Ognjenka Milićević

 LjILjANA KRSTIĆ

 

 

Rođena u Kragujevcu, slučajno, kako su se nekad rađala činovnička deca, imala je, u stvari, dva duhovna zavičaja: Valjevo (Paune) i Beograd. Prvome duguje zdravo detinjstvo u krilu prirode i brojne porodice, a drugom – od devojaštva do groba – socijalnu svest i najširi poligon za njenu duboku vokaciju kojom je ispunila ceo život – umetnost glume.

Apsolvirala je prava, ocu za ljubav, a za svoju dušu završila je Pozorišni odsek Muzičke akademije.

Preko pola veka bila je glumica koja je na sve četiri beogradske scene ostavila trajan trag: u Narodnom pozorištu od 1945. do 1952, posle toga celu deceniju u zlatnom dobu Beogradskog dramskog, a od 1962. do penzionisanja u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. U Ateljeu 212 je, kao gost, od samog početka bila nezamenjiv tumač modernog repertoara.

Otišla je, dosledna sebi, onako kako je živela: tiho, samo uz pratnju porodice, jedinog utočišta kome je pripadala. Pozorište u pravoj smrti nema šta da traži.

Tren je da podsećanjem na njene uloge proverimo gubitak koji nas je zadesio, te da je tako ispratimo.

Setimo se Ulite u Šumi Ostrovskog, kojom je najavila prostudiran scenski rukopis opore stilizacije; bio je to prvi izazov psihološkom realizmu, kakav je tada vladao našim scenama.

Amanda u Staklenoj menažeriji Tenesija Vilijamsa bila je samo prva u bogatoj seriji njenih majki. Sa poetskim realizmom Vilijamsa išla je Ljiljana rođački pod ruku, mada ga je stalno svodila na zavodljivu disharmoniju. Igrala je Amandu posle 40 godina u istom pozorištu, sada kao gost, što je prava retkost. Četiri Vilijamsove drame igala je u režiji Minje Dedića.

S njim je ostvarila i svoj neosporno najveći uspeh – Brehtovu Majku Hrabrost za koju, nota bene, nije dobila nagradu!

Bio je to međaš, vododelnica u našoj modernoj ženskoj glumi. Od tada se precizno znalo kakav je udeo životnog stava glumca u njegovoj umetnosti. Pala je cena sentimentalnosti i raz-norodnim manipulacijama osećajnošću. Po čistoti glumačkog izraza svedena na ljudsku suštinu – ona je ustanovila standard ispod kojeg se više u teatru nije moglo ni smelo ići.

Marta u Olbijevoj drami Ko se boji Virdžinije Vulf. Mira Trailović je posle Joneskovih Stolica nepogrešivo naslutila kakvo bogatstvo unutarnjih svetova krije i na kakvu je glumačku avanturu spremna Ljiljana Krstić. Bila je to predstava koja je u centar stavila ranjivog čoveka, katarzična predstava za generacije koje o svojim nevoljama nisu ni umele ni smele da govore. Teatar se oslobađao stega dogmatizma, usudio se da ljudskim odnosima pogleda u tužne oči.

Kad je ta predstava gostovala u njujorškom Linkoln centru, kritika je povodom njene Marte rekla da je Olbi dobio više no što je poželeti mogao.

Posle dvadeset godina ponovni susret sa neodoljivim Ljubišom Jovanovićem, Junona i paun O'Kejsija i Ljupčetova majka u Mihajlovićevim Kad su cvetale tikve, obe u režiji Bore Draškovića.

Setimo se Beatrise u Pol Zindelovim Sablasnim nevenima. Crna poezije koja blista, užasava ali i privlači. Mata Milošević, nepogrešiv u svojim ocenama, posle te režije: „Ljiljana? Izvrsna glumica, izvanredan čovek!”

Vasa Železnova u režiji Dejana Mijača. Vasa – snažna žena, opora, nemilosrdna... Ali, Ljiljana ceni njen graditeljski dar, radni život i, braneći je, otkriva sve njene zapretane ljudske dimenzije.

Nehama – Babeljev Sumrak, režija Ježi Jarocki. Evo izvanrednog primera kako Ljiljana uhvati suštinu i kako joj se približava: „Nehama je ceo život provela u mraku i iščeznuće u njemu. Nebo sa zvezdama koje se rasprskavaju – sećam se one božanstvene inscenacije – ona nikada ugledati neće. Jer mrak je ispunio njeno celokupno biće. NJoj je starozavetni bog dodelio sudbinu da joj Mendelj bude vodenički kamen o vratu, kao što će i ona biti njemu. Njeno mehaničko njihanje kao neprekinuti ritam, kao neprestano klanjanje nekom i nečemu, sugerisao mi je reditelj. Ne rečima, on uopšte nije objašnjavao, nego mi je pokazao a mislim da sam o tome negde čitala kao o nekom jevrejskom ritualu. Nisam ga pitala, nisam ni tragala za smislom, prihvatila sam i usvojila. Tuga, mrak, očaj, ispunjavali su me tokom cele predstave. I svoju sićušnost, beznačajnost i nemoć, osećala sam do bola. To je Nehama!”

Glumački primereniju anatomiju neumitnosti – teško da biste našli.

Ljiljana Krstić nije glumica čije se intonacije ili tehničke bravure pamte. Ona je glumica celokupnog stava. Kod nje je lik celina određena gestusom u brehtijanskom smislu i modernim senzibilitetom koji bez predrasuda poseže i nalazi u čoveku i zlo i dobro naporedo, uslovljeno, u sukobu... A njen vrhunski domet je nešto što bih nazvala – artikulisana jednostavnost!

To objašnjava njene uspehe i na gostovanjima. Svuda prepoznaju njen osobeni način scenskog razmišljanja a retko ko u nas ima tako bogato i dugotrajno iskustvo gostovanja u inostranstvu. Na Bitefu je dvaput učestvovala: Sa Vasom Železnovom i Koktoovom Paklenom mašinom u režiji Branka Pleše. I tu se, među izabranima, lako raspoznavao njen osobeni talenat, čist, nepomognut ičim prolaznim – ni lepotom ni modom. Verovatno je stoga toliko trajala.

Lakoća kojom je brisala granice između medija, ostvarila joj je siguran put na film, televiziju, radio. Posebno poglavlje u njenoj glumačkoj karijeri bila je radio-drama. To je za nju bio sanjani predeo slobode: ne zaviseći od fizičkog habitusa, od godina, tu je mogla da igra sve: i naivke i kokete i komediju. Mikrofon je voleo njen glas, njen izvorni govor kakav se danas retko čuje. Tu je bila majstor nad majstorima.

Predavala je dikciju i glumu na Pozorišnoj akademiji, bila je vrstan pedagog koga studenti pamte.

Na ulici i u kući nije bila glumica. A u pozorištu nije koketirala s publikom, nije je zavodila i očaravala, nego ju je uvažavala i strepela od nje kao od partnera s kojim nije probala. Veliki tremaroš, nesklona improvizacijama na sceni i nesigurnim partnerima, ali bespoštedno kritična prema samoj sebi.

Gluma joj nije donela bogatstvo, svakodnevni život, kao neplaćeni staž, odrađivala je na način žena ovog podneblja. Bila je i žena i majka, pa i baka sa dva unučeta u svom obdaništu, kuvarica, sobarica, baštovan i nabavljač, rečju faktotum jednog udobnog porodičnog gnezda, dok je snage nisu izdale.

U svom delu posvećenom teatru, radiju, filmu i televiziji, nepreglednim tomovima poezije koju je sa tananim umećem kazivala posvuda – Ljiljana je pronašla osobine koje je još kao devojčica cenila kod svoje hrabre bake: toleranciju, dostojanstvo i mir u susretu s onim što je čeka, pa i kad je to muka i nevolja.

Ljiljana Krstić je otišla pošto je na najbolji način posvršavala sve poslove i osvetlila svojim darom udeo koji joj je bio dat. Čovek upravan i pouzdan u dobrom i u zlom vremenu, skroman u zasluženim priznanjima a hrabra u nezasluženim mukama. Bila je oličenje otmenosti duha i takva je činila čast profesiji. Srećni su bili oni koji su znali njenu umetnost. S razlogom danas mogu biti tužni i oni koji su o Ljiljani Krstić samo slušali.

Kao da je čujem kako veli: „Nema razloga tuzi, i smrt je deo života, a ništa što sam uradila nisam ponela sobom!”

Da li smo svesni kakvo nam je bogato nasleđe ostavila? 66 dramskih uloga, 318 radio-drama, 38 tv-drama, 7 serija i 19 filmova.

Valjalo bi napraviti jedan video-kompendijum koji bi u celoj lepezi predstavio umetnost Ljiljane Krstić i sačuvao je tako za „buduća neka pokolenja”.

Neka to, umesto venca na njenom grobu, bude beleg našeg trajnog sećanja. Tako bismo mogli da joj se odužimo za sve što nam je pružila, čime nas je kao gledaoce, partnere ili saradnike obogatila.

Sećanje nam je kratko a zaborav priručan.

Ne umiru oni koje pamtimo i čije nam delo može biti pouka.

 

Reč na komemoraciji u Ateljeu 212,

17. aprila 2001.

 

Ognjenka MILIĆEVIĆ