Žan-Klod Renar

Uskršnji psalm

I

Kao svake minule noći svakoga dana izgreva plamen;

I kao sa desne strane aeroplana, na krilu, rumeni grebeni sunca, i raskriljeni svodovi abonosa, i prve trpeze mora - daleko od vododerina ukletih obesvećenjem;

I kao na putu od Marekeša, u osvit, visovi snegova u miropomazanju udaraju o litice boje ilovače;

I na drevnom pesku daju snagu žestini živih voda;

I proročanstvu pašnjaka; i dolasku bačijanja; i izvesnosti mleka;

Ah! Smrt oteta od smrti, i razuzdane pomrčine, i cela zemlja u jutro metvice i naraxe;

Rasprsnuta steno, sada na svetu postoji Bog kao neki beli kedar, i sa njim stvarna moć života!

II

I vreme je da u sebi crpem tu moć;

I vreme je da u sebi izađemo iz groba, pre nego što stigne var od dnevi, da gremo ka poreklu;

Jer evo do sada je ovde svaki čovek pozvan da se raduje;

I treba, pritisnut krvlju i osamom, večne sve do saznanja, da se koristi međutim balastom sile, u sebi, i bude uvek spreman za mir, za bratstvo;

I da premoren, razapet, od kamena skamenjeniji;

Slep i nag i prazan i gluv;

I bez nade i već sjedinjen sa pepelom kao majka sa svojim mrtvim detetom;

Ponovo pođe - sa Onim koji živi u svojoj odsutnosti, i postane sebi ravan, i korača svojim korakom da bi korak i dalje bio moguć ka darivanim i vernim vodama čak tamo gde ništa više ne postoji;

I tamo pronađe plod svog puta;

I u njemu začne svoju veru i svoj egzorcizam;

I od onoga što mu ostane od kaljenog besa protiv nepravde i mržnje stvori takođe razlog da se bori;

I taj čin Uskrsnuća u njemu, neka učini da bajka prestane da čara, kao kovitlac visova nalik poslednjem zaperku na streli;

I neka otpočne preobraženje: slikano plavom kičicom Safije, bojadisano kraljevsko runo;

I neka postane prozračnost;

I kao preokrenuta zvezdana jata ispod svilastog trupa aeroplana, neukrotivi nasadi hobotnica, ljuskari, iskričavi insekti između redaka ispisanih kineskom tintom, i čak kao na zapadu luna zaustavljena na glečerima

Koja vidi u čoveku žar čoveka;

I ruku i usta i oko i uho koji žive u kredi;

I post dobrotvor - med nastanka sveta, planeta, u mračnoj košnici prostora;

I sve ono što postoji imenovano Hristovim uskrsnućem - kapijom bića;

I sve stvari sa kojih je sprana njihova pot, čisto lica, i umivene rana, i beskrajni gorki bol ali i on je kao i divlje špargle upoznao takođe svetlost;

I zna stvarni smisao simbola koji raste sve do prvih dana leta;

I stvarno telo tela, sveto i za svetkovanje zrelo kao pašnjak prekriljen Duhom;

I protivrečnost koja se pokorava sve do protivrečnosti;

I dolazak novih ptica, u vreme obreda ribom i ječmom, na ostrvljima duše!

III

Ah! neka bude obznanjeno da ništa, počev od nedelje, nije ni sasvim pustoš ni zauvek izgubljeno u čoveku;

I da čak onaj koji nije sa nikim - nepoznat na studencu kao što je u sebi stranac - još uvek može naći put do svog bića i deliti sve sa onim što on jeste ako još uvek oseća da je slobodan da strasno voli ono što očarava i ono što sjedinjuje;

I slobodan da nosi svoje ime;

I spreman da prihvati od tog trenutka - ubijajući ono što mora da ubije - život koji ga priziva;

I kao uskrsnuće uzleta, zlaćana noć izrasla u noći, sada bude uveren da može da biva srećan;

I ne samo da se uhvati u koštac sa smrću nego i u okršaj greha sa Duhom, i to je sena koja je u duši nemilosrdnija od ravnodušne kofe koja počiva na rubu usahlog bunara;

I da bude moćan da učini da ono što proklija ovde dospe do onog što klija drugde, i da ono što klija drugde nađe put do ovog ovde, i skupa začnu plod;

I čoveka dostojnog Čoveka, i svet dostojan sveta, i oboje dostojni Boga;

I da Postanak nastane u spasu, kao ruka ispružena ka nemanju, izobilje da daruje!

IV

Jer ništa ne postoji u biti sem Ljubav, - ništa na prapočetku i na kraju, ni u eksploziji tišine, jedino bogorodilja Ljubavi;

I ništa sem njena raskriljena prisutnost i ništa sem On dodirujući smrt rukama kao jedinu neizbežnu reč da se čovek ponovo rodi i živi;

I postane nalik njemu;

I imenuje onoga koji ga je imenovao;

I da onaj koji ga je stvorio podari lik onome ko ga stvori;

I da već može, prihvatajući sjedinjenje, drvo da zakoreni želeći istu želju;

I iz sebe rodi čoveka stvorenog u Bogu i Boga u čoveku!

I da tako sličan maslini i ilovači, kao rozeta Magadora među južnim oblacima, izgleda kao narod usred spržene zemlje koji upravo prikuplja snagu;

Narod otrgnut okusu nesreće, okusu pakla, okusu ništavila;

I uprkos tome što je žigosan žigom smrti zida, pred njom zid na živim pašnjacima;

I na njima uprkos razvalinama

zasadi pšenicu da nadjača nasilje i stravu;

I rodi se istinska nasušna pogača koja pobeđuje svaku odsutnost, svako izgnanstvo i svaku oholost lažnih letina i lažnih gladi;

I u čoveku uvek prisutna kao rumena napalska smokva na posnoj zemlji, malo po malo imenuje, sa strpljenjem poniženih, novog i stvarnog čoveka!

V

O, reko! Zemlja je ozelenila svim zelenilom duha - i molosrđe je preobrazi;

I rekoh da telo, na Trojičin dan, sada može biti snaga koja ga stvara i plodi;

I da telo koje je ovde, skupljajući svoje kosti, može se posvetiti, ako prestane da više voli studen;

I da grad radovanja čeka u gradovima: semenje i cvetove radosti u samoj tvari sveta;

I približavanje zvezdama i granitu i čeliku, i pronađe u velikim milosrdnim godinama moguće uzvišenosti radovanja!

Jedino nadanje, tako nudi zaustavljeni točak na putu čoveku, novo predanje i jemstvo mu je da više ne okleva;

I da saznaje u ljubavi i voli u saznanju;

I da se ne odriče više lišavajući ih se;

Nego da se ispruži ka svome dobu, u onome što voli, da bez čudotvorstva dođe do saznanja;

I potrudi se da postane Čovek - da još više sve prihvata - kao ovi još uvek hladni bregovi, šume rascvetalih mimoza koje već najavljuju proleće!

Slobodan Jovalekić, priredio i preveo

Žan-Klod RENAR (Jean-Claude RENARD) je rođen 1922. godine u Tulonu. On je istaknuti francuski hrišćanski pesnik koji boga zove Misterija, i svojom poezijom nas poučava kako da mu se što više približimo.

Objavio je više od pedeset knjiga poezije, poetske proze i esejistike.Smatraju ga najvećim živim hrišćanskim pesnikom danas u Francuskoj. Važnije knjige poezije: Oče, evo čoveka, Sveta Zemlja, Žar i reka, Bog noći, Svetlost tišine i U okrilju velikih tajanstvenih vetrova.