Aleksandra Đuričić

 IGRA KAO DEO OBRAZOVAnjA I VASPITAnjA

Maga Magazinović: MOJ ŽIVOT. Priredila Jelena Šantić. Klio, Beograd 2000.

 

Balet kao scenska umetnost stigao je na naše prostore znatno kasnije nego u Evropu i njen istočni deo, Rusiju. Na početku dvadesetog veka samo retki entuzijasti u beogradskoj sredini bili su zainteresovani za tokove razvoja igre u Evropi. Prvi i najpredaniji borac za ozvaničenje igre kao umetnosti bila je Maga Magazinović (1882–1968), osoba veoma širokog kruga interesovanja. Bila je i prva žena koja je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu i prva žena saradnik u redakciji dnevnog lista „Politika”, ali je najviše traga ostavio njen rad na popularizaciji igre kao umetničkog izraza koji je na početku ovog veka imao artibut „moderni”  ili „plastični”. Pred nama je sad njena autobiografija, koju je priredila nedavno preminula umetnica i baletolog Jelena Šantić. Ona je zaista sa velikom predanošću i strpljivošću prikupila dokumentaciju o bogatom životu jedne hrabre i pametne Srpkinje.

Po sticanju diplome Filozofskog fakulteta Maga Magazinović je želela da pođe u Evropu i nadoknadi svojevremeno uskraćeno studiranje u Švajcarskoj. Godine 1909. odlazi u Berlin, u plesnu školu Maksa Rajnharta, potom u školu Isidore Dankan. U Beogradu, uz odobrenje Ministarstva prosvete, 1910. otvara Školu za deklamaciju, estetsku gimnastiku i inostrane jezike. Naziv je potekao od tadašnjeg ministra prosvete Jaše Prodanovića, koji Magi Magazinović u jednom pismu kaže: „Ne plašite narod sa igranjem i baletom, nazovite školu što skromnije.”

Iz takve sredine ona ponovo odlazi u Evropu i godine 1912/13. boravi u Helerau kod Emila Žaka Dalkroza.1 Sa tim iskustvom dolazi u Beograd i škola nastavlja da radi pod imenom Škola za ritmiku i plastiku Mage Magazinivić. Sve do 1935. Škola će postojati i raditi paralelno sa klasičnim baletskim obrazovanjem u Beogradu koje je postojalo najpre u okviru Glumačko-baletske škole (1921– 1926), a potom i u školi Jelene Poljakove (1925–1943). Ostalo je zabeleženo da su Jelena Poljakova i Maga Magazinović redovno odlazile na godišnje koncerte obeju škola, uljudno poklanjajući jedna drugoj cveće i tolerišući neophodnost postojanja dve gotovo sučeljene baletske estetike. (Maga Magazinović je definisala pojam plastičnog u svojoj knjizi Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost, Planeta, Beograd 1932. Ostala dela: Vežbe i studije iz savremene gimnastike, plastike, ritmike i baleta, Planeta, Beograd 1932. i Istorija igre, Prosveta, Beograd 1951)

U svojim do sada neobjavljenim memoarima Maga Magazinović opisuje atmosferu u kojoj je nastala umetnička igra u Beogradu na početku našeg veka. S obzirom da je igra postojala samo kao salonska a ne kao samostalna pozorišna umetnost, Beogradu je bio gotovo nepoznat i klasični balet, a plastični odnosno moderni – nikako. Uzmemo li u obzir činjenicu da su prvi školovani baletski igrači klasične orijentacije stigli u Beograd kao izbeglice pred Oktobarskom revolucijom i započeli rad na osnivanju baletskog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu, dolazimo do specifičnosti naše istorije igre: za razliku od svih ostalih evropskih zemalja i severne Amerike, Srbija je prvo dobila školu plastičnog, modernog baleta Mage Magazinović, a tek deset godina kasnije, pri Narodnom pozorištu i sa Klavdijom Isačenko i Marijom Bologovskajom, i klasičnog.

Estetika igre Mage Magazinović u toj prvoj fazi možda najviše duguje Rudolfu fon Labanu2 od koga je preuzela dva principa: besmislenost odbacivanja sveukupne dotadašnje koreografske baštine, što su učinili Emil Žak Dalkroz i Isidora Dankan; socijalnost igre tj. njen kolektivan karakter, sveobuhvatnost, izraženu kroz ravnopravno angažovanje amatera i profesionalaca i nepostojanje sistema zvezda.

Ovih principa Škola se držala sve vreme postojanja i u njima je, možda, objašnjenje za masovnost učenika i šarolikost njohovog uzrasta što, opet, nije predstavljalo prepreku da neki njeni učenici ostvare zapažene profesionalne igračke karijere (Lujo Davičo, Mile Jovanović  i dr.).

Oko 1920. godine započinje druga faza koreografskog rada Mage Magazinović značajna po njenom pojačanom interesovanju za srpski folklor, nacionalnu igračku baštinu koju je počela da zapisuje i stilizuje u svojim koreografijama. Možda je to bio zakasneli impuls romantičarskog okretanja ka nacionalnom, ali može se protumačiti i kao početak jedne originalne ideje. Maga Magazinović je naslutila da će srpski prostori dati svoj doprinos svetskom igračkom rečniku ako u njega unesu nešto originalno, a to je bila interpolacija folklornih elemenata u koreografski umetnički izraz. Ona je prva u kasnijem nizu koreografa koji su proučavali narodne igre, beležili ih i stilizovali u svojim koreografijama. Posle Mage Magazinović na srpskoj sceni to su bili Anatolij Žukovski, Margarita Froman, Pija i Pino Mlakar i Dimitrije Parlić.

Kada je 1924. Rudolf fon Laban posetio Beograd i održao jedan čas u Školi za ritmiku i plastiku, posebno su mu se dopale stilizacije naših narodnih kola i pohvalio je rad M. Magazinović koja je od tada takve koreografije smatrala svojom misijom, tražeći u narodnoj književnosti materijale za libreta.

Desetak godina kasnije, svečani koncert u Narodnom pozorištu kojim je obeleženo 25 godina rada Škole, potvrdio je svojim programom koliki je bio uloženi trud Mage Magazinović. Tada prikazani Kosovski ciklus obuhvatio je dva baleta – Kosovka devojka i Majka Jugovića, naišavši na veoma topao prijem kod publike ali i kritike koje su potpisala značajna imena kao npr. Miloje Milojević, Milenko Živković, Pavle Stefanović i dr. Sudeći po opisima baleta koje kritike donose, izraz Mage Magazinović možda je bio blizak onom što danas nazivamo koreodrama ili neverbalno pozorište, uobličen sa izvesnom dozom patetike primerenom veličanju nacionalnih mitova.

S obzirom da je punih četrdeset godina Maga Magazinović bila profesor filozofije, nemačkog i srpskog jezika u Prvoj ženskog gimnaziji, ostaje za divljenje energija koju je ulagala u razvoj umetnosti igre na našim prostorima, stalno se usavršavajući tokom leta na specijalističkim kursevima u Evropi, sve do početka Drugog svetskog rata. Posle rata bila je angažovana kao profesor u Državnoj baletskoj školi za nekoliko predmeta, između ostalog i istoriju igre, predmet za koji je Maga Magazinović napisala prvu takvu istoriju na srpskom jeziku.

Stranice  njene autobiografije odišu neponovljivom iskrenošću realizovanom gotovo bez ikakvih detalja koji bi zadirali u intimu jednog života prožetog nesrećama u kome je bavljenje umetnošću značilo najuzvišeniju potragu za smislom. Tako su s najviše poleta opisani meseci provedeni u Helerau, u Dalkrozovoj školi, u predvečerje Prvog svetskog rata i svih ličnih nesreća koje su je kasnije snašle.

Maga Magazinović je igru shvatila kao način sličan renesansnim teoretičarima igre, kao način za postizanje sveopšteg sklada, u kome su Bog, priroda i ljudi. U tome se ogleda i njen humanizam i filozofska potraga za lepim koja se odvijala u okvirima njene originalne koncepcije igre. Estetika igre shvaćena na način Mage Magazinović mogla bi biti aktuelizovana i danas, kroz potrebu osmišljavanja telesnog pokreta i propagiranja igre kao dela obrazovanja i vaspitanja.

 

Mr Aleksandra ĐURIČIĆ