Dejan Penčić-Poljanski

46. STERIJINO POZORJE

 

Pre bi­lo ka­kve oce­ne ovo­go­di­šnje smo­tre (na­dam se da će ovaj broj „Sce­ne” iza­ći u 2001. go­di­ni) naj­bo­ljih ostva­re­nja na­sta­lih na do­ma­ćem dram­skom tek­stu, pod­se­ćam one ko­ji­ma su mo­žda pro­ma­kli ovi po­da­ci, da je Ge­ro­slav Za­rić, do­bit­nik ovo­go­di­šnje Ste­ri­ji­ne na­gra­de za sce­no­gra­fi­ju u Je­go­ro­vom pu­tu pi­sca i re­di­te­lja Vi­de Og­nje­no­vić po­stao pr­vi sed­mo­stru­ki la­u­re­at Ste­ri­ji­ne na­gra­de, a da je Vi­da Og­nje­no­vić tek dru­gi po­zo­ri­šni stva­ra­lac na­gra­đen na jed­nom Po­zor­ju dve­ma Ste­ri­ji­nim na­gra­da­ma. Pre nje, do­go­di­lo se to Ko­sti Spa­i­ću 1977. Na­gra­đen je i za dra­ma­ti­za­ci­ju i za re­ži­ju Ki­klo­pa Ran­ka Ma­rin­ko­vi­ća. Ka­žem, do­go­di­lo se, jer mi se ovaj iz­raz či­ni naj­pre­ci­zni­jim da ozna­či sve što po­jam na­gra­đi­va­nja ob­u­hva­ta u ra­spo­nu od za­slu­že­nih, pre­ko pri­zna­nja vred­nih ne i naj­vred­ni­jih, do sa­svim ne­za­slu­že­no do­de­lje­nih na­gra­da. Uz­gred, u du­goj isto­ri­ji Po­zor­ja ovih po­sled­njih bi­lo je ve­ro­vat­no naj­ma­nje, ali se sva­ka du­go pam­ti­la. Ni­je mi, na­rav­no, na­me­ra da na njih, bu­du­ći da su deo isto­ri­je, pod­se­ćam. Ipak, na ne­što što je isto­ri­ja, ma­da mno­gi sve što po­da­tak je­ste pa i isto­rij­ski po­da­tak na­zi­va­ju sta­ti­sti­kom, pod­se­ti­ću u ovom po­gle­du. Naj­pre, evo li­ste pet­na­est naj­na­gra­đi­va­ni­jih pred­sta­va od pr­vog za­ključ­no sa če­tr­de­set ­še­stim Po­zor­jem.

Ne ap­so­lu­ti­zu­jem na­gra­de. Na­pro­tiv. Ne ve­ru­jem da po­sto­ji ije­dan po­zo­ri­šni gle­da­lac, uklju­ču­ju­ći i one ko­ji su u do­de­li ovih pri­zna­nja vi­še pu­ta uče­stvo­va­li, či­ja bi se li­sta naj­bo­ljih po­klo­pi­la sa ovom. Ne sa­mo u re­do­sle­du ne­go i u iz­bo­ru na­slo­va. Ipak, ova „sta­tisti­ka” ili stvar­no sta­tisti­ka je­ste pri­lič­no re­či­ta onom ko ho­će da je pro­či­ta. Naj­u­spe­šni­ja na­ša po­zo­ri­šta, Ju­go­slo­ven­sko dram­sko i no­vo­sad­sko Srp­sko na­rod­no, za­stu­plje­na su sa dve, od­no­sno jed­nom pred­sta­vom, a 63 pred­sta­ve ova dva te­a­tra „no­se” sa Po­zor­ja 243 na­gra­de. Od če­ga 149 Ste­ri­ji­nih. Od če­ga, opet, pet­na­est za naj­bo­lju pred­sta­vu u ce­li­ni!  Sa­mo dva od ovih pet­na­est po­bed­ni­ka na­šla su se na li­sti naj­u­spe­šni­jih (Pu­či­na i ni­je po­be­di­la na Po­zor­ju i ima sa­mo tri Ste­ri­ji­ne na­gra­de), uz to jed­na od te dve pred­sta­ve ra­đe­na je u ko­pro­duk­ci­ji (sa Bu­dvom) a sve bu­dvan­ske po­bed­nič­ke pred­sta­ve na­la­ze se na ovoj li­sti! Šta­vi­še, dve po­sled­nje, Ka­ro­li­na Noj­ber i Je­go­rov put za­u­zi­ma­ju pr­va dva me­sta, kad je reč o Ste­ri­ji­nim na­gra­da­ma, ap­so­lut­no uzev – pr­vo i še­sto. U bu­dvan­skim pred­sta­va­ma, na­rav­no, glav­nu reč vo­de be­o­grad­ski po­zo­ri­šni umet­ni­ci, po­seb­no čla­no­vi Ju­go­slo­ven­skog dram­skog. No, ako se mo­žda mo­že re­ći, a či­ni mi se da mo­že, ka­ko se u ne­ka­da­šnjoj „ce­loj” Ju­go­sla­vi­ji kat­kad za­ki­da­lo ovom po­zo­ri­štu ka­da su se de­li­le, od­no­sno ras­po­re­đi­va­le na­gra­de, su­per­i­or­nost Bu­dve u od­no­su na „ma­tič­nu ku­ću” u po­sled­njem de­se­tle­ću ne de­lu­je is­for­si­ra­no. Ako pred­sta­ve Gra­da te­a­tra je­su, a či­ni mi se kat­kad je­su, ima­le na­gla­še­ni­je sim­pa­ti­je oce­nji­va­ča ne­go ostva­re­nja dru­gih ni­ka­da to ni­je bi­lo na ra­čun Ju­go­slo­ven­skog dram­skog. Mno­go hva­lje­na pro­duk­ci­ja ovog po­zo­ri­šta, bar kad se vr­hun­skih pred­sta­va na do­ma­ćem tek­stu ti­če, u po­sled­njem de­se­tle­ću ostva­ri­va­la se če­šće u Bu­dvi ne­go na ma­tič­nim sce­na­ma!

Mo­gla bi se još pro­či­ta­va­ti i pro­če­šlja­va­ti li­sta pet­na­est, na­mer­no ne ka­žem naj­bo­ljih, ne­go naj­na­gra­đi­va­ni­jih pred­sta­va Po­zor­ja, ali od to­ga od­u­sta­jem i pre­la­zim na te­mu 46. po­zor­je.

 

Se­lek­ci­ja

 

Ni Bo­ško Mi­lin, kao ni nje­go­vi pret­hod­ni­ci, ni­ko­ga ne oba­ve­šta­va ko­je su to još pred­sta­ve kon­ku­ri­sa­le za Fe­sti­val, ni za­što im je pret­po­sta­vio iza­bra­ne. Ni­ti u Po­zor­ju bi­lo ko to sma­tra bit­nim i va­žnim. Ne­ka­da­šnji do­bar obi­čaj da se bar po­bro­je svi po­slo­vi „gr­me­na” iz ko­ga „laf” se­lek­tor bi­ra naj­bo­lje, po­sled­nji put ostva­ren je već dav­ne, 1991. go­di­ne, ka­da je Ma­ni Go­to­vac na­pra­vi­la pr­vu od dve am­pu­ti­ra­ne se­lek­ci­je ko­ji­ma je pre­bro­đe­na ne­volj­na tran­sform­a­ci­ja Po­zor­ja u ko­joj je Ste­ri­ji­no po­zor­je pre­sta­lo da bu­de ju­go­slo­ven­sko i pre­sta­lo da no­si ime Ju­go­slo­ven­ske po­zo­ri­šne igre. A taj spi­sak na­slo­va bar je isto to­li­ko va­žan kao i vi­še ili ma­nje pro­nic­ljiv opis po­zo­ri­šne si­tu­a­ci­je, ka­ko je vi­di se­lek­tor, ili la­pi­dar­ne, u jed­noj slo­že­noj re­če­ni­ci, oce­ne ili bo­lje re­ći na­ja­ve iza­bra­nih pred­sta­va. Ne kri­vim Mi­li­na, on se sa­mo pri­hva­tio po­sto­je­ćeg obra­sca i is­pu­nio ga. Ta­ko se i ove, kao i pret­hod­nih go­di­na, tre­ba­lo pri­se­ća­ti da bi se ot­kri­lo ko­je je pred­sta­ve se­lek­tor vi­deo, a ni­je ih do­veo. Mno­gi su se se­ti­li Pa­da Bi­lja­ne Sr­blja­no­vić u re­ži­ji Gor­či­na Sto­ja­no­vi­ća, ve­ro­vat­no naj­o­ba­ve­šte­ni­jeg na­šeg re­di­te­lja mla­đe ge­ne­ra­ci­je. (Na­ža­lost, iz pred­sta­ve u pred­sta­vu ko­je Gor­čin pot­pi­su­je, sve se vi­še uve­ra­vam da je re­di­telj skrom­nog ta­len­ta.) Na pro­vo­ka­tiv­nom tek­stu Bi­lja­ne Sr­blja­no­vić uspeo je da na­pra­vi još jed­nu pred­sta­vu ko­ja svo­jim zna­če­njem uz­bu­đu­je ma­nje ne­go što ovaj, či­ni mi se, do­sad naj­sla­bi­ji Bi­lja­nin tekst nu­di u či­ta­nju. Ne ču­di me, u Gor­či­no­voj po­stav­ci do­sad­ni su i Ste­ri­ji­ni Ro­do­ljup­ci! Ne­ki su se pak pri­se­ti­li Ma­je­ri­ne po­stav­ke Pu­nje­nih ti­kvi­ca Sa­nje Do­ma­zet u ki­kind­skom Po­zo­ri­štu, za­bo­ra­vlja­ju­ći da je Pe­ki­će­va pri­ča u onom de­lu Zlat­nog ru­na ko­jeg su se pri­hva­ti­li Bra­dić i eki­pa, slič­na ali zna­če­njem, pa i egze­ku­ci­jom, ipak su­per­i­or­ni­ja. (Uz­gred, eg­zal­ta­ci­je ne­kih ko­le­ga kri­ti­ča­ra Ma­je­ri­nim re­di­telj­skim po­stup­kom po­sle Ti­kvi­ca išle su do­tle da su iz­no­še­ne i tvrd­nje o „re­di­te­lju ko­ji i od te­le­fon­skog ime­ni­ka ume da na­pra­vi po­zo­ri­šnu pred­sta­vu”. Pret­po­sta­vljam do­bru. Do­du­še, isti re­di­telj, kao i to­li­ke nje­go­ve ko­le­ge, ume da po­stig­ne, da upo­tre­bim eu­fe­mi­zam, re­zul­tat su­pro­tan do­brom na sjaj­nom ko­ma­du, sa od­lič­nom glu­mač­kom po­de­lom, zar ne?) Kad je o Ki­kin­di reč, pri­zna­jem, bo­jao sam se da će jed­na dru­ga pred­sta­va ovog te­a­tra, ako joj je Pe­šta da­le­ko, sti­ći bar do No­vog Sa­da. Za­što da ne, Da­le­ko od Pe­šte, naj­bla­že re­če­no, ne­u­spe­la pa­ra­fra­za Če­ho­vlje­ve drame Tri se­stre, ko­ju je na­pi­sao ko­le­ga kri­ti­čar i Mi­li­nov pret­hod­nik na me­stu se­lek­to­ra Po­zor­ja Sve­ti­slav Jo­va­nov, u Mi­li­no­vom se­lek­tor­skom man­da­tu jed­na je od naj­bo­lje oce­nje­nih pred­sta­va po sa­vre­me­nim dram­skim tek­sto­vi­ma. Ako je već kod ko­le­ga kri­ti­ča­ra ima­la po­pust, zar ne bi i ko­le­ga se­lek­tor mo­gao bi­ti bla­go­na­klon. Ko­nač­no, mo­žda se i Mi­lin, kao i ja, sla­že da se od hi­lja­du de­vet­sto­te če­ka maj­stor ko­ji će, ko­nač­no, po­pra­vi­ti Če­ho­va! No, bu­du­ći da je Pe­štu, i du­go­ve ko­je je ova po­zo­ri­šna avan­tu­ra na­pra­vi­la, osta­vio Ki­kin­đa­ni­ma da  nji­ma tr­lja­ju gla­vu, se­lek­to­ru sam sve opro­stio. Čak i to što na Po­zor­je ni­je po­zvao Uspa­va­nu le­po­ti­cu Bran­ka Mi­li­će­vi­ća i Ca­ce Alek­sić. Ova vilinska, duhovita, moderna bajka, odlično režirana i odigrana – i glumački i bu­kval­no, ba­let­ski Po­zo­ri­štan­ca „Puž”, bi­lo bi je­di­no ostva­re­nje na­sta­lo u Sr­bi­ji ko­je bi na 46. Ste­ri­ji­nom po­zor­ju mo­glo rav­no­prav­no da se no­si sa su­per­i­or­nim pred­sta­va­ma cr­no­gor­ske pro­duk­ci­je, ka­kve su ove go­di­ne bi­le Je­go­rov put i Elek­tra! Pa, i da im kon­ku­ri­še pri po­de­li na­gra­da.

 

Okru­gli sto kri­ti­ke ili Pro­me­ni­te ime firm­e

 

Nek sa­če­ka ma­lo pri­ča o pred­sta­va­ma, da Te još ma­lo mu­čim, ne­str­plji­vi či­ta­o­če, ia­ko znam da je od 9. ju­na, ot­kad želj­no če­kaš ovaj tekst, pro­šlo mno­go da­na, i da se po­za­ba­vim Okru­glim sto­lom kri­ti­ke, jed­nom od in­sti­tu­ci­ja Po­zor­ja od ko­je je sa­mo osta­lo ime. I od ko­ga su, iz­gle­da, svi osim nje­go­vog vo­di­te­lja di­gli ru­ke. Ne znam da li se po­sled­njih go­di­na na ne­kom od uprav­nih od­bo­ra, ili ka­ko se već da­nas zo­vu te­la ko­ja ru­ko­vo­de i od­lu­ču­ju, uop­šte raz­go­va­ra­lo ka­ko Okru­gli sto tre­ba i mo­že da iz­gle­da i da li uop­šte tre­ba da po­sto­ji, ali da se od sva­ke ini­ci­ja­ti­ve za nje­go­vo, even­tu­al­no, „oži­vlja­va­nje” od­u­sta­lo, ja­sno je svi­ma. Pre­tvo­ri­le su se ove se­si­je u su­sre­te sa stva­ra­o­ci­ma na ko­ji­ma se, kad vo­di­telj is­cr­pe sva pi­ta­nja, uklju­ču­je po ko­ji gle­da­lac ili kri­ti­čar. No, te se ret­ke zve­ri, za­stup­ni­ci sop­stve­nog mi­šlje­nja, kat­kad čak upo­zo­re da Okru­gli sto vi­še okru­gli ni­je i da svo­je mi­šlje­nje iz­ne­su ne­gde dru­gde. Ne­mam ni­šta pro­tiv su­sre­ta sa stva­ra­o­ci­ma, ali ne­ka se on­da pri­re­đu­ju od­mah po­sle pred­sta­ve, ka­da im mo­že pri­su­stvo­va­ti i do­bar deo gle­da­la­ca ko­ji su­tra pre pod­ne ra­de i ne mo­gu da se ta­da sret­nu sa glum­ci­ma, pi­sci­ma i re­di­te­lji­ma. Da ih vi­de, ču­ju ne­što o pro­ce­su ra­da na pred­sta­vi ili pi­ta­ju šta ih za­ni­ma. Bes­po­sle­ni­ma ili oni­ma ko­ji­ma je po­zo­ri­šte, pa i raz­go­vo­ri o nje­mu, po­sao, ko­ji su po pra­vi­lu u na­ja­va­ma pred­sta­va, pre­ko no­vi­na, te­le­vi­zi­ja i ra­di­ja na sve to što stva­ra­o­ce pi­ta­ju već ču­li ili pro­či­ta­li od­go­vo­re, ova­kvi sku­po­vi ni­su po­treb­ni. Da ne po­mi­njem ka­ko mno­gi stva­ra­o­ci, od ka­da nam se ze­mlja sma­nji­la go­to­vo svi, spa­va­ju u No­vom Sa­du sa­mo da bi uju­tro pri­su­stvo­va­li Okru­glom sto­lu što ko­šta. Ako bi, da­kle, su­sre­ti sa stva­ra­o­ci­ma odr­ža­va­li isto ve­če kad i pred­sta­va, ka­ko je na mno­gim fe­sti­va­li­ma, bi­li bi ne sa­mo svr­ho­vi­ti­ji ne­go i jef­ti­ni­ji. Me­đu­tim, uko­li­ko se za­i­sta že­li „re­vi­ta­li­za­ci­ja”, i to se, re­la­tiv­no jed­no­sta­vno, mo­že po­sti­ći. Cen­tar za do­ku­men­ta­ci­ju Po­zor­ja pri­ku­plja sve no­vin­ske kri­ti­ke o pred­sta­va­ma ko­je se pri­ka­zu­ju u kon­ku­ren­ci­ji. Zna­či, una­pred se zna šta ko­ji kri­ti­čar o ko­joj pred­sta­vi mi­sli. Po­treb­no je je­di­no pro­ta­go­ni­ste opreč­nih ili bar di­ver­gent­nih mi­šlje­nja, a go­to­vo svi su pri­sut­ni u No­vom Sa­du i za ve­ći­nu njih bar deo tro­ško­va bo­rav­ka sno­si Po­zor­je, oba­ve­za­ti da pri­su­stvu­ju i da go­vo­re za Okru­glim sto­lom. Da bra­ne svo­je mi­šlje­nje. Ono što su re­kli i na­pi­sa­li. Na­rav­no, na­ro­či­to in­si­sti­ra­ti na pri­su­stvu i jav­noj re­či onih što ospo­ra­va­ju iza­bra­ne pred­sta­ve. Bi­lo u ce­li­ni bi­lo u po­je­di­nim seg­men­ti­ma. Sva­ka­ko, u raz­go­vor uklju­či­ti i sa­mog se­lek­to­ra. Ne za­do­vo­lji­ti se ti­me da nje­gov jav­no is­ka­zan kri­tič­ki sud o bi­lo ko­joj pred­sta­vi ra­đe­noj na do­ma­ćem tek­stu osta­ne na jed­noj pro­sto­pro­ši­re­noj re­če­ni­ci. Pro­zva­ti ga da ar­gu­men­ti­ma ko­ji se osla­nja­ju na po­e­ti­ku i do­me­te iza­bra­ne pred­sta­ve, a ne sli­kom op­šteg sta­nja u ju­go­slo­ven­skom po­zo­ri­štu, bra­ni sva­ku od svo­jih iza­bra­nih pred­sta­va. Ospo­ri­ti mu la­god­no pra­vo da če­stit­ke i pri­med­be sop­stve­noj se­lek­ci­ji pri­ma u če­ti­ri oka i da se za­do­volj­no ako je hva­le, ili su­per­i­or­no ako je ku­de, sme­ška i ću­ti. Ta­kav Okru­gli sto mo­že se i jed­no­stav­no i la­ko or­ga­ni­zo­va­ti i pri­vu­kao bi, si­gu­ran sam, one ko­ji mu da­nas ne pri­su­stvu­ju. Pre svih, stu­den­te no­vo­sad­ske i osta­lih po­zo­ri­šnih vi­so­kih ško­la ko­ji bi vr­lo br­zo i sa­mi, ne­pro­zva­ni ali ne i ne­po­zva­ni, od slu­ša­ča i na­vi­ja­ča po­sta­li nje­go­vi uče­sni­ci. Da se sa­mo, i za­i­sta, ho­će. Da oni što do­no­se od­lu­ke na Po­zor­ju ne za­zi­ru od kri­tič­kog mi­šlje­nja ko­je ni­je afirm­a­tiv­no „ko đa­vo od kr­sta”. Kad bi mo­gla po­le­mi­ka, al' svi da hva­le!

 

Naj­zad, i o pred­sta­va­ma

 

Cu­ba li­bre”, „Zlat­no ru­no”, „Pra­vo na Ru­sa”, Be­tu­la u Ma­lu Va­lu”, „La­ri Tomp­son, tra­ge­di­ja jed­ne mla­do­sti”, „Pa­vi­ljoni”

 

U gla­sa­nju za na­gra­du Okru­glog sto­la kri­ti­ke (i o njoj, od­no­sno na­či­nu ka­ko se iz­gla­sa­va, da­lo bi se štošta re­ći, ma­da ka­kav je Sto na­čin gla­sa­nja je još do­bar) sta­vio sam jed­nu od ovih pred­sta­va na vi­so­ko, tre­će me­sto. Sa­mo, ma­nja je raz­li­ka u do­me­tu ili umet­nič­kom doj­mu ko­ji je u me­ni iza­zva­lo Pra­vo na Ru­sa, o njoj je reč, i osta­lih ko­je sam na­veo re­do­sle­dom pri­ka­zi­va­nja od raz­li­ke iz­me­đu Ru­sa i, po me­ni, dru­go­pla­si­ra­ne Elek­tre. No, po­što ni naj­bo­lja pred­sta­va ne mo­ra bi­ti do­bra da bi bi­la naj­bo­lja do­volj­no je da bu­de naj­ma­nje lo­ša, tre­će­pla­si­ra­noj tek ne tre­ba po­sta­vlja­ti ne­ke ap­so­lut­ne zah­te­ve.

Da ne bu­dem po­gre­šno shva­ćen, ni Pra­vo na Ru­sa ni­ti bi­lo ko­ja dru­ga pred­sta­va na ovo­go­di­šnjem Ste­ri­ji­nom po­zor­ju nije ostva­re­nje bez vred­no­sti. Ta­kvih je, sre­ćom, i u na­šoj sve si­ro­ma­šni­joj pro­duk­ci­ji mi­slim na ne­do­sta­tak nov­ca i na sve ve­ću in­su­fi­ci­jen­ci­ju du­ha ko­ji se u pred­sta­ve ula­že, po­seb­no na fe­sti­va­li­ma kao što je Ste­ri­ji­no po­zor­je, vr­lo ma­lo. Pra­vi su in­ci­den­ti. Je­dva da ih je bi­lo dva, tri u po­sled­njih de­se­tak go­di­na. Za raz­li­ku od ne­ka­da­šnjih Ju­go­slo­ven­skih po­zo­ri­šnih iga­ra ka­da su se, valj­da po­štu­ju­ći re­pu­blič­ke klju­če­ve a ne sop­stve­ne uku­se i po­e­ti­ke, se­lek­to­ri „tru­di­li” da ni­jed­na se­zo­na ne pro­đe bez bar jed­nog „bi­se­ra”. Na­ža­lost, i do­bra pred­sta­va, ona ko­ja pre­va­zi­la­zi pro­fe­si­o­nal­ne stan­dar­de, ta­ko­đe je in­ci­den­tal­na po­ja­va. No o tom, po­tom. Kad do­đe na red.

Po­sle he­pe­nin­ga što ga je pri­re­di­la gru­pa „Du­plo dno” ko­ji je ka­rak­te­ri­sa­la na­gla­še­na že­lja da se bu­de i du­ho­vit i sa­ti­ri­čan, do­ma­ći­ni su pri­ka­za­li pred­sta­vu Cu­ba li­bre, pri­pre­ma­nu na­vrat-na­nos za Po­zor­je, za­po­če­tu ka­da im se u Srp­skom na­rod­nom uči­ni­lo da su šan­se Pra­va na Ru­sa za ula­zak u se­lek­ci­ju je­dva sim­bo­lič­ne. Do­go­di­lo se, me­đu­tim, da obe pred­sta­ve bu­du iza­bra­ne. I da pred­sta­va na ko­ju su u po­zo­ri­štu ti­po­va­li, bar što se na­gra­da ti­če, pro­đe bo­lje. Pa i bo­lje od pi­šče­vog ste­ri­jan­skog de­bi­ja od pre če­ti­ri go­di­ne, U pla­me­nu stra­sti Zve­zda­ra te­a­tra. Naj­ve­ća vred­nost Cu­ba li­bre, pred­sta­ve ko­ja se u te­a­tra­li­za­ci­ji La­li­će­ve re­pli­ke na „stvar­nost po­zo­ri­šni­ju od po­zo­ri­šta” osla­nja vi­še na iko­no­gra­fi­ju re­si­tal­sko-sle­tov­sku, do­du­še uz pro­me­nje­ni na­pad­no po­ten­ci­ra­ni iro­nič­ni od­nos pre­ma pri­red­ba­ma iz mla­do­sti ge­ne­ra­ci­je svo­jih sre­do­več­nih gle­da­la­ca, je­ste, ipak, jed­na bri­ljant­na glu­mač­ka kre­a­ci­ja Lo­la Gor­da­ne Đur­đe­vić-Di­mić. Ka­žem, ipak, jer uti­sak je da je re­di­telj Ko­kan Mla­de­no­vić da­le­ko vi­še pa­žnje po­sve­tio aran­ži­ra­nju pri­zo­ra u ko­ji­ma uče­stvu­ju čla­no­vi Kul­tur­noumet­nič­kog dru­štva „Sve­to­zar Mar­ko­vić” i raz­i­gra­va­nju ele­me­na­ta sce­no­gra­fi­je Mi­o­dra­ga Ta­bač­kog, ve­štim mik­so­va­njem mu­zi­ke ko­ju je kao du­ho­vi­ti ko­men­tar kom­po­no­vao ili aran­ži­rao Zo­ran Hri­stić, ne­go ra­du s glum­ci­ma. Njih je, re­klo bi se, pre­pu­stio sa­mo­sna­la­že­nju. Đur­đe­vi­će­va je uspe­la da u ulo­zi iz­be­gli­ce Lo­le, gu­bit­ni­ka ko­ji se ni­ka­da ne pre­da­je, na­đe upo­ri­šte i da ga svo­jim ras­ko­šnim ta­len­tom, već re­spek­ta­bil­nim is­ku­stvom u pro­na­la­že­nju zr­na ulo­ge i go­to­vo vul­kan­skim tem­pe­ra­men­tom ko­ji po­se­du­je i ko­me ume da pu­sti na vo­lju (ali i da ga kon­tro­li­še) nad­gra­di to što joj je pi­sac po­nu­dio i stvo­ri lik ko­ji pro­na­la­zi put, ve­ru­jem da ne gre­šim, do sva­kog gle­da­o­ca. Uči­ni­lo mi se, na pre­mi­je­ri, da je isto to uspeo i Du­šan Slav­kov Ja­ki­šić u ulo­zi Dan­tea. De­lo­vao je neo­do­lji­vo, po­di­zao ten­zi­ju pred­sta­ve ko­ja je, ina­če, pa­da­la čim bi Lo­la pro­stor za igru pre­pu­šta­la dru­gi­ma. Me­đu­tim, is­po­sta­vi­lo se (ili je reč bi­la o in­di­spo­zi­ci­ji, na­ža­lost u od­sud­nom mo­men­tu za glum­ca) da se nje­gov br­zo­ko­tr­lja­ju­ći Dan­te, na­du­van kao ba­lon i ras­pri­čan kao Nu­ši­će­va Go­spa-Mi­ca iz Vla­sti, da l' za­du­vao da l' iz­du­vao, tek či­nio umor­nim u na­sto­ja­nju da pri­zo­ve pre­mi­jer­nu ten­zi­ju. Ili je pre­mi­je­ra bi­la po­seb­na in­spi­ra­ci­ja, ili igra na Po­zor­ju in­di­spo­zi­ci­ja ali, ako je do­bro i do kra­ja ura­đen glu­mač­ki po­sao, to­li­ke osci­la­ci­je u igri ni­su mo­gu­će. Mo­žda su i osta­li glum­ci u ne­kom od iz­vo­đe­nja do­ži­ve­li (ili će do­ži­ve­ti) zve­zda­ne tre­nut­ke, kao Ja­ki­šić na pre­mi­je­ri. No, ako se to i do­go­di (ili se do­go­di­lo), bi­će tre­nut­ni ble­sak, a ne po­sle­di­ca do­bro ura­đe­nog glu­mač­ko-re­di­telj­skog po­sla. Šte­ta, jer je Ivan M. La­lić i dru­gi­ma, ne samo Đu­rđevi­će­voj, po­nu­dio in­spi­ra­tiv­na po­la­zi­šta. No, kao što već re­koh, Mla­de­no­vi­ću je, ve­ru­ju­ći da ti­me po­ma­že pi­scu, u pr­vom pla­nu bi­la, ka­ko se ne­kad go­vo­ri­lo „spolj­na re­ži­ja”, za šta ima smi­sla i du­ha. Ve­ća po­moć pi­scu bi­la bi da se (da je bi­lo vre­me­na, sklo­no­sti ili čak pra­vog ume­ća) vi­še ba­vio ta­ko­zva­nom, opet je­dan sta­rin­ski „za­bo­ra­vlje­ni” iz­raz, „unu­tar­njom re­ži­jom”, što i je­ste pre­vas­hod­ni re­di­telj­ski za­da­tak.

 

Zlat­no ru­no što ga je uz po­moć dva dra­ma­tur­ga i tri glum­ca za pro­duk­ci­ju G17+ upri­zo­rio Ne­boj­ša Bra­dić, mno­gi su pro­gla­si­li ne sa­mo do­brom pred­sta­vom ne­go i spa­so­no­snim mo­de­lom za po­zo­ri­šte u tran­zi­ci­ji. Naj­pre, o mo­de­lu. To je tip po­zo­ri­šta zve­zda ka­kav se na Za­pa­du odav­no, sa uspe­hom, ne­gu­je. Vi­so­ko­pro­fe­si­o­nal­nog ko­mer­ci­jal­nog te­a­tra „osu­đe­nog na uspeh”. Ne­mam ni­šta pro­tiv, a glu­po bi bi­lo da imam, ni pro­tiv vi­so­kog pro­fe­si­o­na­li­zma, ni pro­tiv po­zo­ri­šne pred­sta­ve ko­ja mo­že da ži­vi bez do­ta­ci­ja. Naj­ma­nje pro­tiv uspe­ha. Ipak, mo­ram da pod­se­tim, nig­de u sve­tu ova­kav mo­del po­zo­ri­šne pro­duk­ci­je ni­je uz­dig­nut do uzo­ra. Gde god se o po­zo­ri­štu mi­sli ozbilj­no, kao o umet­no­sti, po pra­vi­lu ka­mer­ne pred­sta­ve te­a­tra zve­zda ni­su pred­met dru­štve­ne bri­ge ko­ja je, opet i ipak, a ube­đen sam i osta­će, usme­re­na te­a­tar­skim mo­de­li­ma u ko­ji­ma je „pra­vo na ne­u­speh”, na umet­nič­ki ri­zik, ne sa­mo le­gi­tim­no ne­go i ga­rant da umet­nost ne­će ustuk­nu­ti pred za­vo­dlji­vo­šću ko­mer­ci­jal­nog uspe­ha. To­li­ko o mo­de­lu. A što se pred­sta­ve ti­če, ova „dvo­stru­ka ne­ga­ci­ja stvar­no­sti”, ka­ko ju je ozna­čio kri­ti­čar dram­ski pi­sac, svo­đe­nje je pri­če o šmin­ka­nju mr­tvog sul­ta­na Su­lej­ma­na Ve­li­čan­stve­nog pred Si­ge­tom i u ko­joj se pro­či­ta­va od­nos umet­nosti i vla­sti i mno­ge dru­ge va­žne i več­no ak­tu­el­ne te­me (iz III knji­ge Pe­ki­će­vog Zlat­nog ru­na) na ono što pri­ča za­i­sta je­ste na di­ja­log. No, da bi di­ja­log bio uz­bu­dljiv, neo­p­hod­no je da stvar­no bu­de di­ja­log. Ne skup pri­kri­ve­nih mo­no­lo­ga (pra­će­nje sop­stve­nog to­ka mi­sli) kao u dra­ma­ti­za­ci­ji sa­mog au­to­ra, od če­ga ni­je bar ne do kra­ja po­be­gao ni Bra­di­ćev tro­čla­ni dra­ma­tur­ški tim. I, što je bar isto to­li­ko va­žno, da ga vo­de dva glum­ca bar pri­bli­žne su­ge­stiv­no­sti. Ovo dru­go, part­ne­re pri­me­re­ne sna­ge u ver­bal­nom du­e­lu ili kva­zidu­e­lu ima­la je u Bra­ni­sla­vu Je­ri­ni­ću i Mi­lo­šu Žu­ti­ću ne­ka­da­šnja pred­sta­va Re­mek-de­lo ili sud­bi­na umet­no­sti be­o­grad­skog Na­rod­nog po­zo­ri­šta, Bra­di­će­va, u Ne­boj­ši Glo­gov­cu i Vo­ji­nu Ćet­ko­vi­ću ne. Što bi re­kao ko­le­ga Mi­lu­tin Mi­šić, „na­su­prot ras­ko­šnoj glu­mi Ne­boj­še Glo­gov­ca (Si­me­on) sto­ji ne­re­ljef­na in­ter­pre­ta­ci­ja Vo­ji­na Ćet­ko­vi­ća (Le­kar)...” A taj ne­do­sta­tak pred­sta­ve ne mo­že na­do­me­sti­ti ni „ci­nič­ni glu­mač­ki žon­gle­raj Ne­boj­še Du­ga­li­ća (Aga­to­de­mon)”, dra­ma­tur­ški za­pra­vo kon­fe­ran­si­je ko­ji po­ve­zu­je Nja­go­ve i Kaj­su­ni­zade­o­ve di­ja­lo­ge-mo­no­lo­ge i za­me­nju­je sve osta­le li­ko­ve iz au­to­ro­ve dra­ma­ti­za­ci­je ovog de­la Zlat­nog ru­na. Ni­je mi ja­sno ka­ko re­di­telj Ne­boj­ša Bra­dić ovu ne­sa­gla­snost ni­je i sam uo­čio to­kom pro­ba i ro­ki­rao Ćet­ko­vi­ća i Du­ga­li­ća. Du­ga­lić bi, si­gur­no, bio pra­vi part­ner Glo­gov­cu, bar kao što je ne­ka­da Žu­tić bio Je­ri­ni­ću, a Ćet­ko­vić bi, ube­đen sam, sa Aga­to­de­mo­nom iza­šao na kraj mo­žda isto ta­ko uspe­šno kao i Du­ga­lić. U sva­kom slu­ča­ju da­le­ko uspe­šni­je ne­go sa Kaj­su­ni­zad­e­om. I ta­da bi, i ta­ko bi, Zlat­no ru­no bi­lo stvar­no do­bra pred­sta­va. Ova­ko, na­ža­lost, ni­je. Kao što ni pro­duk­cij­ski mo­del u ko­me je pred­sta­va ostva­re­na ni­je uzor ko­ji tre­ba svi da sle­de.

 

Već po­me­nu­to Pra­vo na Ru­sa, po mom, iz­gle­da usa­mlje­nom mi­šlje­nju, upr­kos mno­gim ma­nama, vred­ni­je je ostva­re­nje ne­go Cu­ba li­bre. Po­re­dim ih, na­rav­no, jer su obe pred­sta­ve iz istog po­zo­ri­šta. U tek­stu mla­dog Uglje­še Šaj­tin­ca, do­pa­da mi se upra­vo ono što dru­gi za­me­ra­ju ovom ko­ma­du. Nje­go­va „apart­nost”, „eks­klu­ziv­nost” u od­no­su na dram­ske tek­sto­ve au­to­ra mla­de i naj­mla­đe ge­ne­ra­ci­je. Dr­žim, mo­žda gre­šim, da je ne sa­mo naj­te­že na­pi­sa­ti re­a­li­stič­ku dra­mu ne­go i da je pi­sa­nje re­a­li­stič­ke dra­me oba­ve­zan ili go­to­vo oba­ve­zan put (kao cr­tež u sli­kar­stvu) u raz­vo­ju sva­kog dram­skog pi­sca. Ka­da na tom pu­tu ne do­đe do ve­ćih sa­pli­ta­nja, a kod Šaj­tin­ca ni­je do­šlo na­pro­tiv, ova lju­bav­na pri­ča iz rat­nog okru­že­nja ko­je nam u sve­tlu ka­sni­jih, na­ro­či­to po­sled­njih ra­to­va, de­lu­je go­to­vo idi­lič­no, is­pri­ča­na je sa­svim čit­ko i ve­što. Po svim pra­vi­li­ma lju­bav­ne me­lo­dra­me i me­lo­dra­me uop­šte. Do­du­še, ta­len­to­va­ni re­di­telj Oli­ve­ra Đor­đe­vić ni­je uspe­la da se do kra­ja iz­bo­ri sa si­mul­ta­nom sce­nom na ko­ju si­tu­i­ra pri­ču ili na ko­ju je na­vo­di sce­no­graf Di­a­na Ra­do­sa­vlje­vić-Mi­lo­vić, ni­ti da joj sva­ki glu­mac ostva­ri ube­dljiv re­zul­tat, ali je u re­ša­va­nju ne­ko­li­ko pri­zo­ra i ra­du sa ve­ći­nom glu­ma­ca po­ka­za­la za­vi­dan uspeh. U fi­nal­noj sce­ni čak pra­vo maj­stor­stvo. Ka­da je o glum­ci­ma reč, uz Na­du Šar­gin i Aro­na Ba­la­ža, Ste­va­na Gar­di­no­vač­kog, Ra­do­ja Ču­pi­ća, Jo­va­nu Sti­pić, ko­je mno­gi is­ti­ču, do­da­jem još dva ostva­re­nja je­dva i po­me­nu­ta. Mi­o­dra­ga Pe­tro­vi­ća u epi­zod­noj ulo­zi ku­kav­nog sreć­ni­ka i „rat­nog pro­fi­te­ra” Ko­ste i Ne­boj­še Sa­vi­ća (Bo­ra) su­de­o­ni­ka i, po mom ose­ća­ju za te­a­tral­no, cen­tral­nog uče­sni­ka jed­nog je­di­nog pri­zo­ra onog fi­nal­nog. Ma­lo li je?

 

„Bi­la je to le­pa bo­kelj­ska noć u No­vom Sa­du”, ču­lo se, uz osta­le iz­re­če­ne kom­pli­men­te pred­sta­vi Be­tu­la u Ma­lu Va­lu, na je­di­noj se­si­ji Okru­glog sto­la na ko­joj je go­vo­ri­lo vi­še gle­da­la­ca ne­go au­to­ra ili uče­sni­ka pred­sta­ve. Kad se hva­li, ili uglav­nom hva­li, on­da „no­va kon­cep­ci­ja Sto­la” ni­je ni­ka­kva pre­pre­ka! Ipak, ni­sam si­gu­ran da Ste­van Ko­pri­vi­ca i Mi­lan Ka­ra­džić, po­sle No­ve­le od lju­ba­vi i Bo­ke­škog D-mo­la za­slu­žu­ju na­ro­či­tu hva­lu. Ima i u Be­tu­li i drama­tur­ške i re­di­telj­ske ve­šti­ne, i me­di­te­ran­skog du­ha, i raz­i­gra­no­sti, ali sa­mi su, po­seb­no Ko­pri­vi­ca, po­ka­za­li da ume­ju vi­še i bo­lje. Pa, i glum­ci su u po­me­nu­tim pret­hod­nim pred­sta­va­ma igra­li na­dah­nu­ti­je. Do­bar re­per­to­ar­ski po­tez Cen­tra za kul­tu­ru iz Tiv­ta, ali za fe­sti­val am­bi­ci­ja Ste­ri­ji­nog po­zor­ja već vi­đe­no! Pa šta, re­ći će ne­ko. Bit­no je da je pred­sta­va do­bra, da ko­mu­ni­ci­ra sa gle­da­li­štem, čak i da ula­zi u bo­lju po­lo­vi­nu ovo­go­di­šnjeg re­per­to­a­ra. Na­rav­no, u pra­vu su. Što bih ja vo­leo da kod se­lek­to­ra Po­zor­ja pred­nost ima­ju ma­nje do­bre pred­sta­ve ko­je otva­ra­ju i po­sta­vlja­ju pi­ta­nja, u od­no­su na bo­lje ako ope­tu­ju vi­đe­no i osvo­je­no, to je ve­ro­vat­no moj pro­blem. Ste­ri­ji­no po­zor­je, ima to­me već du­go, kao da je i sa­mo „osu­đe­no” na uspeh. Za­to i pred­la­žem da raz­go­vor o vi­đe­nom pro­me­ni firm­u i vre­me odr­ža­va­nja.

 

No­va pi­ta­nja, ko­ja ni­je po­sta­vi­la pra­i­zved­ba u Zve­zda­ra te­a­tru u re­ži­ji au­to­ra, ne po­sta­vlja ni po­stav­ka La­ri­ja Tomp­so­na Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća Te­a­tra „No­ta­ra” iz Bu­ku­re­šta. Osim jed­nog, i to sa­svim prak­tič­nog. Za­što je, kao i Ko­va­če­vi­ću, mla­doj Ma­ri Pa­šić-Ma­no­le­sku u pr­vom pla­nu ne oso­bi­to ori­gi­nal­na pri­ča o glum­cu Be­lom ko­ji se do­ko­pao šan­se da bu­de spa­si­lac po­zo­ri­šta u ras­pa­du, ume­sto po­et­ski su­per­i­or­ni­je i dra­ma­tur­ški raz­vi­je­ne dra­me Ste­fa­na No­sa ko­ju ni­ko od nje­mu bli­skih, ob­u­zet „tra­ge­di­jom” te­le­vi­zij­skog ju­na­ka ili fra­zom o „spek­ta­klu po sva­ku ce­nu”, ne pri­me­ću­je. Za Ko­va­če­vi­ća mi je ja­sno. Po­zor­ni­ce „žed­ni” i „glad­ni” Bo­ra To­do­ro­vić, neo­do­ljiv scen­ski šarm ovog glum­ca, usme­rio je Ko­va­če­vi­će­vog La­ri­ja, valj­da još u pi­sa­nju, po­gre­šnim to­kom. Do­du­še, da li je to, upra­vo To­do­ro­vi­ću za­hva­lju­ju­ći, i bio po­gre­šan tok? Me­đu­tim, Ma­rin Be­li, ve­ro­vat­no do­bar glu­mac Šte­fan Si­le­a­nu, ni­je od Bo­ri­ne „fe­le”, a mla­da re­di­telj­ka se po­na­ša kao da je­ste. Što sa­mo do­ka­zu­je da re­di­telj­ski pre­dan sled onog što je na­pi­sao pi­sac ne mo­ra uvek bi­ti u i in­te­re­su pi­sca. Po­seb­no, ne u in­te­re­su pred­sta­ve.

 

Je­ste da su dve na­gra­de Ste­ri­jina i „Ve­čer­njih no­vo­sti” za epi­zo­du pri­pa­le glum­ci­ma iz pred­sta­ve „Pa­vi­ljo­ni”, ali ne pam­tim da se u ne­koj pred­sta­vi Ju­go­slo­ven­skog dram­skog, na­ro­či­to ka­da je reč o glum­ci­ma sred­nje i sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je, glu­mi­lo ta­ko ne­u­ver­lji­vo. Pot­pi­su­jem se­lek­to­ro­vu mi­ni re­cen­zi­ju! „Svi­re­po, ali i mi­nu­ci­o­zno pri­ka­zi­va­nje stvar­no­sti na, ka­ko se sa­mo či­ni, obo­du dru­štve­nog ži­vo­ta, u de­lu Mi­le­ne Mar­ko­vić spa­ja hu­mor i užas na mla­da­lač­ki, au­ten­ti­čan i dram­ski uver­ljiv na­čin.” Je­di­no što mo­gu (i ho­ću) da do­dam, u pred­sta­vi ni hu­mo­ra, ni uža­sa ni au­ten­tič­no­sti, ni uver­lji­vo­sti. Mi­nu­ci­o­znost, da i ne po­mi­njem.

 

Elek­tra i Je­go­rov put

 

Op­serv­a­ci­je o vr­hun­ci­ma 46. Ste­ri­ji­nog po­zor­ja krat­ke, kra­će ne­go što za­vre­đu­ju, oprav­da­nje mi je da sam op­šir­no go­vo­rio na sa­mom Po­zor­ju, a da su o Je­go­ro­vom pu­tu mno­gi već pi­sa­li i op­šir­no i na­dah­nu­to – osta­vljam za kraj. Pe­tog da­na ovo­go­di­šnje smo­tre pri­su­stvo­va­li smo jed­noj ve­li­koj re­ha­bi­li­ta­ci­ji ko­ma­da ili pre­pe­va Eu­ri­pi­do­ve Elek­tre Da­ni­la Ki­ša. Dva da­na ka­sni­je ste­ri­jan­skoj pro­mo­ci­ji od­lič­ne dra­me i pred­sta­ve Vi­de Og­nje­no­vić. Šte­ta je, fe­sti­val­ske dra­ma­tur­gi­je ra­di, što jed­na od ove dve pred­sta­ve ni­je bi­la i za­vr­šni akord ovo­go­di­šnjeg Po­zor­ja.

 

Na­stao na­rudž­bi­nom za po­tre­be Ate­ljea 212, a kre­nu­lo se od adap­ta­ci­je go­to­vo ne­či­tlji­vog pre­vo­da Ko­lo­ma­na Ra­ca, Ki­šov pre­pev Elek­tre, ta­da na­zvan Elek­tra '69, po­slu­žio je svr­si. Bio je pre­tekst za ate­lje­ov­sku ver­zi­ju An­ti­go­ne Li­ving te­a­tra na ko­ju je, ni­ma­lo slu­čaj­no, na­li­ko­vao. Ia­ko je pred­sta­va po­sti­gla pri­li­čan uspeh, po­seb­no hva­lje­na bi­la je Ne­da Spa­so­je­vić u na­slov­noj ulo­zi, pr­vi Ki­šov iz­ve­den po­zo­ri­šni rad du­go je bio, ako ne baš sa­svim i od svih za­bo­ra­vljen, go­to­vo ne­po­znat oni­ma ko­ji vo­de glav­nu reč u po­zo­ri­štu re­di­telji­ma. Ili su ga sma­tra­li tek­stom za jed­no­krat­nu upo­tre­bu upo­tre­blje­nim i po­tro­še­nim. Čak ga se ni­je se­tio ni Lju­bi­ša Ri­stić za Kiš Fest. Isti­na, Ja­goš Mar­ko­vić je, ako se ne va­ram, pra­vio te­le­vi­zij­sku va­ri­jan­tu Elek­tre. Ni­sam je vi­deo.

I ta­da do­la­zi Egon Sa­vin. Elek­tru sme­šta kao svoj i naš li­te­rar­ni (i po­zo­ri­šni) do­pri­nos u me­ga­pro­jekt „Re­kvi­jem za HH vek”. Ce­lu pred­sta­vu ni­sam vi­deo, ali iz­dvo­je­na iz ce­li­ne i pri­ka­za­na sa­mo­stal­no, nje­go­va po­stav­ka Elek­tre sa­mo jed­nim po­ka­zu­je da je čin tro­či­ne pred­sta­ve. Tekst pi­san eka­vi­com ije­ka­vi­zi­ran je da bi se je­zič­ki ujed­na­čio sa pre­o­sta­la dva de­la tri­lo­gi­je. Ko to ne zna, zbu­ni se ni­smo li po­če­li i da se me­đu­sob­no pre­vo­di­mo! Osta­lo ne uno­si za­bu­nu. Na­pro­tiv. Sa­vi­no­va po­stav­ka pri­mer je pro­mi­šlje­nog, na su­šti­nu sve­de­nog, sve­ga kit­nja­stog i ilu­stra­tiv­nog oslo­bo­đe­nog re­di­telj­skog po­stup­ka ko­ji se is­ka­zu­je is­klju­či­vo kroz glum­ca. Re­ži­je ko­ja se ne raz­me­će ma­što­vi­tim mi­zan­sce­nom, bo­ga­tom spolj­nom te­a­tra­li­za­ci­jom, ne­go za­jed­no sa glum­cem pro­du­blju­je zna­če­nja što ih otva­ra mit i olak­ša­va mu da mo­de­li­ra po­et­sku fra­zu Ki­šo­vog je­zi­ka. Uz kom­pli­men­te osta­lim ak­te­ri­ma, vr­hu­nac ove re­ži­je glum­ca do­seg­nut je kre­a­ci­jom Elek­tre Isi­do­re Mi­nić. Mla­da glu­mi­ca ne li­bi se da u se­bi tra­ži i na­la­zi oprav­da­nje za po­stup­ke ču­do­vi­šne i tra­gič­ne he­ro­i­ne. Uspe­va i da je oprav­da. Svo­đe­njem na su­šti­nu Sa­vin, me­đu­tim, po­ma­že i sa­mom Ki­šu, oslo­ba­đa­ju­ći nje­gov ko­mad su­vi­šnog. Ono či­me je Kiš pla­tio da­nak mo­di vre­me­na ili že­lji na­ru­či­o­ca za­me­na de­o­ni­ca ho­ra son­go­vi­ma Sa­vin eli­mi­ni­še. Isti­na, vo­leo bih da je Sa­vin mo­gao da u svo­ju pred­sta­vu vra­ti hor. Ki­šo­vom re­di­te­lju Zo­ra­nu Rat­ko­vi­ću kra­jem še­zde­se­tih go­di­na, pa ni sa­mom Ki­šu, hor kao no­si­lac mo­ral­nog im­pe­ra­ti­va vre­me­na, u vre­me­nu ka­da smo svi ve­ro­va­li u mo­ral­ni im­pe­ra­tiv u sva­kom od nas, za­i­sta i ni­je bio po­tre­ban. Da­nas, ka­da ima­mo samo ne­bo nad na­ma, a ni u ne­bo ni­smo sa­svim si­gur­ni, mo­žda nam je pri­su­stvo ho­ra po­treb­no čak neo­p­hod­no. No, to osta­je za ne­ku no­vu, Ego­no­vu ili ne­kog dru­gog re­di­te­lja, po­stav­ku Ki­šo­ve Elek­tre.

 

Još je­dan od­li­čan ko­mad na­pi­sa­la je, i re­ži­ra­la, Vi­da Og­nje­no­vić. Dra­mu o re­či­tom ću­ta­nju i is­pra­znom go­vo­re­nju. O sprem­no­sti na pla­ća­nje svo­jih gre­ša­ka i za­blu­da. O pro­šlo­sti u ko­joj se mi da­na­šnji pre­po­zna­je­mo, a u ko­joj se oni što je kao sa­vre­me­nost ži­ve ne sna­la­ze ili sa mu­kom sna­la­ze. Po­la­zi­šte ko­ma­da je au­ten­tič­na pri­ča o ru­skom mo­na­hu Je­go­ru, čo­ve­ku ko­ji se za­ve­to­vao na ćut­nju i dao se­bi u za­da­tak gra­đe­nje pu­ta od mo­ra do ma­na­sti­ra Pra­skvi­ca i Du­lje­vo (i da­nas po­sto­ji) u smut­nom vre­me­nu (a ko­je to ni­je) na raz­me­đi XVIII i XIX ve­ka. Is­ho­di­šte raz­u­đe­no dram­sko tka­nje, ko­je nam se u svoj pu­no­ći ot­kri­va kroz me­đu­od­no­se je­da­na­est ori­gi­nal­nih li­ko­va či­ji su po­stup­ci bes­pre­kor­no mo­ti­vi­sa­ni. Je­zik ko­jim go­vo­re so­čan, du­ho­vit, au­ten­ti­čan, in­di­vi­du­a­li­zo­van. Pra­vi iza­zov, ali i pra­vi po­klon do­brim glum­ci­ma. Sle­di­lo je, na­rav­no, glu­mač­ko uzdar­je. Sed­mo­ro je do­se­glo do kre­a­ci­je. Sve­to­zar Cvet­ko­vić, Ir­fan Men­sur, Sve­tla­na Boj­ko­vić, Ne­nad Je­zdić, Mla­den Ne­le­vić, mla­da Na­da Šar­gin i, na­rav­no, još jed­nom, Pe­tar Kralj. Pri­zna­ju to čak i oni ko­ji tu jed­nu je­di­nu Pe­ri­nu sce­nu sma­tra­ju ne­po­treb­nom dra­ma­tur­škim vi­škom! Sa­mo, ako je vi­ška u Je­go­ro­vom pu­tu bi­lo, pi­sac Vi­da Og­nje­no­vić ni­je od­go­vor­na. Re­di­telj Vi­da Og­nje­no­vić mo­žda. Za če­ti­ri kra­ja pred­sta­ve.

Ume­sto za­ključ­ka

 

I ove, kao i pro­šle go­di­ne, pred­sta­vi­li su se u No­vom Sa­du na Po­zor­ju mla­dih stu­den­ti svih na­ših aka­de­mi­ja i fa­kul­te­ta. Ko­ri­sno je bi­lo vi­de­ti ih, uži­va­ti u nji­ho­voj igri i na­vi­ja­nju za ko­le­ge, a či­ni mi se da ni sa re­dov­nog re­per­to­a­ra Po­zor­ja ni­su iz­o­sta­ja­li. Po­zor­je mla­dih je pun po­go­dak. Čak i kad pro­fe­so­ri do­ve­du stu­dentske ve­žbe ko­je ni­su baš za jav­no po­ka­zi­va­nje. Bi­lo je i pra­vih pred­sta­va. Jed­na, po­seb­no do­bro ura­đe­na Ko­me­ndi­ja­ši stu­de­na­ta II go­di­ne glu­me be­o­grad­skog Fa­kul­te­ta dram­skih umet­no­sti u kla­si pro­fe­so­ra Pre­dra­ga Baj­če­ti­ća i sa­rad­ni­ka Ani­te Man­čić. Van Po­zor­ja mla­dih mo­glo se vi­de­ti i jed­no od naj­vred­ni­jih ostva­re­nja pro­te­kle po­zo­ri­šne se­zo­ne u No­vom Sa­du Play Sha­­ke­spe­a­reIV go­di­ne glu­me Aka­de­mi­je umet­no­sti u kla­si pro­fe­so­ra Vi­de Og­nje­no­vić i asi­sten­ta Pre­dra­ga Mom­či­lo­vi­ća. Mla­di su, na­rav­no, bu­duć­nost na­šeg po­zo­ri­šta i tre­ba ih ne­go­va­ti. Da li i gle­da­ti šta ra­de? Su­de­ći po od­zi­vu Po­zo­ri­ja­na­ca ni­je baš neo­p­hod­no.

 

A ka­kva je bu­duć­nost Po­zor­ja? Ne znam šta će bi­ti idu­će go­di­ne, ali, za dve, tri go­di­ne si­gur­no, po­če­će u No­vi Sad da do­la­ze te­a­tri iz ne­ka­da­šnjih re­pu­bli­ka ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je da igra­ju svo­je (oni sta­ri­ji ne­ka­da su bi­li i na­ši) pi­sce. Naj­ka­sni­je 2011. (ma­ja 1991. „pu­klo” je Po­zor­je, Ju­go­sla­vi­ja ne­što ka­sni­je), ako nas uop­šte bu­de, ako se smak sve­ta ko­ji je u to­ku do­tle ne okon­ča, eto po­no­vo Ju­go­slo­ven­skih po­zo­ri­šnih iga­ra (zva­će se, isti­na, dru­ga­či­je) na ko­ji­ma će se za Ste­ri­ji­ne na­gra­de nad­me­ta­ti pi­sci, re­di­te­lji, glum­ci, sce­no­gra­fi, ko­sti­mo­gra­fi, kom­po­zi­to­ri, sa­rad­ni­ci za scen­ski po­kret iz Slo­ve­ni­je, Hr­vat­ske, Bo­sne, Ma­ke­do­ni­je, Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Kao ne­kad. Je­di­no će re­pu­blič­ke za­me­ni­ti me­đu­na­rod­ni klju­če­vi! Ži­vi bi­li pa vi­de­li!