Klod Esteban

REČENICE, NOĆ

Onaj čovek tamo, ili bilo koji, kažete da je moj bližnji; drugi kažu da je on budući ja. Grešite, i jedni i drugi. Da budem jasan: govoreći tako vi činite da taj čovek, čak i ovaj pored koga prođoh na ulici, koji me i ne pogleda, koji me možda i ne vidi, za mene bude neznanac i otuđite ga zauvek od mene. Jer taj čovek, bilo koji čovek, koji nije ni moj brat, ni moj prijatelj, isto tako ni moj neprijatelj, u stvari je nešto sasvim drugo. Ali vi nećete to da znate, pravite se da vam je to nepoznato, jer zaista je prijatatnije prepoznati čoveka van sebe nego ga zamiljšati kao da je on stvarno u našem ljudskom telu, u našim nervima, u našoj misli. Ali onaj čovek tamo koji je upravo prošao pored mene, jednostavno je lično ja. Vi sležete ramenima, smatrate da sam idealista ili mistik. Grešite. Taj čovek nije ništa drugo sem ja. Bilo da je bogat ili siromašan, visok ili kržljav, mlad ili star, nije to ni najmanje važno. On je ja. Ne moj dvojnik, moja slika, moja utvara. Ne, on je ja, samo ja, i ne mogu da se uzdržim a da ne osetim bol kad ga sretnem. jer ni on to ne zna takođe. On ide, a moja se kičma bori da se ne povije. On razmišlja, a moja misao postaje svirepa ili pronicljiva. Šta je njega za to briga, šta je sve vas za to briga, ali kad ja padnem na putu, taj čovek, taj bilo koji čovek, skupa sa mnom će pasti jer on je ja.

Kad hodate, ako vam se dogodi da hodate, ne stvarajte buku batom vaših peta i vaših tabana. Pokušajte da hodate a da to ne primeti tlo, kao da lebdite nekoliko santimetara iznad. Jer tlo je, čak iako je prekriveno kamenjem, ili betonom, ili čelikom, ili lakirano, izuzetno osetljivo! To zna puž, to zna i zver, takođe, kad se ustremi na svoj plen. Tlo je skoro isto toliko tanano kao kineski porculan, ono je svod prapočetka, previše izlizan, koji na praznini počiva. Jedan korak više i njegova ljuštura može ispucati. Dakle praznina se uvlači kroz najsićušnije pukotine. Nikoga to, naravno, ne zabrinjava. Na zemlji, sve juri negde nezadrživom brzinom, ali praznina, ona lagano nastavlja da se širi. Ako se tako nešto dogodi pored jezera, njegova voda postane sumorna i teška, i ribe isplivaju na površinu; trbuh im postane boje žabokrečine, škrge se napune nekom lepljivom sukrvicom. Ako se to dogodi u gradu, praznina oglođe kuće iznutra, i polako, noću, one se stropoštaju. Ali ako ispuca tlo pod nogama onog čoveka o kome sam govorio, u početku on ništa neće osetiti, reklo bi se da ga štite njegova užurbanost i oholost. Ali uskoro će njegovi prijatelji, njegova žena, njegova deca primetiti da se on promenio. Kad govori, reči će mu biti pune peska; kad gleda nešto što ga interesuje, zenice će mu se suziti; kad ljubavi, sprema će mu postati nepostojana kao vetar. Međutim taj čovek živi, govori, vidi, ljubavi. Ali, sve je to nedbitno. Praznina se uvukla u njega, i moraćemo ga, najzad, leći ispod tananog lista zemlje, da bi tamo ponovo našao ono tlo koje ga je pobedilo.

Već nekoliko meseci, noću, ili još preciznije između jedan i dva sata ujutro, u posetu mi dolazi jedna čudna ličnost. Reč „poseta” nije sasvim tačan izraz, jer ja nisam nikada pozvao tog čoveka da me poseti u mojoj sobi, u vreme kada se ne primaju posete, ali tog čoveka ne interesuje što ja mislim, on sedne preko puta mene u staru fotelju koja mi je posebno draga, potom čeka da se probudim, lagano, ne praveći buku. Prvi put kad se pojavio, bio sam ipak malo zaprepašćen, priznajem, ali ne zaista i iznenađen njegovim neobičnim prisustvom. Sada, na to ne obraćam neku pažnju. Budim se polako, kao posle mirno prospavane noći, čovek je tu, posmatra me sa naklonošću, ponekad obešenjački, i ode posle nekoliko minuta. Ta osoba je, sve u svemu, beznačajna. Čovek je ćelav, sa sićušnim naočarima metalnih okvira, šezdesetih je godina, dosta ukusno je odeven, mogu reći korektno. Poslednjih noći imao je na sebi plavi sako sa pozlaćenim dugmadima, jarko žutu košulju sa vrpcom umesto kravate, pantalone boje bordo, na njemu je sve bilo upadljivo, no to nije važno. Čovek nikada ne prilazi mom krevetu, ali samo njegovo fizičko prisustvo u sobi, udobno zavaljen u mojoj fotelji, probudi me. Prekjuče se nakašljao i promrmljao je nešto kao izvinjenje. Tako sam uspeo da čujem njegov glas, koji mi se učinio dubok, pevljiv kao kod južnjaka. Bio sam u iskušenju da započnem razgovor sa njim ali sam shvatio da je bolje da ništa ne kažem. Možda je on nepresušni brbljivac, i ako bih mu pružio priliku da progovori, mogao bi ostati u mojoj fotelji čitavu noć. Ali to mu očigledno nije bila namera. Posle nekoliko trenutaka na svom xepnom satu od potamnelog sivog srebra je proverio koliko je sati, uzdahnuo i ustao. Potom me skoro neprimetnim pokretom ruke pozdravio, na izvestan način prijateljski i otišao zatvorivši za sobom vrata tiho, bez šuma.

Ja skoro više uopšte ne putujem. Međutim, dok sam bio mlad, voleo sam pisak lokomotive, tračnice, perone železničkih stanica, vagone. Voleo sam odlaske, takođe sam voleo i povratke. Sada skoro više ne putujem. Međutim, bilo bi to sada lakše nego ranije. Postoje, ne samo brzi vozovi, nego i avioni, puno aviona koji sleću skoro svuda. Znam, ali to mi praktično ništa više ne koristi. Ako putujem, i to jedino onda kad stigne jesen, putujem u svojoj glavi. Kažem: u svojoj glavi, a ne: u svojim uspomenama. Ja nemam više uspomena, one su ostale u jednoj staroj škrinji, u domu na selu kome se više ne vraćam. Putujem dakle, ali samo u svojoj glavi. To je izuzetno naporno. Juče, primera radi, jedanaestog novembra, odlučio sam da doputujem do svog uha. Zašto do svog uha i zašto, baš, jedanaestog novembra? Možda zato što već u novembru vazduh postane težak za disanje, pun je magle, pogotovo u našim krajevima, i vreme je povoljnije da se razigraju bubne opne. No možda se varam, tražim neki ubedljiviji razlog za to putovanje do svog uha, tog jedanaestog novembra, popodne. Bilo bi predugo da vam ispripovedam sve peripetije tog putovanja. Ipak da preciziram da se pripremam vrlo brižljivo za putovanje. Nema improvizacija, na putovanje ne odlazim nasumice, kao turista. Ako odlučim da pođem do svog uha, kao što sam to učinio juče, dobro znam o čemu se radi i gde putujem. Dan pre putovanja, knjige vratim na svoje mesto, pospremim sobu, bacim stare novine. Potom legnem na krevet, skoncentrišem se. Putovanje može da počne. I zaista otputujem.

Ljudi su stvoreni da bi živeli skupa. Svi ili skoro svi se slažu u tome. A, međutim, bilo gde da pođemo, u Evropu, u Ameriku, čak i u srce Melanezije, ono što prvo padne u oči su zidovi, svuda zidovi koji razdvajaju ljude. Reklo bi se da ljudi, od trenutka kad su shvatili da su ljudi, dakle da su predodređeni da žive skupa - jedu, bore se, ratuju - nisu umeli da stvore ništa drugo sem zidove. Prvi majmun kad je prohodao na dve noge, praotac nas svih, počeo je, od kamena, od sagorelih panjeva, šta znam još od čega, od slame, balega, sebi da gradi kolibu. Ni u kom slučaju da bi se zaštitio od oluje ili kiše, kao što sebe teramo da u to poverujemo, nego jednostavno da bi se odvojio od svoje braće i dokazao sebi da samo on postoji. Čemu takvo njegovo ponašnje, čemu to bekstvo od svoje primitivne i zaštitničke horde? Niko ne uspeva to da shvati, čak ni etnolozi, čak ni metafizičari. Čovek nije bivo, ni leopard, čak ni žuti mrav. On ne može biti dovoljan sam sebi, ne poseduje ni kanxe ni kljun. Čak da bi se zaklala svinja, za to su potrena dva čoveka. Ali ljudi više vole da se zatvore između zidova, toliko zidova od kojih su nastala sela, metropole, kontinenti. Više vole samoću a svi pate od samoće. Ali oni više i ne misle da mogu razbiti samoću i svi prozori koje su otvorili na zidovima u stvari su lažni prozori. Oni im dozvoljavaju da vide samo duge zidove, zidove drugih, i kad budu umirali, njihove oči, pre nego što se zauvek zatvore, poslednje što će videti biće zid. Na ulici jedna žena prođe pored mene, nagnu se nad detetom koje je išlo pored nje i reče: kad odrasteš, imaćemo pravu kuću. Ona to reče ali ja ne znam šta je time htela da kaže. Nemojte se rugati. Jedna mlada žena, izuzetno lepa, obratila se dečaku i izgovorila, bez i trunke sumnje, tu čudesnu rečenicu. Dečačić je sigurno njen sin, nije veći od kučeta, plavokos je, trčkara oko nje, pašće, a njegova majka nesvesno predviđa njegovu budućnost i na to niko ne obraća pažnju. Sedam je sati naveče, prodavnice će se uskoro zatvoriti. Ta žena ne zna o čemu govori, i ja počinjem da shvatam da i treba da ne zna šta je kazala. Malo dalje, jedan crnac u lakovanim cipelama. Otvara prtljažnik kola. Iz njega vadi dosta težak zavežljaj, umotan u fini celofanski papir, obavijen ružičastom vrpcom. To je verovatno neki poklon. Zašto? Zašto se smeška crnac, zašto ne gleda i on ženu koja prolazi? Dečak je sićušan kao mrvica, trči za golubom, spotiče se. Njetova majka će ga poljubiti ako padne. Čovek sa poklonom u ruci pokušava da zatovri prtljažnik kola. Posmatram ga, shvatam da je sve u redu, da je sve normalno i besprekorno.

Prijatelji moji, kažem: prijatelji moji, ali nikoga nema u ogromnoj sali. Međutim bio sam siguran da ćete biti ovde, zato što ste moj prijatelj, i već odavno sam vas obavestio, pismom, telegramom, da želim da budemo danas skupa. Nešto se važno moralo dogoditi, nepredvidljivo, ne znam šta? Nije mi bila namera da vam kažem, istini za volju, ništa što bi bilo značajno za vas, ali bila je to prilika, mislim da nestanu daljine koje nas dele, svi ti dani koji nas razdvajaju, sve žalosti, svi snovi, sva nepredvidljiva osećanja, ono što život stvara da uništi telo i duh. Zbog toga sam vas očekivao. Kazao bih nekoliko rečenica i možda bi nestali iznenada zidovi među nama, nesporazumi, mržnje. Svega bi se brzo prisetili počev od naših negdašnjih susreta, beznačajnih uspomena, šala kada smo bili deca i vojnici. Bankar bi, spontano, skinuo kravatu. Sportista bi se pravio kao da se uspavao. Gde ste bili, gde se pošli, prijatelji moji, vi koji ste mi pomogli da postanem ovo što sam? Gledam i ne vidim vas. Imam toliko stvari da vam kažem, a reči su mi se zaustavile u grlu. Nije to ništa, nisam vas obavestio možda kako treba. Ako budem imao vremena, sutra, posle podne, poslaću vam mnogo precizije pozivnice. Doći ću pre zakazanog vremena i čekaću vas.

Slobodan Jovalekić, priredio i preveo

Klod ESTEBAN (Claude ESTEBAN) je rođen 1935. godine u Parizu. U pariskim literarnim krugovima smatraju ga za jednog od najznačajnijih savremenih francuskih pesnika. Dobitnik je Gonkurove nagrade za poeziju 2001. i nagradu Alen Boske za 2002. godine.