Radoslav Milenković

DRAGAN MAKSIMOVIĆ

O susretima sa izuzetnim čovekom

 

U teškom času kazati ne znamo

Što se pristoji, već što osećamo.

Starci se napatiše; od nas mladih

niko ni videt neće ni živeti toliko.

V. Šekspir: Kralj Lir, V, 3

 

Za Maksu sam prvi put čuo kao o glumcu koga je izabrao Piter Bruk za ulogu Gurđijeva (Susret sa izuzetnim ljudima, 1978). Pitera Bruka smo poznavali po njegovoj knjizi Prazan prostor ali i izbliza – održao nam je prvi čas glume. O Gurđijevu nismo znali ništa... A Maksu smo upoznali kao glavnog junaka filma Usijanje Bore Draškovića (profesora na novosadskoj Akademiji umetnosti). Od tada pa do danas pušim previše. I, kao i svi, pamtim samo neke cigarete... Ali tih koje pamtim više je nego što bi ih inače bilo, jer nikada nisam zaboravio priču o duvanu koju u tom filmu Maksa priča jednom dečaku; zahvaljujući njegovoj priči uvek ću o duvanu misliti kao o biljci koja poseduje blagost sveca i otrovnosti zmije”. Ta priča za mene je zauvek ostala njegova priča i ja je rado prepričavam. Uvek kao Maksinu priču o duvanu, uvek misleći na njegovo lice, dok punim pluća prvim vrelim dimom. I mada je Maksa ljude oko sebe na neki način prepoznavao kao različite životinje, on je za mene ostao biljka duvan tj. blagost sveca i otrovnost zmije. Tako stvaran, tako intenzivan, tako izazovan...

 

***

Pred kraj sezone 1978/79. gledao sam u Jugoslovenskom dramskom pozorištu probe Kralja Lira koji se pripremao za Dubrovačke ljetne igre. Posle više od dvadeset godina iz te se predstave najživlje sećam uloge i glumca o kojima kritika i publika nisu mogle dati svoj sud – iako njegovo ime piše u programu premijere – on je zbog povrede nije odigrao. Ali ju je pripremao i nikada ne bih mogao da kažem kako njemu nije bilo suđeno da odigra Edgara već se toga sećam kao slučaja koji je onemogućio predstavi JDP-a da u podeli ima Dragana Maksimovića...

Deset godina kasnije sa Coletom Dečermićem igrao sam Memetov Život u pozorištu – igrali smo i scenu slepog Glostera i Ludog Toma (Edgara). Na sceni Bojan Stupica”, tamo gde sam gledao Maksine probe... Osećao sam se višestruko nagrađenim: igram sa Coletom (Kenton iz Kralja lira, 1979) Maksinu ulogu. Za mene je to zauvek ostala Maksina uloga...

 

***

Tog ili nekog kasnijeg proleća sreo sam ga na Bulevaru revolucije. Za ruku je držao prelepu i darovitu glumicu moje generacije... U drugoj ruci flašu crnog vina... Upoznala nas je. Gledao sam u njega i u nju koja gleda u njega. Otišli su zagrljeni prema Depou”... Gledao sam za njima: ljubav je hodala trotoarom. Ne znam koliko je trajala, ali sećam se da sam je video...

 

***

Krajem 1994. najzad smo radili zajedno. Zvezdara teatar me je pozvao da režiram Mrtvu tačku Ace Popovića. A ja sam pozvao Maksu i bio sam presrećan što je prihvatio poziv. Pre proba, za vreme proba, posle proba, upoznavali smo se onoliko i onako kako je on želeo... Ja sam ga sretao sa vedrinom i izvesnom tremom, on je dolazio sa konkretnim pitanjima i u svet predstave koju smo radili ulazio tako stvarno, tako direktno i pripadajući nam svima. Imao sam podelu bez dobitne kombinacije” i zvezda” ali sam imao glumce za uloge iz tog komada i, što je, posle svega, najvažnije, sticao sam prave prijatelje u profesiji. Acu je kritika ojadila (netom pre toga držao je slovo o knjizi Mire Marković na nekoj promociji i to mu doajeni nisu oprostili – prebrojavali su članove i simpatizere JUL-a u publici... Zelembaći kritičari napisali su svoje najlakomislenije gadarije... kao da se malčice i kuća postidela što smo tako nekomercijalni i, logično, predstava nije dugo išla. Ali naše dobro osećanje jednih za druge, nadživelo je predstavu i uvek smo se sa radošću sećali proba...

 

***

Dok smo radili Mrtvu tačku pripremao sam da objavim novi prevod Praznog prostora Pitera Bruka. U svojim kratkim pismima Bruk je slao pozdrave za njega... Maksa mi je dao na čuvanje fotografije sa snimanja filma o Gurđijevu (još su kod mene), pričao o Bruku priče koje nisu za prepričavanje... I dalje ništa nisam znao o Gurđijevu a onda, jednog dana, dobio sam da radim pripremu za štampu tematskog broja časopisa „Gradac” (dvobroj 113–114), koji je u celosti bio posvećen Georgiju Ivanoviču. Maksa je rođen kada je Gurđijev umro. I njegova je fotografija u ulozi Gurđijeva poslednja od svih ilustracija u ovom časopisu. Ne znam da li je znao nešto više o izgubljenom znanju o skrivenoj energiji...

 

***

Film Lepa sela lepo gore snimali smo zajedno dve noći... Nismo se izbegavali, ali se ne sećam da smo uopšte razgovarali u pauzi snimanja... Sela iz Maksinog zavičaja još uvek su u plamenu...

 

***

Vetrovit dan oterao nas je u kantinu bolnice u kojoj snimamo nekoliko kadrova u filmu Rane Srđana Dragojevića. Oko nas bolesnici sa ogromnim flasterima na nosevima. Kažem da mi liče na neke povređene životinje. Maksa mi uzvraća da smo svi mi, u stvari, neke životinje. Pita me da li poznajem jednog dramskog pisca od karijere. Odgovaram da ga poznajem. I, sasvim ozbiljan, Maksa me zbunjuje pitanjem Je l' on gušter?” Nasmejao bih se da već u prvom trenutku nisam pomislio kako je u pravu. Nikada više nisam mogao da vidim guštera a da ne osetim sažaljenje što toj nemoj vrsti pripada i naš kolega dramatičar...

Osmehujem se kad se setim toga, ali ne bih mogao da kažem kako je u pitanju samo duhovita dosetka. Naime, nakon ovog razgovora pomenuti autor za mene je stvarnije gušter nego čovek... I, priznajem, uvek pogledam za njim da vidim da li mu je Maksa, kako je planirao, otfikario rep.

 

***

Vest da je Maksa umro čuo sam od Nele – predugo sam se pripremao da pogledam Maksima Crnojevića, predstavu u kojoj je odigrao svoju poslednju ulogu. Čuo sam i kako se desilo to što se desilo neposredno pre njegove smrti... na dan sahrane nalazim Mikija Krstovića za šankom u Zvezdara teatru. Pričam mu kako smo tu radili Mrtvu tačku. Pogledom pretražujem fotografije po zidovima, da bih ga ponovo video. Pričam Mikiju kako Bruk u najnovijoj knjizi piše o nekoliko glumaca, između ostalih i o Maksi. Piše o njemu lepo, nežno... Na kraju razgovora kažem Mikiju: Znaš, ja se Makse i sad, kao i uvek, sećam samo sa vedrinom...” Nazdravljamo, svako svojom čašom, našem drugu Maksi za dušu.

Radoslav MILENKOVIĆ