Ivana Dimić

Dramatizacijašta je to?

 

U ve­zi s pro­fe­si­jom dra­ma­tur­ga stal­no se ja­vlja­ju ne­ke je­zič­ke (i poj­mov­ne) za­bu­ne, bar ko­li­ko se pot­pi­sni­ca ovih re­do­va tom pro­fe­si­jom ba­vi, da­kle,  dva­de­se­tak go­di­na. Ona se če­sto, u sva­koj zgod­noj pri­li­ci, tru­di­la da po­ten­ci­jal­ne ne­ja­sno­će po­ja­sni, ali s ma­lim uspe­hom. Za­što, me­đu­tim, ne po­ku­ša­ti po­no­vo? Je­zik je kon­ven­ci­ja, mo­žda će­mo jed­nom ipak uspe­ti da se do­go­vo­ri­mo. Tre­ba­lo bi sa­mo da utvr­di­mo da pra­vi­la ima, da ih na­bro­ji­mo i da ih on­da po­štu­je­mo. Ako uspe­mo da sa­vla­da­mo dra­ma­tur­gi­ju, mo­žda će­mo se kva­li­fi­ko­va­ti da sa­vla­da­mo i ne­ke va­žni­je ži­vot­ne de­lat­no­sti.

U ovoj pri­li­ci pokušaćemo da raz­ja­sni­mo šta je to dra­ma­ti­za­ci­ja. Ne sa­mo što sva­ki po­zo­ri­šni po­sle­nik to zna već i sva­ki stu­dent dru­ge go­di­ne dra­ma­tru­gi­je mo­že sma­tra­ti uvre­dlji­vim da se o to­me pi­še. Po­zo­ri­šna prak­sa, me­đu­tim, po­ka­zu­je da se u ve­zi s ovim term­i­nom pra­vi ve­li­ka zbr­ka.

U REČ­NI­KU KNJI­ŽEV­NIH TERM­I­NA pi­še: dra­ma­ti­za­ci­ja – pre­ra­da ep­skih knji­žev­nih vr­sta (naj­če­šće ro­ma­na, pri­po­ve­da­ka i no­ve­la) u dram­sku formu, pri če­mu se ka­rak­te­ri­stič­no iz­ra­žaj­no sred­stvo epi­ke – na­ra­ci­ja (pri­po­ve­da­nje) tran­spo­nu­je u di­ja­lo­ge i mo­no­lo­ge.

Iz ove de­fi­ni­ci­je, na­rav­no, ja­sno pro­iz­la­zi šta je dra­ma­ti­za­ci­ja.To je ro­man ili pri­po­vet­ka ili pe­sma pre­tvo­re­na u dra­mu. Ka­ko se, me­đu­tim, ni­šta ne „pod­ra­zu­me­va” u do­ma­ćoj po­zo­ri­šnoj prak­si, ni­je na od­met da se na to obra­ti pa­žnja.

Ka­ko, da­kle, sto­je stva­ri u po­zo­ri­šnoj stvar­no­sti ka­da je o dra­ma­ti­za­ci­ja­ma reč? Sa­mi po­zo­ri­šni stva­ra­o­ci če­sto br­ka­ju dra­ma­ti­za­ci­ju s adap­ta­ci­jom ko­ri­ste­ći ih kao si­no­ni­me, i ta­ko uno­se za­bu­nu u po­lu­za­in­ter­so­va­nu i po­me­te­nu jav­nost. Osim to­ga, či­ne ve­li­ku šte­tu dram­skim pi­sci­ma, dra­ma­ti­za­to­ri­ma i dra­ma­tur­zi­ma. Po­sto­ji ša­lji­va flo­sku­la da je naj­bo­lji dram­ski pi­sac mr­tav pi­sac i ra­zu­mlji­vo je  (pa če­sto čak i oprav­da­no) na šta se tom ša­lom ci­lja. Ipak, au­tor­stvo tek­sto­pi­sa­ca ne sme se pre­ne­bre­ga­va­ti kao nijed­no dru­go au­tor­stvo, jer to je jed­no­stav­no pre­kr­šaj.

Dra­ma­ti­za­ci­ja je  tekst ko­ji au­tor na­pi­še, za­vr­ši i do­ne­se u po­zo­ri­šte, dok je adap­ta­ci­ja pri­la­go­đa­va­nje ta­kvog tek­sta u pro­ce­su stva­ra­nja pred­sta­ve. Sva­ki dram­ski tekst se u načelu adap­ti­ra za pred­sta­vu. Pred­sta­va je au­to­nom­no kre­a­tiv­no de­lo ko­je se od dra­me (ili dra­ma­ti­za­ci­je) raz­li­ku­je ono­li­ko ko­li­ko je taj tekst iz­me­njen. Da li je tekst u pro­ce­su sa­mo skra­ći­van (štri­ho­van) ili pre­me­štan ili zna­čaj­ni­je me­njan, sve­jed­no šta je s njim ra­đe­no – je­ste adap­ta­ci­ja. Ta­ko­đe je sve­jed­no ho­će li adap­ta­ci­ju pra­vi­ti re­di­telj ili nje­gov dra­ma­turg. U sva­kom slu­ča­ju, term­in adap­ta­ci­ja od­no­si se is­klju­či­vo na re­a­li­za­ci­ju, dok je dra­ma­ti­za­ci­ja term­in ko­ji se od­no­si is­klju­či­vo na tekst.

Če­sto se, ta­ko­đe, de­ša­va da se au­tor dra­ma­ti­za­ci­je i ne spo­me­ne, pa pro­iz­la­zi da se po po­zo­ri­šnim sce­na­ma igra­ju ro­ma­ni, pri­po­vet­ke i dru­ge ne­dram­ske form­e, što je i te­o­rij­ski i prak­tič­no ne­iz­vo­dlji­vo. Je­di­no se dra­ma, knji­žev­ni rod na­pi­san u formi di­ja­lo­ga, mo­že pre­tva­ra­ti u pred­sta­vu, dok se od ro­ma­na, pri­po­ve­da­ka i pe­sa­ma ne mo­gu ili se bar ne pra­ve po­zo­ri­šne pred­sta­ve, ne­go se ti ro­ma­ni, pri­po­vet­ke i pe­sme dra­ma­ti­zu­ju da bi se mo­gli po­sta­vlja­ti na sce­ne. I ne dra­ma­ti­zu­ju se sa­mi od se­be ne­kim ču­de­snim me­ta­mor­fo­za­ma i he­mij­skim reak­ci­ja­ma, ne­go ih od­re­đe­ni au­to­ri dra­ma­ti­zu­ju, pa se on­da ta­kav pro­iz­vod zo­ve dra­ma­ti­za­ci­ja, a onaj ko je na­pi­sao dra­ma­ti­za­ci­ju je­ste au­tor ili pi­sac dra­ma­ti­za­ci­je. Ov­de se otva­ra pro­stor za za­bu­ne i stvar po­či­nje da se kom­pli­ku­je.

Pi­sac ro­ma­na mo­že sam dra­ma­ti­zo­va­ti svoj ro­man. Uko­li­ko se ne po­tru­di da to is­tak­ne, pro­ći će ne­za­pa­že­no da  je na­pi­san ne sa­mo ro­man ne­go i dra­ma­ti­za­ci­ja. Sreć­ni pri­mer pi­sca ko­ji se po­tru­dio da ovu za­bu­nu izbegne jeste pri­mer Slo­bo­da­na Se­le­ni­ća, au­to­ra ro­ma­na PRI­JA­TE­LJI i dra­ma­ti­za­ci­je tog ro­ma­na KO­SAN­ČI­ĆEV VE­NAC 7. Da se, ko­jim slu­ča­jem, dra­ma­ti­za­ci­ja ro­ma­na PRI­JA­TE­LJI  igra­la pod na­slo­vom PRI­JA­TE­LJI, ne bi prak­tič­no ni po­sto­ja­la kao au­tor­sko de­lo. Ro­ma­no­pi­sac Slo­bo­dan Se­le­nić sre­ćom je bio i pro­fe­sor dra­ma­tur­gi­je i znao je šta je dra­ma­ti­za­ci­ja, pa je to­me učio i svo­je đa­ke, me­đu ko­ji­ma i pot­pi­sni­cu ovih re­do­va, ta­ko da se pa­žlji­vo od­no­sio pre­ma ova­kvim tran­spo­no­va­nji­ma.

Če­šće se, me­đu­tim, de­ša­va da su au­tor pro­znog de­la i nje­go­ve dra­ma­ti­za­ci­je dve lič­no­sti, i to je u prak­si naj­če­šća pri­li­ka ka­da se au­to­ri dra­ma­ti­za­ci­ja iz­o­sta­vlja­ju. Dra­ma­ti­za­ci­jom pro­ze uo­bi­ča­je­no se ba­ve dra­ma­tur­zi, ko­ji­ma je to pro­fe­si­ja i ko­ji su za taj po­sao kva­li­fi­ko­va­ni, ma­da dra­ma­ti­za­ci­ju mo­že da na­pi­še i bi­lo ko dru­gi. U sva­kom slu­ča­ju, i sa za­kon­ske tač­ke gle­di­šta, au­tor ro­ma­na i au­tor dra­ma­ti­za­ci­je tog ro­ma­na su rav­no­prav­ni au­to­ri – de­le au­tor­ske tan­ti­je­me na dva jed­na­ka de­la.

Ka­da se dra­ma­ti­za­ci­ja re­a­li­zu­je u pred­sta­vu, po­či­nje si­ste­mat­sko ukla­nja­nje ime­na au­to­ra dra­ma­ti­za­ci­je: s pla­ka­ta (na ko­jem osta­ne sa­mo ime ro­ma­no­pi­sca), iz me­seč­nih re­per­to­a­ra, s na­slov­ne stra­ne pro­gra­ma, pa za­tim i iz me­di­ja ko­ji ni­su du­žni da pre­no­se ne­što što su sa­mi po­zo­ri­šni po­sle­ni­ci iz­o­sta­vi­li.

Pot­pi­sni­ca ovih re­do­va mo­ra da pri­me­ti da je ova ka­ba­da­hij­ska po­ja­va sko­ri­jeg da­tu­ma i de­ša­va se u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na. Ona je, ra­de­ći go­di­na­ma u be­o­grad­skom po­zo­ri­štu Ate­lje 212, bi­la na­vik­nu­ta da se au­to­ri dra­ma­ti­za­ci­ja tre­ti­ra­ju normal­no, to jest da se ne iz­o­sta­vlja­ju, i na­iv­no je sma­tra­la da je to ci­vi­li­za­cij­ski kôd, dok se ni­je po­če­la su­sre­ta­ti s ovom po­ja­vom ko­ja je uze­la ma­ha. Ve­ro­vat­no je to od­raz op­šte du­go­go­di­šnje be­de, ne­ma­šti­ne, kri­mi­na­la i osta­lih so­ci­o­lo­ških po­ja­va u ko­ji­ma smo po­sled­njih go­di­na ži­ve­li, pa je i po­zo­ri­šna prak­sa mo­ra­la da pla­ti da­nak. Po­što smo sad u tran­zi­ci­ji i sva­ko bi tre­ba­lo lič­no da do­pri­ne­se op­štem po­bolj­ša­nju, pot­pi­sni­ca pri­la­že ovaj tekst s pro­gla­som na kra­ju: dra­ma­ti­za­ci­ja je au­tor­sko de­lo i ime nje­nog au­to­ra mo­ra da sto­ji iz­nad na­slo­va pred­sta­ve. To je pra­vi­lo i, ako ni­ste dosad, bu­di­te lju­ba­zni pa odsad poč­ni­te da ga po­štu­je­te.

 

IVA­NA DI­MIĆ

u Be­o­gra­du,19. fe­bru­a­ra 2002.