Aleksandar MILOSAVLJEVIĆ

 

O SLICI, RAMU I BOMBI

 

Ako je, po mi­šlje­nju mno­gih, pre vi­še od de­ce­ni­je, u ča­su odr­ža­va­nja Ste­ri­ji­nog po­zor­ja kao naj­ve­će uz­bu­đe­nje No­vi Sad po­tre­sa­la utak­mi­ca ko­jom su fud­ba­le­ri „Voj­vo­di­ne” osvo­ji­li pr­ven­stvo Ju­go­sla­vi­je, ove go­di­ne si­tu­a­ci­ja je dra­ma­tič­no ra­di­ka­li­zo­va­na. Sa­da, na­i­me, no­vo­sad­ska uz­bu­đe­nja ni­su kre­i­ra­li fud­ba­le­ri već – bom­ba­ši. Isti­na, či­ni­li su to sa­mo pret­nja­ma, a tre­ba ima­ti na umu da slič­nih ni­je bi­lo ni ka­da su Po­zor­je pro­to­ko­lar­no po­se­ći­va­li po­li­ti­ča­ri či­je je pri­su­stvo mo­glo pro­vo­ci­ra­ti po­ten­ci­jal­ne te­ro­ri­stič­ke ak­ci­je.

I prem­da ra­zum, ali i iz­ve­sno is­ku­stvo, na­la­žu da je bo­lje una­pred od­u­sta­ti od ras­pe­tlja­va­nja iz­u­zet­no za­ku­ku­lje­ne si­tu­a­ci­je či­ji je re­zul­tat ano­nim­na do­ja­va da je po­sled­nje tak­mi­čar­ske ve­če­ri 46. Ste­ri­ji­nog po­zor­ja u Srp­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu, fe­sti­val­skom po­pri­štu, po­sta­vlje­na pa­kle­na na­pra­va, ipak va­lja raz­mo­tri­ti i šta bi mo­gla bi­ti me­ta po­ten­ci­jal­nog aten­ta­ta. Raz­mo­triv­ši sve mo­guć­no­sti, ne bez iz­ve­snog ža­lje­nja, mo­ra se kon­sta­to­va­ti da to je­di­no mo­že bi­ti – te­a­tar. Uz ža­lje­nje ide i – ču­đe­nje, jer sva­ki naš io­le oba­ve­šte­ni po­li­ca­jac si­gur­no ne bi re­a­go­vao na po­me­nu­tu do­sta­vu već i za­to što i mi­ni­mal­ni ste­pen in­form­i­sa­no­sti uka­zu­je na to da ov­da­šnje po­zo­ri­šte ni­ko­ga ne za­ni­ma, te da na tom pla­nu ne­ma šta da bu­de uni­šte­no, tj. da su u tom do­me­nu šte­te za­ne­mar­lji­ve.

I upra­vo o ta­kvom sta­nju na­še te­a­tar­ske umet­no­sti (osim ne­po­sta­vlje­ne i ne­ek­splo­di­ra­ne bom­be) na svoj na­čin sve­do­či i iz­bor ko­ji je za 46. Po­zor­je na­či­nio te­a­tro­log i po­zo­ri­šni kri­ti­čar Bo­ško Mi­lin. Nje­go­va se­lek­ci­ja je na jed­noj stra­ni re­pre­zen­ta­tiv­na (tač­no je de­tek­to­va­la ak­tu­el­no sta­nje kon­sta­tu­ju­ći ten­den­ci­je, re­gi­str­uju­ći naj­a­trak­tiv­ni­ja re­di­telj­ska i glu­mač­ka do­stig­nu­ća mi­nu­le se­zo­ne), a na dru­goj stra­ni, baš kao re­zul­tat te­melj­nog uvi­da u pro­duk­ci­ju (bez­ma­lo pe­de­set od­gle­da­nih pred­sta­va), ona in­di­rekt­no uka­zu­je na ak­tu­el­ne pro­ble­me i ne­vo­lje na­šeg po­zo­ri­šta. Po­naj­pre na ma­te­ri­jal­no si­ro­ma­štvo, re­per­to­ar­sku dez­o­ri­jen­ti­sa­nost, od­su­stvo pra­ve dru­štve­ne bri­ge, zna­čaj­no po­re­me­će­ne kri­te­ri­ju­me, sma­lak­sa­le sna­ge ko­ji­ma se kre­i­ra ov­da­šnja te­a­tar­ska stvar­nost i, po­naj­pre, ne­do­sta­tak ener­gi­je sa­mih po­zo­ri­šnih stva­ra­la­ca.

Pred­sta­ve ko­je je se­lek­tor po­zvao na ovo­go­di­šnju Ste­ri­ja­du1 ima­ju, raz­u­me se, li­ce ali i na­lič­je, te je sva­ki od po­nu­đe­nih na­slo­va mo­gu­će raz­ma­tra­ti dvo­stru­ko: s jed­ne stra­ne kao iz­raz ogrom­nog na­po­ra da pred­stava uop­šte bu­de re­a­li­zo­va­na, no, s dru­ge, i kao umet­nič­ko de­lo ko­je va­lja od­me­ra­va­ti u sklo­pu re­le­vant­ne te­a­tar­ske ma­ni­fe­sta­ci­je vr­hun­ske tra­di­ci­je što, da­ka­ko, oba­ve­zu­je. I u tom kon­tek­stu je, či­ni se, Bo­ško Mi­lin svoj iz­bor pa­žlji­vo urav­no­te­žio2, iz­be­ga­va­ju­ći afirm­a­ci­ju ap­so­lut­no su­bjek­tiv­nog sta­va, a vo­de­ći ra­ču­na o to­me da fe­sti­val­ski re­per­to­ar ne op­te­re­ti pred­sta­va­ma ko­je či­ne ustu­pak tek jed­nom tren­du, pa i od­re­đe­nom uku­su. Za­to su se na nje­go­vom spi­sku na­šli re­pre­zen­tan­ti raz­li­či­tih ten­den­ci­ja, ka­ko na te­mat­skom, ta­ko i na pla­nu scen­ske form­e, re­di­telj­skih re­še­nja, sti­lo­va glu­me, ali i ti­po­va po­zo­ri­šne pro­duk­ci­je. U tom smi­slu 46. Ste­ri­ji­no po­zor­je nu­di pri­lič­no tač­nu di­jag­no­zu po­sto­je­ćeg sta­nja u na­šem te­a­tar­skom ži­vo­tu i pre­ci­znu sli­ku ov­da­šnje te­a­tar­ske stvar­no­sti.

Na te­mat­skom pla­nu ova se­lek­ci­ja je uva­ži­la li­ni­ju do­ma­će po­zo­ri­šne pro­duk­ci­je ko­ja se, upr­kos sve­mu što je ka­rak­te­ri­sa­lo mi­nu­lih de­se­tak go­di­na, is­traj­no, sa­mo­sve­sno i od­va­žno ba­vi­la ak­tu­el­nom dru­štve­nom zbi­ljom. No, pred­sta­vu Cu­ba li­bre Srp­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta u No­vom Sa­du ne tre­ba po­sma­tra­ti sa­mo u tom kon­tek­stu, jer je re­di­telj Ko­kan Mla­de­no­vić sme­lo raz­gra­đi­vao i nad­gra­đi­vao tekst Iva­na M. La­li­ća, pra­ve­ći scen­ski spek­takl ko­ji je, isti­na po­kat­kad pre­na­gla­še­no i od­već si­lo­vi­to, pro­ble­ma­ti­zo­vao smi­sao po­zo­ri­šta u dra­ma­tič­nim vre­me­ni­ma ne že­le­ći da uvek i po sva­ku ce­nu vo­di ra­ču­na o pre­ci­zno­sti, a da­ju­ći pred­nost ener­gi­ji scen­ske igre u od­no­su na ni­jan­si­ra­nost. Moć­na i hra­bra pred­sta­va, sna­žne re­di­telj­ske ima­gi­na­tiv­no­sti, upe­ča­tlji­ve li­kov­no­sti (Mi­o­drag Ta­bač­ki, sce­na i Ja­sna Bad­nja­re­vić, ko­sti­mi), pro­vo­ka­tiv­nih i du­ho­vi­tih mu­zič­kih re­še­nja (Zo­ran Hri­stić), a glu­mač­ki per­fekt­no re­a­li­zo­va­na (pre svih Gor­da­na Đur­đe­vić-Di­mić i Du­šan Slav­kov Ja­ki­šić).

Ovoj „pri­či”, po te­mat­skom od­re­đe­nju, de­li­mič­no pri­pa­da i pred­sta­va Pa­vi­ljo­ni Mi­le­ne Mar­ko­vić, no njen ko­mad u in­sce­na­ci­ji Ali­se Sto­ja­no­vić i iz­vo­đe­nju glu­ma­ca Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta pre va­lja po­sma­tra­ti u kon­tek­stu no­ve po­zo­ri­šne ener­gi­je. Nju je mo­gu­će kon­sta­to­va­ti na pla­nu li­te­rar­nog pred­lo­ška (ko­mad je na­gra­đen na kon­kur­su beč­kog Te­a­tra MBH za naj­bo­lje dra­me na­sta­le na pro­sto­ri­ma ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je, a u ži­ri­ju su bi­li: Jo­van Ći­ri­lov, Du­šan Jo­va­no­vić, Slo­bo­dan Šnaj­der i De­jan Du­kov­ski), tj. spi­sa­telj­skog pro­se­dea (frag­men­tar­na dra­ma­tur­gi­ja ko­ja in­si­sti­ra na si­ro­vom žar­go­nu, pri­zo­ri­ma bru­tal­no­sti ve­le­grad­ske sva­ko­dne­vi­ce i dru­štve­nog mi­ljea raz­je­de­nog te­škom kri­zom, ali i ose­ća­njem bez­na­đa ka­rak­te­ri­stič­nim za tzv. X na­ra­štaj), no i u rav­ni glu­mač­kih kre­a­ci­ja. In­di­ka­tiv­no je da u pred­sta­vi po­sto­ji evi­den­tan ge­ne­ra­cij­ski rez ka­da je u pi­ta­nju glu­mač­ka igra. Na jed­noj stra­ni su mla­di ak­te­ri (Sr­đan Ti­ma­rov, Gor­dan Ki­čić, Na­ta­ša Šo­lak, Ne­boj­ša Mi­lo­va­no­vić, Pa­u­li­na Ma­nov, Ra­di­vo­je Bu­kvić – u či­jem na­stu­pu je sa­dr­žan pri­rod­ni na­boj ener­gi­je i ci­ni­zam ju­na­ka dra­me), iz­me­đu su nji­ho­ve sta­ri­je ko­le­ge (uspe­le sti­li­za­ci­je Cvi­je­te Me­sić, Jo­si­fa Ta­ti­ća i Go­ra­na Da­ni­či­ća – u skla­du s re­di­telj­skim po­stup­kom), a na dru­goj stra­ni su va­ri­ja­ci­je na tra­gu ka­ri­ka­tu­ral­nog (u in­ter­pre­ta­ci­ji Ra­de Đu­ri­čin i Bran­ke Pe­trić). U iz­ve­snom smi­slu krug je za­tvo­ren i ova pred­sta­va to efekt­no po­ka­zu­je. Jer, ono što je pre sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na de­lo­va­lo kao je­din­stve­na sli­ka uni­ver­zu­ma ko­ji je po­čeo da se ras­pa­da, a što je pri­ka­za­no u pred­sta­vi U pot­pa­lu­blju Vla­di­mi­ra Ar­se­ni­je­vi­ća i Da­mi­ra Vi­ju­ka, te re­ži­ji Ni­ki­te Mi­li­vo­je­vi­ća, ta­ko­đe iz­ve­de­noj na Ste­ri­ji­nom po­zor­ju, sa­da je po­sta­lo za­stra­šu­ju­ća, iz­lo­mlje­na, frag­men­tar­na struk­tu­ra sve­ta ko­ji do­tra­ja­va ra­za­ra­ju­ći sa­mu se­be.

U ovo­go­di­šnjem se­lek­tor­skom iz­bo­ru su na za­ni­mljiv na­čin „su­ko­blje­ne” i dve pred­sta­ve ko­je, sva­ka na svoj na­čin, re­pre­zen­tu­ju ov­da­šnje ko­mer­ci­jal­no po­zo­ri­šte. Zlat­no ru­no Bo­ri­sla­va Pe­ki­ća u dra­ma­ti­za­ci­ji Ma­še Je­re­mić, Želj­ka Jo­va­no­vi­ća i Ne­boj­še Bra­di­ća, a u Bra­di­će­voj po­stav­ci i pro­duk­ci­ji G 17 plus, afirm­i­še spe­ci­fi­čan mo­del te­a­tar­skog or­ga­ni­zo­va­nja za­sno­van na pro­mi­šlje­nom, pre­ci­znom re­di­telj­skom po­stup­ku ko­ji uva­ža­va atrak­tiv­ne, pro­ve­re­ne glu­mač­ke sna­ge (Ne­boj­ša Glo­go­vac, Vo­jin Ćet­ko­vić i Ne­boj­ša Du­ga­lić), pod­ra­zu­me­va re­la­tiv­no skrom­na ma­te­ri­jal­na ula­ga­nja, po­kret­nu sce­no­gra­fi­ju i jed­no­sta­van ko­stim (Ma­ja Ne­delj­ko­vić), ali ute­me­ljen je na pro­vo­ka­tiv­noj dram­skoj osno­vi ko­ja ko­re­spon­di­ra s po­li­tič­kom di­men­zi­jom stvar­no­sti, ali se i dis­tan­ci­ra od po­li­ti­kant­stva i ba­nal­ne ak­tu­e­li­za­ci­je. Nu­žno svo­đe­nje slo­že­ne Pe­ki­će­ve li­te­ra­tu­re na me­ru po­zo­ri­šno upo­tre­blji­vog tki­va ni­je, me­đu­tim, po­jed­no­sta­vi­lo mi­sao au­to­ra ro­ma­na, ali ga je ipak uči­ni­lo pri­jem­či­vim za ši­ru po­zo­ri­šnu pu­bli­ku (ko­ja već me­se­ci­ma dup­ke pu­ni sa­le u ko­ji­ma se igra ova pred­sta­va), dok je re­di­telj­sko po­i­gra­va­nje scen­skim mi­ni­ma­li­zmom ostva­re­no  u sa­vr­še­nom skla­du s moć­nom igrom sjaj­nog glu­mač­kog tri­ja.

Dru­gu vr­stu ko­mer­ci­ja­le pod­ra­zu­me­va Be­tu­la u Ma­lu Va­lu Ste­va­na Ko­pri­vi­ce. Na­sta­la na tra­gu dav­na­šnje No­ve­le od lju­ba­vi (Dječ­je po­zo­ri­šte, Pod­go­ri­ca) te Bo­ke­škog d-mo­la (Cen­tar za kul­tu­ru, Ti­vat) ona se, da­kle, osla­nja na is­pro­ban mo­del, ve­što ba­ra­ta me­lo­dram­skom struk­tu­rom, sve­sno (i od­me­re­no) se po­i­gra­va po­li­tič­kim alu­zi­ja­ma, raz­ra­đu­je i va­ri­ra te­me već ob­ra­đe­ne ili tek na­zna­če­ne u pret­hod­nim de­li­ma ko­ju, za­jed­no s Ko­pri­vi­com, pot­pi­su­je re­di­telj Mi­lan Ka­radžić, i, na­po­se, re­zul­ti­ra efekt­nom, na mo­men­te i uz­bu­dlji­vom scen­skom igrom, du­ho­vi­tim glu­mač­kim re­še­nji­ma (Du­brav­ka Vu­ko­tić, Mla­den Ne­le­vić, Bo­ro Stje­pa­no­vić, An­dri­ja Mi­lo­še­vić, Ma­ri­na Vu­jo­vić…) ko­ja ne­po­gre­ši­vo po­ga­đa u emo­ci­je gle­da­la­ca.

Ako već go­vo­ri­mo o to­me da li je se­lek­tor ri­zi­ko­vao, on­da je to naj­ve­ro­vat­ni­je uči­nio po­zi­va­ju­ći na Po­zor­je Pra­vo na Ru­sa Uglje­še Šaj­tin­ca, bu­du­ći da je ta pred­sta­va po mno­go če­mu apart­na u kon­tek­stu ov­da­šnje pro­duk­ci­je. Ona je, na­i­me, ma­nje iz­u­zet­na po svo­joj me­lo­dram­skoj po­tki (ko­ja se, oči­gled­no, na ma­la vra­ta vra­ća u na­ša po­zo­ri­šta), ali to je­ste i po te­mi (sud­bi­na rat­nih za­ro­blje­ni­ka ko­ji to­kom Pr­vog svet­skog ra­ta do­spe­ju u voj­vo­đan­ska do­ma­ćin­stva i sa­ma na­gri­že­na rat­nim zbi­va­nji­ma), i po re­di­telj­skom po­stup­ku Oli­ve­re Đor­đe­vić (ko­ja se od­ri­če svo­jim go­di­na­ma pri­me­re­ne mla­da­lač­ke raz­ba­ru­še­no­sti ili even­tu­al­nog ko­ke­to­va­nja s erup­ci­ja­ma jed­na­ko mla­da­lač­ke ener­gi­je, a in­si­sti­ra na sve­de­nim re­di­telj­skim re­še­nji­ma, usred­sre­đe­na na rad s glum­ci­ma i us­po­sta­vlja­nje čvr­ste scen­ske struk­tu­re). No, Pra­vo na Ru­sa je je­din­stve­ni pro­je­kat i po to­me što an­ga­žu­je iz­u­zet­no ve­li­ki broj glu­ma­ca, bez­ma­lo dva­de­set ak­te­ra, ko­ji ujed­no pred­sta­vlja­ju ge­ne­ra­cij­ski pre­sek an­sam­bla Srp­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta. Osim to­ga, uvr­stiv­ši ovu pred­sta­vu na fe­sti­val­ski re­per­to­ar, Mi­lin je i afirm­i­sao ten­den­ci­ju, pri­sut­nu na Po­zor­ju već ne­ko­li­ko go­di­na, da se po­seb­na pa­žnja uka­že mla­dim stva­ra­o­ci­ma, a to su u ovom slu­ča­ju sva­ka­ko i pi­sac i re­di­telj­ka3, ali i ve­ći­na glu­ma­ca ko­ji­ma su po­ve­re­ne no­se­će ili naj­de­li­kat­ni­je ro­le, a me­đu ko­ji­ma tre­ba iz­dvo­ji­ti Aro­na Ba­la­ža, Na­du Šar­gin, Jo­va­nu Sti­pić, Ju­go­sla­va Kraj­no­va, Bra­ni­sla­va Tri­fu­no­vi­ća.

Prem­da pro­duk­ci­o­no za­mi­šlje­na kao deo tri­lo­gi­je4 na­sta­le u Cr­no­gor­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu iz Pod­go­ri­ce, Elek­tra Da­ni­la Ki­ša, u re­ži­ji Ego­na Sa­vi­na, uspe­šno funk­ci­o­ni­še i kao au­toh­to­ni pro­je­kat. Glu­mač­ki su­per­i­or­no re­a­li­zo­va­na, re­di­telj­ski či­sto po­sta­vlje­na, sve­de­na, ne i po­jed­no­sta­vlje­na, ori­jen­ti­sa­na na afirm­a­ci­ju ide­je o stra­šnom, ne­ras­ki­div­nom ko­lo­pletu mr­žnje i osve­te, u ko­jem čo­ve­ko­va vo­lja gu­bi sva­ki smi­sao i uta­pa se u po­ma­mu že­đi za kr­vlju (ko­jom će bi­ti is­ku­pljen pret­hod­ni zlo­čin, ali se ne vo­di ra­ču­na o to­me da pro­si­pa­nje kr­vi zna­či no­vi zlo­čin…), Sa­vi­no­va Elek­tra na sce­nu iz­vo­di dra­mu Bal­ka­na kao ve­či­tog bu­re­ta ba­ru­ta, dis­kret­no po­li­ti­zo­va­nu pri­ču o sud­bi­ni jed­nog od is­ho­di­šta sve­ko­li­ke evrop­ske ci­vi­li­za­ci­je, te gru­pu sjaj­nih glu­ma­ca (Isi­do­ra Mi­nić, Je­li­sa­ve­ta Sa­blić, Mi­ha­i­lo Jan­ke­tić, Mir­ko Vla­ho­vić, An­dri­ja Mi­lo­še­vić).

Sta­tus ap­so­lut­nog po­bed­ni­ka 46. Ste­ri­ji­nog po­zor­ja ste­kao je Je­go­rov put po tek­stu i u re­ži­ji Vi­de Og­nje­no­vić, u pro­duk­ci­ji bu­dvan­skog Gra­da te­a­tra5. Ova pred­sta­va za­tva­ra kru­go­ve u ko­ji­ma se na dra­ma­ti­čan na­čin su­sti­ču sud­bi­ne obič­nih, tzv. ma­lih lju­di, ali i lič­no­sti ko­ji­ma su okol­no­sti na­me­ni­le po­seb­no me­sto da­ju­ći im isto­rij­ski form­at, te za­mam­ni po­li­tič­ki pro­jek­ti ko­ji, po­naj­pre rat­nim po­ho­di­ma, is­pi­su­ju stra­ni­ce isto­ri­je, a za­pra­vo, i sa­ma na­sta­ja­la u slo­že­nim dru­štve­nim i po­li­tič­kim (ne)pri­li­ka­ma, sve­do­či o po­tre­bi dis­tan­ci­ra­nja od po­li­ti­ke. S dru­ge stra­ne, pred­sta­va Vi­de Og­nje­no­vić je svo­jim či­stim re­di­telj­skim ru­ko­pi­som, svo­jom usred­sre­đe­no­šću na pri­ču, ja­sno pro­fi­li­sa­ne li­ko­ve, uzroč­no-po­sle­dič­ne ve­ze ko­je se us­po­sta­vlja­ju iz­me­đu njih, ali i pa­žlji­vo re­kon­stru­i­san ši­ri isto­rij­ski kon­tekst u ko­jem pre­po­zna­je­mo obri­se na­še sa­da­šnji­ce, pod­se­ti­la na ono što je uglav­nom iš­či­le­lo iz na­še te­a­tar­ske stvar­no­sti, i na šta nas sve još je­di­no se­ća­ju po­je­di­na glu­mač­ka re­še­nja, fi­no, pre­ci­zno za­nat­ski is­kle­sa­na, po­put onih ko­ja su u Je­go­ro­vom pu­tu  po­nu­di­li Sve­to­zar Cvet­ko­vić, Sve­tla­na Boj­ko­vić, Ir­fan Men­sur, Pe­tar Kralj, Mla­den Ne­le­vić, Ne­nad Je­zdić, Je­le­na Đo­kić, Na­da Šar­gin, Fe­đa Sto­ja­no­vić, Sla­vi­ša Ču­ro­vić…

La­ri Tomp­son, tra­ge­di­ja jed­ne mla­do­sti, Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća, u re­ži­ji Ma­re Pa­šić-Ma­no­le­sku, i iz­vo­đe­nju glu­mač­kog an­sam­bla Po­zo­ri­šta „No­ta­ra” iz Bu­ku­re­šta, po­nu­di­la je scen­sko vi­đe­nje ovog ko­ma­da znat­no is­pod onog ko­je je pre ne­ko­li­ko go­di­na vi­de­la ste­ri­jan­ska pu­bli­ka u re­di­telj­skoj po­stav­ci sa­mog pi­sca, pa smo ta­ko sa­mo do­ne­kle mo­gli da pro­ve­ri­mo zbog če­ga je je­dan od na­ših naj­zna­čaj­ni­jih sa­vre­me­nih dram­skih spi­sa­te­lja pri­hva­ćen i iz­van gra­ni­ca ove ze­mlje.

A što se ti­če fa­mo­zne bom­be s kra­ja Po­zor­ja a po­čet­ka ovog tek­sta, ona ni­je eks­plo­di­ra­la, pa sa­mim tim ni­je bi­lo ni nje­nih ra­zor­nih tra­go­va. Je­di­no je, po­sle sve­ga, ostao gor­ki ukus ka­rak­te­ri­sti­čan za ne­spo­ra­zum na­stao zbog to­ga što ne­ko (pa i bom­bom) po­ku­ša­va da raz­va­li otvo­re­na vra­ta. Po­zor­je, na­i­me, već go­di­na­ma po­ku­ša­va da se tran­sform­i­še, pro­me­ni i kon­cep­ci­ju i na­čin funk­ci­o­ni­sa­nja. Ma šta ko mi­slio ili pri­čao, ono je pro­me­ne (mo­žda ne­do­volj­no ja­sno ar­ti­ku­li­sa­no) uve­li­ko na­ja­vi­lo, i to ne sa­mo de­kla­ra­tiv­no ne­go i kon­kret­nim ak­ci­ja­ma, pa i se­lek­ci­ja­ma. Pa ipak, či­nje­ni­cu da pro­me­ne sa­da i ov­de ni­je ni­ma­lo la­ko po­sti­ći po­tvr­đu­ju, iz­me­đu osta­log, i re­zul­ta­ti na pla­nu mno­go obim­ni­jih dru­štve­nih i po­li­tič­kih pro­je­ka­ta ko­ji se ti­ču sud­bi­ne kom­plet­ne dr­ža­ve. S dru­ge stra­ne, be­smi­sle­no je za­me­ra­ti fe­sti­va­lu po­zo­ri­šnih pred­sta­va – ma ka­ko bio kon­ci­pi­ran – što od­već li­či na sli­ku do­ma­će te­a­tar­ske pro­duk­ci­je. Otu­da, raz­u­me se, ce­lo­kup­na na­ša po­zo­ri­šna jav­nost mo­že sa­mo da ža­li što na 46. Ste­ri­ji­nom po­zor­ju ni­je iz­ve­de­na ni jed­na od ino­stra­nih po­stav­ki de­la Bi­lja­ne Sr­blja­no­vić6. Ali, i da je se­lek­tor vi­deo ne­ku od tih pro­duk­ci­ja7, su­štin­ski ne bi bi­la iz­me­nje­na (su­mor­na) sli­ka ov­da­šnje po­zo­ri­šne stvar­no­sti. S dru­ge stra­ne, re­al­nost ne­će bi­ti pro­me­nje­na ako bu­de raz­bi­je­no ogle­da­lo u ko­jem se zr­ca­li njen lik.

No, sve ovo te­ško da ima ve­ze s fan­tom­skom bom­bom, a još ma­nje s li­kom i ogle­da­lom. Pre će bi­ti da se ne­ko­me svi­deo ram.