Sve­ti­slav Jo­va­nov

JOVAN HRISTIĆ

(1933-2002)

Prvo pismo Vavi

Okon­ča­lo se i to, po­sled­nje Po­zor­je Va­šeg pu­ta, pro­fe­so­re, Po­zor­je ko­je ste, iz po­lu­ne­sve­sne da­lji­ne „is­pra­ti­li” sa bol­nič­kog kre­ve­ta na ka­me­nič­kom bre­gu – ali i Po­zor­je na ko­jem ste, za nas ne­ko­liko si­gur­no, bi­li pri­sut­ni­ji ne­go ika­da. Kao da ste, dra­gi pro­fe­so­re, ulo­ži­li sve svo­je pre­o­sta­le ži­vot­ne sna­ge da mu (Po­zor­ju) ma­kar i nad­sve­snim na­po­rom, po­mog­ne­te da se još jed­nom de­si; a on­da ste, na­kon ne­ko­li­ko da­na, ko­nač­no na­pu­sti­li i Po­zor­je, i po­zo­ri­šte, svo­je knji­ge, pri­ja­te­lje i po­ro­di­cu – ali i nas, ko­ji­ma su Va­ša reč – ili nje­no od­su­stvo, pod­jed­na­ko – pred­sta­vlja­li ži­vo­to­da­van im­puls ko­ji je po­ma­gao da ozbilj­ni­je pro­mi­šlja­mo Igru i bez­bol­ni­je tr­pi­mo Stvar­nost.

Da li će­te, ko­nač­no, u toj da­lji­ni iz ko­je nam se sa­da sme­ši­te, sa­svim i do kra­ja raz­ot­kri­ti taj­nu „zvu­ka pre­ki­nu­te ži­ce” u VI­ŠNJI­KU, jed­nu od bez­broj za­go­net­ki u ko­je ste nas, pa­žlji­vo i vi­spre­no, sa sjaj­nom eru­di­ci­jom i pa­ra­dok­sal­nom ja­sno­ćom, uvo­di­li po­sred­stvom svo­je knji­ge ČE­HOV DRAM­SKI PI­SAC? Ili će­te, naj­zad, ot­kri­ti bes­kraj­ne sta­ze bit­no dru­ga­či­jeg, na­šim me­ri­li­ma ne­do­stup­nog vre­me­na, u okvi­ru ko­jih će­te uspe­ti da po­no­vo – ovaj put te­melj­no, naj­zad! – pre­li­sta­te svo­je naj­dra­že stra­ni­ce, od Ho­ra­ci­ja, Šek­spi­ra i Ka­mi­ja, do Eli­o­ta, Mi­šoa i Ra­si­na? U sva­kom slu­ča­ju, osta­vlja­te me sa­mog, još uvek sa ose­ća­jem ne­do­ra­slo­sti – varv­a­ri­ma i ras­pra­va­ma, va­ša­ri­ma i bi­bli­o­te­ka­ma, pa­met­nim da­ma­ma, sa­vr­še­nim fa­bu­la­ma i ti­ši­ni ju­tar­nje pu­či­ne: „Mo­re, pre no što usnim...”

Ka­ko će­mo, da­kle, od­sa­d bez po­mi­sli na Vaš oče­ki­va­ni – lu­cid­ni, je­zgro­vi­ti ili do­bro­ćud­no za­je­dlji­vi – ko­men­tar, spo­zna­ti šta je­ste, a po­go­to­vo šta ni­je tra­ge­di­ja? Že­leo sam da još jed­nom, a za­jed­no sa Va­ma, pri­su­stvu­jem no­vom scen­skom ži­vo­tu SA­VO­NA­RO­LE I NJE­GO­VIH PRI­JA­TE­LJA i TE­RA­SE, na­dao sam se da će­mo ovog le­ta ba­rem, uspe­ti da pro­ća­ska­mo o tu­ma­če­nji­ma Es­hi­lo­ve SED­MO­RI­CE ko­je je na­pra­vi­la Fro­ma Zaj­tlin. Vi ste, čak i kad se to naj­du­blje ko­si­lo s Va­šim sta­vo­vi­ma i oce­na­ma, uvek naj­bo­lje zna­li u če­mu je srž no­ve te­o­ri­je, pro­vo­ka­tiv­ne pred­sta­ve, kon­tra­dik­tor­ne ulo­ge ili neo­bič­nog dram­skog tek­sta: ka­ko ću od­sad ko­ri­go­va­ti sop­stve­na pi­ta­nja o OB­LI­CI­MA MO­DER­NE KNJI­ŽEV­NO­STI, ko­me ću upu­ći­va­ti sop­stve­ne ne­do­u­mi­ce pred noć­nim ogle­da­lom ko­jim kr­sta­re ave­ti Me­de­ja i Estra­go­na, Ha­mlet­ma­ši­na i Tar­ti­fa? Oslu­ški­va­ću, ali tek u sop­stve­nom snu, „šljap­ka­nje bo­sih no­gu po po­du ku­pa­ti­la”.

Bi­li ste, dra­gi pro­fe­so­re, na je­din­stven i sa­vr­šen na­čin otvo­re­no ne­do­stup­ni: pred­u­sre­tlji­vi bez ijed­ne su­vi­šne re­či, emo­tiv­ni bez na­pad­ne i za nas ti­pič­ne „fa­mi­li­jar­ne” eu­fo­ri­je, ne­mi­lo­srd­ni u osme­hu, to­le­rant­ni u eru­dit­skoj nad­mo­ći. Ot­kri­va­li ste nam – me­ni sva­ka­ko – ne­si­gur­nu fru­stri­ra­nost u po­za­di­ni sjaj­nih form­i, bri­ljant­nu ar­hi­tek­to­ni­ku za smrt­ni­ka neu­oč­lji­vih pro­ble­ma iza pri­vid­ne jed­no­stav­no­sti (dram­skih i inih) sit­ni­ca. Ne­ka­ko, sve vre­me ko­je smo za­jed­no pro­ve­li imao sam uti­sak da ovaj za­da­ti nam svet sma­tra­te u od­re­đe­nom smi­slu žan­rov­ski ne­pri­me­re­nim – ali če­mu? Jed­no­stav­nim, du­bin­skim bo­go­vi­ma, sun­ča­noj pro­zir­no­sti sklad­ne emo­ci­je, do­sto­jan­stvu istin­ske avan­tu­re? I mo­žda po­naj­vi­še zbog tog uti­ska, ni­kad Vas, za raz­li­ku od mno­gih sa ko­ji­ma smo de­li­li ča­so­ve, pred­sta­ve i noć­ne raz­go­vo­re, ni­sam zvao „Va­va”; jed­no­stav­no, či­ni­lo mi se to ta­ko­đe na svoj na­čin žan­rov­ski ne­pri­me­re­nim, kao kad bi­smo se, re­ci­mo, vul­ka­nu ili ve­tru obra­ća­li sa „ti”. I, ko­nač­no, mo­žda i zbog to­ga što sam uvek ose­ćao da se jed­na od ključ­nih isti­na za me­ne skri­va u sti­ho­vi­ma „Od tra­ge­di­je/Pra­vi­li smo ko­me­di­ju, od ko­me­di­je tra­ge­di­ju/ A ono pra­vo, ozbilj­nost, ve­ra, mu­dra uz­vi­še­nost/Uz­vi­še­na mu­drost, uvek nam je iz­mi­ca­lo...” I Vi ste mi, ta­ko, iz­ma­kli, dra­gi pro­fe­so­re, pre ne­go što sam se usu­dio da Vas na­zo­vem „Va­va”; sre­šće­mo se, valj­da, ta­mo u sen­ci kod Fe­dra, i du­še će nam se u raz­go­vo­ru od­mo­ri­ti.

SVE­TI­SLAV JO­VA­NOV