Snežana Miletić – Gordana Đurđević Dimić

Glu­mac osta­vlja glu­mu kad na­đe se­be u se­bi

 

Ste­ri­ji­na na­gra­da za glu­mu, za ulo­gu Lo­le u pred­sta­vi „Ku­ba li­bre”

 

 

Ži­vot­ni i umet­nič­ki mo­to glu­mi­ce Gor­da­ne Đur­đe­vić Di­mić, jed­nog od la­u­re­a­ta po­sled­njeg Ste­ri­ji­nog po­zor­ja ko­joj je Ste­ri­ji­na na­gra­da pri­pa­la za ulo­gu Lo­le u pred­sta­vi Ku­ba li­bre Iva­na M. La­li­ća i re­ži­ji Ko­ka­na Mla­de­no­vi­ća, mo­gao bi da sta­ne u re­či „po­ni­šti ego – na­đi trep­taj du­še!”

Ve­li­ki ego ko­ji sva­ki ozbi­ljan glu­mac u se­bi mo­ra da na­đe da bi ga po­tom la­vov­skim sna­ga­ma usme­rio u istin­ska tra­ga­nja za trep­ta­jem sop­stve­ne du­še, ova glu­mi­ca na­šla je dav­no, ia­ko sa­ma tvr­di da ga i da­lje tra­ži te da ni­je si­gur­na da ga je mo­gu­će za­u­vek osvo­ji­ti. O tra­ga­nju i trep­ta­ji­ma i obič­nom ži­vo­tu ko­ji se ude­nuo iz­me­đu njih raz­go­va­ra­mo jed­nog po­po­dne­va na­kon či­ta­će pro­be pred­sta­ve Oslo­bo­đe­nje Sko­plja ko­ja će glu­mi­ci bi­ti pr­vo glu­mač­ko pu­te­še­stvi­je ne sa­mo u se­zo­ni 2001/2002. ne­go i sa no­vom upra­vom. Se­di­mo u glu­mi­či­noj gar­de­ro­bi, u nje­nom ma­tič­nom Srp­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu. So­bi­čak iz­gle­da go­to­vo kao is­po­snič­ka će­li­ja u ne­kom ma­na­sti­ru. Vi­šak je sa­mo iri­ti­ra­ju­će neo­n­sko sve­tlo ko­je pod­se­ća na ni­ma­lo luk­su­zan i gla­mu­ro­zan ži­vot ov­da­šnjeg ho­da­ča po cir­ku­skom tra­pe­zu zva­nom po­zo­ri­šne da­ske.

 

Da bi po­stao istin­ski tra­ga­lac u svom po­slu, da bi sa­svim iskre­no za­vi­rio u la­vi­rin­t svo­je du­še, glu­mac naj­pre mo­ra da po­ni­šti sop­stve­ni ego ko­ji ga i či­ni glum­cem. Kad to glu­mac shva­ti, od če­ga ili ko­ga to za­vi­si, šta glu­mac mo­ra da pro­na­đe u se­bi da bi uspeo da po­ni­šti taj ego?

Pre sve­ga, mo­ra da bu­de sve­stan tog svog ego­i­zma jer sa­mo ta­da mo­že da se po­sta­vi pre­ma tom ego­i­zmu i da za­vo­li to što ra­di: lik, ko­mad, da se ve­že za te­mu ko­ja se igra. Ka­da to in­te­re­so­va­nje za dru­gog ko­ga si pro­na­šao u li­te­ra­tu­ri, u onom što je li­te­rar­ni pred­lo­žak za igru i ta ra­dost ba­vlje­nja tu­đim ži­vo­tom i tu­đom eg­zi­sten­ci­jom bu­de za te­be to­li­ko pri­vlač­na da za­pra­vo za­ne­ma­riš se­be i svo­ju si­tu­a­ci­ju, i ono što bi po­zo­ri­šna pred­sta­va mo­gla da ti vra­ti kao na­gra­du za tu igru, a to su sla­va, apla­u­zi, po­pu­lar­nost, na­gra­de... on­da se istin­ski ba­viš svo­jim po­slom jer po­ku­ša­vaš da se sa­ži­viš sa tu­đim ži­vo­tom. Ako to uspeš, on­da pro­ši­ru­ješ svo­je gra­ni­ce i to je ta fi­na fre­kven­ci­ja, to je taj trep­taj du­še jed­nog i dru­gog bi­ća, to je umet­nič­ka avan­tu­ra, umet­nič­ko tra­že­nje, ta­ko ja do­ži­vlja­vam po­zo­ri­šte.

 

Ko­li­ko je umet­nič­kih trep­ta­ja bi­lo u va­šem do­sa­da­šnjem glu­mač­kom ži­vo­tu? Ko­li­ko ste ra­di­li ono što ste za­i­sta že­le­li, a ko­li­ko ste pri­sta­ja­li i na ne­što što ste mi­sli­li da ne mo­že­te, što za­pra­vo ni­ste hte­li da ra­di­te?

 

Kad si u an­ga­žma­nu u jed­nom po­zo­ri­štu to je službena stvar. Na  plat­nom si spi­sku, imaš za­dat­ke ko­je mo­raš pri­hva­ti­ti, i ne­ma šta tu da za­no­ve­taš. Ja sam ta­ko shva­ti­la mo­ju po­zi­ci­ju u po­zo­ri­štu. Imaš rad­ne za­dat­ke ko­je mo­raš da pri­hva­tiš i go­to­vo! Ali ni­su sve mo­je ko­le­ge ta­kve. Ne­ke su vr­lo vo­di­le ra­ču­na šta će igra­ti. Ne­ki­ma je bi­lo va­žno da od­mah u pr­vom či­ta­nju na­đu trep­taj, tu spo­nu sa li­kom i ako to ni­su na­la­zi­li, ako im se to ni­je do­pa­da­lo, oni su po­šte­no vra­ća­li ulo­ge. Ali ima glu­ma­ca, u ko­je i sa­ma spa­dam, ko­ji dru­ga­či­je shva­ta­ju an­ga­žman, su­vi­še se­ri­o­zno, zi­he­ra­ški, ko­ji mi­sle da ulo­gu tre­ba ura­di­ti ona­ko ka­ko se od njih tra­ži. Za­to sam od­i­gra­la i ne­ke ulo­ge ko­je ni­su bi­le za me­ne.

 

Je­ste li ne­kad in­si­sti­ra­li na svom sta­vu, je­ste li se su­prot­sta­vlja­li re­di­te­lji­ma?

 

Je­sam, ali su me on­da op­tu­ži­va­li da sam la­žno skrom­na, da imam kom­plek­se ni­že vred­no­sti i da oni ne­ma­ju na­me­ru da me ube­đu­ju ili „ra­zu­be­đu­ju”, „pri­vo­de ra­zu­mu” ili jed­no­stav­no da ne že­le da se prav­da­ju. Uop­šte uzev, si­tu­a­ci­ja u po­zo­ri­štu da­nas je ja­ko te­ška za glum­ca. U po­zo­ri­šte do­đe re­di­telj ko­ji tu ni­je stal­no za­po­slen, do­ne­se svo­ju ide­ju i vi­zi­ju pro­jek­ta a to što mi ima­mo do­bre glum­ce ko­ji go­di­na­ma se­de, a sa­mo se de­se­tak stal­no vr­ti, i ne može da se ka­že da oni ni­su ta­len­to­va­ni, re­di­te­lja ne za­ni­ma. U ovoj ku­ći ima erup­tiv­nih glu­ma­ca, po­go­to­vo glu­mi­ca, ali ni­je­dan re­di­telj ni­je spre­man da uđe u ri­zik zva­ni eks­pe­ri­ment. Uči­ni­lo mi se da je no­vi uprav­nik La­lić otvo­rio pro­stor za ne­ku vr­stu ek­spe­ri­men­tal­nog ra­da, gde će se in­sti­tu­ci­ja au­di­ci­je i al­ter­na­ci­je po­no­vo uve­sti i oži­ve­ti, što je ja­ko do­bra stvar jer sa­mo ta­ko se mo­gu pla­si­ra­ti sve do­bre ener­gi­je. Ne­ma ni­šta te­že za ne­kog čo­ve­ka sa po­ten­ci­ja­lom od to­ga da mu za­če­piš usta i spu­taš te­lo. U tom smi­lu upra­va mo­ra da ima vi­še ši­ri­ne u ru­ko­vo­đe­nju, da sva­ko do­bi­je šan­su jer sa­mo pro­bu­đen i zdrav tak­mi­čar­ski duh mo­že da stvo­ri do­bru at­mos­fe­ru i zdra­ve osno­ve za bu­du­ći rad. Ni­je isti­na da u ovom po­zo­ri­štu ne po­sto­je glu­mi­ce ko­je bo­lje do me­ne ne bi mo­gle da od­i­gra­ju mno­ge ulo­ge ko­ja sam od­i­gra­la ja. Ni­je isti­na da sam za mno­ge ulo­ge baš ja bi­la naj­bo­lja po­de­la u ovom po­zo­ri­štu. Tu je pre u pi­ta­nju bi­la ne­ka iner­ci­ja, ne­po­sto­ja­nje že­lje ili vo­lje za no­vim, za ek­spe­ri­men­tom, za upo­zna­va­njem no­vih lju­di.

 

Da li bi­ste od­bi­ja­nje ulo­ge u vre­me­ni­ma ka­kva su bi­la pro­te­klih de­set go­di­na na­zva­li hra­bro­šću ili bez­o­bra­zlu­kom? Za­što vi ni­ste od­bi­ja­li ulo­ge?

 

Za­to što su bi­la u pi­ta­nju ve­li­ka re­di­telj­ska ime­na, De­jan Mi­jač, Egon Sa­vin. Te­ško je glum­cu da od­bi­je ta­kve re­di­te­lje. Me­ni je ja­ko va­žno da igram u pred­sta­vi Ego­na Sa­vi­na, ali ka­da po­nu­di ne­što što ni­je za me­ne i ka­da ose­ćam da mi se ste­že utro­ba sva­ki put pri po­mi­sli da tre­ba da igram tu pred­sta­vu, on­da je to pra­vo mu­če­nje.

Ho­će­te li da ka­že­te ko­ja je to pred­sta­va?

 

La­ki ko­mad. To mi je za­i­sta bi­la te­ška mu­ka.

 

Da li je to znao re­di­telj?

 

Je­ste, ali valj­da ni­je imao dru­gi pred­log. Vi­še se i ne se­ćam šta je tač­no bi­lo. Uop­šte, bi­lo je ta­kvih si­tu­a­ci­ja.

 

Ni­ste, da­kle, od­bi­ja­li ulo­ge iz po­što­va­nja pre­ma re­di­te­lji­ma, a po­štu­ju li da­na­šnji re­di­te­lji vas glum­ce?

 

Oni nas ne po­zna­ju do­volj­no. Ne­do­volj­no zna­ju i an­sam­ble, ne­ma­ju vre­me­na da ih upo­zna­ju. Nji­ma je va­žno da vr­lo br­zo ura­de po­sao za ko­ji su an­ga­žo­va­ni i pla­će­ni, pro­sto ne že­le mu­ku. Za­to mi­slim da tre­ba in­si­sti­ra­ti na stal­nom re­di­te­lju ko­ji će pri­rod­no ima­ti vi­še vre­me­na za sve glum­ce u an­sam­blu, ko­ji će ih pra­ti­ti, mi­sli­ti i bri­nu­ti o nji­ma. Za­to se ra­du­jem što sa­da ra­dim sa Žan­kom To­mi­ćem ko­ji je iz ku­će, ma­da je i on išao na po­de­lu ko­ja ga­ran­tu­je uspeh, što ne zna­či da će on ipak do­ći. To je uvek ne­ki ču­dan splet okol­no­sti.  Mo­žda će Žan­ko pri­hva­ti­ti in­sti­tu­ci­ju al­ter­na­ci­je u bu­du­ćim vre­me­ni­ma. Eto, sa­da, na pri­mer, Egon će do­ći da ra­di Glem­ba­je­ve. Za­što sa­da Egon Sa­vin ne bi na­pra­vio au­di­ci­ju, na pri­mer, za Ba­ru­ni­cu Ka­ste­li?! Ne­ka tri glu­mi­ce na­u­če tekst, ne­ka po­ka­žu ka­ko to zvu­či i iz­gle­da, i ne­ka je naj­bo­lja po­tom od­i­gra! Za to je po­treb­no sa­mo ma­lo do­bre vo­lje i da re­di­telj ko­ji je od­lu­čio da ra­di u ne­koj po­zo­ri­šnoj ku­ći iz­dvo­ji ma­lo vi­še vre­me­na za pred­sta­vu.

 

Ko­li­ko po­zna­je­te mla­de lju­di ko­ji na sce­ni glu­mač­ki ra­stu po­red vas?

 

Sen­ti­men­tal­na sam pre­ma nji­ma, se­ćam se se­be u nji­ho­vi­ma da­ni­ma. Ja sam ima­la ja­ko do­bre pro­fe­so­re, bi­la sam pa­že­no de­te ko­je je ušlo u do­bru ško­lu i okru­žnje. Ima­la sam le­gen­dar­nog pro­fe­so­ra Ze­ka­vi­cu, iz­van­red­nog pro­fe­so­ra u Jo­vi­noj gim­na­zi­ji ko­ji je vo­dio dram­sku sek­ci­ju. Bio nam je dru­gi otac. Dru­že­nje i uče­nje s njim bio je naj­lep­ši na­čin da se pro­ve­de vre­me iz­van ško­le. Sa plo­ča smo slu­ša­li naj­bo­lje in­ter­pre­ta­ci­je, do­bre ko­men­ta­re, op­serv­a­ci­je o ži­vo­tu, ta­ko smo pr­vi put ču­li Ple­šu ka­ko go­vo­ri „Sva­ki­da­šnju ja­di­kov­ku”, ču­li smo Ma­ri­ju Cr­no­bo­ri, sve naj­bo­lje što je bi­lo u glu­mač­koj umet­no­sti. On nas je div­no pa­zio i ja se uvek tru­dim da se u kon­tak­tu s mla­dim lju­di­ma se­tim ka­kav je bio taj naš pro­fe­sor Ze­ka­vi­ca. Do­la­zi­li su ne­ki mla­di lju­di po sa­vet, da ih spre­mim za pri­jem­ni na aka­de­mi­ju. Mno­gi su me sle­di­li a i ne­ki ko­ji ni­su bi­li iz­vor­ni ta­len­ti ušli su u uži iz­bor, što zna­či da taj naš rad ni­je bio bez od­je­ka. Na­rav­no da je po­sle ko­li­či­na ta­len­ta uslo­vi­la nji­hov da­lji put. Oni su mo­ra­li da se oslo­bo­de u od­no­su na svoj po­sao, tekst, ma­te­ri­ju, da ima­ju ne­ki kon­cept i ide­ju, jer sa­mo oni ko­ji ima­ju ide­ju idu da­lje. Pri­se­ćam se da smo mi, mo­ja ge­ne­ra­ci­ja, ka­da smo do­šli u po­zo­ri­šte, pri­mlje­ni vr­lo te­ško. Bi­lo je ma­lo ško­lo­va­nih glu­ma­ca, ta­mo su bi­li ne­ki lju­di ko­ji su dr­ža­li po­zi­ci­je, ko­ji su se bo­ja­li ško­lo­va­n­og ka­dra. Bi­lo je ve­li­kih su­ko­ba, ali se to to­kom ra­da sre­di­lo. Još ta­da sam obe­ća­la se­bi da ni­kad pre­ma mla­di­ma ne­ću bi­ti ta­kva ka­kvi su ta­da, na mom glu­mač­kom star­tu, ne­ki lju­di bi­li pre­ma me­ni i mo­joj ge­ne­ra­ci­ji. Za­to se ja­ko ra­du­jem mla­di­ma, nji­ho­voj otvo­re­no­sti, to­me što ima­ju hra­bro­sti da ek­spe­ri­men­ti­šu, što su raz­i­gra­li po­zo­ri­šni krov, bal­kon, fo­a­je, ste­pe­ni­ce is­pred po­zo­ri­šta... a i mi smo sve to ne­ka­da kao „Pro­me­na” ra­di­li na Aka­de­mi­ji.

 

Ima­te li uti­sak da ni­jed­na ge­ne­ra­ci­ja po­sle va­še ni­je ta­ko žu­stro kro­či­la u po­zo­ri­šte, ta­ko gru­nu­la kao va­ša? Da li je u pitanju po­li­ti­ka, de­ce­ni­ja za­toče­ni­štva, ne­do­sta­tak hra­bro­sti?

 

Mo­žda je stvar u ose­ćaj­no­sti, u otvo­re­no­sti, me­đu­sob­nom da­va­nju i pre­da­va­nju. Osim to­ga, mi smo se ja­ko vo­le­li. I da­nas pi­ta­mo jed­ni za du­ge. Pu­no smo vre­me­na pro­vo­di­li na Aka­de­mi­ji, sko­ro da smo ta­mo i ži­ve­li. Taj pro­stor bio je za nas svetinja, kao ne­ki ma­na­stir. Ne znam ka­ko se ove no­ve ge­ne­ra­ci­je dru­že, ko­li­ko se otvo­re, ko­li­ko go­vo­re o ži­vo­tu, ko­li­ko ih ži­vot istin­ski in­te­re­su­je, šta su im ci­lje­vi, da li svo­jim ra­dom že­le da od­go­vo­re na su­štin­ska, kraj­nja pi­ta­nja ži­vo­ta ili po­zo­ri­šte do­ži­vlja­va­ju kao ne­što či­me tre­ba za­se­ni­ti svet, na­pra­vi­ti pro­dor u ne­ku Evro­pu, na Bro­dvej... Ali, ako se ne dru­že, on­da tu ne­ma ni lju­ba­vi, a sve je pi­ta­nje lju­ba­vi, ko­li­ko su spre­m­ni jed­ni dru­gi­ma da se da­ju, da iskre­no pro­go­vo­re o se­bi, da ka­žu ono što ih mu­či. Na kra­ju, to je uvek pi­ta­nje ko­li­ko si spre­man i hra­bar da se otvo­riš i pro­go­vo­riš o ono­me što te mu­či.

 

Re­ko­ste da vam je Aka­de­mi­ja bi­la kao ma­na­stir. Tu ste on­da, na ne­ki na­čin, bi­li is­ku­še­ni­ci. Ži­vo­ta ili glu­me?

 

I jed­nog i dru­gog, a vre­me je bi­lo uo­či ra­ta, onog ve­li­kog, po­sled­njeg ve­li­kog. Bi­li smo iz svih kra­je­va Ju­go­sla­vi­je, svih ve­ro­i­spo­ve­sti, a to se ni­je ni zna­lo jer ni­ko­ga ni­je bi­lo bri­ga. Ipak, ose­ća­la se ne­ka pre­za­si­će­nost vre­me­nom, ose­ća­lo se da Ju­go­sla­vi­ja od­u­mi­re, iz ne­kih raz­lo­ga ko­ji na­ma ni­su bi­li zna­ni.

 

Mo­gu li se ne­ki no­vi mla­di lju­di sa tih pro­sto­ra na ne­ki zdrav i de­ve­de­se­tim go­di­na­ma neo­p­te­re­ćen na­čin spo­ji­ti? U po­zo­ri­štu, na pri­mer, da ma­kar bu­du is­ku­še­ni­ci oku­plje­ni oko jed­nog pro­jek­ta?

 

To bi bi­lo te­ško. Pro­na­la­zi­će se oni na ne­kim dru­gim pro­sto­ri­ma, dru­gim me­ri­di­ja­ni­ma, u ta­mo ne­kim en­kla­va­ma po Ame­ri­ci, Au­stra­li­ji. Mi će­mo tu na­šu tu­gu pro­ži­vlja­va­ti, ali u ne­ki dru­gim sre­di­na­ma.

 

Po­ni­šta­va­nje ega o če­mu smo na po­čet­ku go­vo­ri­li ko­ri­gu­je i glum­čev stav pre­ma na­gra­da­ma. Vi ni­ste tr­ča­li za nji­ma, ali su vas ipak sti­za­le. Ove go­di­ne i Ste­ri­ji­na.

 

Za me­ne je ži­vot uvek bio ve­ći od na­gra­da, ia­ko su na­gra­de glum­cu po­treb­ne da bi ose­tio da ni­je pro­ma­šio pro­fe­si­ju, da bi imao sa­tis­fak­ci­ju da taj po­sao do­bro ra­di. Fa­mo­zni ukus po­be­de mo­ra da se ose­ti, ali kad se jed­nom ose­ti, on­da vi­še ni­je cilj u ži­vo­tu! Hva­la bo­gu kad na­gra­de do­đu jer ta­da čo­vek ne mo­ra da se ki­da. Mo­že mir­no da se ba­vi ulo­ga­ma.

 

Re­kli ste mi da vam je ne­ko iz ži­ri­ja re­kao da je ta Ste­ri­ji­na  na­gra­da za opus, a ne sa­mo za kon­kre­tan uči­nak sa sce­ni na tom fe­sti­va­lu. To vas je umi­ri­lo, do­da­li ste. Šta vam to zna­či?

 

Ni­ka­da ne mo­gu da ka­žem da sam ne­ku ulo­gu ura­di­la sto­pro­cent­no ka­ko sam je za­mi­sli­la. Ima, re­ci­mo, ne­ki mo­me­nat ko­ji ne mo­gu da re­šim ona­ko ka­ko sam za­mi­sli­la...

 

Ko­ja vam je ulo­ga naj­bli­ža za­mi­šlje­noj?

 

Tom ide­a­lu glu­mac se pri­bli­ža­va po­vre­me­no to­kom ži­vo­ta ne­ke pred­sta­ve i sa­me ulo­ge. Ja ni­ka­da ne znam ka­ko ću od­i­gra­ti  ne­ku ulo­gu sledeći put i ne mo­ra da zna­či da, ako ne­ku ulo­gu poč­nem da ra­dim s do­brim ose­ća­jem, da će ta­ko bi­ti do kra­ja.

 

S ka­kvim ste ose­ća­jem po­če­li da ra­di­te „Oslo­bo­đe­nje Sko­plja”?

 

Ge­ne­ral­no po­zi­tiv­nim ose­ća­jem da smo za­ga­zi­li u ne­što što će bi­ti na­ša za­jed­nič­ka bri­ga. Ko­lek­tiv je zdu­šno za ko­mad, ko­ji je, ia­ko mu je dra­ma­tur­gi­ja frag­men­tar­na, vr­lo kva­li­te­tan. U pi­ta­nju su deč­je vi­zu­re: šta je to u na­ma od­ra­sli­ma zbog če­ga u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma ura­di­mo ne­ke stva­ri ko­je se ure­žu u deč­je gla­ve da im po­sle od­re­de či­tav ži­vot? Gde mi to po­gre­ši­mo da po­sle po­sta­ne­mo au­ti­stič­ni, is­kom­plek­si­ra­ni, zlo­čin­ci?

 

Ka­kvi ste pre­ma sop­stve­noj de­ci?

 

Stro­ga. Ima ne­čeg au­to­bi­o­graf­skog u mo­joj ulo­zi. Len­če je tra­gič­no ne­ga­ti­van lik: ili je u hi­ste­ri­ji ili je be­sna. Uop­šte, bi­ću ne­pri­jat­na že­na i po­ku­ša­ću to da oprav­dam. Po­ku­ša­vam sa svo­jom de­com da bu­dem ne­žna, ali im če­sto pri­di­ku­jem, da­vim ih mo­ral­nim lekcijama... ne­kad me iz­ne­na­de svo­jim po­stup­ci­ma, ra­do­zna­lo­šću. Mno­go su vi­de­li u ži­vo­tu, a ma­lo razu­me­li. U tom smi­slu, te­le­vi­zi­ja je Pan­do­ri­na ku­ti­ja ko­ja je otvo­re­na da­no­noć­no i, po­što ne mo­že­te stal­no da bu­de­te s decom, če­sto ih za­ti­če­te ka­ko bu­lje u ne­ke op­sce­no­sti i ne zna­ju šta o to­me da mi­sle. Sa­mo se ne­što mrač­no u nji­ma ku­va i iz­la­zi.

 

Ne­ke va­še ko­le­ge, tra­ga­ju­ći po sop­stve­noj du­ši da bi na­šle ono­ga kroz ko­ga će pro­ho­da­ti sce­nom, na­šle su put do Bo­ga. U po­sled­nje vre­me sve ih je vi­še. Ne­ki su se od­re­kli ži­vo­ta obič­nog smrt­ni­ka, a dru­gi svoj ži­vot pro­vo­de iz­me­đu mo­li­tvi i ovo­ze­malj­skih oba­ve­za. Mi­sli­te li da je glum­cu, ko­ji svoj vek iži­vi br­že i vi­še ne­go obi­čan smrt­nik, lak­še da do­đe do Bo­ga?

 

Ka­da glu­mac kroz glu­mu do­đe do Bo­ga, on po pra­vi­lu osta­vlja glu­mu i po­či­nje da se gnu­ša ono­ga či­me se ba­vio jer je glu­ma po de­fi­ni­ciji laž! Za­to je ve­li­ka mu­ka ka­da glu­mac kroz te tr­no­vi­te pu­te­ve du­še do­đe do svo­je su­šti­ne ko­ja je okre­nu­ta Bo­gu. Kad glu­mac na­đe isti­nu o se­bi, kad na­đe se­be u se­bi, u naj­du­bljem de­lu sop­stve­ne du­še, on osta­vlja glu­mu i okre­će se svom istin­skom bi­ću.