Nada Zorić

Osmi In­fant

DE­TE­A­TRA­LI­ZA­CI­JA TE­A­TRA

„Je­di­no što mo­že­mo, to je da tra­ga­mo.”

Pi­ter Bruk

Ozbilj­na kri­za po­zo­ri­šnih fe­sti­va­la po­sve­će­nih eks­pe­ri­men­tal­nim i al­ter­na­tiv­nim ten­den­ci­ja­ma u sve­tu ko­ju po­naj­bo­lje ilu­stru­je Breh­to­va mi­sao o uda­ra­nju u isti ek­ser, za­hva­ti­la je i ovo­go­di­šnji, 8. in­ter­na­ci­o­nal­ni fe­sti­val al­ter­na­tiv­nog i no­vog te­a­tra odr­žan u No­vom Sa­du od 25. ju­na do 5. ju­la. Ne že­le­ći da uki­da po­sto­je­ću skra­će­ni­cu pod či­jim na­zi­vom fe­sti­val eg­zi­sti­ra, se­lek­tor, re­di­telj Gor­čin Sto­ja­no­vić iz­me­nio ju je u ko­va­ni­cu „in­ven­tiv­no fan­ta­stič­ni te­a­tar” po­ten­ci­ra­ju­ći ši­zo­fre­ni ka­rak­ter pro­šlo­go­di­šnjeg re­per­to­ar­skog pro­gra­ma. Ka­ko je re­kao uo­či zva­nič­nog otva­ra­nja, iz­bo­rom od dva­de­set pred­sta­va iz na­šeg ne­po­sred­nog okru­že­nja, iz gra­da do­ma­ći­na, Be­o­gra­da, Pod­go­ri­ce i iz biv­ših yu-re­pu­bli­ka (Za­gre­ba, Sa­ra­je­va, Lju­blja­ne, Ri­je­ke), za­o­kru­že­na su tri kul­tu­ro­lo­ška pod­ne­blja: Me­di­te­ran, Ori­jent i Sred­nja Evro­pa, uz go­sto­va­nje po jed­ne pred­sta­ve iz Dan­ske i Ho­lan­di­je.

 

JAK AU­TOR­SKI TE­A­TAR

 

Po­sle ni­za go­di­na, na In­fan­tu su uče­stvo­va­la emi­nent­na ime­na al­ter­na­tiv­nog po­zo­ri­šnog iz­ra­za. Le­gen­da umet­no­sti un­der­gro­un­da od še­zde­se­tih go­di­na na­o­va­mo Ka­ta­lin La­dik, po­sle tri de­ce­ni­je od­su­stva sa do­ma­će sce­ne, iz­ve­la je u svom pre­po­zna­tlji­vom ma­ni­ru per­form­ans KA­VEZ OD TRA­VE, uvo­de­ći pu­bli­ku u pri­ču o dvoj­no­sti bi­ća. Uz­ne­mi­ru­ju­ća gla­sov­na in­ter­pre­ta­ci­ja i su­ge­stiv­na mu­zič­ka di­men­zi­ja, rav­no­prav­na za­stu­plje­nost go­vor­nog i fi­zič­kog ge­sta bi­li su u funk­ci­ji glav­ne ide­je, fo­ku­si­ra­nja pla­stič­nog ka­ve­za kao me­ta­fo­re za ka­znu i za­šti­tu lju­di.

Is­ko­rak iz do­sa­da­šnjeg kon­cep­ta fe­sti­va­la uči­nio je Emil Hr­va­tin iz Lju­blja­ne, au­tor ko­ji do­la­zi iz mi­sao­nog kru­ga Bo­ja­ne Kunst, fi­lo­zo­fa i dra­ma­tur­ga po obra­zo­va­nju, a ko­ja je na In­fan­tu pred­sta­vi­la svoj ča­so­pis „Ma­ska” po­sve­ćen te­o­rij­skom pro­mi­šlja­nju te­a­tra. Na im­pro­vi­zo­va­noj sce­ni u ko­joj su svi bi­li uče­sni­ci, spro­ve­den je test ko­mu­ni­ka­cij­skih stra­te­gi­ja pri­me­njen naj­pre na Bri­sel­skoj kon­fe­ren­ci­ji po­sve­će­noj dru­ga­či­jem pro­mi­šlja­nju te­a­tra. Per­form­ans MISS MO­BI­LE ob­je­di­nju­je ele­men­te talk showa, kvi­za/mul­ti­me­di­jal­nih umet­no­sti i vi­zu­el­nih in­sta­la­ci­ja i iz­nu­tra iro­nij­ski ra­za­ra te kon­cep­te i nji­ho­ve me­ha­ni­zme ma­ni­pu­la­ci­je.

Du­go od­su­tan re­di­telj i ko­re­o­graf Da­mir Zla­tar Frej ko­ji de­lu­je u tro­je­zič­nom kul­tur­nom pro­sto­ru (Hr­vat­ska, Slo­ve­ni­ja i Ita­li­ja) pred­sta­vio se u Evro­pi če­sto iz­vo­đe­nim ko­ma­dom NO­ŽE­VI U KO­KO­ŠKA­MA mla­dog sa­vre­me­nog škot­skog pi­sca Dej­vi­da Ha­ro­ve­ra, u iz­vo­đe­nju Ka­mer­nog te­a­tra 55 iz Sa­ra­je­va. Ne li­ša­va­ju­ći se sin­te­ze po­kre­ta i ge­sta, Frej je iz­gra­dio eks­trem­no ero­tič­ku pred­sta­vu za­pre­pa­šću­ju­ći te­le­snom ani­mal­no­šću ko­ja do kra­ja pre­la­zi u me­ta­fi­zič­ko. Glu­mač­ku bra­vu­ru ostva­ri­la je Mir­ja­na Ka­ra­no­vić su­ge­stiv­no igra­ju­ći že­nu u po­tra­zi za iden­ti­te­tom. Sna­žna u fi­zič­koj eks­pre­si­ji i bez gre­ške u ak­cen­tu po­ne­la bi na­gra­du za naj­bo­lje glu­mač­ko ostva­re­nje da se ko­jim slu­ča­jem do­de­lju­je na Fe­sti­va­lu.

Na pu­ri­tan­ski vas­pi­ta­ne gle­da­o­ce sa­bla­žnji­vo je de­lo­va­la i kon­tro­verz­na pod­go­rič­ka pred­sta­va IZA ZA­TVO­RE­NIH VRA­TA ra­đe­na po, sa­da već kla­sič­nom li­te­rar­nom pred­lo­šku le­vo or­ijen­ti­sa­nog Žan-Po­la Sar­tra u re­ži­ji ne­ka­da­šnjeg no­vo­sad­skog stu­den­ta Ni­ko­le Vuk­če­vi­ća i iz­vo­đe­nju glu­ma­ca Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta, Grad­skog po­zo­ri­šta u Pod­go­ri­ci i u ko­pro­duk­ci­ji s Kul­tur­nim cen­trom „Bu­do­To­mo­vić” i tru­pom AR­Ti­ku­la­ci­ja. Po­sta­vlje­na u post­mo­der­ni­stič­kom klju­ču na načelima „po­zo­ri­šta no­vih form­i”, u ko­ma­du je ak­ce­nat sa te­me ku­ka­vič­lu­ka pre­ba­čen na fe­no­men žen­skog, le­zbij­skog, nim­fo­man­skog.

 

TRI­JUMF PO­KRE­TA

 

Osmi In­fant je ka­rak­te­ri­sa­la do­mi­na­ci­ja ple­snog te­a­tra pre­zen­to­va­nog u pred­sta­va­ma ri­ječ­ke tru­pe Tra­fik (tran­zi­cij­sko fik­cij­sko ka­za­li­šte) Mag­da­le­ne Lu­pi: HO­DAČ (pro­gla­še­na naj­bo­ljom na „25. sa­lo­nu mla­dih” u Za­gre­bu) i na­slo­vom aso­ci­ja­tiv­na, ak­tu­el­na i uni­ver­zal­na EU­RO­PA PLE­ŠE. In­spi­ri­sa­ne ži­vo­ti­ma ukle­tog hr­vat­skog pe­sni­ka slu­te­ćeg eks­pre­si­o­ni­zma Jan­ka Po­li­ća Ka­mo­va i bez­dom­nog knji­žev­ni­ka Ede­na fon Horv­a­ta, obe pred­sta­ve od­li­ko­va­le su emo­tiv­na uz­dr­ža­nost i dru­štve­na an­ga­žo­va­nost, a na pla­nu form­e raz­li­či­tost sa­vre­me­nih po­zo­ri­šnih iz­ra­za. Scen­ski vr­lo uspeo je bio per­form­ans ple­snog pe­da­go­ga i ko­re­o­gra­fa Ur­šu­le Ter­žan 2OO% lju­bljan­ske Ce­lin­ka Dan­ce Gro­up, ko­ji se ba­vi ple­sa­či­ma u ogra­ni­če­nom pro­sto­ru/ku­ti­ja­ma od jed­nog me­tra kub­nog i nji­ho­vom že­ljom za ko­mu­ni­ka­ci­jom i ne­mo­guć­no­šću ko­nač­nog iz­la­ska iz ku­ti­ja po­sta­vlje­nih kao an­ti­pod nji­ho­vom (ne)oslo­bo­đe­nom akro­bat­skom po­kre­tu. Je­dan od naj­u­pe­čar­lji­vi­jih ple­snih ko­ma­da bio je per­form­ans ČO­VJEK. STO­LAC za­gre­bač­ke tru­pe Bad. Co. ko­ja je na In­fan­tu iz­ve­la i dve va­ri­ja­ci­je na te­mu: 2 i SO­LO ME o gra­ni­ca­ma mo­guć­no­sti pro­sto­ra kon­tro­li­sa­nog za­tvo­re­nim oči­ma, do­di­rom i slu­hom, kao i tra­ga­njem za dru­gim. Ob­no­vlje­ni au­ten­tič­ni per­form­ans Da­mi­ra Bar­to­la In­đo­ša iz­ve­den pre dvadeset go­di­na, a sa­da u ko­re­o­gra­fi­ji i re­ži­ji Go­ra­na Ser­ge­ja Pri­sta­ša, pr­va je sa­mo­stal­na pro­duk­ci­ja ove gru­pe na­gra­đe­ne na fe­sti­va­lu „Zlat­ni lav” u Uma­gu. Ple­sne im­pro­vi­za­ci­je i va­ri­ja­ci­je, ras­tr­za­ni po­kre­ti i pan­to­mi­ma gra­de po­seb­ne di­ja­lo­ge s lju­di­ma i objek­ti­ma či­ji je od­nos ute­me­ljen na su­ko­bu raz­li­ka. Do iz­ra­ža­ja je po­seb­no do­šlo ula­ga­nje ener­gi­je i emo­ci­ja u im­pro­vi­za­ci­ju ko­ja iz­be­ga­va is­pu­nje­nost zna­če­nji­ma.

Jed­no­stav­na vi­zu­el­na sim­bo­li­ka i pro­ži­vlje­na te­le­sna iz­ra­žaj­nost ko­jom je do­ča­ran od­nos po­je­din­ca, me­di­ja i tra­di­ci­je od­li­ko­va­li su pred­sta­vu VE­TAR PRO­LA­ZI KROZ ME­NE u ko­re­o­gra­fi­ji Bo­ri­sa Čak­ši­ra­na ERG­sta­tus DAN­CE THE­A­TRA.

Me­nja­nje iden­ti­te­ta kroz por­tret i au­to­por­tret pu­tem be­so­muč­nog tr­ča­nja, ho­da­nja, pa­da­nja i sta­ja­nja su­ge­ri­sa­la je be­o­grad­ska no­vo­o­sno­va­na gru­pa au­to­ra u pro­jek­tu TRE­NJA, dok ZNOJ I ČAĐ, mul­ti­vi­zu­el­ni au­tor­ski pro­je­kat Go­ra­na Bog­da­nov­skog i Fi­čo ba­le­ta iz Slo­ve­ni­je, zah­te­van sa sta­no­vi­šta po­kre­ta i osmi­šljen u ma­ni­ru ri­tam-ma­ši­ne ba­le­ta, do­neo po­bed­nič­ki ples, in­du­ku­ju­ći po­nov­ni pro­na­la­zak per­cep­ci­je po­sto­ja­nja.

Na In­fan­tu ni­je bio za­ne­mar­ljiv ni uči­nak no­vo­sad­ske al­ter­na­tiv­ne sce­ne ko­ja se, ne­se­lek­tiv­no, pred­sta­vi­la raz­li­či­tim stil­skim or­ijen­ta­ci­ja­ma. Te­a­tar Brod Rat­ka Ra­di­vo­je­vi­ća iz­veo je KRE­VET, ko­ji igrom aso­ci­ja­ci­ja po­zi­va gle­da­o­ce da u iden­ti­fi­ka­ci­ji sa sce­nom stvo­re sop­stve­nu pri­ču o sne­va­nju i sne­va­nom, No­vo­sad­sko po­zo­ri­šte svoj udeo ima­lo je s pred­sta­vom JERM­A mla­de na­de Kin­ge Me­zei, Por­tal te­a­tar JE­LI­ZA­VE­TOM BAM, dok je pre­mi­je­ru na In­fan­tu imao mul­ti­me­di­jal­ni pro­je­kat SPA­CE SA­LO­MA u re­ži­ji Ma­ri­ja­ne Pr­pe-Fink, bo­lji u ide­ji (o spa­su čo­ve­čan­stva pu­tem umet­no­sti) ne­go u sa­moj re­a­li­za­ci­ji.

 

UME­STO ZA­KLJUČ­KA

 

Ne­do­volj­no pro­pra­ćen me­dij­skom pa­žnjom i in­te­re­som jav­no­sti, što u, kraj­njoj li­ni­ji, pro­is­ho­di iz pri­ro­de sa­me ma­ni­fe­sta­ci­je okre­nu­te ne­kla­sič­nom po­žo­ri­štu, Osmi In­fant do­neo je va­ri­ja­ci­je na već vi­đe­ne te­me i mo­ti­ve pro­pu­šte­ne kroz vi­zu­ru sa­vre­me­nih, mla­dih stva­ra­la­ca, in­si­sti­ra­nje na is­tra­ži­va­nju mo­guć­no­sti te­la kao in­stru­men­ta igre i, u tom kon­tek­stu, fa­vo­ri­zo­va­nje mu­zič­ke i sve­tlo­sne po­za­di­ne u od­no­su na sve­de­nost sce­no­gra­fi­je. Iz sve­ga pri­ka­za­nog, te­ško da se mo­že form­u­li­sa­ti za­jed­nič­ki este­tič­ki ime­ni­telj ili po­sto­ja­nje pro­mi­šlje­ne kon­cep­ci­je i ja­sno pro­fi­li­sa­nog pro­gram­skog opre­de­lje­nja ko­ji bi po­tvr­di­li i oprav­da­li umet­nič­ki iden­ti­tet no­vo­sad­skog po­zo­ri­šnog fe­sti­va­la.