D. N.

STEVAN ŠALAJIĆ

(1929-2002)

Odlazak sera

Ste­van Ša­la­jić, ve­li­ki, je­dan od naj­ve­ćih glu­ma­ca na­šeg po­zo­ri­šta, umro je sa­mo ne­de­lju da­na po­što je na­pu­nio 73 go­di­ne.

Ro­đen je 23. ju­na 1929, u Bor­či kod Pan­če­va, oda­kle, po­sle sa­mo po­la go­di­ne, po­či­nje nje­go­va ni­kad pre­ki­nu­ta tur­ne­ja, naj­pre po šum­skim ku­ća­ma Voj­vo­di­ne (otac Sve­to­zar bio je šu­mar i po­ro­di­ca se če­sto se­li­la), a po­tom po po­zo­ri­šnoj to­po­gra­fi­ji znat­no ši­reg ge­o­graf­skog kon­tek­sta. Na sce­ni je pro­veo pu­nih pe­de­set­ šest go­di­na, igrao na njoj do po­sled­njeg da­ha, do kra­ja ve­ran Srp­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu u ko­je je, iz som­bor­skog Na­ro­dnog po­zo­ri­šta, do­šao još 1947. i u ko­jem je od­i­grao vi­še od dve sto­ti­ne ulo­ga za ko­je je, po­red osta­lih, na­gra­đen i dve­ma Ste­ri­ji­nim na­gra­da­ma (za ulo­gu To­ši­ce u IZ­BI­RA­ČI­CI Ko­ste Trif­ko­vi­ća, 1961, i za ulo­gu Ša­mi­ke u pred­sta­vi FA­MI­LI­JA SO­FRO­NI­JA A. KI­RI­ĆA J. Ig­nja­to­vi­ća/D. Đur­ko­vi­ća, 1966), dru­štve­nim od­li­ko­va­nji­ma i, po­sled­njom u ni­zu, Do­bri­či­nim pr­ste­nom, za ži­vot­no de­lo, 1999.

Ni­je li­čio na glum­ca, go­vo­ri­li su (Mi­li­vo­ju Ži­va­no­vi­ću pri­pi­su­je se da ga je, do­du­še sa sim­pa­ti­ja­ma, pro­zvao „glum­cem bez sta­sa i gla­sa”), a on to iskre­no pri­zna­vao, ali bio je to, u naj­ple­me­ni­ti­jem smi­slu re­či. Li­šen su­je­te („Po­je­di­nac u po­zo­ri­štu je tek šra­fić, deo me­ha­ni­zma. A ja sam uvek že­leo da bu­dem sa­mo naj­bo­lji mo­gu­ći šra­fić. Što bi re­kao onaj kod Šek­spi­ra: Daj­te me­ni La­va!”), la­ko je i ne­ka­ko pri­rod­no, na svo­je „ne­glu­mač­ko” li­ce na­vla­čio ma­ske i uvla­čio se u ka­rak­te­re ta­ko ra­zno­rod­nih li­ko­va kao što su sme­šni i zbu­nje­ni To­ši­ca, uo­bra­že­ni Hen­ri Hi­gins, za­vo­dlji­vi Po­met, ot­me­ni Du­brov­ča­nin Go­spar Vlađ, gro­tesk­ni Ru­ži­čić, ple­me­ni­ti Uj­ka Va­nja, kom­plek­sni Sta­vro­gin... ili za­bo­ra­vljen-od-svih Firs u an­to­lo­gij­skom VI­ŠNJI­KU Đer­đa Ha­ra­ga u No­vo­sad­skom po­zo­ri­štu/Új­vi­déki Szín­ház (Ša­la­jić je glu­mio na ma­đar­skom, ko­ji je od­lič­no go­vo­rio i na ko­jem se jed­no vre­me, to­kom stal­nih se­o­ba u de­tinj­stvu, i ško­lo­vao).

„Bio sam ne­vin pred sva­kom no­vom ulo­gom”, re­kao je u in­ter­vjuu za „Lu­dus”, pre dve go­di­ne. O toj Ša­la­ji­će­voj, na na­šoj sce­ni go­to­vo eks­ce­snoj oso­bi­ni, Vi­da Og­nje­no­vić, u obra­zlo­že­nju za na­gra­du Do­bri­čin pr­sten, ka­že: „Li­ko­ve ko­je igra, gra­di s iz­ve­snom uz­dr­ža­no­šću, opre­zno, oli­vi­je­ov­ski, kao po­ver­ljiv pri­ja­telj ko­me je do­zvo­lje­no da ih ot­kri­je, pro­tu­ma­či, isme­je s bla­gom iro­ni­jom ili du­ho­vi­to na­gla­si, ali ni­kad na isti na­čin.”

Mo­žda je upra­vo za­to sva­ki po­ku­šaj de­fi­ni­sa­nja glu­me Ste­va­na Ša­la­ji­ća iz­mi­cao po­zna­tim kli­še­i­ma, mo­žda se za­to sve za­u­sta­vlja­lo na am­bi­va­lent­nim opi­si­ma ti­pa „sta­rin­skog ko­va, a uvek mo­de­ran”, „da­ro­vi­to glu­mač­ko sr­ce”, „glu­mac u ko­ga na pro­bi su­je­te ne­ma”, „glu­mac ko­ji usto­li­ču­je dru­gog glum­ca, svog part­ne­ra” ili, na du­ho­vi­to pro­na­đe­nim po­re­đe­nji­ma po­put onog Vi­de Og­nje­no­vić: „Da se ti­tu­la ’ser’, ple­mić­ka ti­tu­la, do­de­lju­je i kod nas kao u En­gle­skoj, i Ste­van Ša­la­jić bi no­sio ’ser’. Me­đu­tim, glu­mac Ste­van Ša­la­jić ima ple­mić­ku ti­tu­lu, a ona se na na­šem je­zi­ku ka­že ’Ša­ca’.” On sam, bez ika­kvih mi­sti­fi­ka­ci­ja, nu­di sle­de­ću de­fi­ni­ci­ju: „Moć glu­me je da pro­po­ve­da pra­vu isti­nu u da­tom tre­nut­ku, ni pre ni po­sle. Re­a­gu­ješ na pra­vi na­čin, i eto ti ta­ko­zva­ne tran­sform­a­ci­je.”

„Ma, ka­kav sa­mo­uk, ama­ter, bra­te!”, ta­ko­đe je go­vo­rio o se­bi, a bio je pro­fe­si­o­na­lac, vr­hun­ski. Ni­ka­da ni­je od­bio ulo­gu, ni­kad tra­žio. Na­če­lo „Pred­sta­va mo­ra da ide!”, za nje­ga je zna­či­lo pi­ta­nje ži­vo­ta i smr­ti i za­to, ka­da je, ne­dav­no, pr­vi put u pro­te­klih sko­ro še­zde­set go­di­na, ot­ka­zao pred­sta­vu ME­RA ZA ME­RU, oni ko­ji ga do­bro zna­ju – zna­li su!

Bi­lo je u Ša­la­ji­će­voj ka­ri­je­ri i ulo­ga ko­je ni­je vo­leo, ili ko­je ni­su vo­le­le nje­ga, bi­lo je ne­u­spe­ha i pa­do­va ko­ji su, ka­ko je sam pri­zna­vao, bo­le­li, do su­za, ali je na pi­ta­nje: da li ste vi sre­ćan čo­vek, uvek od­go­va­rao – po­tvrd­no. Za tu sre­ću, ko­ju u ve­li­koj me­ri du­gu­je svom ne­kon­flikt­nom ka­rak­te­ru, po­zo­ri­štu u ko­jem je imao lju­bav ko­le­ga i ogrom­no po­što­va­nje pu­bli­ke, ipak, po sop­stve­nom pri­zna­nju, naj­za­slu­žni­ja je go­to­vo sim­bi­o­tič­ka ve­za sa su­pru­gom Ta­ma­rom (Bra­ca Va­si­lje­vić: „Re­ci­mo, ka­da ne­ko iz­go­vo­ri Ro­meo, po­mi­sli se i na Ju­li­ju, uz Tri­sta­na ide Izol­da, uz Luj­zu je Fer­di­nand, Hi­ro­ši­ma se ve­zu­je za atom­sku, Me­ri­lin za seks-bom­bu. Na­ša na­rod­na mu­drost zna za Bo­žić i Bad­nji dan, za vre­ću i za­kr­pu. Pa i u na­šem po­zo­ri­štu, Srp­skom na­rod­nom, po­sto­ji taj uslov­ni aso­ci­ja­tiv­ni re­fleks: Ša­la­ja i Ta­ma­ra”), ko­ja je bi­la uz nje­ga na sva­koj pred­sta­vi, na sva­kom go­sto­va­nju i na sva­koj tur­ne­ji.

U jed­nom od po­sled­njih in­ter­vjua, ko­je je po­čeo da da­je tek od­sko­ra, Ste­van Ša­la­jić, kao da na­slu­ću­je sko­ri od­la­zak, ka­že: „Ne­mo­gu­će je da će za me­ne po­sto­ja­ti ne­ko lep­še vre­me. Svo­di se ži­vot, iz­gle­da, na od da­nas do su­tra. Mla­đi valj­da ima­ju ne­ku per­spek­ti­vu, a mo­ja je – Ru­me­nač­ka bb. A zna se šta je to. To je sa­bir­ni cen­tar (ko­jeg ve­če­ras igram).”

D. N.