Ognjenka MiliĆeviĆ

OSTALO JE ĆUTANJE

Zoran Ratković: OSTALO JE ĆUTANJE. Pozorište, ljudi, sećanja.

Atelje 212, Beograd 2000.

 

U poslednje vreme, kao nikad dosad, dobili smo nekoliko knjiga koje su glumci pisali o sebi: Stevo Žigon, Mira Stupica, Nevenka Urbanova i, evo, Zoran Ratković... a znam još neke koji traže izdavača.

Odakle je potekla ta potreba? Nedovoljnost onim što su uradili? Ne bi se reklo, u pitanju su sve sami vrsni glumci. Nezadovoljstvo recepcijom? Možda. Najverovatnije reč je o potrebi da se podvuče linija i sumira život, da se dâ sopstveni komentar – o glumcima pišu i stalno ih procenjuju drugi. Retki su time zadovoljni, retki se pomire s tom pozicijom, ali još ređi se odvaže da sami progovore, ali ne u vetar, nego u večnost. Da ostane za „buduća neka pokolenja”.

Tolike tekstove su izgovorili, tolike uloge odigrali a sve je, učini im se, otišlo u vetar. U stvari, selo je to u dušu i pamet njihovih gledalaca, ali i oni stare i odlaze a onda sve tone u zaborav.

Tekstolozi-analitičari tvrde da svaka knjiga liči na svog pisca. Treba im verovati. I to bez obzira na žanr i pored skrivanja iza likova. Slično je i sa glumcem – ma šta igrao otkriva sebe, naravno, za pronicljiva gledaoca i čitača, otkriva i bez namere.

Kad je reč o knjizi Zorana Ratkovića, on ne skriva da piše o sebi, to mu je namera. Pa ipak, najbolje piše o sebi kad piše o drugima.

Kad sam pročitala prvi tekst u ovoj knjizi – „Porodično stablo” – upitao sam se čemu? Ali, još pitanje nije ni odzvonilo, shvatila sam da je to, najzad, traganje za vlastitim korenima legitimna potreba posle svih odigranih likova sa izmišljenom biografijom. U Raletovom slučaju otkrila se porodična dramatika u svakom pogledu vredna da se zabeleži. Tako smo saznali da bismo večeras sedeli ovde sa Aurelom fon Rathofenom da Anton fon Rathofen, oženivši Lujzu Nojman, nije poželeo da se prekrsti u Ratkovića i da njenom nezakonitom sinu Vincentu Nojmanu postane poočim. Vincent je već kao momak postao Sava, cenjeni deda našeg Zorana. A pradeda Dragutin Franasović ostao je neženja – obavljao je značajne državne poslove, spasavao kralja od nesigurne ruke atentatorke Ilke, bio čovek od poverenja kraljice Natalije, ministar vojni – sve je to naš Zoran saznao kopajući po porodičnim tajnama – ponešto je od toga posla ostavio naslednicima u deo. Zanimljivo porodično stablo a sačuvani fotosi neverovatno otkrivaju sličnosti.

„Sokobanja” – izbegličko utočište postaje zavičaj. Opet nemili prsti istorije u svakoj generaciji! Detinjstvo je za umetnika prava riznica sećanja, iskustvo. O detinjstvu Ratković piše nadahnuto, živo se seća detalja. Stigao je, znači, u godine kad se detinjstva sećamo jasnije nego jučerašnjeg dana i, bez obzira kakvo je ono bilo, u sećanju nam je vedro i mi se raznežimo.

Najbolji deo knjige su sećanja na ličnosti iz profesionalnog okruženja. Ne može a da se ne zapazi kako Zoran piše samo o onima koji su nas napustili. Tako je i sa upravnicima a tako i sa glumcima, koje, nota bene, naziva „ličnostima”! Živi savremenici su tu, još se menjaju, nisu zreli za knjigu, verovatno misli Rale. Po toplini i razumevanju dublje vrste izdvojila bih tekst o Miri Trailović. Lepi su i oni tekstovi odanosti i prijateljstva o Maji Čučković, Miši Žutiću, Milutinu Butkoviću, Tašku Načiću i Miodragu Andriću. Zbog ovih tekstova knjiga će sigurno biti često u rukama istoričara teatra i teatrologa. Rad o Viktoru Starčiću otkriva ranu Raletovu dilemu – glumac ili reditelj i po srodnosti razumevanje za sudbinu genijalnog epizodiste.

„Četiri krika” su izbor Raleta – reditelja – ne glumca. U glumi on pretpostavlja sordinu, decentnost, pastel.

„Bolnica” – otkriće drugog sveta. Raletova nevolja, kojoj se sam svojski potrudio da doprinese. Teši ga susret sa divnim ljudima, vrhunskim umetnicima svoga posla – lekarima, hirurzima.

Dobar deo knjige čine delovi pod naslovom „Svaštara” i „Svađalice”.

U „Svaštari” se, kako već reč kaže, našlo svašta: lepih ideja, delovi rediteljskih eksplikacija, prilozi sa simpozijuma, pisma glumačkom ansamblu, bespoštedno navedeno negativno mišljenje Grotovskog o Elektri, intervju rađen pre osamnaest godina – dobro bi došlo kao poređenje jednom današnjem – pisma piscu Enkvistu, tekst sećanja o Ljiljani Krstić i Petru Kralju, pisani za monografije o njima, dileme o Samozvancu (Boris Godunov), o emotivnom pamćenju kao pretekstu za Kosančićev venac 7, tekst iz programa za obnovu posle 15 godina Noći tribada, Raletu drage zahvalnice ljudi koji ga pamte po dobru i pomoći, ali tu je i pismo Lufthanze povodom izgubljenog prtljaga na relaciji Beograd – Karakas i još koješta, čemu razloge mogu samo da naslućujem, ne i da razumem.

Iz „Svađalica” vidim da je Rale postao osetljiviji i da više ne da na se. Razlozi tome su brojni: kritičar napiše kritiku o Kosi i kao reditelja pomene samo Miru Trailović, ne i Zorana Ratkovića. Ni Mira ni kritičar ne daju ispravku. Drugi primer je odista unikatan: program za premijeru Vajthedovog komada Četvoro u Ateljeu 212 odštampan bez imena reditelja! Ili: od 66 uloga – 34 uskakanja! Ne pamti on uzalud Mirinu izjavu: U pozorištu nema pravde!

Ali zato dve njegove predstvave Buzdovan i Noć tribada sigurno ulaze u imaginarnu antologiju beogradske režije. U mojoj intimnoj su već odavno, pored nekih scena iz predstava Očevi i oci i Kosančićev venac.

Sve u svemu, ovo je zanimljiva knjiga ličnog viđenja – iznenadiće mnoge pozorišne ljude a čitalačkoj publici koja ide u pozorište otkriće jednu tankoćutnu ličnost, van medijskih reflektora, nadarenu za dobrotu i prijateljstvo u teatru i van njega.

Rekao je u knjizi sve što je hteo. Čitalac bi da čuje i šta je prećutao, ali Rale je poslušao Šekspira. Umirući Hamlet Horaciju: „Pričaj o okolnostima koje su do ovog dovele. Sve ostalo je muk!” – kako je to preveo Laza Kostić.

 

Ognjenka MiliĆeviĆ