Miloš Lazin

Fragmenti mogućeg avinjonskog izveštaja

15. jul

Kon­cept 56. avi­njon­skog fe­sti­va­la la­ko je pred­sta­vi­ti: s jed­ne stra­ne no­vo fran­cu­sko po­zo­ri­šte, zna­či, mla­di re­di­te­lji, s dru­ge, no­vo is­toč­no­e­vrop­sko. Re­di­te­lji di­ljem Evro­pe, po­tvr­đu­je ovo­go­di­šnji Avi­njon, okre­ću se sa­vre­me­nom dram­skom tek­stu, ge­ne­ra­ci­ji au­to­ra ko­je si­gur­no pred­vo­di ra­no ne­sta­la Bri­tan­ka Sa­ra Kejn. Ali, još vi­še, ovo­go­di­šnji Avi­njon otva­ra vra­ta „scen­skim au­to­ri­ma”, oni­ma kod ko­jih se pi­sa­nje i re­ži­ja sta­pa­ju u ne­raz­dvoj­no kre­a­ti­van čin: Isto­vre­me­no, br­zo­ple­to bi­smo mo­gli za­klju­či­ti da do­sko­ra­šnja po­de­la na po­zo­ri­šte tek­sta, po­zo­ri­šte sli­ke, po­zo­ri­šte sa­vre­me­nog ple­sa, vi­še ne va­ži.

***

Pro­blem je u to­me što je pred­sta­ve tog no­vog, 'aj­de da ka­že­mo, „au­tor­skog” po­zo­ri­šta, te­ško opi­sa­ti. „Ovo je mo­žda pred­sta­va”, upo­zo­ra­va nat­pis na sa­mom po­čet­ku Ka­ste­lu­či­je­ve A, PA­RA­GRAF 02. Kao što vi­di­te, ni na­slov ne po­ma­že da se išta shva­ti. Me­đu­tim, mo­glo bi se re­ći što Ka­ste­lu­či „ko­ke­tu­je” sa „be­smi­slom”. Da, ne sa­mo što nas nat­pis na kra­ju pred­sta­ve upo­zo­ra­va da ona ne­ma smi­sla već njen au­tor po­la­zi od te­ze (i ona je le­po od­štam­pa­na na jed­noj ta­bli kao što su one na ae­ro­dro­mi­ma, sa bez­broj ma­lih plo­či­ca ko­je pra­ve neo­pi­si­vu bu­ku ka­da tra­že slo­va), da je „lo­gos iz­ne­ve­ren”, to jest da smi­sla uop­šte ne­ma. Ka­da to pro­či­ta­te, sve po­sta­je ne­ka­ko ja­sni­je.

Ro­meo Ka­ste­lu­či, na­i­me, ho­će da na­pra­vi tra­ge­di­ju, na­rav­no, tra­ge­di­ju na­šeg „obe­smi­šlje­nog” vre­me­na. To mi na­go­ve­šta­va­ju pap­ci jed­nog jar­ca, pro­jek­to­va­ni sve vre­me na dva ma­la ekra­na i zvuk nji­ho­vog gre­ba­nja. Da­na­šnja tra­ge­di­ja do­ga­đa se u na­šem te­lu. Ono sa­mo je obe­smi­šlje­no, bes­pol­no ili vi­še­pol­no. Naj­lep­ša sce­na (ako se o „le­po­ti” u ovom su­ro­vom po­zo­ri­štu ne­mi­lo­srd­na vre­me­na mo­že go­vo­ri­ti) ove fan­ta­zma­go­rič­ne pred­sta­ve je­ste ona po­ro­đa­ja, ka­da se s pla­fo­na spu­šta par pla­stič­nih žen­skih no­gu i be­da­ra, go­log pol­nog or­ga­na, po­tom, po­vla­če­njem jed­nog ka­na­pa, okre­ću na­o­pač­ke ba­ca­ju­ći, na sko­ro go­log de­ča­ka is­pod, ne­ko­li­ko li­ta­ra kr­vi. Iz­da­ja ne ne­sta­je vo­ljom Bo­go­va, kon­flik­tom in­he­rent­nim sa­moj ljud­skoj pri­ro­di; iz­da­ja, be­smi­sao, po­či­nju sa­mim ro­đe­njem.

Ovo re­kav­ši, vaš iz­ve­štač se ose­ća ma­lo kri­vim; Ro­meo Ka­ste­lu­či si­gur­no ne bi vo­leo da ču­je ne ova­kvo, već bi­lo ka­kvo ob­ja­šnje­nje. Nje­go­va pred­sta­va je sa­mo „od­sli­kaj” ne­ka­kve ja­ko lič­ne mo­re, ko­šma­ra ve­za­nih, mo­žda, za nje­gov ose­ćaj iden­ti­te­ta, za nje­gov ose­ćaj sop­stve­ne pol­no­sti. Na gle­da­o­cu je ne da to vi­đe­no, pri­lič­no ap­strak­no, ob­ja­sni, već da iz­vo­đe­nju sa­mo pri­su­stvu­je, da u nje­mu, je­dva ne­što vi­še od sa­ta, otra­je, i da na kra­ju sa­mo ka­že: Ja sam u to­me uče­stvo­vao. Kao da ovom no­vom po­zo­ri­štu, mo­žda, bo­lje re­če­no, sa­vre­me­nom po­zo­ri­štu, kri­ti­ča­ri ne tre­ba­ju. Ob­ja­šnje­nje mu si­gur­no ne tre­ba.

Ali, do­pu­sti­te mi ovu opa­sku: uči­ni­lo mi se da uče­stvu­jem u ne­ka­kvom psi­ho­a­na­li­tič­kom po­zo­ri­šnom či­nu; ne one psi­ho­a­na­li­ze ko­ja po­ku­ša­va da sve po sva­ku ce­nu ob­ja­sni, već one ko­ja, u pr­voj fa­zi, sa­mo be­le­ži ko­šmar; ob­ja­šnje­nja ne­ma, ali su Ka­ste­lu­či­ju oči­gled­no po­treb­ni sa­u­če­sni­ci, gle­da­o­ci. Vaš iz­ve­štač je, pri­zna­je, bio ose­tljiv na ovu vr­stu is­po­ve­sti. Ia­ko u po­čet­ku po­ma­lo do­sad­na, na mo­men­te ilu­stra­tiv­na (ka­da pod­se­ća na Rem­bran­tov ČAS ANA­TO­MI­JE, a da se ne vi­di za­što to či­ni), pa on­da pro­vo­ka­tiv­no la­sciv­na, ube­di­la me je da je iskre­na, au­ten­tič­na. Osta­lo je stvar uku­sa. A o uku­si­ma ne tre­ba raspravljati. (Usko­ro ne­će­mo ni o pred­sta­va­ma!)

 

***

Na­le­teo na Ći­ri­lo­va. Ne­ma fe­sti­va­la bez Jo­va­na... S ne­mi­nov­nim fo­to-apa­ra­tom. Od­mah je na­šao ne­kog da nas sli­ka: dva osta­re­la Ki­kin­đa­na, u su­mrač­je, is­pred jed­ne avi­njon­ske gvo­žđa­re („kan-kaj-ri”, iz­go­va­ra­ju Fran­cu­zi)...

 

16–17. jul

 

Ne mo­gu dve pred­sta­ve bi­ti raz­li­či­ti­je!

Du­go sam bio u ne­do­u­mi­ci gle­da­ju­ći pred­sta­vu Ita­li­ja­na Pi­pa Del­bo­na GU­ER­RA (RAT). Ko­le­bao sam se iz­me­đu go­to­vo pre­zi­ra nje­go­vih po­jed­no­sta­vlje­nih ko­men­ta­ra (Del­bo­no ta­ko­đe igra u pred­sta­vi, po­put ne­ka­kvog ode­blja­log i pod­mla­đe­nog Kan­to­ra), hi­ste­rič­nog ska­ka­nja po po­zor­ni­ci, ur­la­nja i dah­ta­nja u mi­kro­fon i, s dru­ge stra­ne, ga­nu­to­sti pred osta­lih pet­na­e­stak uče­sni­ka pred­sta­ve, glu­ma­ca, mu­zi­ča­ra, ali po­naj­vi­še klo­ša­ra (pra­vih) i du­šev­nih bo­le­sni­ka. Pr­vo ob­ja­šnje­nje (jer gle­da­lac mo­ra se­bi ob­ja­sni­ti stva­ri ka­ko bi mo­gao da pro­či­ta kôd pred­sta­ve) je­ste da pri­su­stvu­jem ne­ka­kvoj po­zo­ri­šnoj na­i­vi, da je Del­bo­no Ru­so Ca­ri­nik, Eme­rih Fe­ješ – po­zo­ri­šni na­i­vac, kao što je u Fran­cu­skoj Že­rom De­šan ili, ne ta­ko dav­no, u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji, New pri­mi­ti­ves iz Sa­ra­je­va s AU­DI­CI­JOM). Sa­ma po­ja­va Del­bo­no­vih na­tur­šči­ka, ko­ji se ne tru­de da glu­me, već da bu­du to što je­su, iza­zi­va ne­la­go­du. I su­vi­še smo mi u po­zo­ri­štu na­u­či­li da ob­ja­šnja­va­mo i da oče­ku­je­mo od umet­ni­ka is­pred nas da nam ne­što ob­ja­sne; umet­nič­ko de­lo či­ji bi oni bi­li sa­mo tu­ma­či! Sva­ka po­ja­va kon­kret­nog, ne­pa­tvo­re­nog, iza­zi­va kod gle­da­la­ca pa­ni­ku, do­vo­de­ći u pi­ta­nje sa­mu ide­ju, re­kao bih čak ce­lu kul­tu­ru pred­sta­vlja­nja na ko­ju smo na­u­če­ni (za ko­ju smo, mal­te­ne, iz­dre­si­ra­ni). Gde je tu umet­nost, pi­tao sam se, u toj ne­mu­štoj po­ja­vi jed­nog ko­stu­ra od čo­ve­ka ko­ji pot­pu­no falš pe­va ne­ka­kvu šla­ge­ri­cu... Ne ma­ni­pu­li­še li Del­bo­no ne­sreć­ni­ci­ma iz­vo­de­ći na sce­nu, na pri­mer, glu­vo­ne­mog star­ca zbrč­ka­na li­ca da di­ri­gu­je pri­sut­nim mu­zič­kim tri­jom? I šta on sam, Pi­po Del­bo­no, ho­će, či­ta­ju­ći nam svo­je na­vod­ne za­pi­se s pu­to­va­nja po sve­tu (o Če Ge­va­ri, o pot­ko­man­dan­tu Mar­ko­su, in­dij­skim ka­sta­ma)? Po­što se pred­sta­va zo­ve RAT, po­či­nje pre­pri­ča­va­njem raz­go­va­ra s jed­nim Sa­raj­li­jom (Sa­ra­je­vo je tre­nut­no naj­bli­ži i naj­ra­spro­stra­nje­ni­ji sim­bol ra­ta).

Del­bo­no se pred­sta­vlja kao ne­ka­kav sa­ma­ri­ća­nin, du­hov­nik une­sre­će­nih sve­ta, i na sce­nu iz­vo­di, ne­gde na po­lo­vi­ni jed­no­i­po­ča­sov­ne pred­sta­ve, njih de­se­tak: pa­tulj­ka, že­nu ko­ja bi mo­gla bi­ti cen­tar ne­ke ko­šar­ka­ške re­pre­zen­ta­ci­je, blaj­ha­nu blon­di­nu ve­li­kih gru­di (osta­re­lu Me­ri­lin Mon­ro). Svi oni kre­ću u ne­ka­kvu sa­ra­ban­du ago­ni­je si­mu­li­ra­ju­ći stra­ho­te ovog sve­ta: si­lo­va­nja, mu­če­nja, na­si­lja. I na­je­dan­put, sve po­či­nje da do­bi­ja ne­ka­kav smi­sao, upr­kos op­štim me­sti­ma ko­ja pre­pla­vlju­ju po­zor­ni­cu. Da li smi­sao? Ne! Sav taj ha­os, ma­sa­kr po­zor­ni­ce, iza­zi­va kod gle­da­la­ca emo­ci­ju. I eto smi­sla! U po­zo­ri­štu dru­ga­či­jeg ne tre­ba. I po­tom, ka­da se svi iz­mu­če­ni i za­di­ha­ni ak­te­ri tog pet­na­e­sto­mi­nut­nog dan­ce ma­ca­bre po­vu­ku, od­jek­ne ne­ka­kva sen­tiš pe­smi­ca, pu­bli­ku za­pah­ne spo­koj sa sce­ne... čak i na­da.

Del­bo­no uspe­va u jed­nom: pro­tiv­no svim po­zo­ri­šnim pra­vi­li­ma, da­ju­ći reč obes­pra­vlje­ni­ma, is­klju­če­ni­ma iz isto­ri­je, ka­ko sam pre­ko mi­kro­fo­na ob­ja­šnja­va, oda­je im scen­sku po­čast, oven­ča­va ih do­sto­jan­stvom ko­je dru­gde ne mo­gu ste­ći, po­go­to­vo ne u ži­vo­tu, gde su od­ba­če­ni ili ih, ma­kar i ne­sve­sno, sma­tram­o „žr­tvo­va­ni­ma”. U jed­nom in­ter­vjuu, Del­bo­no ka­že da ra­di s oso­ba­ma ko­ji­ma umet­nost ni­je pro­fe­si­ja, već po­tre­ba, su­štin­sko is­ku­stvo u bor­bi za op­sta­nak (ta­ko, po­la­ko, te­ma iz na­slo­va, rat, do­bi­ja ne­ka­kvu no­vu, va­ni­sto­rij­sku, van­po­li­tič­ku, an­tro­po­lo­šku di­men­zi­ju). U ko­ri­šće­nju kli­šea, ba­nal­no­sti, mo­gli bi­smo Del­bo­na svr­sta­ti u pred­stav­ni­ka trash-po­zo­ri­šta (pan­da­na trash-ar­tu). Me­đu­tim, pre bi bi­lo da se Del­bo­no upi­su­je u tra­di­ci­ju ita­li­jan­skog puč­kog po­zo­ri­šta, tra­di­ci­ju ka­kvu, go­to­vo si­gur­no, ne­ma ni­jed­na dru­ga evrop­ska ze­mlja. U ve­ći­ni (i u Fran­cu­skoj, pa i kod nas), puč­ka kul­tu­ra se za­me­nju­je pro­sve­ti­telj­stvom. Za­to sam u jed­nom tre­nut­ku po­mi­slio da Pi­pu Del­bo­nu i nje­go­vim pri­ja­te­lji­ma, ko­ji je­di­no na sce­ni sti­ču pra­vo na go­vor, ni­je me­sto na elit­nim po­zo­ri­šnim fe­sti­va­li­ma, već na tr­go­vi­ma ita­li­jan­skih gra­di­ća, uz pi­vo, kerm­es i op­štu ga­la­mu. Ali, je­dan od naj­lep­ših po­zo­ri­šnih tre­nu­ta­ka te avi­njon­ske pred­sta­ve do­go­dio se na sa­mom kra­ju: pu­bli­ka, ka­ko je shva­ti­la da smo do nje­ga do­šli, mo­men­tal­no je do po­sled­njeg gle­da­o­ca usta­la. Tu je ne­gde po­zo­ri­šni čin, do­ga­đaj, ko­ji nam pri­re­đu­je Del­bo­no: po­da­rio je do­sto­jan­stvo obes­pra­vlje­ni­ma, i na­te­rao i nas, pri­vi­le­go­va­ne „kul­tur­nja­ke”, da ih, i te ka­ko do­sto­jan­stve­no, po­zdra­vi­mo.1 Ura­dio je, re­kao bih, i ne­što vi­še: omo­gu­ćio je po­zo­ri­šnom je­zi­ku da pro­go­vo­ri. Jer, s tim je­zi­kom, mu­ka je ve­li­ka! Mo­že­te ga per­fekt­no zna­ti a da vas ni­ko ne raz­u­me. Mo­že­te bi­ti i nje­gov vir­tu­oz ali, uko­li­ko ga kul­tur­ni ko­do­vi ne pre­po­zna­ju, osta­će­te ja­lo­vi eg­zi­bi­ci­o­ni­sta i pred pu­nom sa­lom.

 

***

 

Upra­vo to me je ja­ko bri­nu­lo dok sam gle­dao FE­STEN var­šav­skog po­zo­ri­šta Ro­zmaito­šći, u re­ži­ji Gže­go­ža Jar­ži­ne, a pre­ma fil­mu Dan­ca To­ma­sa Vin­ter­ber­ga. Tri­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnji Jar­ži­na bri­ljant­no vla­da scen­skim za­na­tom (uče­nik je Kri­stija­na Lu­pe). Sve je u ovoj pred­sta­vi po­slu­šnog dva­de­se­to­čla­nog an­sam­bla do po­sled­njeg de­ta­lja sa­vr­še­no „usvi­ra­no”, „osmi­šlje­no”, to­li­ko da vam je, po­go­to­vo uko­li­ko ste vi­de­li Vin­ter­ber­gov film, sve od pr­ve se­kun­de una­pred ja­sno. Ne­ka­kav fa­ta­li­zam de­term­i­ni­še igru, ri­tam i ton ove pred­sta­ve, fa­ta­li­zam ko­ji te­ra glum­ce da igra­ju „pu­nim ga­som”, do da­ske, pa, tu i ta­mo, i da „ce­pa­ju”.

Re­di­telj u be­le­šci u pro­gra­mu pri­zna­je da je že­leo da uz­ne­mi­ri, po­go­to­vo te­mom ra­si­zma jer, ka­že, Polj­ska tre­nut­no pro­la­zi kroz pe­riod slo­bo­de go­vo­ra. Mo­tiv ra­si­zma u ovoj pri­či o po­ro­dič­nom sla­vlju ko­je se pre­tva­ra u ob­ra­čun za­u­zi­ma vr­lo ma­lo pro­sto­ra. Ali, ozbilj­no sam se pi­tao, isti­na sla­bo po­zna­­ju­ći sa­da­šnji tre­nu­tak polj­skog po­zo­ri­šta, ka­ko je mo­gu­će uz­ne­mi­ri­ti pu­bli­ku po­zo­ri­šnim je­zi­kom, re­kao bih čak po­zo­ri­šnim kon­ven­ci­ja­ma, oko­va­nim u jed­nom dru­gom vre­me­nu. Jer, Da­nac Vin­ter­berg svo­jim fil­mom po­ku­ša­va di­rekt­no da uro­ni u ne­pa­tvo­re­nu re­al­nost, ka­me­rom na ra­me­nu ko­ja se tre­se, ko­ja gu­bi dah ju­re­ći za ak­te­ri­ma i nji­ho­vim mo­ra­ma. Kod Jer­ži­ne i nje­go­vih glu­ma­ca sve je pak po­zo­ri­šna sti­li­za­ci­ja. Iz­gra­di­li su je Svi­nar­ski, Ja­roc­ki i Vaj­da; nji­hov eks­pre­si­o­ni­zam bio je sko­van amal­ga­mom ko­do­va glu­me po Sta­ni­slav­skom i na­ci­o­nal­nog kul­tur­nog pro­jek­ta polj­skog ro­man­ti­zma. Taj amal­gam je su­prot­sta­vljao dva si­ste­ma vred­no­sti: ide­o­lo­ški i na­ci­o­nal­ni, dva kon­cep­ta, čak dve ideo­lo­gi­je, i tim su­prot­sta­vlja­njem go­vo­rio (oh, ka­ko hra­bro!) o opre­si­ji o, ta­da vla­da­ju­ćoj, ši­zo­fre­ni­ji vred­no­sti. Bo­jim se da Jer­ži­na od vr­lih pret­hod­ni­ka uzi­ma sa­mo je­zik, ve­ro­vat­no iz ple­me­ni­te že­lje da ga pro­du­ži, da se oslo­ni na ne­ka­kav estet­ski re­per, u na­šem vre­me­nu ko­je bi­lo ka­kve re­pe­re gu­bi. Ima u ta­kvom po­ku­ša­ju ne­čeg uspa­vlju­ju­ćeg, uza­lud­nog i – umet­nič­ki re­ak­ci­o­nar­nog. Na­še vre­me tra­ži dru­ga­či­je ko­do­ve, otvo­re­nost; je­ste, i za de­ba­tu, ali pre sve­ga za po­tra­gu za no­vim iz­ra­zom, no­vim form­a­ma. Re­pe­ri, oslon­ci su nam i te ka­ko po­treb­ni, ali, bo­jim se da ih tek tre­ba na­ći. I pred­sta­ve ovo­go­di­šnjeg Avi­njo­na, ko­je se u ta­kvu po­tra­gu upu­šta­ju, či­ne mi se mno­go hra­bri­jim, in­te­re­sant­ni­jim.

Isto­vre­me­no, pri­zna­jem da ne mo­gu da shva­tim šta na­vo­di u po­sled­nje dve go­di­ne po­zo­ri­šta di­ljem Evro­pe da u re­per­to­ar uvr­ste sce­na­rij FE­STE­NA. Ima to­li­ko fil­mo­va i bo­ljih sce­na­ri­ja, a ovaj Vin­ter­ber­ga i Ru­ko­va (ne­ka­kva per­si­fla­ža Te­ne­si­ja Vi­li­jam­sa i an­glo­sak­son­ske po­ro­dič­ne dra­me) ni­je si­gur­no naj­bo­lji ele­ment ni nji­ho­va fil­ma. Mi­slim da je od­go­vor la­ko da­ti: tekst pru­ža mo­guć­nost da se za­po­sli, ulo­ga­ma pod­jed­na­ke „te­ži­ne”, ceo an­sambl i da se, u ma­ni­ru pro­hu­ja­lih še­zde­se­tih, po­tra­že pu­ko­ti­ne na fa­sa­di „gra­đan­skih vred­no­sti”. Ali, i one su već iz­gu­bi­le bit­ku s vre­me­nom!

 

18. jul

 

Za­da­tak me­đu­na­rod­nih fe­sti­va­la je­ste da pre­po­zna­ju tren­do­ve, „us­po­sta­ve mo­sto­ve” ­me­đu raz­li­či­tim umet­ni­cima ko­ji, ne zna­ju­ći se me­đu­sob­no, na uda­lje­nim kra­je­vi­ma sve­ta ra­de slič­ne stva­ri. Po­je­di­nač­ni na­por, „lič­no vi­đe­nje”, tu se pre­tva­ra­ju u estet­ske i kul­tur­ne ko­do­ve za pre­po­zna­va­nje sve­ta. Avi­njon je ta­kvu šan­su afirm­a­ci­je ove go­di­ne pru­žio Ro­dri­gu Gar­si­ji i Ev­ge­ni­ju Gri­ško­vje­cu. Gar­si­ja je tri­de­se­to­smo­go­di­šnji Ar­gen­ti­nac, tri go­di­ne mla­đi Gri­ško­vjec je ro­đen u Ke­me­ro­vu u Si­bi­ru, ra­di u Mo­skvi a ži­vi u Ka­li­njin­gra­du. Za­jed­nič­ko im je da ni­su po­ha­đa­li kla­sič­ne po­zo­ri­šne ško­le; Gar­si­ja je stu­di­rao fi­lo­zo­fi­ju, Gri­ško­vjec fi­lo­lo­gi­ju. Po­zo­ri­šno is­ku­stvo ste­kli su u ne­za­vi­snim po­zo­ri­šnim tru­pa­ma. Nji­ho­vi „po­zo­ri­šni uni­ver­zi­te­ti” ta­ko ni­su pro­šli u uče­nju vas­po­sta­vlje­nih form­i, već u po­tra­zi za di­rekt­nom ko­mu­ni­ka­ci­jom s pu­bli­kom. Kod obo­ji­ce je te­ško odvo­ji­ti rad dram­skog pi­sca od rada re­di­te­lja. I to sa­mo za­to što za­ne­ma­ru­ju sve dru­ge ob­li­ke po­zo­ri­šne i scen­ske ko­mu­ni­ka­ci­je osim di­rekt­nog obra­ća­nja glum­ca pu­bli­ci; oni ne pi­šu za sce­nu, već sce­nom, ka­ko ka­že je­dan nji­hov fran­cu­ski kri­ti­čar.

I kod Gar­si­je i kod Gri­ško­vje­ca, glu­mac je au­to­nom­ni po­sred­nik iz­me­đu pu­bli­ke i sve­ta. Jer, taj svet se na­la­zi u – glum­če­vom te­lu, istin­skom scen­skom pro­sto­ru, ka­ko ka­že Gar­si­ja. Svet u ko­jem se (na­še) glum­če­vo te­lo za­te­klo, pre je ha­os no svet, on se, ka­žu mi ovi pra­vi po­zo­rišt­ni­ci, ne da ob­ja­sni­ti, ne da estet­ski pre­ve­sti, bar ne vas­po­sta­vlje­nim este­ti­ka­ma. Ne do­vo­de Gar­si­ja i Gri­ško­vjec u pi­ta­nje estet­ske kon­cep­te, već estet­ski kod kao ta­kav. Da, re­ći će­te, to su ra­di­le sve „avan­gar­de”. Ni­sam pri­me­tio kod ove dvo­ji­ce no­vih či­ta­ča sve­ta da že­le da svet u ko­me ži­ve pro­me­ne. Pre da ga upo­zna­ju! A da bi ga upo­zna­li, mo­ra­ju se od nje­ga ot­klo­ni­ti. Gar­si­ja uto­či­šte pro­na­la­zi u pro­vo­ka­ci­ji, Gri­ško­vjec u po­e­zi­ji (šta će, Rus je!). Isto­vre­me­no, obo­ji­ca po­se­žu za baj­ka­ma, le­gen­da­ma, kao je­di­nim us­po­sta­vlje­nim kon­tra­punk­tom re­du­ko­va­nom hu­ma­ni­zmu sva­ko­dne­vi­ce ko­ja ni­šta dru­go ne že­li no da nas ukro­ti. Ni Gar­si­ja ni Gri­ško­vjec ni­su pro­fe­ti ne­ka­kvog no­vog sve­ta, pre su nje­go­ve sve­sne žr­tve. Oni svet te­sti­ra­ju, is­pi­tu­ju igrom. Po­što od­ba­cu­ju „uta­ba­ne” scen­ske ili estet­ske struk­tu­re, Gar­si­ja i Gri­ško­vjec se okre­ću ne­čem što bi­smo uslov­no mo­gli na­zva­ti ka­ba­re­om. Gar­si­ji­ne „nu­me­re” su ili vi­spre­ni ko­men­ta­ri ak­tu­el­nih do­ga­đa­ja ili, na­iz­gled be­za­zle­ne, pa­ro­di­je op­šte­u­svo­je­nih ša­blo­na. „Uo­kvi­re­ne” su „me­ta­fi­zič­kim”, ko­re­o­graf­skim nu­me­ra­ma ko­je po­ku­ša­va­ju da iz­ra­ze ne­mu­štu ener­gi­ju te­la. Gar­si­ji­ni glum­ci iz­u­zet­nog pri­su­stva i oslo­bo­đe­no­sti na sce­ni se svla­če, sprem­ni su na sva­ki i naj­op­se­ni­ji gest. Oni su pred sve­tom bez­o­bra­zni jer ih je on već raz­go­li­tio. Ne­ma u tom me­đu­sob­nom ob­ra­ču­nu par­do­na. Dram­ski in­ten­zi­tet je upra­vo u tom su­da­ra­nju, ali i u „su­da­ru” sa­dr­ža­ja raz­li­či­tih nu­me­ra ko­je od­bi­ja­ju da se iden­ti­fi­ku­ju. Gar­si­ja od­bi­ja da raz­u­me, ne­ma se, ka­že mi nje­go­va pred­sta­va AF­TER SUN, šta raz­u­me­ti; glu­mac mo­že sa­mo ne­mu­što sve­do­či­ti ima­ju­ći kao je­di­no oru­đe svoj bez­o­bra­zluk i oslo­bo­đe­nost od ta­bua. Gar­si­ja je Fa­sbin­der na­šeg vre­me­na, sve je kod nje­ga iro­ni­ja. I dok se ne­mač­ki si­ne­a­sta su­prot­sta­vlja to­ta­li­ta­ri­zmu u sve­tu, špan­ski Ar­gen­ti­nac usta­je pro­tiv to­ta­li­ta­ri­zma sve­ta. Da, onog ko­ji, op­šte­ra­ši­re­no, na­zi­va­mo „glo­ba­li­za­ci­ja”. Po toj po­tra­zi spa­sa za in­di­vi­duu (dru­gog spa­sa ne­ma, ko­lek­tiv­nog ni­ka­ko!), Gar­si­ja bi bio pr­vi re­di­telj Por­ta Ale­gra. I to je ne­gde Gar­si­ji­na taj­na, nje­go­vi glum­ci pu­nim scen­skim pri­su­stvom ras­krin­ka­va­ju upra­vo te sme­šne term­i­ne: „mon­di­ja­li­za­ci­ja”, „glo­ba­li­za­ci­ja”, sve­sni da ozna­ča­va­ju po­ja­ve na­sta­le usled stva­ra­lač­ke ne­mo­ći čo­ve­ka. Nje­go­va ne­moć je stvo­ri­la tu mon­stru­o­znu ma­ši­nu sva­ko­dne­vlja.

Gar­si­ji­ni glum­ci ne­će da pre­u­zmu ulo­gu pro­fe­ta; kao da sa­mo po­ku­ša­va­ju da bu­du osve­šće­ne žr­tve. Dok ta svest o ne­mo­ći iza­zi­va u Gar­si­ji re­volt, ma­kar i pri­gu­še­ni (valj­da za­to što je i Ar­gen­ti­nac od­ra­stao u ener­gi­ji tan­ga), Gri­ško­vje­ca ne­moć vo­di u re­zig­na­ci­ju. Li­kom ko­ji pod­se­ća na Ke­vi­na Kost­ne­ra, me­lan­ho­li­jom jed­nog Zo­ra­na Rad­mi­lo­vi­ća, Gri­ško­vjec, is­pred pra­vog pro­zo­ra i ma­le po­zor­ni­ce od je­dva če­ti­ri me­tra, raz­mi­šlja o sve­tu u ko­me, ka­že, ne po­sto­ji. On je sa­mo tu, na­po­lju, is­pred tu­đeg pro­zo­ra, da ne­mo­ćan po­sma­tra jed­nu le­pu cu­ru u nje­nom sta­nu, da po­kre­će gra­ne dr­ve­ta u ko­je se ona za­gle­da, da ani­mi­ra lep­tir­či­ća ko­ji ula­zi u njen stan i aba­žu­re nje­nih lam­pi. I vi­še od to­ga, Gri­ško­vjec je ma­ri­o­ne­ti­sta ne­vi­dlji­vog. U uza­lud­noj po­tra­zi za lju­ba­vlju (od nje se, ka­že, mo­že­mo spa­si­ti sa­mo u Ame­ri­ci) leb­di nad na­šom pla­ne­tom (ta­ko je i na­zvao svo­ju pred­sta­vu, PLA­NE­TA), mi­mo­i­la­ze­ći na tim noć­nim pu­to­va­nji­ma avi­o­ne i sput­nji­ke. Na­rav­no, Gri­ško­vjec je da­na­šnji Če­hov (ne upo­re­đu­jem ta­len­te!), on, po­put Tu­zen­ba­ha iz TRI SE­STRE, po­ku­ša­va da „fi­lo­zo­fi­ra­njem” skra­ti uza­lud­no vre­me ko­je pro­vo­di na ovom sve­tu. A pu­bli­ka de­li tu re­zig­na­ci­ju, kao valj­da je­di­ni put ka na­di. Gri­ško­vjec pri­ča di­rekt­no se obra­ća­ju­ći pu­bli­ci uz po­moć si­mul­ta­nog pre­vo­di­o­ca ko­ji se­di sa stra­ne. Si­gu­ran sam da je, kao i Gar­si­ja, tekst pret­hod­no na­pi­sao (u Avi­njo­nu se pro­da­ju i knji­ge sa fran­cu­skim pre­vo­di­ma), ali je evi­dent­no da se obo­ji­ca tru­de da osta­ve uti­sak da se obra­ća­ju na­ma, lič­no, i da se ra­di o slu­čaj­nom i in­stant-is­ka­zu, ne­po­no­vlji­vom lju­bav­nom su­sre­tu ko­ji vi­še ne ve­ru­je u mo­guć­nost da se lju­bav re­a­li­zu­je.

 

19. jul

 

Pra­va je sve­ča­nost taj ula­zak u pap­ski dvo­rac (mrač­ni tu­nel ko­ji vo­di u dvo­ri­šte kao da je po­zo­ri­šna ver­zi­ja ste­pe­ni­ca Kan­skog film­skog fe­sti­va­la). To ose­ćam i ovaj put, stu­pa­ju­ći u no­vo­i­zgra­đe­no gle­da­li­šte (1800 me­sta). Či­ni mi se da se sve­ča­no ose­ća­la i Sa­ša Valc ko­joj je di­rek­ci­ja Fe­sti­va­la na­ru­či­la pred­sta­vu za ovu go­di­nu. Jer, ja­sna je nje­na re­še­nost da se uhva­ti u ko­štac s „alom” od tog scen­skog pro­sto­ra ši­ri­ne če­tr­de­se­tak me­ta­ra, u pod­nož­ju još mo­nu­men­tal­ni­jeg zi­da. Sa­ša Valc će taj pro­stor uspe­šno raz­vi­ti kao de­kor, od­lič­no ga osve­tlja­va, dok ma­nje sre­će ima sa ve­li­či­nom po­zor­ni­ce. Do­brih po­la sa­ta, dva­de­set pet ple­sa­ča uza­lud­no njo­me trč­ka­ra ne bi li je oži­ve­lo.

Ja dr­žim (to je iz­raz ko­ji je iz­ra­zi­to vo­leo Va­va Hri­stić na ko­ga če­sto mi­slim be­le­že­ći uti­ske u po­tra­zi za onim sa­že­tim form­u­la­ma za ko­je je on bio maj­stor a ko­je su pre­ci­zno od­re­đi­va­le do­ži­vlje­no, po­put re­če­ni­ce ko­ju mi je, go­vo­re­ći o jed­noj fran­cu­skoj pred­sta­vi sa­vre­me­nog ple­sa, po­da­rio pro­šle go­di­ne u „Ru­skom ca­ru”: „Ni­šta ni­sam raz­u­meo ali mi se ja­ko svi­de­lo.”), zna­či, ja dr­žim da je Sa­ša Valc pre vr­stan re­di­telj po­zo­ri­šta sa­vre­me­nog ple­sa no ko­re­o­graf. Ima u nje­noj avi­njon­skoj pred­sta­vi ma­nje te­la (na­slov noBody hteo je da go­vo­ri o dru­ga­či­jem ne­sta­ja­nju) a vi­še sli­ka, mo­žda i pre­i­lu­stra­tiv­nih. Mi­slim da je nje­no po­zo­ri­šte pre sve­ga „kon­cep­tu­a­li­stič­ko” (i u to­me je su­ve­re­no), s ret­kim uz­le­ti­ma kao što je sce­na u TE­LI­MA od pre dve go­di­ne, ono ma­gič­no leb­de­nje na­gih ple­sa­ča iza jed­nog ogrom­nog pro­zo­ra (pred­sta­ve pra­vlje­ne za otva­ra­nje ber­lin­skog Mu­ze­ja ho­lo­kau­sta). NoBody je i su­vi­še sta­me­na, ra­ci­o­nal­no smi­šlje­na, da bi mo­gla do­pu­sti­ti ta­ko čul­ne i ras­pri­ča­ne sce­ne. I avi­njon­ska pu­bli­ka je hlad­no pri­mi­la pred­sta­vu, pre­hlad­no za je­dan če­stit po­sao, za do­bre igra­če od ko­jih je sva­ko imao svo­je iz­ra­zi­to me­sto u tru­pi.

Ja­ko mi se do­pa­la jed­na štr­klja­sta cu­ra iz Do­mi­ni­kan­ske Re­pu­bli­ke: lo­mo­vi nje­nog iz­du­že­nog te­la je­di­ni su uspe­va­li da slo­me mo­nu­men­tal­nost pap­ske pa­la­te, da je „hu­ma­ni­zu­ju”. Mo­žda se Sa­ša Valc ovaj put po­la­ko­mi­la – za ve­li­či­nom. A na ta­kva is­ku­še­nja, uspeh la­ko ho­će da nas za­ve­de.