Feliks Pašić – Svetozar Cvetković

ĆUTANJEM NE MOŽETE LAGATI

 

Ste­ri­ji­na na­gra­da za glu­mu, za ulo­gu Je­go­ra, u „Je­go­ro­vom pu­tu” Vi­de Og­nje­no­vić

 

Bez ob­zi­ra na to ko­li­ko po­da­ta­ka o Je­go­ru do­bio gle­da­lac, či­ni se da je kraj­nja taj­na nje­go­ve ćut­nje ipak u te­bi ko­ji ga igraš. Ni­je li ta­ko?

 

Pri­ča o Je­go­ro­vom ću­ta­nju kre­će od sa­me ide­je Vide Ognjenović da ja igram Je­go­ra. Ona je to za­mi­sli­la pre ne­go što je i po­če­la da pi­še ko­mad o okol­no­sti­ma ko­je su jed­nog čo­ve­ka na­ve­le da se po­ja­vi u Pra­skvi­ci, tom ma­na­sti­ru ta­ko da­le­ko od me­sta nje­go­vog ži­vo­ta. Od­mah mi je re­kla da bi vo­le­la da ja to ra­dim. S pri­čom sam, da­kle, upo­znat od sa­mog po­čet­ka, ali o Je­go­ru u knji­zi ko­ju mi je Vi­da da­la bi­la su sa­mo dva pa­su­sa: da je on po­sto­jao, i ko­jim po­vo­dom se u Pra­skvi­ci na­šao. Ni­šta vi­še. E sad, u ko­joj me­ri bi ta vr­sta ću­ta­nja ko­je, za­pra­vo, i ni­je ću­ta­nje i ni­je sa­mo obra­ća­nje sa­u­če­sni­ci­ma u rad­nji i part­ne­ri­ma na sce­ni, ne­go go­vo­ri mno­go vi­še od pu­ke ne­mo­sti ne­što što bi mo­glo da bu­de ne­ki stav glum­ca, ono­ga ko­ji lik tu­ma­či? Ve­ro­vat­no to čo­vek no­si svo­jom lič­no­šću. Po­sle pred­sta­ve na Ste­ri­ji­nom po­zor­ju u raz­go­vo­ru za Okru­glim sto­lom, uza sve po­hva­le, bi­lo je i mi­šlje­nja, kao: Pa do­bro, Cve­le to već zna!

 

Šta to znaš?

 

Da ću­tim na sce­ni. Pa lju­di, a po­go­to­vo oni iz po­zo­ri­šta, sko­ro da ni­su ni bi­li iz­ne­na­đe­ni ti­me da glu­mac ko­ji tu­ma­či Je­go­ra ću­ti ta­ko, a da to ni­je pu­ko ću­ta­nje. Mno­go to­ga u ži­vo­tu mo­že čo­vek da pre­ću­ti, a da tim ću­ta­njem mno­go to­ga ka­že. Ali, ako do­bi­je za­da­tak da igra ulo­gu ne­ko­ga ko je od­lu­čio da se svo­jim ću­ta­njem su­prot­sta­vi ce­lom la­žnom mi­ljeu sve­ta u ko­me ži­vi, on­da to mo­ra da pro­na­đe u se­bi i da ta dva i po sa­ta, ko­ji pred­sta­vlja­ju nje­gov ži­vot na sce­ni, od­ću­ti na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin.

 

Me­nja li se to ću­ta­nje pre­ma vre­me­ni­ma u ko­ji­ma ži­vi­mo? Me­nja li se nje­gov smi­sao?

 

Me­nja se, u sva­kom slu­ča­ju, u od­no­su na to ka­ko glu­mac ži­vi svoj ži­vot. Me­nja se u od­no­su na okol­no­sti u ko­ji­ma se ja sâm na­la­zim, u od­no­su na sve ono što mi se de­ša­va, u dru­štvu, na po­slu. Sa sva­kom ulo­gom je ta­ko, a po­seb­no sa ovom ko­ja iz­gle­da jed­no­stav­na a kom­pli­ko­va­na je. Ka­ko „emi­to­va­ti” ću­ta­nje? Vi­da u tek­stu ka­že: „Lju­di se slu­že za ko­mu­ni­ka­ci­ju ne­čim što mo­že bi­ti ta­ko po­vr­šno i ta­ko la­žno kao što su re­či. Re­či­ma mo­že­te čo­ve­ka sla­ga­ti, ali po­gle­dom i ose­ća­njem ne.” Ta­ko da osnov­na sum­nja jed­nog od glav­nih li­ko­va u Je­go­ro­vom pu­tu, da Je­gor ne­što kri­je ću­ta­njem i da za­pra­vo la­že svo­jim ću­ta­njem, pa­da u vo­du. Jer, ću­ta­njem ne mo­že­te la­ga­ti.

 

Gde bi bio ko­ren Je­go­ro­vog ću­ta­nja? Da li sa­mo u do­ga­đa­ju ko­ji je pret­ho­dio nje­go­vom za­ve­tu?

 

Ko­ren Je­go­ro­vog ću­ta­nja u sa­moj je pri­ro­di nje­go­ve lič­no­sti. To je je­dan iz­u­zet­no ose­tljiv čo­vek ko­ji je na do­ga­đaj kao što je ra­nja­va­nje kćer­ke nje­go­vom ru­kom mo­rao i mo­gao da re­a­gu­je je­di­no ta­ko. Po­čeo sam da raz­mi­šljam o lju­di­ma ko­ji do­no­se ne­ke ra­di­kal­ne od­lu­ke, kao što je ću­ta­ti, odvo­ji­ti se od ovo­ze­malj­skog ži­vo­ta na na­čin na ko­ji ga mi shva­ta­mo, oti­ći ne­gde. Raz­mi­šljao sam o lju­di­ma u Hi­lan­da­ru ko­ji su pro­me­ni­li ve­ru, ko­ji su, kao i Je­gor, a bio je ple­mić, imao sta­tus u dru­štvu, od­lu­či­li da se po­sve­te sa­mo jed­nom po­slu. Po­čeo sam da raz­mi­šljam o to­me ko­li­ko ta­kvih lju­di da­nas ima. Si­gur­no je da ih ima, ali su sa­kri­ve­ni od oči­ju ove jav­no­sti ko­joj mi pri­pa­da­mo. Po­čeo sam mno­go ru­žni­je da mi­slim i o toj jav­no­sti i o dru­štvu od tre­nut­ka kad sam po­ku­šao da shva­tim šta zna­či Je­go­ro­va od­lu­ka da za­ću­ti.

 

Kad iz­la­ziš na sce­nu, obič­no imaš na umu pr­vu reč ko­ju ćeš iz­go­vo­ri­ti. U ovom slu­ča­ju, te re­či ne­ma, ako ona ni­je sa­ma ćut­nja. Gle­da­no pro­sto teh­nič­ki, u če­mu je tu glu­mač­ki pro­blem?

 

Da od­vi­še ne mi­sti­fi­ku­jem… Od tre­nut­ka kad sam po­čeo da se ba­vim upra­vlja­njem po­zo­ri­štem, po­čeo sam dru­ga­či­je da gle­dam i na ulo­ge ko­je igram. U ško­li su nas uči­li da onaj dan ka­da imaš pred­sta­vu mo­raš da po­sve­tiš na­či­nu ka­ko da u pred­sta­vu uve­če uđeš spre­man. Ot­ka­ko se ba­vim uprav­nič­kim po­slom, ja ne mo­gu da od­re­đu­jem ka­ko će ne­ki dan da mi se od­vi­ja. Stal­no si osu­đen na to da te če­ka­ju ne­ka iz­ne­na­đe­nja ko­ja u se­dam­de­set pet od­sto slu­ča­je­va ni­su ni­ma­lo pri­jat­na. I to on­da de­lu­je na to ka­ko ćeš se po­ja­vi­ti na sce­ni. Sa Je­go­rom je ne­što dru­ga­či­je: ne po­na­vljaš tekst, a ne mo­žeš da po­no­viš ose­ća­nje. Kad igram Oli­ve­ra Ur­ba­na u Le­di, me­ni tre­ba tri sa­ta pred pred­sta­vu da pro­đem ceo tekst. I sva­ki put to mo­ram da ura­dim. Kad sam na dru­goj ili tre­ćoj re­pri­zi iza­šao na sce­nu, a da tekst tog da­na ni­sam pro­šao, shva­tio sam da mi ne­što u gla­vi sta­je. Ka­ko će u Je­go­ru da mi po­đe ili da mi sta­ne, ne za­vi­si sa­mo od me­ne, ne­go za­vi­si i od onih ko­jih su oko me­ne. Objek­tiv­no re­če­no, u sa­mom ko­ma­du Je­gor ima tri ve­li­ke sce­ne, ključ­ne za dra­mu. Mno­go se go­vo­ri o nje­mu, mi­sti­fi­ku­je se nje­go­va po­ja­va, a on za­pra­vo kri­je u se­bi oči­gled­nu jed­no­stav­nost. Jed­no­stav­nost nje­go­ve od­lu­ke u to­me je da ga pri­hva­ti­te ta­kvim ka­kav je on na sce­ni. Da bih bio „ta­kav”, ne tre­ba mi tri sa­ta kao za Le­du, ali mi tre­ba bar je­dan sat kon­cen­tra­ci­je na to da ni sa lju­di­ma u svo­joj oko­li­ni vi­še ne mo­gu da ko­mu­ni­ci­ram na na­čin na ko­ji ko­mu­ni­ci­ram ina­če. I na pro­ba­ma sam se tru­dio da ne stu­pam u di­ja­lo­ge o to­me ka­kva će bi­ti pred­sta­va, da pre­ćut­no uče­stvu­jem i u sla­ga­nju i u ne­sla­ga­nju, da pro­na­đem na­čin da me lju­di raz­u­me­ju, ia­ko ne go­vo­rim. A ovim po­slom, uprav­nič­kim, osu­đen sam na pri­ču… Po­če­le su pro­be, ja sam oti­šao na ne­ki put i ni­je me bi­lo dva­de­set da­na. Kad sam se vra­tio, uklju­čio sam se evo baš ova­ko kao što sam ma­lo­pre opi­sao. I shva­tio sam da sam čak sa ne­ki­ma ko­je ne po­zna­jem us­po­sta­vio ko­mu­ni­ka­ci­ju, re­ci­mo sa Na­dom Šar­gin ko­ju za­pra­vo ne po­zna­jem, a ko­ja sa mnom na sce­ni ima to­li­ko pu­no to­ga. I ona je shva­ti­la da re­še­nje na­še sce­ne ne­će­mo na­ći ako je mno­go ras­pri­ča­va­mo. Pre­ćut­no sam se spo­ra­zu­me­vao sa Na­dom Šar­gin, ali i sa Je­le­nom Đo­kić u po­sled­njoj sce­ni ko­ja pro­sto di­že emo­ci­ju do ne­kog vr­hun­ca. Na kra­ju kra­je­va, ja i vi­dim smi­sao po­zo­ri­šne umet­no­sti u tom da onaj ko­ji je na sce­ni ne emi­tu­je emo­ci­ju u pu­bli­ku, već da sa­mo dâ osnov­ni im­puls da se emo­ci­ja u pu­bli­ci po­ja­vi.

 

Da li si u ži­vo­tu imao pri­li­ke da ve­žbaš ću­ta­nje na sce­ni?

 

Ne na sce­ni, ali imao sam na fil­mu. Isti­na, u fil­mu Vre­me ču­da, po ro­ma­nu Bo­ri­sla­va Pe­ki­ća, ko­ji je re­ži­rao Go­ran Pa­ska­lje­vić, igrao sam čo­ve­ka ko­ji je nem, a ne čo­ve­ka ko­ji je od­lu­čio da ću­ti. I to ću­ta­nje sam ta­da pr­vi put ve­žbao, ma­da je ta ve­žba na fil­mu ne­što dru­go. Ali, i u ne­kim mo­jim po­zo­ri­šnim ulo­ga­ma, kao što je ulo­ga Ba­no­vić Stra­hi­nje, mno­go to­ga je re­če­no ću­ta­njem. Za­to mno­gi lju­di ka­žu da Cve­le „to” ume da ra­di, mo­žda čak u pe­žo­ra­tiv­nom smi­slu. A ume­ti ću­ta­ti, tre­ba­lo bi da bu­de vr­li­na… Da, jed­nom nam je, Dra­gi Đi­rić i me­ni, pro­fe­sor­ka Og­njen­ka Mi­li­će­vić na Aka­de­mi­ji da­la za­da­tak da na­pra­vi­mo jed­nu ve­žbu. Tre­ba­lo je ja da ka­žem „Dr­ži!”, mo­ja part­ner­ka ka­že „Hva­la”, ja da ka­žem „Je­di”. Ve­žba je tra­ja­la jed­no pet­na­est mi­nu­ta. Da­nas kad po­gle­dam, mo­žda je bi­lo i ma­lo ne­u­ku­sno ka­ko sam to ra­dio. Po­sle te ve­žbe pro­fe­sor­ka je ka­za­la: Za sle­de­ći čas će Cve­le i Dra­ga Ći­rić da spre­me ve­žbu „Adam i Eva”. I to sam shva­tio kao otvo­re­nu pro­vo­ka­ci­ju. Bi­la je to, pr­vi put, ne­ka vr­sta tre­nin­ga u ću­ta­nju. Ta ve­žba je tra­ja­la du­go, pre­du­go, čak ne­kih če­tr­de­set mi­nu­ta.  On­da mi je pro­fe­sor­ka re­kla: „Bo­ga­mi, Cve­le, vas ne­će bi­ti la­ko ski­nu­ti sa sce­ne.” Mno­go go­di­na ka­sni­je shva­tio sam da cilj na­šeg po­sla ne bi tre­ba­lo da bu­de kin­đu­re­nje ono­ga što ra­di­mo, već svo­đe­nje, mak­si­mal­no svo­đe­nje. U tom svo­đe­nju sred­sta­va čak smo i re­či, eto, sve­li na ću­ta­nje. Smi­sao je, da­kle, da se s mi­ni­mal­nim bro­jem sred­sta­va po­stig­ne mak­si­mal­ni efe­kat kod pu­bli­ke. Da ne sta­vlja­mo mno­go bo­ja u to što ra­di­mo, ne­go da pu­sti­mo da tim bo­ja­ma pu­bli­ka sa­ma sli­ka ono što mi ra­di­mo. Kad ka­žem efe­kat, mi­slim is­klju­či­vo na emo­ci­je.

 

Ko­ga si na sce­ni vo­leo da gle­daš ka­ko ću­ti?

 

Vo­leo sam da gle­dam Pe­ru Kra­lja u Ha­ve­lo­voj Au­di­jen­ci­ji, vo­leo sam da gle­dam ta Pe­ri­na le­đa ko­ja „go­vo­re”. Ta pred­sta­va se pam­ti ko­li­ko po Ba­ti, po to­me ka­ko je igrao i ko­li­ko je pi­va po­pio, to­li­ko i po to­me ka­ko je Pe­ra ću­tao. To sam vo­leo. On­da, ži­vo pam­tim ću­ta­nje Mi­re Stu­pi­ce, pre­pu­no emo­ci­ja, u pred­sta­vi Ma­ri­ja se bo­ri s an­đe­li­ma, ko­ja je bi­la njen ve­li­ki kam bek na sce­nu.

 

Da li pu­bli­ka u raz­li­či­tim sre­di­na­ma raz­li­či­to re­a­gu­je na Je­go­ro­vo ću­ta­nje?

 

Da, bit­no dru­ga­či­je, s ob­zi­rom na am­bi­jent u ko­me igra­mo. Mo­ram pri­zna­ti da pu­bli­ka bo­lje pri­ma sve ak­te­re, uklju­ču­ju­ći i Je­go­ra, u pro­sto­ru kla­sič­nog po­zo­ri­šta, ne­go na otvo­re­nom. Naj­o­pa­sni­je je bi­lo igra­ti u No­vom Sa­du, na ve­li­koj sce­ni. Ni­sam to s op­ti­mi­zmom pri­mio. Me­đu­tim, ne­ka­ko smo se skoc­ka­li, i ne­što se de­si­lo to ve­če, pa se is­po­sta­vi­li da smo i na toj ogrom­noj po­zor­ni­ci do­bro funk­ci­o­ni­sa­li. Pu­bli­ka je, či­ni mi se, tač­no ose­ti­la sve ono što tre­ba da se ose­ti u pred­sta­vi.

 

Ovog le­ta ćeš se, kao Iva­nov, po­pe­ti na vrh Je­go­ro­vog pu­ta. Da li ćeš ta­da shva­ti­ti ku­da taj put vo­di?

 

Ni­sam si­gu­ran. Kad sam pro­šle go­di­ne u ovo do­ba (pred le­to 2000) vi­deo Je­go­rov put, ko­ji zbi­lja po­sto­ji, shva­tio sam da je on na tom pu­tu do­ži­veo i pro­ži­veo svo­ju kal­va­ri­ju. I Iva­nov pro­ži­vlja­va svo­ju kal­va­ri­ju i, u tre­nut­ku ka­da ne mo­že svoj ži­vot dru­ga­či­je da osmi­sli, od­lu­ču­je se na sa­mo­u­bi­stvo. Ako je Je­gor od­bio da go­vo­ri, Iva­nov je jed­no­stav­no od­bio da ži­vi.

 

I, po­sle sve­ga, osta­je opet ću­ta­nje?

 

Ve­ro­vat­no. U po­sled­nje vre­me u po­zo­ri­štu se sve vi­še ba­vi­mo lju­di­ma ko­ji su, u po­ku­ša­ju da stvo­re ko­mu­ni­ka­ci­ju, od­u­sta­li od ko­mu­ni­ka­ci­je. I ve­ro­vat­no će nji­ho­vo ću­ta­nje pro­vo­ci­ra­ti pu­bli­ku da raz­mi­sli ma­lo du­blje o svo­jim ži­vo­ti­ma i o ži­vo­ti­ma svo­jih bli­žnjih na­kon ono­ga što gle­da u na­šim pred­sta­va­ma.