre­će, pa ve­li­ki broj lju­di do­đe da osve­tli va­šu sli­ku sto­ti­na­ma re­flek­to­ra, pa on­da do­ve­du lju­de u ko­sti­mi­ma da sli­ka bu­de ži­va, pa do­ve­du pu­bli­ku da gle­da va­šu sli­ku i da joj se di­vi i na kra­ju vam za to još da­ju i no­vac. Pa, šta još mo­že?” Šta još mo­že, stvar­no? Ka­sni­je je bi­lo mno­go pred­sta­va u „Bu­hi”. Ka­ra­džić je od me­ne oče­ki­vao ostva­re­nu ma­štu, čud­nu li­kov­nost i po­dr­ža­vao taj moj pri­stup do da­na­šnjih danâ.

 

Za­ni­mlji­vo je da baš u tim sce­no­gra­fi­ja­ma pre­o­vla­đu­je li­kov­nost, sli­kar­stvo kao do­mi­nan­ta i to fan­ta­stič­no, nad­re­al­no sli­kar­stvo. Znam da si mno­go i do­bro sli­kao, a on­da sve ma­nje. Da li se ta pr­va lju­bav tvog ba­vlje­nja umet­no­šću pre­se­li­la ko­nač­no u tvo­je sce­no­gra­fi­je?

 

Sli­kar­stvo sam, na­rav­no, pri­me­nio u po­zo­ri­štu, ali sa­mo kao jed­no od sred­sta­va stva­ra­nja sce­no­gra­fi­je. Po­zo­ri­šna skica, na pri­mer, ona je sli­kar­sko de­lo, ali ni­je sli­ka, za­to što je sli­ka umet­nič­ko de­lo sámo po se­bi, za­okru­žen mi­sa­o­ni i stva­ra­lač­ki pro­ces, a ski­ca sa­mo sli­kar­ski pred­lo­žak za jed­no dru­go de­lo, sce­no­gra­fi­ju, ko­ja, opet, mo­ra da bu­de za­o­kru­žen mi­sa­o­ni i stva­ra­lač­ki pro­ces. Za­to su to, bez ob­zi­ra na pri­su­stvo sli­kar­skog u mo­jim sce­no­gra­fi­ja­ma, dva raz­li­či­ta seg­men­ta mog umet­nič­kog in­te­re­so­va­nja. Tač­no je, me­đu­tim, da po­zo­ri­šte ob­u­zi­ma ce­log čo­ve­ka i da osta­vlja ma­lo vre­me­na za bi­lo šta dru­go, pa i za sli­kar­stvo, ko­je se, kao mi­sa­o­ni pro­ces, ne mo­že oba­vlja­ti na spo­red­nom to­ku. Zbog to­ga, tre­nut­no, ma­lo sli­kam, ali oče­ku­jem od do­la­ze­ćeg vre­me­na ve­će po­sve­će­nje ovoj, na ne­ki na­čin, usa­mlje­nič­koj umet­no­sti. Je­di­no ne znam ko­li­ko će mi ta­da ne­do­sta­ja­ti di­na­mi­ka i dra­ma­ti­ka po­zo­ri­šnog stva­ra­nja.

 

Na­rav­no, li­kov­nost, ali sce­no­gra­fi­ja je pri­lič­no slo­žen po­stu­pak, od pr­vog raz­go­vo­ra sa re­di­te­ljem, či­ta­nja ko­ma­da, pa do ge­ne­ral­ne pro­be.

 

Za­to sam i re­kao da je ski­ca sa­mo pred­lo­žak za jed­no dru­go de­lo – sce­no­gra­fi­ju. Pro­ces stva­ra­nja sce­no­gra­fi­je je raz­li­čit od slu­ča­ja do slu­ča­ja. Sva­ka­ko je naj­slo­že­ni­ji deo po­sla, i naj­te­ži, pro­na­la­zak klju­ča, ne za od­re­đe­ni ko­mad, već za od­re­đe­nu pred­sta­vu. Od tog pro­na­đe­nog klju­ča pa do raz­re­še­nja pro­ble­ma­ti­ke put je re­la­tiv­no jed­no­sta­van, ma­da mo­že da bu­de i muč­nih i du­gih sa­ti i danâ, ka­da ne uzmem u ru­ku ni olov­ku, ni čet­ki­cu, mo­že da se do­go­di i da sve što sam ura­dio ba­cim i kre­nem po­no­vo. Ne­ma pra­vi­la. A on­da, ne­kad je do­mi­nan­tan pro­stor, osnov­ne tri di­men­zi­je, gde li­kov­nost do­la­zi, opet po­ne­kad, u dru­gi plan, a po­ne­kad sva ta ču­da kao da plam­te naj­či­sti­jom li­kov­no­šću, uz norm­al­no po­što­va­nje funk­ci­o­nal­nosti sce­no­gra­fi­je. Ka­žem, opet, ne­ma pra­vi­la. No, sva­ka­ko je taj pr­vi pro­ces, tra­ga­nje za re­še­njem, te­melj za da­lji rad.

 

Do­bro, ali sve to vo­di ka pr­vom su­sre­tu sa de­ko­rom na sce­ni, ka teh­nič­koj pro­bi. Vo­liš li teh­nič­ku pro­bu kao deo stva­ra­lač­kog pro­ce­sa?

 

Vo­lim. To je pre­su­dan tre­nu­tak u mom su­du o po­slu ko­ji sam oba­vio. Pr­vih go­di­na bi­lo je gr­ča u sto­ma­ku pred po­če­tak teh­nič­ke pro­be. Ja sam u pro­fe­si­o­nal­ni sce­no­graf­ski rad ušao di­rekt­no iz ško­le, sa Aka­de­mi­je. Ni­sam ni­ko­me asi­sti­rao, ni­sam imao ni­ka­kvo is­ku­stvo, sve sam sâm mo­rao da is­pi­tam. Taj grč i bla­ga muč­ni­na bi­li su po­sle­di­ca ne­iz­ve­sno­sti oko uspe­šno ili ne­u­spe­šno ostva­re­ne osnov­ne ide­je u sa­vla­da­va­nju pro­sto­ra. Ka­sni­je je to ne­sta­lo i teh­nič­ka pro­ba po­sta­la je tre­nu­tak po­tvr­de mog kon­cep­ta. Pa­zi, stvar je vr­lo kom­pli­ko­va­na. Re­di­telj se slo­ži sa ski­com, za­tim za­jed­no po­tvr­di­te tlo­crt zbog re­di­telj­skog ra­da na mi­zan­sce­nu, a on­da sve pre­la­zi u ru­ke ve­li­ke eki­pe sa­rad­ni­ka, sjaj­nih umet­ni­ka i maj­sto­ra i sva­ka­ko po­seb­nih lič­no­sti, i sva­ki od njih no­si svoj pe­čat u ra­du, a sve na kra­ju mo­ra da ima moj pe­čat, jer je sa­mo u tom slu­ča­ju sce­no­gra­fi­ja mo­je au­tor­stvo. E, uko­li­ko pro­ces ra­da ima kva­li­te­tan tok, ako po­sto­ji do­sluh sa re­a­li­za­tor­skom eki­pom, on­da je teh­nič­ka pro­ba je­dan od vr­hu­na­ca po­sla, kao pret­po­sled­nji vrh pla­ni­na­ra, i po­treb­na je još sa­mo jed­na osci­la­ci­ja da se stig­ne do kra­ja, do pre­mi­je­re. Po­sto­je iz­ne­na­đe­nja ko­ja ni­su pri­jat­na. Ali, is­ku­stvo ti do­ne­se spo­sob­nost da is­pra­viš ne­ke stva­ri, u pe­ri­o­du iz­me­đu teh­nič­ke pro­be i po­sled­nje ge­ne­ral­ne.

 

A eki­pa pred­sta­ve, da li po­ma­že?

 

Mi­slim da je pri­pad­nost eki­pi jed­na od ne­za­o­bi­la­zno ko­ri­snih kom­po­nen­ti u iz­grad­nji sce­no­gra­fi­je. Za sce­no­gra­fa je neo­p­hod­no da pra­ti rad na sce­ni, baš kao što je neo­p­hod­no da pra­ti rad u ra­di­o­ni­ca­ma, jer je jed­na od spe­ci­fič­no­sti sce­no­graf­skog po­sla da ma­te­ri­ja­li­za­ci­ja sce­no­graf­ske za­mi­sli ide svo­jim to­kom, do­sta ne­za­vi­sno od to­ka re­di­telj­sko-glu­mač­kog ra­da i, uko­li­ko se ne pra­te oba to­ka, uko­li­ko se ne ko­ri­gu­ju me­đu­sob­no, uko­li­ko se ne pri­pa­da eki­pi to­kom ce­log pro­ce­sa, mo­že da do­đe do stra­ho­vi­te fi­nal­ne kon­fu­zi­je i ne­spo­ra­zu­ma. Mo­žda je to bio raz­log za mo­ju du­go­go­di­šnju od­lu­ku da ne uđem u stal­ni an­ga­žman. Sta­tus slo­bod­nog umet­ni­ka omo­gu­ća­vao mi je da pred­sta­va i eki­pa ko­ja je pri­pre­ma bu­du mo­ja je­di­na bri­ga, sve do pre­mi­je­re, ko­ju bih, kao opro­štaj od oba­vlje­nog po­sla, uvek od­gle­dao.

 

I sad, sva­ka ume­nost, i ona vr­lo lič­na (kao sli­kar­stvo u pro­ce­su ili knji­žev­nost u pro­ce­su), i ona vr­lo jav­na, kao što je sce­no­gra­fi­ja, do­no­si tre­nut­ke sum­nji, mo­žda oča­ja, ali i ne­za­men­lji­va ose­ća­nja po­be­de i tri­jum­fa.

Sum­nje i ne­do­u­mi­ce su ne­za­o­bi­la­zne, na­ro­či­to u ova­kvim umet­no­sti­ma, gde ne za­vi­si sve od jed­nog čo­ve­ka, gde je po­ne­kad uti­caj jed­nih na dru­ge pre­ple­ten do te me­re da se uči­nak po­je­din­ca te­ško odva­ja od učin­ka, pa i mi­sli dru­gih lju­di. Do­ga­đa­lo mi se da du­bo­ko u noć, pre ne­go što za­spim, po­sum­njam u ono što sam ura­dio, da san te­ško do­đe, a do­ga­đa­lo mi se i da se ne­što pre­lo­mi, da usta­nem i pri­be­le­žim olov­kom i cr­te­žom re­zul­ta­te ne­do­u­mi­ce i da se su­tra is­po­sta­vi da je noć bi­la dra­go­ce­na. Taj ose­ćaj stal­ne sme­ne ne­do­u­mi­ce i si­gur­no­sti pra­ti po­sao sko­ro od po­čet­ka do kra­ja, i ret­ki su slu­ča­je­vi kad je tok stva­ra­nja pred­sta­ve gla­dak i bez unu­tra­šnjih po­tresâ. A da se do­đe do ose­ća­nja pot­pu­nog is­pu­nje­nja, ne do­pa­da­ju mi se form­u­la­ci­je kao „po­be­da” i „tri­jumf”, po­treb­no je da se stek­ne pot­pu­no ne­iz­ve­stan broj okol­no­sti. Ne­kad je to sa­mo ide­ja. Po­ne­kad čak ni­je ni re­a­li­zo­va­na, ali je mo­ja lič­na i me­ni je to, u da­tim okol­no­sti­ma, do­volj­no. Ali, kad je u pi­ta­nju pred­sta­va, taj broj okol­no­sti mo­že da bu­de ta­ko ve­li­ki da če­sto po­mi­slim ka­ko se ču­do uvek iz­no­va do­ga­đa. Evo, ra­dio sam Ba­no­vić Stra­hi­nju, i u sce­ni za ko­ju sam že­leo da iz­gle­da pot­pu­no ka­ta­kli­zmič­no, uče­stvu­je ne­ve­ro­va­tan broj či­ni­la­ca: lif­to­vi na pne­u­ma­ti­ku, ogro­man sta­kle­ni astal ko­ji se po­di­že, glu­mac ko­ji se ko­tr­lja niz nje­ga i od­mo­ta­va plat­no sa sto­la, ma­ši­ne za su­vi led, ne­ko­li­ko ma­ši­na za dim, ubr­za­na film­ska pro­jek­ci­ja pre­ko sve­ga to­ga, re­flek­to­ri, pro­jek­to­ri, ven­ti­la­to­ri... A sce­na tra­je tri mi­nu­ta. I sa­mo jed­na stvar da za­ta­ji, da puk­ne film­ska tra­ka, da pre­go­ri si­ja­li­ca iz kon­tre, da se za­gla­vi pne­u­ma­ti­ka, da se plat­no na sto­lu za­ka­či i da ne spad­ne sa sta­kla, sa­mo jed­no od tog mno­štva u ta tri mi­nu­ta i – sve pro­pa­da. Ali sve funk­ci­o­ni­še, kao ču­do, i kad se po­kre­ne i kad se sce­na uka­že ona­ko ka­ko sam o njoj sa­mo sa­njao, to ne mo­že da bu­de ni­šta dru­go ne­go ne­za­men­lji­vi ose­ćaj is­pu­nje­nja du­še. I apla­uz ni­je va­žan. Pri­ja­tan je, ali mo­gao bih da bu­dem i sam u mra­ku sa­le, pa da taj ose­ćaj bu­de pod­jed­na­ko sna­žan.

 

I kad se sve za­vr­ši, pre­mi­je­ra re­ci­mo, šta ti je naj­va­žni­je: tvoj lič­ni ose­ćaj za­do­volj­stva ili ne­za­do­volj­stva, kom­pli­men­ti gle­da­la­ca, pri­ja­te­lja i ko­le­ga, do­bre kri­ti­ke, na­gra­de? Na­gra­da se, u ove dve de­ce­ni­je, na­ku­pi­lo bez­broj.

 

Re­a­go­va­nja po­zna­ni­ka, ko­le­ga, pa i bli­skih pri­ja­te­lja po­sle pre­mi­je­re ja po­sma­tram kao kon­ven­ci­ju i do nje, kao ta­kve, dr­žim i uz­vrat­no se isto po­na­šam i ose­ćam. Me­đu­tim, puls pu­bli­ke, za­tim uz­bu­dlji­va i re­či­ta ti­ši­na i di­sa­nje u sa­li, vi­še ne­go apla­u­zi to­kom sa­me pred­sta­ve, zna­če mi mno­go kao istin­ski po­ka­za­telj do­kle smo sti­gli u pred­sta­vi. Taj po­ka­za­telj uti­če na mo­je za­do­volj­stvo ili ne­za­do­volj­stvo i to sma­tram naj­re­le­vant­ni­jom pro­ce­nom do­stig­nu­tog. Kri­ti­ča­ri se, na ža­lost, sce­no­gra­fi­jom ne ba­ve uop­šte, znaš i sam za onu jed­no­re­če­nič­nu fra­zu da je „sce­no­gra­fi­ja bi­la funk­ci­o­nal­na”, kao da se to ne pod­ra­zu­me­va, i tu, na ža­lost, ne­ma­mo ni­ka­kvog oslon­ca. Što se na­gra­da ti­če, one su do­la­zi­le, valj­da, kao pri­ro­dan tok stva­ri i u po­čet­ku su pred­sta­vlja­le ve­li­ku ra­dost, a ka­ko go­di­ne pro­la­ze, ra­dost se, na­ža­lost, smi­ri­la, a na­gra­de ra­ci­o­nal­no po­sma­tram, kao po­tvr­du kva­li­te­ta i po­dr­šku mo­joj mi­sli i ra­du u po­zo­ri­štu. Ma­da su, objek­tiv­no, na­gra­de je­dan pri­ja­tan deo pro­fe­si­o­nal­nog ži­vo­ta.

 

U na­gra­da­ma, na­rav­no, ozbilj­nog ude­la ima­ju i re­di­te­lji sa ko­ji­ma ra­diš. Reč re­di­te­lja mo­že ne­slu­će­no da po­mog­ne, ali i da spu­ta sce­no­gra­fa. Ti, ipak, uvek iz­la­ziš iz pred­sta­ve u pred­sta­vu pre­po­zna­tljiv i u za­mi­sli i u re­a­li­za­ci­ji. Na­rav­no da za­mi­sao ko­re­spon­di­ra sa re­di­telj­skom, a zna­mo da su i za­mi­sao i po­stu­pak stva­ra­nja pred­sta­ve sva­kog re­di­te­lja raz­li­či­ti. Ka­ko osta­ti svoj?

 

Do­sta je te­ško od­go­vo­ri­ti na ta­kvo pi­ta­nje. Rad je za­jed­nič­ki, če­sto i u kre­a­ci­ji ima mno­go za­jed­nič­kog, a već sam re­kao da mo­ra da no­si na kra­ju moj pe­čat. Osta­ti svoj – naj­pre is­tra­ja­ti na svo­joj mi­sli ko­li­ko mo­žeš, a da ne šte­tiš tu­đoj, da po­gu­raš tu­đu mi­sao kad tre­ba, da je do­gra­diš ako mo­žeš, da pri­hva­tiš su­ge­sti­ju, a da se ne od­rek­neš svo­je este­ti­ke i po­e­ti­ke. A on­da, tu je i ne­što što se zo­ve ru­ko­pis. On se ne me­nja, ma ka­ko raz­li­či­te bi­le te­me ko­je ob­ra­đu­ješ. Kad se sve to ob­je­di­ni, ako si do­sle­dan, osta­ješ svoj, pre­po­zna­tljiv, u sce­no­gra­fi­ja­ma ko­je ne­ma­ju baš ni­ka­kav pred­u­slov da li­če jed­na na dru­gu, ali je to, valj­da, ona ne­po­zna­ta nit ko­ja odva­ja umet­nost od ne­u­met­no­sti i ko­ja umet­ni­ka de­fi­ni­še kao kre­a­tiv­nog in­di­vi­du­al­ca.

 

Osta­ti svoj mo­žda je pre pet­na­est, dva­de­set go­di­na bi­lo lak­še ne­go da­nas. A da­nas, šta te sve ne spre­ča­va – ad hok po­zi­vi na sa­rad­nju, krat­ko vre­me za pri­pre­mu, još kra­će za re­a­li­za­ci­ju. Nov­ca, ko­nač­no, ne­ma...

 

Ta­ko iz­gle­da. Da­na­šnje ma­te­ri­jal­ne uslo­ve ne bih ko­men­ta­ri­sao kao lo­še za rad, oni, ta­kvi ka­kvi su, ne pod­le­žu de­fi­ni­ci­ji. Me­ni, re­ci­mo, ni­ko i ne od­u­zi­ma osnov­ne ma­te­ri­jal­ne pret­po­stav­ke da ostva­rim svo­ju za­mi­sao. Pro­blem je mno­go du­blji. To je men­tal­no sta­nje, ono je dra­ma­tič­no lo­še, ali će, mo­žda, po­če­ti da se po­pra­vlja. Ne znam, ni­su po­sto­ja­li osnov­ni ljud­ski uslo­vi za rad pro­te­klu de­ce­ni­ju, pa i du­že. Da sa­da pri­čam o po­je­di­no­sti­ma, mo­žda je su­vi­šno po­sle sve­ga do­ži­vlje­nog, na­pi­sa­nog i pro­či­ta­nog, a sva­ka­ko va­žni­jeg od po­zo­ri­šta. Ali, ka­ko ra­di­ti dok rat tra­je, dok je be­da, dok je glad? Vo­dim teh­nič­ku pro­bu, a če­tvr­ti­na lju­di na sce­ni stre­pi ili se skri­va od mo­bi­li­za­ci­je, če­tvr­ti­na ne­ma kod ku­će, mo­žda, ni za hleb, če­tvr­ti­na mi­sli ka­ko da po­beg­ne na ulič­ne te­zge, a če­tvr­ta če­tvr­ti­na is­tra­ja­va u sta­nju pot­pu­ne le­tar­gi­je. I men­tal­ni je pro­blem ka­ko od tih lju­di oče­ki­va­ti da od­ra­de to što se tra­ži. Ne go­vo­rim o ra­do­sti ra­da i stva­ra­nja. To je po­sta­la jed­na iz­van­red­na ret­kost i, kao ta­kva, sa­mo po­tvr­đu­je men­tal­nu tra­ge­di­ju u ko­joj svi ži­vi­mo i ra­di­mo. S dru­ge stra­ne, po­zo­ri­šta su teh­nič­ki za­pu­šte­na i ma­lo je na­de da će se to usko­ro po­pra­vi­ti. Osta­ti svoj, u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji, ni­je la­ko i mo­žda će ne­ko ka­sni­je bo­lje mo­ći da oce­ni da li smo u to­me i ko­li­ko uspe­va­li.

 

Ka­ko god da po­sma­tra­mo, sce­no­gra­fi­ja je umet­nost gde je ma­te­ri­ja­li­za­ci­ja is­ho­di­šte du­hov­ne za­mi­sli. U tom po­gle­du, mo­že se po­re­di­ti je­di­no sa skulp­tu­rom i ar­hi­tek­tu­rom. Pod­ra­zu­me­va se ve­li­ki nov­ča­ni iz­da­tak i kva­li­tet­na teh­no­lo­ška opre­mlje­nost ono­ga ko in­ve­sti­ra, u ovom slu­ča­ju po­zo­ri­šta kao in­sti­tu­ci­je. Gde se mi sa­da na­la­zi­mo?

 

To smo, mo­žda, na­če­li u pret­hod­nom od­go­vo­ru, jer se ova dva tvo­ja pi­ta­nja ne­mi­nov­no pro­ži­ma­ju. Re­kao sam ti da me­ni po­zo­ri­šta ni­su dra­ma­tič­no za­ki­da­la na ula­ga­nju u sce­no­gra­fi­ju. Ali, neo­spor­no je da je ma­te­ri­jal­na opre­mlje­nost, i scen­skih pro­sto­ra i ra­di­o­nicâ, za­bri­nja­va­ju­ća. Mo­žda je ova­kva oce­na eu­fe­mi­zam. Mo­žda je mno­go go­re. I ne znam kad će se po­pra­vi­ti. Ima, me­đu­tim, u na­šoj tre­nut­noj po­zi­ci­ji ne­što mno­go opa­sni­je od teh­no­lo­ške za­o­sta­ja­lo­sti. Na­še ve­ze sa sve­tom pre­ki­nu­te su, već odav­no, i spo­ro se us­po­sta­vlja­ju. Ne pu­tu­je­mo slo­bod­no, još uvek, ne gle­da­mo, ča­so­pi­si su ret­ki i sku­pi. O go­sto­va­nji­ma ve­li­kih svet­skih po­zo­rištâ da i ne go­vo­ri­mo. Ne­ma­mo in­form­a­ci­ju, a svet, osta­li svet, ipak ne sto­ji, on stra­ho­vi­to na­pre­du­je, on ula­že u teh­no­lo­gi­ju, u kre­a­ci­ju. Ni­su mi pri­jem­či­ve te­o­ri­je o kri­zi svet­ske umet­no­sti. Mo­žda po­sto­je po­vre­me­ne sle­pe uli­ce, ali se u tra­ga­nje, is­pi­ti­va­nje i kre­a­ci­ju ula­že mno­go, a in­form­a­ci­ja, pro­ve­re­na, tač­na i uvek do­stup­na, uo­bi­ča­je­na je stvar. Mi smo ima­li Bi­tef ko­ji je, sem eks­trem­no is­tra­ži­vač­kih pred­sta­va, do­vo­dio u Be­o­grad pra­vu svet­sku kre­a­tiv­nu eli­tu, mi­sli­o­ce i maj­sto­re po­zo­ri­šne umet­no­sti i, u tom smi­slu, bio dra­go­ce­na in­form­a­ci­ja. Po­sled­njih go­di­na, na­ža­lost, Bi­tef to vi­še, ve­ro­vat­no iz objek­tiv­nih raz­lo­ga, ni­je. Za­to mi­slim da se, za­jed­no sa ula­ga­njem unu­tra, mo­ra na­ći na­či­na da ve­ze što pre pro­ra­de, ali sa onom pra­vom, vr­hun­skom eli­ti­stič­kom kul­tu­rom kao neop­hod­nim po­red­be­nim re­pe­rom. Sve osta­lo, al­ter­na­ti­va, slo­bod­ne form­e, eks­trem­na is­tra­ži­va­nja ma­lih gru­pa, sa­mo u tom slu­ča­ju do­bi­će, ta­ko­đe, na pra­vom zna­ča­ju.

 

Dru­gi raz­go­vor, 27. ju­la 2001, u sta­nu Ge­re Za­ri­ća

 

Vra­tio si se iz Bu­dve. Ka­ko na­pre­du­je pri­pre­ma pred­sta­ve?

Ra­dim Iva­no­va sa Ni­ki­tom Mi­li­vo­je­vi­ćem. Pri­pre­ma pred­sta­ve do­bro na­pre­du­je, to je u re­du, ali Bu­dva vi­še ne­ma po­zo­ri­šnu Ci­ta­de­lu, ona je iz­gu­blje­na i mi će­mo igra­ti pred­sta­vu na ne­kom br­du iz­nad Sve­tog Ste­fa­na, na pot­pu­no, pot­pu­no otvo­re­nom pro­sto­ru, oda­bra­nom sa­mo zbog ma­le za­rav­ni ko­ja će nam omo­gu­ći­ti po­stav­ku sce­ne i au­di­to­ri­ju­ma. Sad opet od­la­zim u Bu­dvu i vi­de­će­mo šta će na­šoj pred­sta­vi do­ne­ti i taj, de­fi­ni­tiv­no ne­u­tral­ni, be­zna­čaj­ni pro­stor. Na­rav­no da ne tre­ba ni da go­vo­rim o ogrom­nim teh­nič­kim pro­ble­mi­ma kao što su stru­ja, vo­da, sa­o­bra­ćaj­ni pri­la­zi. Vi­de­će­mo.

 

Već du­go ra­diš bar jed­nu pred­sta­vu u se­zo­ni za fe­sti­val u Bu­dvi. Uslo­vi za rad su kom­pli­ko­va­ni, ne­pot­pu­ni, ne­kad fi­zič­ki te­ško pod­no­šlji­vi. Ali, re­zul­ta­ti su, sko­ro re­dov­no, pr­vo­kla­sni. Šta je to što do­no­si re­zul­ta­te, sem do­bro uklo­plje­nih eki­pa? Da li je te­melj svih uspe­ha že­lja i čvr­sta od­lu­ka umet­nič­ke upra­ve da bes­po­go­vor­no fi­nan­si­ra sa­mo am­bi­ci­o­zne i vr­hun­ske pro­jek­te?

 

Grad te­a­tar Bu­dva ute­me­ljen je na sa­rad­nji sa vr­hun­skim stva­ra­o­ci­ma, pre sve­ga iz Be­o­gra­da, kao naj­zna­čaj­ni­jeg po­zo­ri­šnog cen­tra u ze­mlji i re­gi­o­nu. I ni­su se pra­vi­li ni­ka­kvi kom­pro­mi­si, a mi­sao umet­nič­kog vođ­stva Fe­sti­va­la stvar­no je bi­la is­klju­či­vo okre­nu­ta stva­ra­nju vr­hun­skih dêla. To je, uo­sta­lom, re­zul­ti­ra­lo ne­za­o­bi­la­zno­šću pro­duk­ci­je Gra­da te­a­tra na svim ve­li­kim po­zo­ri­šnim smo­tra­ma u ze­mlji i uvek no­vim oče­ki­va­nji­ma od no­ve se­zo­ne. Ne mo­gu da ka­žem da ta­kva mi­sao i sad ne po­sto­ji, ali po­sled­nje go­di­ne do­ne­le su niz kom­pro­mi­sa, od po­de­la pa da­lje. Sad je i Ci­ta­de­la iz­gu­blje­na.

 

Vo­leo si Ci­ta­de­lu...

 

Ona je je­dan bla­go­ro­dan pro­stor, gde sve uče­stvu­je u pred­sta­vi: i zi­do­vi, i ne­bo, i mo­re, i ve­tar. Ar­hi­tek­tu­ra u ko­joj se sve zbi­va­lo pre je li­či­la na ne­ka­kav bes­pre­ko­ran, ge­o­me­trij­ski ap­strak­tan, bek­gra­und sa fan­ta­stič­nom fak­tu­rom ka­me­na, ne­go­li na ne­ku kon­kret­nu gra­đe­vi­nu. Za­to je na Ci­ta­de­li bi­lo mo­gu­će, vr­lo kva­li­tet­no, sme­sti­ti ra­zno­rod­ne sce­no­gra­fi­je sa po­je­di­nač­no ve­li­kim uspe­hom. Mi­slim, na­rav­no, na one ko­je su na­men­ski pri­pre­ma­ne. Go­stu­ju­će sce­no­gra­fi­je te­ško su se adap­ti­ra­le, a obr­nut pro­ces, adap­ta­ci­ja sce­no­gra­fijâ sa Ci­ta­de­le u za­tvo­re­ne pro­sto­re, išao je tek ne­što lak­še. Mi­slim, me­đu­tim, da je i tu bi­lo ne­se­lek­tiv­no­sti, da ni­su svi ko­ma­di ni sve pred­sta­ve bi­le za Ci­ta­de­lu. Mo­žda se mo­glo pa­žlji­vi­je lo­ci­ra­ti. No, glav­ni tok ve­li­kih uspe­ha pri­hva­tao je u se­be te sit­ne is­ko­ra­ke, ta­ko da je rad na Ci­ta­de­li, bez ob­zi­ra na stra­šne fi­zič­ke te­ško­će, ostao pot­pu­no ne­za­bo­ra­van, kao što je i sa­zna­nje da ona vi­še ne­će slu­ži­ti po­zo­ri­štu bi­lo do­sta bol­no.

Tre­ći raz­go­vor i či­ta­nje pr­va dva, 30. ju­la 2001, u ku­ći La­lic­kih, u Ba­taj­ni­ci

 

Go­vo­re­ći o Bu­dvi, sti­gli smo, evo, i do po­vo­da za naš raz­go­vor. Ste­ri­ji­na na­gra­da za sce­no­gra­fi­ju „Je­go­ro­vog pu­ta”, u pro­duk­ci­ji Gra­da te­a­tra Bu­dva, sed­ma je Ste­ri­ji­na na­gra­da ko­ju si do­bio. Ste­ri­ji­noj na­gra­di pret­ho­di­la je na­gra­da „Mi­len­ko Šer­ban” na Tri­je­na­lu sce­no­gra­fi­je u No­vom Sa­du, za iz­lo­že­nu ski­cu sce­no­gra­fi­je iste pred­sta­ve. Šta je to bi­lo ta­ko iza­zov­no da je, pre­ne­se­na i u pro­stor Srp­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta, sce­no­gra­fi­ja zra­či­la istom sna­gom?

 

Ka­da sam pro­či­tao tekst Je­go­ro­vog pu­ta, znao sam da taj put iz ko­ma­da, ka­me­ni put pre­ma ma­na­sti­ru Pra­skvi­ci, ne mo­gu da po­sta­vim kon­ku­rent­no ka­me­nu Ci­ta­de­le. Za­to se on po­ja­vio kao jed­na ge­o­me­tri­jski sti­li­zo­va­na, sa­bi­je­na ser­pen­ti­na, kao do­mi­nan­ta u sce­no­gra­fi­ji, i po­ka­za­lo se da je do­bro ko­re­spon­di­rao sa ka­me­nom po­za­di­nom Ci­ta­de­le i da je, što je za­ni­mlji­vi­je, od­lič­no le­gao na sce­nu SNP-a. A sa­ma pred­sta­va, pre­dis­kret­na za Ci­ta­de­lu, do­bi­la je u uslo­vi­ma za­tvo­re­nog pro­sto­ra ne na su­štin­skom kva­li­te­tu, jer ga je već ima­la, već na gle­dlji­vo­sti i lak­šem pra­će­nju i iz­van­red­nog tek­sta i de­cent­ne glu­mač­ke igre. Otu­da je i moj uspeh i uspeh ce­le pred­sta­ve bio na Ste­ri­ji­nom po­zor­ju ta­ko pot­pun. I pod­ra­zu­me­va se da sam vr­lo za­do­vo­ljan što je i Ste­ri­ji­na na­gra­da za sce­no­gra­fi­ju po­tvr­di­la udeo mog po­sla u kva­li­te­tu pre­zen­ta­ci­je tek­sta Vi­de Og­nje­no­vić.

 

Ra­dio si sa naj­zna­čaj­ni­jim re­di­te­lji­ma na­šeg po­zo­ri­šta, sko­ro sa svi­ma. Da na­bro­jim: Vi­da Og­nje­no­vić, De­jan Mi­jač, Pa­o­lo Ma­đe­li, Egon Sa­vin, Mi­lan Ka­ra­džić, Jo­vi­ca Pa­vić, Ja­goš Mar­ko­vić, Ni­ki­ta Mi­li­vo­je­vić, mno­gi dru­gi. Ne­u­put­no je da te pi­tam o nji­ho­vom ra­du. Ali, od sva­kog od njih, to­kom va­še sa­rad­nje, mo­rao si po­ku­pi­ti bar zrn­ce mu­dro­sti, po­zo­ri­šnog zna­nja, is­ku­stva. Ko­je su bi­le tvo­je ko­ri­sti?

 

Pre sve­ga, ja sam se od re­di­teljâ učio po­zo­ri­šnoj re­ži­ji, jer o tom po­slu ni­sam do­volj­no znao po iz­la­sku sa Aka­de­mi­je. Mi­slim da sam, za­uz­vrat, ve­ći­nu od re­di­te­lja učio sce­no­gra­fi­ji, u is­toj me­ri. Na­rav­no, ta ime­na ko­ja si na­veo, to je zbir naj­zna­čaj­ni­jih lju­di u na­šem po­zo­ri­štu i sva­ki od njih je ta­ko po­se­ban da se ne­ka­kva uop­šte­na oce­na ko­ri­sti, za me­ne, ne mo­že tek ta­ko da­ti. Ako bih ana­li­zi­rao rad sa sva­kim po­je­di­nač­no, le­po­ta ra­da i ko­ri­sti u sva­kom po­seb­nom slu­ča­ju ta­ko su ve­li­ki da či­ne ne­za­o­bi­la­zan i ve­o­ma va­žan deo mog pro­fe­si­o­nal­nog ži­vo­ta. I ne sa­mo pro­fe­si­o­nal­nog. Sa ve­ći­nom od ovih lju­di sam, i van po­sla, do­bar pri­ja­telj i taj me­đu­sob­ni od­nos, go­di­na­ma ne­go­van, da­vao je kva­li­te­tan od­go­vor i u po­slu. Sâm pri­stup za­jed­nič­kom ra­du, po­stu­pak, vr­lo je raz­li­čit od re­di­te­lja do re­di­te­lja. Mi­lan Ka­ra­džić mi do­zvo­lja­va ši­rok i slo­bo­dan za­mah, ni­ka­da mu ni­je mno­go ni de­ta­lja, ni bo­gat­stva ge­ne­ral­nog re­še­nja. Sa Ego­nom je, re­ci­mo, pot­pu­no dru­ga­či­je, sa njim vo­dim du­ge i du­ge raz­go­vo­re pre ko­nač­nog re­še­nja i to re­še­nje na kra­ju je, sko­ro uvek, jed­na su­bli­mi­sa­na po­čet­na ide­ja – u fi­zič­kom smi­slu. Mi­sao se, na­rav­no, iz­o­štra­va, da bi se na­dok­na­di­la ta, če­sto do zna­ka, sve­de­nost za­vr­še­ne sce­no­gra­fi­je. Sa Jo­vi­com Pa­vi­ćem ura­dio sam naj­spek­ta­ku­lar­ni­je sce­no­gra­fi­je za nje­go­ve spek­ta­ku­lar­ne re­ži­je. U sva­kom slu­ča­ju, uzi­ma­ju­ći u ob­zir broj pred­sta­va ko­je sam sa sva­kim od re­di­te­lja po­je­di­nač­no ra­dio, ni­je neo­bič­no da na­čin ra­da već una­pred znam, a da se sa­rad­nja, u stva­ri, sve­la na su­šti­nu, iz­gu­biv­ši po­ste­pe­no ne­po­treb­nu form­u i to je naj­bit­ni­je što se svih ovih go­di­na u mom pro­fe­si­o­nal­nom ži­vo­tu od re­di­te­lja ste­klo.

 

Za­šao si u stva­ra­lač­ko zre­lo do­ba. Ve­li­ki sce­no­graf­ski opus je iza te­be. Sad si pro­fe­sor na Ka­te­dri za sce­no­gra­fi­ju Fa­kul­te­ta pri­me­nje­nih umet­no­sti. I u tom po­slu če­ka te mno­go go­di­na. Da li ćeš pe­da­go­ški rad pret­po­sta­vi­ti sce­no­graf­skom, da li se ra­di o po­tre­bi da na­ta­lo­že­na zna­nja i is­ku­stva pre­ne­seš mla­di­ma, da li je u pi­ta­nju umor od po­zo­ri­šta ili že­lja za pre­da­hom, ka­ko urav­no­te­ži­ti ova dva kre­a­tiv­na po­sla od ko­jih sva­ki zah­te­va pot­pu­no pri­pa­da­nje?

 

Za­šao sam, ali odav­no, u ozbilj­no stva­ra­lač­ko i ži­vot­no do­ba, mno­go sam ra­dio i ni­sam ostao že­ljan sce­no­graf­skog po­sla, sem, mo­žda, u ope­ri i ba­le­tu. Sma­tram da go­di­ne is­pred se­be tre­ba da is­ko­ri­stim za po­tvr­du ura­đe­nog i uči­ni­lo mi se da je pe­da­go­ški rad ta po­tvr­da. Moj pro­fe­si­o­nal­ni ži­vot, po­sle ve­o­ma mir­nog to­ka, sti­gao je do tač­ke kad zna­nje i is­ku­stvo tre­ba da pre­ne­sem mla­dim lju­di­ma, a sma­tram, pri tom, da će ko­rist bi­ti obo­stra­na. Ne od­ri­čem se sce­no­graf­skog po­sla, mo­žda će ga, po pri­ro­di stva­ri, bi­ti ne­što ma­nje, ali bi­će mi po­tre­ban da bih svo­jim stu­den­ti­ma, a i se­bi, stal­no do­ka­zi­vao is­prav­nost ra­da na pre­da­va­nji­ma i na Ka­te­dri uop­šte, a uti­caj mla­dih lju­di ogle­da­će se u tim sce­no­gra­fi­ja­ma, na­dam se, kao: uvek ze­le­no.

 

A sli­kar­stvo?

 

Spre­mam se za sli­kar­stvo. Ne znam baš kad će se ste­ći uslo­vi, ali sam spre­man, plat­na sto­je na­špa­no­va­na i slo­že­na. I ne­moj da me pi­taš da li su ta na­špa­no­va­na plat­na umi­ri­va­nje sli­kar­ske sa­ve­sti.

 

I, na kra­ju, jed­no ma­lo pi­ta­nje, lič­na ra­do­zna­lost: dok po­sma­traš svo­ju pre­mi­je­ru, da li te je, bar pri­ta­je­no, strah da će se ne­ka od ku­lisâ, bez­raz­lo­žno, ne­ka­kvom ne­pred­vi­di­vom gre­škom, sru­ši­ti pred pu­bli­kom?

 

Da.

 

*

Ge­ro­slav Za­rić ro­đen je 1951. go­di­ne, a 1976. di­plo­mi­rao je sce­no­gra­fi­ju na Aka­de­mi­ji pri­me­nje­nih umet­no­sti u Be­o­gra­du. Au­tor je sce­no­graf­skih re­še­nja za vi­še od 130 po­zo­ri­šnih pred­sta­va, broj­nih te­le­vi­zij­skih sce­no­gra­fi­ja, po­zo­ri­šnih pla­ka­ta i uče­snik ve­li­kog bro­ja sli­kar­skih i sce­no­graf­skih iz­lo­žbi u ze­mlji i ino­stran­stvu. Do­bit­nik je se­dam Ste­ri­ji­nih na­gra­da za sce­no­gra­fi­ju, još 35 ra­znih pri­zna­nja za sce­no­gra­fi­ju i dve na­gra­de za gra­fič­ki di­zajn. Od ja­nu­a­ra 2001. Ge­ro­slav Za­rić je pro­fe­sor sce­no­gra­fi­je na Fa­kul­te­tu pri­me­nje­nih umet­no­sti u Be­o­gra­du.