In memoriam

Mi­ro­slav Ra­do­njić

Ibi Romhanji  (1939-2002)

 

Po­zo­ri­šna pu­bli­ka ne­gda­šnje Ju­go­sla­vi­je upo­zna­la je pot­pu­ni­je i po­u­zda­ni­je Ibi Rom­ha­nji (Romhányi) ka­da je, 1969. go­di­ne, na XIV Ste­ri­ji­nom po­zor­ju, u pred­sta­vi BO­ROV­NI­CE Fe­ren­ca De­a­ka (Dra­ma na ma­đar­skom je­zi­ku Na­rod­nog po­zo­ri­šta – Népszínház, Su­bo­ti­ca), tu­ma­či­la ulo­gu Đor­đa, ma­da se već uve­li­ko pre to­ga ši­rio glas o oso­be­no­sti nje­nog glu­mač­kog ta­len­ta. Ste­ri­ji­na na­gra­da ko­ju je ta­da, s mno­go raz­lo­ga osvo­ji­la, za­jed­no sa Ne­dom Spa­so­je­vić, Bo­ži­da­rom Bo­ba­nom, Ni­ko­lom Mi­li­ćem i Mar­kom To­do­ro­vi­ćem, bi­la je tek pri­rod­na po­tvr­da ono­ga o če­mu se u Su­bo­ti­ci, Voj­vo­di­ni ali i u Ma­đar­skoj o njoj go­vo­ri­lo i pi­sa­lo.

Ro­đe­na 12. mar­ta 1939. u No­vom Kne­žev­cu, ona se, po za­vr­šet­ku sred­nje ško­le i s re­no­me­om is­tak­nu­te glu­mi­ce u ama­ter­skom po­zo­ri­štu, s pra­vom 1959. go­di­ne obrela u su­bo­tič­kom Te­a­tru, za­hva­lju­ju­ći, pre sve­ga, ne­po­gre­ši­vom ume­ću du­go­go­di­šnjeg di­rek­to­ra Dra­me i uprav­ni­ka, Imrea De­vi­ča, da uo­či i pre­po­zna istin­ski, ne­pa­tvo­re­ni ta­le­nat. Otu­da ne ču­di što se glu­ma Ma­ri­je Ibi Rom­ha­nji raz­vi­la u ve­li­ki form­at, do ne­slu­će­nih vi­si­na, upra­vo na sce­ni ovog Po­zo­ri­šta. De­set go­di­na po­tom (1969) pre­la­zi u Dra­mu na ma­đar­skom je­zi­ku Ra­dio-No­vog Sa­da, a od fe­bru­a­ra 1974, sve do pre­ra­nog i bol­no ne­pra­ved­nog od­la­ska u pen­zi­ju ja­nu­a­ra 1994, pr­va­ki­nja je No­vo­sad­skog po­zo­ri­šta – Újvidéki színház. Pet se­zo­na ka­sni­je, 20. ok­to­bra 1998, od­i­gra­će kao gost, u ma­tič­noj ku­ći, či­ji je je­dan od osni­va­ča, svo­ju po­sled­nju pre­mi­je­ru. Bi­la je to ulo­ga Mar­te u LJU­BA­VI­MA DŽOR­DŽA VA­ŠING­TO­NA Mi­ra Ga­vra­na, u re­ži­ji Ti­bo­ra Vaj­de. Sil­vi­ju je tu­ma­či­la Ga­bri­je­la Jo­naš. Iz­ve­de­no je de­set pred­sta­va, ko­je je vi­de­lo 365 gle­da­la­ca. Ma­lo za po­zo­ri­šte, ne­do­volj­no za umet­ni­cu ta­kvih mo­guć­no­sti.

Ro­đe­na da bu­de glu­mi­ca, po­zo­ri­štu je po­klo­ni­la sve: za­vo­dlji­vo-sve­tli alt, ru­ke i oči, vir­tu­o­znu teh­ni­ku tran­sform­a­ci­je i uro­đe­ni scen­ski šarm ve­li­ke da­me, uz kult­ni po­da­nič­ki od­nos pre­ma iz­go­vo­re­noj re­či.

Bez ve­ćih pripre­ma, ona je na­mah, pr­vom ro­lom, kao Ali­son u Ozbor­no­vom ko­ma­du OSVR­NI SE U GNE­VU, ble­snu­la kao me­te­or, vi­spre­no i pro­stu­di­ra­no or­ga­ni­zu­ju­ći čul­no obo­je­ni tem­pe­ra­ment svo­je žen­stve­no­sti. Sa tan­ko­ćut­nim ose­ća­njem za ni­jan­su, ne­čim go­spod­stve­nim i ot­me­nim. Ni­je pri­hva­ta­la ulo­ge že­na iz po­lu­sve­ta, ali je ne­skri­ve­no uži­va­la ka­da se pio šam­pa­njac iz nje­ne ci­pe­le. Ka­sni­je, ume­la je i uspe­la da vi­še­go­di­šnja tra­že­nja i na­la­že­nja onog dru­ga­či­jeg i tam­nog u čo­ve­ku tran­spo­nu­je, ne bez iro­ni­je i unu­tarnje dis­tan­ce, naj­če­šće u sud­bi­ne gu­bit­ni­ka. „Od sva­kog li­ka sam po­ne­što uzi­ma­la i sva­kom da­va­la deo se­be. Ali gde je u sve­mu to­me Ibi Rom­ha­nji – ne znam”, iz­ja­vi­la je ne­dav­no. A či­ni­lo se uvek, na sce­ni, da joj je sve ono či­me kao glu­mi­ca ras­po­la­že – da­to od pri­ro­de. Nje­ne ulo­ge ni­ka­da ni­su iza­zi­va­le aso­ci­ja­ci­je o pri­prem­nom ra­du, o pod­vla­če­nju i uče­nju tek­sta na­pa­met, o kro­je­nju i ša­vo­vi­ma. No, ne tre­ba se va­ra­ti: za mno­ge re­zul­ta­te ko­je je po­sti­gla i te ka­ko je du­go­va­la i tru­do­lju­bi­vo­sti, i pro­mi­šlja­nju, i sa­ve­snom od­no­su pre­ma umet­no­sti ko­joj je bez­o­stat­no slu­ži­la.

Mno­go je ti­po­va že­na u re­gi­stru nje­ne glu­me. Mno­go je raz­li­či­tih pri­ro­da, ne sa­mo po go­di­na­ma sta­ro­sti ne­go i po isto­rij­skom do­bu i ge­o­gra­fi­ji, po dru­štve­nim sre­di­na­ma. Či­ta­vu po­vor­ku že­na pro­ne­la je po­zor­ni­com na­dah­nju­ju­ći u njih obi­lje ono­stra­nog, te­a­tar­skog ži­vo­ta. Ja­ka lič­nost, in­te­li­gent­na i pro­nic­lji­va, ona je ši­ro­ke pro­sto­re svo­ga glu­mač­kog stva­ra­la­štva is­pu­nja­va­la sna­žno i ži­vo­pi­sno ova­plo­će­nim li­ko­vi­ma u iz­u­zet­no ve­li­kom di­ja­pa­zo­nu ka­rak­te­ra i sud­bi­na. Iz­nad ar­ti­stič­kih spe­ku­la­tiv­no­sti, čak ka­da se nji­ma i slu­ži­la, ona je bi­va­la sva u da­hu i stru­ja­nju ži­vo­ta. Otu­da su nje­na glu­mač­ka sred­stva no­si­la ube­dlji­vost i sli­ko­vi­tu ja­sno­ću bli­sku pu­bli­ci, ali i ose­buj­nost i ra­fi­ni­ra­nost ko­ju su ce­ni­li vas­ko­li­ki po­zo­rišt­ni­ci. Uo­sta­lom, da ni­je ta­ko, ka­ko bi bi­lo mo­gu­će da toj je­din­stve­noj ga­le­ri­ji li­ko­va, sa­ku­plje­noj u na­iz­gled krh­kom te­lu, udah­ne ži­vot? Eva (Ma­dač, ČO­VE­KO­VA TRA­GE­DI­JA), Ger­tru­da (J. Ka­to­na, BANK BAN), Kra­lji­ca Bor­ba­la (Đ. Haj, BOG, CAR, SE­LJAK), Kra­lji­ca (E. Švarc, GO­LI KRALJ), Glo­ri­ja (R. Ma­rin­ko­vić, GLO­RI­JA), Ana (O. Da­vi­čo, PE­SMA), Va­lja (Ar­bu­zov, IR­KUT­SKA PRI­ČA), Ro­ža (S. Ko­lar, SVO­GA TE­LA GO­SPO­DAR), Džo­zi Ho­gan (O'Nil, ME­SE­ČI­NA ZA NE­SREĆ­NE), Go­spo­đa Pe­re­la (L. Pi­ran­de­lo, ČO­VEK, ŽI­VO­TI­NJA I VR­LI­NA), Elen (M. Ši­zgal, LJU­BAF), Đor­đe (F. De­ak, BO­ROV­NI­CE), La­u­ra Len­bah (M. Kr­le­ža, U AGO­NI­JI), Alis (F. Di­ren­mat, PLAY STRIND­BERG), Go­spo­đa Kal­de­ron (Dž. B. Šo, NI­KAD SE NE ZNA), Va­le­ri­ja (E. fon Horv­at, PRI­ČE IZ BEČ­KE ŠU­ME), Go­spo­đa Mo­kin­pot (P. Vajs, PAT­NJE GO­SPO­DI­NA MO­KIN­PO­TA), An­ki­ca (I. Ku­šan, ČA­RU­GA), Ol­ga (A. P. Če­hov, TRI SE­STRE), Ra­njev­ska (A. P. Če­hov, VI­ŠNJIK), An­ge­la (D. Ko­sto­la­nji, SLATKA ANA), Do­ra Štang (P. Še­fer, EKVUS), Mar­git (M. Hu­bai, RIM­SKI KAR­NE­VAL), Kla­ra Za­ha­nu­si­jan (F. Di­ren­mat, PO­SE­TA STA­RE DA­ME), Breh­to­va Maj­ka Hra­brost, He­len Al­ving (H. Ib­zen, AVE­TI), Mar­ta (M. Ga­vran, LJU­BA­VI DŽOR­DŽA VA­ŠING­TO­NA) – sa­mo su ne­ke od pre­ko 130 ulo­ga ko­je je Ibi Rom­ha­nji tu­ma­či­la na sce­na­ma Su­bo­ti­ce i No­vog Sa­da, ali i one broj­ne na Ra­dio-No­vom Sa­du, na te­le­vi­zi­ji i fil­mu. U jed­nu reč: bi­la je i osta­la ne­pre­va­zi­đe­na dram­ska umet­ni­ca u po­zo­ri­šnom ži­vo­tu ju­go­slo­ven­skih Ma­đa­ra. Sa­svim apart­na i sto­ga ne­po­red­be­na.

Znam re­di­te­lje ko­ji bez nje ni­su mo­gli da za­mi­sle po­de­le, a sa­mim tim i pred­sta­ve, po­put Pe­tra Šar­če­vi­ća, Lju­bi­še Ge­or­gi­jev­skog, Želj­ka Ore­ško­vi­ća, Ro­ber­ta Bam­ba­ha ili Ati­le Vid­njan­skog. Me­đu­tim, svo­je naj­zna­čaj­ni­je ulo­ge ostva­ri­la je s ne­ko­li­ci­nom od njih: Mi­ha­ljem Vi­ra­gom, Ra­do­sla­vom Do­ri­ćem, Ti­bo­rom Vaj­dom i Đer­đom Her­nja­kom.

Go­di­ne pro­ve­de­ne u Dram­skom an­sam­blu Ra­dio-No­vog Sa­da po­sve­ti­la je umet­no­sti ka­zi­va­nja re­či, tra­že­ći za sva­ki lik po­na­o­sob onu pra­vu rit­mič­ku i psi­ho­lo­šku oso­be­nost ko­ja od­go­va­ra upra­vo toj in­di­vi­du­al­no­sti. Ot­kri­va­ju­ći po­kad­što svo­je je­zič­ke pre­vi­de i za­bu­ne, uči­la je go­vor ću­ta­nja i pa­u­za.

Vre­de­lo je slu­ša­ti i na ra­di­ju i u po­zo­ri­štu ka­ko Rom­ha­nji­je­va ša­pu­će, ka­ko se škri­pa­vo ili osor­no sme­je, ka­ko sa­nja, mi­lu­je i pla­če, bez su­za, ka­ko ar­gat­ski po­no­sno no­si bre­me re­či, ka­ko ih va­ja, ka­ko bez ge­sta, sa­mo se­vom oka, za­le­di gle­da­li­šte, ili ka­ko igrom ru­ku, pr­sti­ju baš, is­pu­ni pro­stor, ka­ko pu­ši pred mi­kro­fo­ni­ma ili se po­i­gra­va ci­gar­špi­com, ka­ko hra­bro­sno vu­če svo­ju kan­ti­nu. Nje­no ne­mo­va­nje je ui­sti­nu bi­lo ma­đij­sko.

Sto­ga ne ču­di mno­štvo na­gra­da i pri­zna­nja, ko­ji­ma se ni bro­ja ne zna – Su­sre­ti pro­fe­si­o­nal­nih po­zo­ri­šta Voj­vo­di­ne (čak osam), Udru­že­nje dram­skih umet­ni­ka Sr­bi­je, su­bo­tič­ke Ok­to­bar­ske, pa Ste­ri­ji­na, Zlat­ni lo­vor ve­nac MES-a... Go­di­ne 1993, za ulo­gu He­len Al­ving u Ib­ze­no­vim AVE­TI­MA, uru­če­na joj je, u Bu­dim­pe­šti, Na­gra­da „Kra­lji­ca Je­li­sa­ve­ta”, glu­mač­ki Oskar u obla­sti scen­skih de­lat­no­sti, ko­ja se do­de­lju­je dram­skim umet­ni­ci­ma sa svih pro­sto­ra na ko­ji­ma se go­vo­ri ma­đar­ski je­zik.

Pre­ra­no za­bo­ra­vlje­na od do­ju­če­ra­šnjih ko­le­ga, što u nas vi­še ni­je ret­kost, po­sled­nji put joj je u te­a­tar­skoj jav­no­sti na­šeg okra­ja upu­će­na mol­ba da pri­hva­ti uče­šće u ra­du ži­ri­ja 51. su­sre­ta pro­fe­si­o­nal­nih po­zo­ri­šta Voj­vo­di­ne, odr­ža­nog ma­ja 2001. u Vr­šcu, što je s iskre­nim za­do­volj­stvom i pri­hva­ti­la. A on­da ju je, s je­se­ni, ne­sa­vla­di­va i ne­pot­ku­plji­va bo­lest od­ve­la put ro­di­telj­skog do­ma, u No­vi Kne­že­vac.

Ka­sno uve­če, 26. fe­bru­a­ra 2002, spu­sti­la se la­ga­no, baš kao po­sle pred­sta­ve, za­ve­sa nje­nog ži­vo­ta. Dva da­na ka­sni­je, sa­hra­nje­na je, po vla­sti­toj že­lji, na no­vok­ne­že­vač­kom gro­blju, u ko­sti­mu Mar­te Va­šing­ton. Ona­ko ka­ko to i do­li­ku­je Pr­voj da­mi.

 

MI­RO­SLAV RA­DO­NJIĆ