Nova srpska politička misao

god. VI (1999), br. 3-4, str. 7–33.

UDK 323.1 (497.115) "199"

Originalan naučni rad

Primljen: 13. oktobra 1999.

Dušan T. Bataković

Filozofski fakultet

Beograd

SRBI NA KOSOVU I METOHIJI : "POBEDA", PROTEKTORAT, NACIONALNA KATASTROFA

Kosovo: reči i stvari

Sama reč "Kosovo" ima suprotna značenja u različitim etničkim zajednicama na našim prostorima. Kod Srba, pojam Kosovo označava srpsku zemlju, prostor "Srpskog Jerusalima" čiji je blistavi kul­turni i ekonomski uspon u srednjem veku bio brutalno zaustavljen poho­dom osmanskih osvajača. Kosovsko stradanje najavljeno zname­ni­tom bitkom iz 1389, konačno je postalo realnost većine srpskog naroda sredinom XV veka. Posle vekova osmanske vladavine, Kosovo 1912. ponovo ulazi u sastav Srbije (Bataković, 1997b: 17-21). Za pro­se­č­nog Srbina reč Koso­vo označava svetu zemlju iz koje su Srbe, tokom poslednjih nekoliko vekova pa sve do naših dana, udruženim snagama sistematski potiski­vali i uporno progonili, pre svih mu­sli­manski Albanci – legalni ili ilegal­ni imigranti doseljavani u raznim vremenskim talasima za vla­da­vine Turaka, italijanskih fa­šista ili Titovih komunista. Siroma­š­ne po­ro­dice albanskih brđa­na s posnih visoravni severne Albanije spuš­tale su se, zaista, na poziv osmanskih vlasti, različitih velikih sila, a često i spon­ta­­no, u plodne ravnice Metohije i Kosova u potrazi za hra­nom i zemljom koja se mogla naći samo kod tamošnjih Srba (Sa­mardžić, 1989; SKM, 1988).

Prostor južne pokrajine Srbije, prekriven s 1.300 crkava i mana­stira pod zvaničnim imenom Kosovo (s Metohijom koja je od 1968, voljom kosovskih Albanaca izbačena iz zvanične, a zatim i svako­dne­vne poli­tič­ke komunikacije) u srpskom jeziku je simbolički najvaž­nija reč kojom se posle imena Božijeg, imena Svetoga Save (osni­vača Srpske pravo­sla­v­ne crkve u XIII veku), označava jedno­vre­meno i nacionalni i kulturni identitet čitavog srpskog naroda. Kosovsko predanje nasta­ja­lo je, poste­peno, u vekovima pod osmanskom vlašću, pre svega stvaranjem Pećke patri­jaršije (1557-1766), da bi se, vreme­nom, slilo s narodnim preda­njem, izrastajući, postepeno, u stub mo­der­nog etničkog identiteta u epohi nacionalizma. Narodno predanje je, uokvireno temeljnih hriš­ćan­skim vrednostima, u vidu kosovskog zaveta (zaveta da se puna sloboda stiče tek po konačnom oslobođenju Kosova) bilo poli­tička krilatica na kojoj se gradila savremena nacionalna ideologija. U doba nacio­nal­nog romantizma u XIX veku, npr. u Crnoj Gori za vladavine vladike Petra II Petrovića Njegoša, reč Kosovo je bila, uz ime Božije, najčešće spominjana reč u svako­dnevnom govoru, kao dokaz da živa prošlost svo­jom senkom natkriva svakodnevicu, objašnjavajući ne samo jedno tegobno nasleđe nego još i određuje političke prioritete sadašnjosti.

Na promociji knjige Raspeto Kosovo, održanoj 15. septembra 1999, u Beogradu, Njegova Svetost patrijarh srpski g. Pavle, mitropolit crno­gor­sko-primorski g. Amfilohije i vladika raško-prizrenski g. Arte­mije (neposredno nadležan za Kosovo i Metohiju), pod raspećem su pod­ra­zumevali stradanje srpskog naroda i uništavanje srpskih crkava i manastira od strane kosovskih Albanaca posle dolaska KFOR-a, kao jednu od važnih posledica uspostavljanja njihove vlasti u južnoj srpskoj pokrajini. Knjiga sadrži spisak porušenih crkava, među njima i arhi­tektonskih bisera iz XIV veka, s freskama iz pozno­vizantijskog razdo­blja neprocenjive lepote i umetničke vred­no­sti. Jedan pesnik je s nagla­šenim patosom, pre deset godina ista­kao da je "Kosovo najskuplja srp­ska reč", misleći, pritom, jedino na žrtve prinete u prethodnim raz­do­b­ljima sa srpske strane, progone koji su kulminaciju doživeli u vreme kad je Kosovo još bilo pod vlašću albanskih komunista, u razdoblju titoizma i prvih godina postitio­i­stičke sukcesije (1968-1987).[1]

Za etničke Albance reč Kosovo (ili Kosova u albanskom izgovoru) simbol je "drevne albanske zemlje" koja direktno povezuje antičku ilir­sku i savremenu albansku etničku zajednicu na tim prostorima, u novije vreme simbol dijasporskog tipa nacionalizma koji se hrani stalnom demografskom ekspanzijom, u vidu etničke legitimizacije zah­teva za od­re­đenim prostorom. Dijasporski tip nacionalizma ve­zan je za prostor i identitet i skladno se uklopio u socijalnu moti­va­ciju siromašnih brđana iz severne Albanije koji se vekovima spu­štaju u plodne ravnice susednih zemalja (Bataković, 1997a: 361-388). Činjenica da nema nika­k­vog naučnog dokaza za kontinuitet izme­đu Ilira i današnjih Alba­na­ca, sa zjapećom, neumoljivom praz­ninom u istorijskim izvorima od VI do XI veka, nije bitno uticala na uspo­stav­ljanje ilirskog mita kao konsti­tuitivnog elementa albanskog nacionalnog identiteta. Kada je Kosovo u pitanju (kao navodno ilir­sko-albanska teritorija) primenjivan je dvo­struki prstrup: s jedne strane se dokazivao ilirsko-albanski konti­nui­tet (preko ple­mena Dardanaca), a zatim se sistematski radilo na "ras­krin­ka­vanju srp­skih mitova" o Kosovu (tipičan primer: Jakupi, 1999: 21-27).

Kosovo je, u ideološkoj projekciji romatničarske albanske isto­ri­o­grafije, za tamošnje Albance u poslednjem veku postalo simbol oku­­pi­rane etničke teritorije. Srpski manastiri podignuti, u neo­bič­no veli­kom broju u razdoblju od XII do XV veka, u "naučnom" tuma­čenju alban­­skih istoričara samo su crkve koje su, često na starijim temeljima "ilirskih" (a u stvari vizantijskih) crkava, po­di­gli "oku­patorski" srp­ski vladari, kraljevi i carevi iz dinastije Nema­njića (Bataković, 1998a i 1998b: 105).

Naučno potvrđene i proverive činjenice da su, osim monu­men­tal­nih vladarskih zadužbina, zajedno sa zadužbinama crkvenih veli­ko­dostoj­nika mnogobrojne manje crkve i manastire podizali pri­pa­d­nici lo­kal­ne srpske vlastele, rodom sa Kosova, kao i da su imena sela i njihovih stanovnika (dodeljivanih na trajno korišćenje crk­va­­ma i manastirima) u najvećem broju bila slovenska (ZK, 1987), nije mogla da ima snagu nauč­nog argumenta u jednoj romantičarskoj verti­kali nacionalne isto­rije Albanaca; istorije u kojoj se praz­nine pre­ćut­kuju, a kontinuitet, po receptu Envera Hodže, naknadno uspo­stav­lja (Jandot, 1994).

Otuda danas na Kosovu, u mirnodopskim uslovima, pod punom vla­­da­vinom KFOR-a i UNMIK-a, toliko nastojanja da se u što kraćem roku i u što većem broju, u jednoj sistematičnoj akciji, uniš­te i zatru tra­govi neugodnih svedoka – srpskih manastira i crkava – kao naju­pe­čat­lji­vijih tragova nekadašnjeg i sadašnjeg srpskog prisu­stva. Čak i na znat­nije crkve i manastire koje, u sada već etnički čistim albanskim sredi­nama dananonoćno štite snage KFOR-a (Pećka pat­ri­jaršija, Dečani), padaju često projektili iz minoba­ca­ča. Odsu­stvo većeg broja albanskih istorijskih znamenja uz ogromno prisustvo srpskih spome­ni­ka, zahteva, ultimativno, uništenje ovih drugih kako bi se pred sobom i pred poto­m­stvom, opravdala jedna nova real­nost – Kosovo kao isključivo alban­ska zemlja.

U zapadnim medijima, shvatanje Kosova mnogo je bliže albanskom tuma­­čenju (postoje čak i flagrantna prijemčivost, nadajmo se iz nez­na­nja, za nenaučne teze albanskog nacionalnog romantizma), a često se tra­ži sredina iz prikaza dva potpuno suprotstavljena gle­di­šta: tražena je dobrom metodologijom, ali izborom pogrešnih refrenci, između srpske strane (koja se ipak, najčešće oslanja na pouzdana naučna znanja) i albanskog tumačenja (koje je, po pravilu, kad je proš­lost u pitanju, radikalno i suprotno naučno proverljivim činjeni­cama). Matematičkim izborom "srednjeg" tumačenja (između umerenog srpskog i ekstremi­stič­kog albanskog), dobija se, tek nešto malo ubla­­žena, albanska verzija događaja.[2]

Imajući u vidu da sve što je u sukobu sa Slobodanom Milo­še­vi­ćem, dikta­to­rom Srbije i "balkanskim kasapinom", automatski dobi­ja legitimnost u očima Zapa­da, bilo je moguće da se bez prave disku­sije, čak nekako i olako prihvate pojed­no­sta­v­ljena, preovla­đu­jućem zapadnom diskursu prilagođena, uglavnom crno-bela tumačenja isto­rije Kosova koja podastire isključivo albanska strana. Tu, među­tim, ne treba zane­ma­riti ni poslovičnu spremnost pojedinih zapad­nih "stručnjaka" da svojim "naučnim" delima, od geopolitike, geo­gra­fije i istorije, pri­pre­­me široku javnost za predstojeću rede­fini­ciju sa­sta­va i karaktera određenog prostora, čime se, impli­citno, preju­di­cira i njegova poli­tička budućnost.[3] Knjiga Noela Mal­kol­ma, Koso­vo. A Short History, para­di­gmatičan je primer stva­ra­nja "po­li­tički korektne", a u stvari izra­zito pristrasne političko-nacio­nalne mi­to­logije koja "naučno oprav­dava" pravac političkog razvoja Kosova, kao suštinski albanske zemlje, u neposrednoj buduć­nosti.[4]

Savremeno razumevanje Kosova na Zapadu je jednostavno: ono se smat­­ra pretežno albanskom zemljom (s oko 90% etničkih Albanaca), koja već deset godina strada pod upravom srpske manjine, pod "srp­skim apart­­hej­dom", koji oličavaju Slobodan Milo­šević i njegov re­žim posle 1989. Dodatna pometnja stvorena je primenom zapadnog poj­ma nacije kojem je (po modelu nation-state ili l'Etat-nation) mnogo bli­ža upotreba pojma "narod Kosova," premda takav, poseban narod ne postoji nego samo naro­di (u množini) Kosova, od kojih su Srbi i Al­banci najizrazitije etnič­ke zajednice. Pod jednim narodom Koso­va albanska strana podrazumeva, međutim, samo etničke Albance (os­ta­li su prećut­no, svedeni na status manjine), pokrivajući se ne­tač­nim po­datkom da je Albanaca oko ili preko 90% stanovništva u južnoj po­krajini Repub­like Srbije (Bata­ković, 1998c).

Da ne postoji jedan jedinstveni narod Kosova (koji bi bio razli­čit od onog u Albaniji, ili u zonama Makedonije naseljene Alban­ci­ma) dobro pokazuje činjenica da jedina zastava koju taj, navodni na­rod Koso­va koristi je isključivo albanska državna zastava, a da se pojam "Koso­var", odnosi, oduvek, samo na etničkog Albanca s tog pro­stora. Srbi koriste naziv "Kosovac" za Srbe s tih prostora. Čak je i Bernar Kuš­ner (Bernard Kouchner), civilni administrator Uje­di­njenih nacija na Koso­vu i Metohiji, upotrebljavao pojam "Koso­var Serb", što bi tre­ba­lo da znači nešto kao albanski Srbin, sve dok od strane vladike raško-prizrenskog Artemija nije bio oštro upo­zo­­ren na razlike. Čitava ter­mi­­nološka zbrka, iza koje stoji alban­ska pro­paganda, imala je i ima samo jedan politički cilj: da razdvoji pitanje Kosova od pita­nja Alba­nije i Makedonije i da kamu­flira etnički, ekstremistički i dubo­ko diskriminatorski koncept kosov­skih Albanaca u rešavanju kosov­skog pitanja (uporedi pravnu doku­mentaciju iz KPP, 1998). Poli­tič­kom pri­krivanju tog cilja znatno je doprineo režim Slobodana Miloševića jer je njegova autistična politička doktrina, najpre u odnosu prema Zapadu i zatim i nezain­te­resovanost za prihvatljive i međunarodno opravdane albanske zah­te­ve, od kosovskih Albanaca pra­vila žrtve i onda kada oni to, objek­tivno, nisu bili.

Milošević je, naime, s dugogodišnjim liderom Demokratskog sa­ve­za Kosova, Ibrahimom Rugovom imao neku vrstu prećutnog, obos­trano poš­tovanog sporazuma: Milošević je dopuštao Rugovi da na Kosovu i Metohiji organizuje paralelni edukativni, ekonomski, medi­cinski i poreski sistem, od kojeg je srpska vlast uzimala samo mali reket. Etnič­ki Albanci su, zauzvrat, uporno bojktovali više­stranačke izbore u Srbiji i time omogućavali Miloševiću da sa stotinak hiljada srp­skih glasova osvoji najmanje trideset mandata u srpskoj Narodnoj Skup­štini – mandate preko kojih je nesmetano vla­dao Srbijom i posle 1992. kada je njegova stranka (SPS), zajedno s koalicionim partnerima, de facto izgubila apsolutnu većinu u bi­rač­kom telu Srbije. (U Beogradu je, npr. za jedan poslanički mandat u Skupštini bilo potrebno osvojiti oko 80.000 glasova).

Sukobi ili pregovori

OVK (tzv. Oslobodilačka vojska Kosova, koje je na Kosovu samo za Albance oslobodilac, a za Srbe i ostale etničke zajednice, pre svega okupator), kao vojno krilo jedne od mnogih pro-komunističkih geri­la među kosovskim Albancima, popunila je vakuum koji je nastao po­sle Dejtonskog sporazuma. Prema zapadnim izvorima radilo se o gru­pa­ciji koja je, u saradnji s narko-mafijom i albanskom dijaspo­rom, izrasla iz jezgra tvrdih marksista-lenjinista Enver Hodžinog tipa (Chiclet, 1999). Milošević je, kao glavni jemac teško uspostav­ljenog mira u Bosni i Hercegovini, uživao podršku Zapada, dok su učesta­li napori raznih međuna­rod­nih posrednika (od rimokatoličke orga­nizacije Sant Eđidio iz Rima do nemačke fondacije Bertelsman i raznih američkih i fran­cu­skih nevladinih organizacija),[5] da se pokrene rešavanje alban­skog pita­nja na Kosovu, zbog odlaganja u Beo­gradu, ali i zbog protiv­ljenja u Priš­tini (gde su Albanci tra­ži­li povratak autonomije iz 1974), ostajali bez očekivanih rezul­tata.

Nastojanja da se normalizovanjem školovanja albanske omladine (ustu­panje školskih zgrada), smanje međuetničke napetosti na Kosovu nisu dala očekivane rezultate: srpska strana je školsko pitanje tre­tirala kao prevashodno humanitarno pitanje dok je za albansku stra­nu problem oko školskog sistema bio vezan, pre svega, za pitanje sta­tusa Kosova.[6] Istovremeno, sa srpske strane, dolazili su različi­ti predlozi o eventualnoj podeli Kosova i Metohije, kao načinu traj­nog rešavanja problema, dok su, istovremeno, činjeni i napori da se posredstvom razli­čitih oblika regionalizacije problem situira u jedan širi eko­nom­sko-geografski kontekst.[7]

Udaljeni, skoro nepomirljivi stavovi srpske i albanske strane, blo­kirali su mirovne napore, u kojoj su i S. Milošević i I. Rugova osta­jali uporno na svojim pozicijama. Utisak stranih posmatrača bio je da se radi o dva paralelna sveta gde svaka strana do kraja igno­riše ili samo satanizuje suprotnu stranu (PW, 1998). Proboj je, u zimu 1998. napra­­vila tzv. Oslobodilačka vojska Kosova učestalim napadima na policiju i srpske civile. Miloševićev režim reagovao je u martu 1998. (pre)oštrim policijskim merama, a u procepu su se, kao potenci­jal­ne žrtve rastućeg sukoba našli pre svih kosovsko-metohijski Srbi (Hundley, 1999; CPAY, 1999).

Preko crkveno-narodnih sabora, kojima je predsedavao vladika raš­ko-prizrenski Artemije, kosovski Srbi su pokušavali da se na­metnu kao legitimna strana u pregovorima koji su, nesumnjivo, pred­stojali, strahujući da će ih Milošević izneveriti. Demo­krat­ske snage kosov­skih Srba (Crkveno-narodni sabor sa predstavnicima iz svih kosov­skih opština u koji je, pod pokroviteljstvom vladike Arte­mija ušao i Srp­ski pokret otpora na čelu sa M. Trajkovićem), osuđivali su svako nasilje, ma sa koje strane dolazilo. Oštre osude Miloševićevog reži­ma, koji je umesto političkih sredstava radije pribegavao direktnim poli­cijskim obračunima, ali i politike OVK (ubistva srpskih polica­jaca i državi lojalnih Albanaca, otmicama i ubistvima srpskih civi­la) pokazala da je terorističkim snagama kosovskih Albanaca stalo isključivo do "etnički čistog Kosova" (Rocca, 1999). Od izolovanih grupica, njihov broj je stalno rastao, da bi se istovremeno umnožavali i masakri nad Srbima, kao ubistvo šestorice mladića u Peći, 15. decembra 1998. ("Krvava bajka na pra­gu Patrijaršije", Glas javnosti, Beograd, 17. decembar 1998, str. 1).

Kada je do eskalacije sukoba došlo u leto 1998, bilo je, posle serije žestokih obračuna, jasno da će Milošević najverovatnije iza­brati ratnu opciju, da bi opravdao gubitak Kosova gde njegove poli­cijske snage nisu više bile u stanju da kontrolišu situaciju. Isto­vremeno, etnički mešovita sela, u kojima se srpska policija suko­b­ljavala sa pristalicama OVK, ostajala su ili pusta ili brojem pre­po­lovljena, ali su ih trajno napuštali samo Srbi, nevoljni da posle povlačenja poli­cijskih snaga, dođu pod udar odmazde albanskih pov­rat­nika. Silina sukoba, međutim, ostavila je u senci stradanja Srba, s obzirom da se međunarodna zajednica usredsredila na opsežne po­li­­cijske akcije srp­skih snaga protiv kosovskih Albanaca, u koji­ma je, takođe, stradao i veliki broj civila.[8]

Proporcionalno gledano, Srbi su, takođe, imali dosta žrtava. Samo za nekoliko meseci između februara 1998. i kraja leta iste go­dine, nesta­lo je preko 200 srpskih civila, za čiju se sudbinu niko više nije interesovao (TKMA, 1998). Ni kasnije niko od otetih srpskih civila, među kojima je bilo i žena i dece, nije nigde nađen niti oslobođen; stoga se smatra da su svi pobijeni. Srbi su se i dalje iseljavali iz regiona Kosova u kojima su Srbi bili izrazita manji­na, a raseljeni etnički Albanci, sklonjeni na prostore pod kontro­lom OVK, čekali su samo povoljan trenutak da se vrate na svoja ognji­šta. Milošević je iz razgo­vora sa američkim izaslanikom Gel­bar­dom koji je upozoravao da se ne može otezati rešavanje kosovskog pitanja u nedogled, ali i da Albanci iz OVK mogu da budu stavljeni na listu terorističkih organizacija, dao signal Miloševiću da voj­nim sred­stvima energično deluje (Anasta­si­je­vić, 1998). Albanci su, posebno, dobili krila, posle pretnji bom­bar­­dovanjem Srbije (Naša Borba, 8. oktobar 1998, str. 1-2), i pristanka Miloševića da se na Kosovo uputi posebna Verifikaciona misija OEBS-a, koju je tzv. OVK nasto­jala da iskoristi kao štit u sukobima s ojačanim srp­s­kim snagama, kao na primer, u slučaju insceniranog masakra u selu Račak (Danas, 18. januar 1999, str. 1).

Pregovorima u Rambujeu, prethodilo je nekoliko nacrta budućeg ustrojstva i statusa Kosova. Kosovski Srbi su sa zebnjom pratili razvoj događaja koji je slutio na poguban ishod po Srbiju, posebno na samom Kosovu. U jednom od nacrta koje je sastavio ambasador SAD u Skoplju, Kristofer Hil (Christopher Hill), bila je, iznenada, ubačena i odredba da se ne smeju menjati čak ni granice kosovskih opština, što je bio direktan albanski odgovor na predlog srpske strane da se, po ugledu na Švajcarsku, i na Kosovu i Metohiji uspostave kantoni, obrazovani po lingvističkim i kulturnim kriterijumima.[9]

Uporni pokušaji vladike Artemija, Momčila Trajkovića i njiho­vih saradnika da se u pregovore uključe i predstavnici kosovskih Srba koji nisu pod neposrednom kontrolom Miloševića vešto su izbegavali i Beograd i predstavnici međunarodne zajednice. Kosov­ski Srbi, premda nisu aktivno učestvovali u sukobu (mali deo ih je bio u policiji, veći­na je samo branila sela od terorističkih napa­da OVK), najviše su stra­dali, a da pritom, niko od njihovih poli­ti­č­kih ili verskih pred­stavnika nije bio zastupljen u pregovaračkom timu Srbije, odnosno Jugoslavije. Zahtev Srpske pravoslavne crkve da preko posebne delega­cije (mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, vladika raško-prizrenski Artemije, Momčilo Trajko­vić, o. Sava Janjić i dr Dušan T. Bataković) bude prisutna na prego­vorima (makar i kao posmatrač) bio je odbijen, uprkos zvaničnim zahtevima patrijarha srpskog Pavla, jer sazivači mirovne konferen­cije u Rambujeu nisu prihvatili delegaciju izvan one zvanične koju je izabrao i uputio Slobodan Milošević.[10] Tako je i Srpska pravo­s­la­v­­­na crkva, životno zainteresovana za očuvanje interesa preko 200.000 svojih vernika i preko 1300 crkava i manastira na Kosovu i Meto­hiji, ostala bez prava da bude pitana u procesu političkog odlu­či­vanja.

Srpska pravoslavna crkva je ipak svoju delegaciju u februaru 1999, uputila u Pariz gde su u Ministarstvu spoljnih poslova (Quai d'Orsay), podneli plan kantonizacije, kojim se Kosovo organizuje po novom kri­te­rijumu koji uvažava etnički raspored, jezičke i kulturne speci­fič­nosti i predlaže pet kantona za prostore na kojima pretežno žive Srbi i muslimanski Sloveni. Broj kantona koji bi na Kosovu i Meto­hiji, na ruralnim prostorima gde su oni izrazita većina obrazovali Albanci zavisio bi, od njihovog izbora. Srpski kantoni bi, po tom predlogu, bili obrazovani 1) na severu (opštine Zubin, Potok, Lepo­sa­vić, Zvečan i deo opštine Mitrovica), 2) u centralnom Kosovu (na pote­zu do Gračanice do Lipljana, s nizo­vima srpskih sela), 3) na isto­ku pokrajine (Novo Brdo, Kosovska Kame­ni­ca, Lipljan), 4) u opštini Štrpce (pod planinom Brezovicom) koja bi se povezala sa zaleđem grada Prizrena i oblasti Gora (sta­nov­ništvo se naziva Gorancima, a govori srpskim jezikom), i 5) u zaleđu Peći prema Istoku i Klini. Veći grado­vi ostali bi pod posebnom multietničkom vlašću, a kroz dvodomne skupštine u gra­do­vima bi se izbegla etnička diskriminacija i pojačala pozitiv­na diskrimi­nacija. Multietnički gradovi bili bi most koji bi kanto­ne u rural­nim područjima, s pretežno srpskom i pre­tež­no alban­skom većinom, povezivali u jednu celinu, za jednu ili dve generacije kada bi se Srbi, Albanci i druge etničke zajednice na Kosovu naučile verskoj, političkoj i socijalnoj toleranciji evropskog karaktera. [11]

Svoj predlog kantonizacije, mirovna delegacija Srpske pravo­sla­vne crkve predala je državnom sekretaru Madlen Olbrajt (Albright) u Vašingtonu, pred njen polazak na pregovore u Rambuje. Autor plana kantonizacije, dr Bataković, izložio je pravne i poli­tičke aspekte plana, a delegacija je dobila uveravanja gđe Olbrajt da će projekt kan­to­nizacije podneti kao jednu novu mogućnost prego­va­račikim stranama u Rambujeu. Prema njenim rečima, koje je kasnije, prilikom posete Kosovu saopštila vladiki Artemiju i Trajkoviću, plan su u Rambujeu odbile, svaka iz svojih razloga, i srpska i alban­ska delega­cija: srpska da ostane jedini legitimni pregovarač, a alban­ska da bi za sebe dobila čitavo Kosovo, po mogućstvu bez Srba. Plan o kanto­ni­zaciji bio je, istovre­meno, ocenjen kao izdajnički od vladajućih krugova u Srbiji (portparol SPS Ivica Dačić i ultra­naciona­li­sta Vojislav Šešelj), jer se pla­nom kantonizacije oko 70% Kosova i Metohija prepuštalo na samou­pra­vu albanskim kanto­nima.

Vojni udari: prećutno prihvatanje na svim stranama

Odluka NATO-a da se kosovsko pitanje razreši vojnim sredstvima došla je trenutku kada su svi glavni akteri sukoba oko Kosova imali neku računicu po kojoj im je odgovaralo izbijanje rata. NATO-u je bila potrebna brza pobeda uoči svečane proslave u Vašingtonu pola veka postojanja "najuspešnijeg vojnog saveza u svetskoj istoriji". Miloševiću je bombardovanje bilo potrebno da Koso­vo, gde već odav­­­­no nije mogao da kontroliše razvoj događaja, izgubi na junački način (da posle može da kaže Srbima, eto, sve sam poku­šao, nije moglo drukčije jer je neprijatelj bio višestruko jači), dok su kosov­ski Alban­ci, podržavani od SAD za opciju OVK, smatrali da je jed­no limitirano, a po nuždi i brojem znatnije stra­da­nje civila ipak neop­hodno da bi se "zaslužio" novi status za Kosovo. Kosovski Al­banci su lekciju naučili iz sukoba u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni gde je do pro­mene odnosa tih prostora prema Jugo­slaviji dolazilo tek posle veli­­kih vojnih operacija koje, zbog stra­danja civila i vi­so­kog stepena raza­ranja, neminovno donose medij­sku pažnju i međuna­rodno posredovanje.[12]

Bombardovanje NATO-a do kraja je zaoštrilo srpsko-albanske odno­se na Kosovu. Dok su se Albanci otvoreno radovali što bombe padaju na Beograd i druge gradove u Srbiji, usledilo je odmah pro­terivanje Albanaca iz velikih gradskih i ruralnih zona. Najpre iz Peći prema Crnoj Gori, a zatim i iz drugih oblasti u Albaniju i BJR Makedoniju. Paravojne i parapolicijske snage Miloševićevog režima proterale su više od polovine ukupnog albanskog stanov­ni­štva Kosova, mnogi civi­li su bili opljačkani, neki i pobijeni, dok su sukobi sa OVK razrešeni tako što su albanske paravojne snage uskoro potisnute na planinske obronke na granici prema Albaniji. Srbi su, iznenada, ali samo za tren, posta­li većina stanov­ni­štva na Kosovu i Metohiji. Regularna vojska i regularna poli­cija su veći deo rata proveli krijući se od NATO bombi. U osta­lim delovima Srbije, gde su razmere uništavanja civilnih cilje­va, zajedno s brojem civil­nih žrtava stalno rasle, nije moglo biti ni dovoljno znanja niti mnogo razumevanja za interese Albanaca na Koso­vu koji su, izjed­na­čeni sa NATO-om, smatrani glavnim uzrokom katakli­zma­tičnog stradanja čitave zemlje.

Milošević je, međutim, dve nedelje kasnije, posle slabog poli­tič­kog otpora napadima NATO-a iz Rusije, iznenada promenio tak­ti­ku i naredio da se svi kosovski Albanci koji se nalaze skri­veni po šuma­ma, odmah vrate na svoja ognjišta, pa je jedna veća grupa vraćena u Podu­jevo i širu oblast Laba. TV Srbije, glavna medijska kuća pod Milo­še­vićevom kontrolom, dajući široke reportaže o ovom i slič­nim doga­đajima, uporno je pokušavala, po starom titoi­sti­č­kom rece­p­tu "brat­stva i jedinstva", da dokaže da znatan deo etnič­kih Alba­na­ca nije pro­tiv Jugoslavije i kako OVK nema podršku veći­ne alban­skog stanov­ni­š­tva.

Istovremeno, Milošević je preduzeo sve potrebne mere da efika­sno zaštiti one političke vođe Albanaca koji su ostali na Kosovu, očekujući da će udari NATO-a posle nekoliko dana proizvesti želje­ni rezultat i otvoriti granicu snagama NATO-a. Ibrahim Rugova i Fehmi Agani, predsednik i glavni ideolog Demokratskog saveza Koso­va (DSK), bili su pod posebnim nadzorom specijalnih poli­cij­skih snaga, a posebna pažnja – čak na izvestan način i diskretnija nego u slučaju vođa DSK je bila posvećena zaštiti političkog disi­denta Adema Dema­ćija i američkog miljenika Vetona Suroia, dvojice uticajnih poli­tičkih i javnih ličnosti. Oni su, za razliku od Aga­ni­ja koji je izmakao policijskoj kontroli i zaštiti, preživeli isključivo zbog stalne, manje ili više vidljive zaštite Miloše­vi­ćeve policije u samoj Priš­tini. Zaštita policijskih snaga lično­stima koje nisu krile svoje sepa­ratističke namere i pla­nove, narav­no, nije bila humantarno moti­vi­sana, nego je trebalo da bude "uzvra­će­na", po potrebi, radi oprav­da­vanja jedne od mogućih poli­tičkih opcija na koje je računao Milošević. Spektakularni sastanci Milo­ševića s Rugovom, u trenutku kad je posto­­­jala opas­nost da će NATO priznati nezavisnost Kosova i Hašima Tačija, poli­tičkog vođu OVK kao legitimnog predstavnika nove države, pokazali su da se ta upotreba, uz odgovarajuću policijsku zaštitu, višestruko isplati, makar na kratak rok ("Milošević i Rugova pri­premaju spo­razum o Kosovu", Danas, 9. april 1999, str. 1), ali to je, po pravilu, jedini vremenski rok na koji Milošević u svojim taktič­kim proce­nama računa.

Iluzija i emocija: ruski činilac

Odnosi Zapada i Rusije oko krize na Kosovu podsećali su, u mno­gim dimenzijama, na jednu malu reprizu odnosa iz doba Hladnog rata, gde dva bloka podržavaju, svaka iz svojih razloga, jednu od strana u sukobu, dok se preko tog sukoba prelamaju i rešavaju problemi odno­si dve super­sile, a u ovom slučaju osnaženog NATO-a i ostataka jedne supersile. Milo­­šević je, izgleda, pre svega računao na posredovanje Moskve (Simić, 1998). Njegov rođeni brat, ambasador u Rusiji, vero­vat­no i sam zavaran obećanjima iz ruske opozicije, javljao je Beo­gradu da će Rusija svojim angažmanom, pre svega vojnim pretnjama do kojih će doći posle unutrašnjih pritisaka na Jeljcinov režim, zau­staviti agresiju NATO-a na Jugoslaviju. Beogradom su, u prvom mese­cu bombardovanja defilo­vali predstavnici ruske patriotske, neo­ko­mu­nističke i komunističke opo­zicije, ali se njihova podrška Srbi­ma završila na verbalnim hrab­re­njima "slovenske i pravo­slav­ne braće" da istraju u otporu, i, ponekad simboličnim učešćem na mu­zič­kim koncertima (npr. Sergej Baburin i Genadij Seleznjov) koji su, radi prkošenja NATO-u bili u prva dva meseca od početka napada organizovani u svim većim gradovima Srbije.

Zaklinjanje u tradicionalno rusko-srpsko bratstvo i večiti, pri­ro­dan politički savez između dva naroda, uprkos velikom ođeku u srp­skoj javnosti, a donekle i u ruskoj, nije doneo nikakav opipljiv rezultat. Skoro da nije, osim u simboličnom smislu, vredan ni spek­takularni pokušaj jugoslovenske skupštine (doduše bez legitimnih predstavnika Crne Gore), da po hitnom postupku, pod NATO bom­bama izglasa i sve­ča­no objavi prisajedinjenje SR Jugoslavije već pos­to­jećem političkom sa­ve­zu Ruske federacije i Belorusije. Od srpske publike je, međutim, sakri­veno, da bi ratifikacija jednog takvog sporazuma trajala bar ne­ko­liko sledećih godina, i da, osim psiho­lo­škog, odluka o prilasku rusko-beloruskom savezu, nema nikakvog dru­gog opipljivog dejstva, ponaj­­manje vojnog i političkog.

Drugi izvori potvrđuju da je u ruskom generalštabu otvaran šam­pa­njac kada su prve bombe NATO-a pale na Srbiju, ne zato što se mogla očekivati neka vojna pobeda, već zbog nove mogućnosti da se, pre­ko zapleta na strani, utiče na Jeljcina i druge poluge ruske vla­sti da promene potcenjivački odnos prema vojsci. S obzirom na činje­­­nicu da se, u tom trenutku, na čelu ruske vlade nalazio popu­lar­ni Jevgenij Pri­makov, računalo se da će njegova intervencija u ko­rist Srbije, podržana iz vojske, Donjeg doma Dume i od opoziciono raspoložene javnosti, imati dovoljnog uticaja na Zapad: računalo se, čak, da će doći trenutak da se cevi ruskih raketa ponovo okrenu prema Nemačkoj.....

Jeljcin je, međutim, hitro smenio Jevgenija Primakova i imenovao Viktora Černomirdina kao svog zvaničnog posrednika u kosovskoj kri­zi. To je, uz podrazumevajući ustupak Zapadu, bilo dobro samo za poli­tič­ku karijeru V. Černomirdina. Premda neiskusan u diploma­tiji, Čer­no­­mirdin je svoju predizbornu kampanju za predsednički položaj počeo upravo sporim i razvučenim konsultacijama o reša­va­nju kosovske krize u Evropi i u Kini, kako bi se ruskoj javnosti, poznat najviše kao biz­ni­smen koji se bavi gasom, predstavio kao autoritativni poznavalac svetskih prilika i državnik s instiktom rasnog diplomate. Rusko posre­dovanje se, posle učestalih i malo efi­kasnih putovanja Černomir­dina po evropskim prestonicama završi­lo tako što je, bez ostatka, prihvaćen nemački plan za rešavanje kosov­ske krize. Taj plan, koji je, već posle prvih nedelja bombar­dovanja Srbije i Crne Gore u ime G-8 uradila nemačka diplomatija, a koji su, tek u junu 1999, Miloševiću zajednički, kao ultimatum, pod­ne­li finski predsednik Marti Ahtisari i V. Černomirdin, podra­zumevao je uspostavljanje protektorata NATO-a na Kosovu, uz simbo­lično rusko učešće u njegovom sprovođenju. Podi­zanje optužnice pro­tiv Miloševića u Hagu za ratne zločine na Kosovu, takođe je zna­čajno doprinelo da, napušten od Černomirdina i Jeljcina, predsed­nik SR Jugoslavije, sateran u tesnac, brzo pristane na potpunu kapi­tulaciju na Kosovu i Metohiji, pod uslovom da novi protektorat, pod vojnom komandom NATO-a, a formalno pokriven mandatom Ujedi­­njenih nacija, ne bude proširen na druge delove Srbije, koji su ostali pod njegovom vlašću. Prema vojno tehničkom sporazumu iz Kumanova, Kosovo je stavljeno pod protektorat KFOR-a a pod for­malnom upravom Ujedinjenih nacija. Sporazum, koji je javnosti neve­š­to predstavljen kao pobeda bio je, zapravo dokument o punoj i neod­stupnoj kapitualciji, po sadržaju znatno nepovoljniji od pro­jekta iz Rambujea i kasnije iz Pariza. Prividno dvostrani akt, Vojno-tehni­čki sporazum iz Kumanova de facto daje svu vlast KFOR-u; član V glasi:" Komandant međuna­rodnih snaga bezbednosti (KFOR) konačni je tumač ovog sporazuma i aspekata bezbednosti mirovnog rešenja koje taj sporazum podržava. Odluka komandanta KFOR-a oba­vezujuća je za sve strane i lica" (navedeno prema Čavoški, 1999:17).

Od Kumanova do Kumanova

Sklapanje vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, početkom juna 1999, imalo je, u političkom smislu, višestruko značenje. Trebalo je, najpre, da se istom onom mestu, gde je Srbija vojnom pobedom u Prvom balkan­skom ratu dobila Kosovo (slavnom bitkom na Kumanovu krajem oktobra 1912, Kosovo i vardarsku Makedoniju oslobodila je, od Turaka, srpska vojska, potukavši do nogu višestruko brojnije trupe Osmanlija), Koso­vo definitivno, na isti način, izuzme iz njenog sastava. Drugo, sporazum u Kumanovu je svu vlast davao NATO koman­dantu KFOR-a, sa snagom da u slučaju spornog tumačenja sporazuma n samo njegovo tuma­čenje bude validno. Time se pokazivalo Rusima da se na njihovo aktivno učešće raču­na u mnogo manjoj meri nego što je to bilo tokom pregova­rač­kog pro­cesa, kada je Černomirdin uspeo da se nametne kao nezaobi­lazni posrednik ako ne u iznalaženju a ono sva­kako u prihvatanju predloženog rešenja. Puna kontrola NATO-a u predviđenom protekto­ratu bila je od suštinskog značaja za njegove vođe, s obzirom na nivo frustracija koje je u Briselu izazvala neoče­ki­vano odlučna odbrana reformisane srpsko-crnogorske vojske, pra­ćena malim gubicima u voj­nim efektivima (svega nekoliko procenata ukupne vojne opreme).

Milošević je, pred javnošću, kojoj je nekoliko nedelja pred kapi­tu­la­ciju u Kumanovu naglo pao do tada vrlo visok moral, posle si­ste­ma­t­skih akcija bombardera severnoatlanstkog saveza protiv pre­tež­no civil­ne infrastrukture u središnjoj i severnoj Srbiji (elek­tro­pri­v­reda, rafinerije, azotare, putevi, pruge i mostovi), mogao da ponudi olak­šanje u vidu pokrića kapitulacije mandatom UN. Srbija je dovede­na u situaciju u kojoj je bila nemačka vojska na kraju Prvog svetskog rata: vojska je, nepobeđena, u rovovoma na fron­tu, odlučna da se i dalje bori, linije fronta su neprekinute i čvrsto kontroli­sane, a politi­čari, iznenada, potpisuju kapitula­ciju. Miloševićeve čestitke vojsci, koja u srpskom društvu ima zna­čaj­nu ulogu (Srbi sami sebe vide kroz obrazac neustrašivih ratnika koji oružjem i krvlju osvajaju i brane sopstvenu slobodu), nadovezala se na pohvalu UN, zaboravljajući da su upravo UN (odnosno Savet bez­bednosti u ime čitave UN) osnovale Međunarodni tribunal u Hagu, gde se spre­ma (premda još nije javno proči­tana u sudnici) optuž­nica protiv pred­sednika SR Jugoslavije za ratne zločine na Kosovu i Metohiji.

Poslednja srpska iluzija odnosila se na ulogu Rusije u rasplitanju krize: iznenadno zauzimanje prištinskog aerodroma od strane rus­kih snaga, koje su iz bataljona u Bosni, preko Beograda, stigle na Kosovo pre snaga NATO-a, imalo je samo simbolično značenje. Za Rusi­ju to je bio pokušaj da se u sopstvenoj javnosti ostavi utisak da Rusija ponovo ima poziciju velike sile u međunarodnim odnosima, dok je među Srbima na Kosovu, a posebno u Prištini, dolazak simbo­ličnog broja ruskih pado­branaca koji su dočekani neviđenim ovaci­jama, bila poslednja srpska iluzija o dometu ruskog uti­caja. Realnost se međutim, odmah pokazala drugačijom. Rusi su se ograni­čili na prisustvo na i oko aerodroma, dok su desetostruko broj­nije snage NATO-a u KFOR-u, zau­zele posebne sektore, smestile se u Priš­tini i uspostavile svoj pro­tek­torat nad Kosovom, posle efikasnog pov­la­čenja jugoslovenskih trupa. Ruske trupe ostale su i bez očeki­vanog posebnog sektora odgo­vor­nosti, na seve­ru Kosova, oblasti sa srpskom većinom, što je kao zašti­tnu meru pri­že­lj­kivala većina Srba, a odbacivali NATO i Albanci kao poku­šaj pode­le i obnove hladnog rata. Na pitanja novinara o kakvoj se podeli radi, s obzirom da je Kosovo u sastavu SR Jugoslavije, nastajalo bi ili zbu­njeno ćutanje ili neko neuverljivo objašnjenje.

Uspostavljenja je, zatim i prelazna administracija UN (UNMIK), a srpska vlast, više ni formalna, ostala je do kraja dele­giti­mi­sana. Kolone srpskih izbeglica, koji su u velikom broju napuštale Koso­vo, smenile su kolone albanskih povratnika, koji su, odmah, ne čeka­jući odobrenje NATO-a, pohrlile iz Albanije i BJR Makedonije da se vra­ćaju na Kosovo, u tom previđenom vojno-poli­tičkom vaku­umu uči­njen je opasan, možda i nameran presedan: granica Jugosla­vije (odno­sno Kosova) s Albanijom i Makedonijom bila je danima, a mož­da i mesecima potpuno otvorena. To je, osim ko­sov­skim Abanci­ma, neome­tan ulazak na Kosovo omogućilo i Alban­cima iz dve sused­ne države s mogućnošću da se tamo bez kontrole odaju pljač­ki i raz­boj­ništvima. Ako se ima u vidu da je severna Albanija ne samo najsiro­mašniji ku­tak Evrope, nego i centar trgo­vine drogom za či­ta­vu Evropu, prostor s procentualno najvećim bro­jem bandi, kako narko-mafije tako i trgovaca oružja, bilo je lako zamisliti razmere pljačke koja je zahva­tila ravnice Kosova i Meto­hije, gde su, sukce­sivno, bile pljačkane, paljene ili samo zauzimane kuće kosovskih i metohijskih Srba.[13]

Iz severne Albanije nedeljama su stizali brojni prazni, najčešće iznajmljeni šleperi koji su punjeni robom i dragocenostima iz opljač­kanih ili napuštenih srpskih kuća, a čitav poduhvat bio je praćen novim talasom etničkog čišćenja, ovoga puta okrenutom pro­tiv Srba, olakšan manje-više nezainteresovanim stavom KFOR-a koji se tek smeštao i zauzimao pozicije. Otuda je bilo veoma lako da se, pod pri­ti­s­­cima naoružanih Albanaca, i to ne samo onih iz tzv. OVK, nenao­ruža­ni srpski civili izlože svim vrstama nasilja: od silovanja i pljač­ke, do proterivanja i ubistava. Kako je Metohija (rav­nica između Drenice, Istoka, Peći i Prizrena) imala manji procenat Srba, a kako je geo­graf­ski bila najbliža Albaniji, prvi udar združenih snaga povrat­ni­ka i albanskih bandi sa severa Alba­nije sručio se na tamošnje Srbe koji su bili etnički očišćeni u roku od nekoliko dana ("Potpuni nestanak Srba samo pitanje vreme­na", Danas, 21. jul 1999, str. 2).

Mada je značajan broj Srba iz Peći, Prizrena, Đakovice, Isto­ka, Kline i sela u široj okolini tih gradova odmah krenuo da se pov­lači s vojskom, plašeći se okrutne odmazde Albanaca, blizu po­lo­vina Srba u Metohiji, koji su verovali da će ih KFOR zaštiti, a Alban­ci ostaviti na miru (jer nisu učestvovali u progonima Alba­na­ca), ostali su kod svojih kuća i za to su mnogi platili životima, a veliki broj žena, uključujući i maloletne devojčice i starice bio je silovan, a muškarci najčešće pobijeni. U malim srpskim enklavama, u selima Goraždevac i Velika Hoča, uključujući i nekoliko stotina civila okruženih u Ora­hovcu, organizovana je jedna vrsta samood­brane, gde je KFOR, kasnije, postavio svoje snage radi razdvajanja dveju sukobljenih etničkih zajed­nica. Povratnici, koje je Miloše­vićev režim iz centralne Srbije silom vraćao u Metohiju takođe su bili pobijeni, dok su najveće mana­stire, Pećku patrijaršiju i Deča­ne, koje su Albanci nameravali da poruše, italijanske trupe u sasta­vu KFOR-a počele da obezbeđuju tek na oštru intervenciju mitropo­lita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića (Svetigora, Ceti­­­nje, br. 87, str. 29). Najveći masakr dogodio se 23. jula, u selu Staro Gracko kod Lipljana gde je, na prepad, ubijeno 14 srpskih se­lja­ka koji su mirno radili poljoprivredne poslove na svojim ima­njima. Premda su Luiz Arbur i Bernar Kušner obećali efikasnu istragu masakra nad nedužnim civilima, počinioci nisu nađeni ("Jugoslavija traži od Saveta bezbdnosti da zaustavi etničko čiš­ćenje na Kosovu". Danas, 26. jul 1999, str. 1).

Sa srpskim narodom na Kosovu i Metohiji ostala je, u najtežim tre­nu­cima, samo njegova crkva: mali, srednji i glavni funkcioneri Milo­še­vićevog režima iz pokrajine povukli su se, među prvima, sa svojim porodicama sa Kosova, a s vojskom i policijom otišao je, strahujući od surove odmazde, i znatan deo civilnog stanovništva. Od oko 220.000–250.000 Srba na Kosovu, njih preko 150.000 prešlo je u severnije delove Srbije (s njima su sa Kosova i Metohije izbegli i mnogi Romi i poje­dini muslimani Sloveni, čije su kuće etnički Albanci takođe spalili ili zauzeli), samo za prva tri meseca uprave KFOR-a na Kosovu.[14]

Od toga je najmanje polovina otišla posle pretnji, napada, ubi­stava i razbijništava od strane kosovskih Albanaca: Srbi su najpre etnički očišćeni u velikim gradovima gde su bili manjina (kao u Prištini gde se broj Srba smanjio oko četrdeset puta od dolaska KFOR-a, sa blizu 40.000 na 1.000 lica), dok su Srbi potpuno nestali iz velikih gradova kao što su Prizren i Peć, gde ih je ostalo tek nekoliko destina, i to uglavnom starih i nemoćnih koji žive u manastirima ili crkvenim domovima i nisu u stanju da putuju. Slič­ni progoni zadesili su i preo­stale Srbe u Uroševcu i Prizrenu. Tužna slika novog talasa etničkog čišćenja Kosova i Metohije od Srba, obuhvatila je sve prostore Meto­hije (koja se u zapadnim izvo­rima, po usvojenoj albanskoj termino­logiji naziva "zapadno Kosovo") gde su Srbi, za razliku od užeg Kosova, bili izrazita manjina.[15]

Odmah posle srpskih civila, na udaru albanske odmazde našli su se mnogobrojni srpski manastiri, od srednjovekovnih spomenika vizantij­ske epohe, do novijih crkava podizanih od XVI veka pa sve do naših dana. Već preko 70 crkava i manastira, od kojih trećina sred­njoveko­vnih, važnih spomenika kulture sa freskama ili osta­cima fresaka neprocenjive vrednosti (crkva Sv. Marka Koriškog u Kori­ši više Prizrena, manastiri Zočište i Devič, hram u Petri­ču, Bo­go­rodična crkva u Mušutištu, Svete Trojice kod Suve Reke, mana­stir Sv. Arhan­gela kod Vitine, crkva Jovana Krstitelja u Samo­dre­ži kod Vučitrna, novije srpske katedralne crkve u Đakovici i Uroševcu itd.) najpre su poharane, a zatim su ili do temelja poru­še­ne, ili oskrnavljene i ošte­ćene do mere da ih je nemoguće popraviti. U toku je, nesumnjivo, stan­dardna praksa etničkog čišćenja: kamenje od srušenih crkava se bage­rima odnosi na drugo mesto kako bi se zauvek zbrisali tragovi da su tu nekada živeli Srbi i da je u tom mestu postojala i njihova crkva. Na Pećku patrijaršiju, a u nešto manjem obimu i na Visoke Dečane, povre­meno se sa okolnih brda otvara minobacačka vatra ili se vrše pri­preme da se i oni, kao naj­reljefniji spomenici srpskog prisustva na pro­storu gde su skoro svi Srbi etnički očišćeni, zauvek izbrišu sa lica zemlje. Još opasniji trend su sve učestaliji pokušaji "albanskih intelek­tua­laca" i "istoričara", da se srpski spomenici iz srednjeg veka jedno­stavno "prisvoje" kao albanski, npr. zato što su, kao Bogorodica Ljeviška, u doba osmanske vladavine od crkve bili pretvoreni u dža­mi­ju! [16]

Rezultati etničkog čišćenja bili bi još porazniji da u zaštitu kosovsko-metohijskih Srba nisu ustali predstavnici Srpske pravo­slav­ne crkve. Sveti Sinod Srpske pravoslavne crkve se još 15. juna 1999, odlučno izjasnio za smenu Miloševića i za stvaranje vlade nacio­nal­nog spasa, a već početkom jula, vladika Artemije se sastao sa predstav­nicima Albanaca kako bi, pod nadzorom posrednika Ujedinjenih nacija (Serđo de Melo), stvorili neke uslove za presta­nak talasa nasilja nad Srbima i uspostavljanje snošljivih odnosa između dve etničke zajed­ni­ce. Albanci su, međutim, jedno zajedničko saopštenje, od 2. jula 1999, kojim se, između ostalog osuđivao Milo­še­vićev režim, zloupotrebili da bi istog dana na ulicama proslav­ljali godišnjicu ilegalnog pro­glašenja "Republike Kosovo".

Smisao saopštenja, međutim, bio je u potrebi da se izbegne dalja spi­rala nasilja i da se albanska strana – pre svih OVK koja je ostala kao jedina naoružana vojna monoetnička grupacija – obaveže da će sprečiti nasilja nad Srbima koja su počela da uzimaju velikoga maha. Dvoličan stav albanskih predstavnika primorao je predstav­nike Srpske pravo­slavne crkve, od mitropolita Amfilohija do vla­dike Arte­mija, da se odmah sledećih dana nedvosmisleno ograde od alban­s­kih namera.

Vladika Artemije i Momčilo Trajković su u pismu privremenom šefu UNMIK-a Serđu de Melu optužili Tačija da je samo dva sata posle potpisivanja sporazuma stao na čelo "pro­slave i nemira u Priš­tini" kada su, između ostalog, porušeni spo­menici Vuku Kara­dži­ću i Petru II Petroviću Njegošu, a ubrzo zatim dinamiti­rana nova, nedo­vršena srpska crkva u Prištini. Tražeći od šefa UN­MIK-a da pozovu ppredstavnike OVK da hitno proslede detaljne poda­t­ke o svim Srbima koji su uhapšeni i kidna­po­vani, oni su na­gla­sili da imaju "jasne pokazatelje da logori za Srbe još postoje na Kosovu: ko njima upravlja i koliko će oni još postojati su pitanja na koja odgovor treba da daju predstavnici KFOR-a". Ukazano je, takođe, da "zločine koje su razne albanske oru­žane formacije počinile protiv kosov­skih Srba detaljno mora istra­žiti Međunarodni haški tribunal za zlo­či­ne na području bivše Jugoslavije, a ne lokalni kosovski sudo­vi."[17] Umesto formal­nih obećanja, zahtevane su ener­gi­čne mere na terenu, gde bi vođi OVK i drugih albanskih paravojnih i parapolicijskih formacija, suzbi­li talase nasilja koji su se, rit­mom od pet do deset ubi­jenih Srba dnevno, uz sistematsko proteri­vanje iz pojedinih obla­­sti, i prateće rušenje sakralnih objekata, nastavljali nesmanje­nom žesti­nom.[18]

Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve je u novom saopš­tenju od 5. jula (Sin. br. 1102) istakao da očekuje "od međuna­rod­nih snaga da hitno zaustave teror nad srpskim, muslimanskim i romskim življem koji sprovode članovi OVK i drugih grupa Alba­naca sa Kosova i iz susedne Albanije, pokušavajući da pod plaštom KFOR-a izvrše potpu­no etničko čišćenje srpskog naroda. Očeku­jemo takođe od časnih pred­stavnika albanskog naroda da hitno stanu na put osveti i odmazdi koja se ovih dana sprovodi nad nedužnim življem od strane jednog dela njihovih sunarodnika. Svi zločini izvr­šeni sa bilo koje strane u toku ovog nesrećnog građanskog i etničkog sukoba moraju biti izneti pred nepristrasne međunarodne sudove, kako bi bila zadovoljena Božija i ljudska pravda" (Glasnik Srpske pravoslavne crkve, br. 7, Beograd, jul 1999, str. 126). Nastavak nasilja, međuti, nagnao je SPC da još u neko­liko navrata pokuša da svojoj pastvi pruži odgovore na goruća pitanja sadašnjice. U Saop­štenju sa savetovanja episkopa SPC, naglašeno je da se podržavaju "sve demokratske i rodoljubive snage u našoj zemlji i njihov zahtev za što hitnijim i korenitim promenama u našem društvu, počevši sa formiranjem privremene prelazne vlade i pripre­manjem skorih van­rednih izbora". Od Kfora i predstavnika UNMIK-a je, međutim, zahtevano da već jednom stanu na kraj teroru i potpunom etničkom čišćenju pravoslavnih Srba i drugih etničkih manjina, vrše­nom u njihovom prisustvu i pod njihovim pokroviteljstvom. Ako se za pret­hodna zla koja su se dogodila na Kosovu i Metohiji optužuje sada­š­­nja jugoslovenska vlast, za sadašnje zločine, isplanirano i siste­mat­ski sprovođeno uništenje srpskog naroda i njegovih vekovnih sveti­nja, crkava i manastira i čitavih sela i krajeva, odgovorne su među­na­rodne snage koje su preuzele vlast i time i odgovornost za sve što se događa na Kosovu i Metohiji" (navedeno prema: Vreme, 14. avgust 1999, str 5). Progoni se doista nisu smanjivali. Srbi su na terenu uzvra­ćali podizanjem barikada, zahtevima da se oslo­bode nes­ta­li i oteti (koji su po pravilu ubijeni), dok je samo iz Obi­lića pro­terano 11.000 Srba. Istovremeno, nastavljeni su, sistemat­ski napadi na jače srpske enklave na samom Kosovu, pa je, uz Obilić i Kosovo polje, meta mino­bacačkih napada postalo i selo Dobrotin, u nepo­srednoj blizini Lip­ljana (Blic, 6. septembar 1999, str 9).

Spontana kantonizacija

Jedan deo kosovsko-metohijskih Srba se, lišen osiguranog kori­dora za prolaz u centralnu Srbiju, privremeno sklonio u susedne enklave sa srpskom većinom, tako da je Kosovo (bez Metohije), u veoma kratkom roku bilo spontano kantonizovano, i to na način koji se dosta pokla­pao s kartom projekta kantonizacije iza koje su, znatno pre otpočinjanja rat­nih dejstava, stali i Srpska pravoslavna crkva i Srpski pokret otpo­ra s Kosova. S karte predložene kantonizacije od predloženih pet danas ne postoji samo metohijski kanton, dok su ostala četiri, sada već i pojačana prili­vom novih srpskih dobe­gli­ca. Najveća i najznačajnija koncentracija Srba, na severu Kosova, obuhvata i najveću srpsku enklavu, koja se prostire od Kosovske Mit­ro­vice (petina grada sa srpskom većinom, severni deo preko reke Ibar) i Zvečana do Leposavića i Zubinog Poto­ka. Zahva­ljujući, pre svega, fran­cuskim tru­pama iz sastava KFOR-a, nije izvrše­no "pono­vno ujedinjenje" Kosovske Mitrovice, odnosno iz tog grada nisu, kao u dru­gim većim gradovima Kosova, do kraja proterani Srbi da bi njihove stanove i kuće bespravno zauzeli Albanci. Drugde, snage KFOR-a su se javno hvalile da je obim nasilja protiv Srba znatno opao, ali su zaboravili da istak­nu glavni raz­log tom fenomenu: pre­stanak nasilja nije vezan za pojačanu bezbed­nost određenih sektora nego pre svega zbog toga što su Srbi, uglav­nom, nestali sa tih pro­s­tora.

Ipak, spontana kantonizacija, zadržala je, u ovom trenutku, još oko 90-100.000 Srba u četiri posebne zone: 1) severnoj, koja se pro­stire se­ver­no od reke Ibar i Kosovske Mitrovice, gde su se povukli i sta­nov­nici oblasti iz i oko Vučitrna; 2) centralnoj, koja obuhva­ta prostor između sela Gračanice i varošice Lipljan sa desetinama srp­skih sela, prostor na koji su prebegli i pojedini stanovnici Prištine i sused­nih naselja 3) novobrdskoj, s prostorom od Kosov­ske Kamenice do Gnji­lana, gde se sklanja srpska većina iz dela grada Gnjilana; i 4) u zoni opštine Štrpce sa planinom Brezovi­com gde se od nasilja i progona sklonio i jedan deo Srba iz grada Prizrena i čitavog prizrenskog zale­đa. Kada je Srbima, posle ulaska KFOR-a, objašnjavan plan kanto­nizacije (koja bi, u dopunjenoj varijanti bila sprovedena u saglasnosti sa UN), oni su taj predlog burno pozdra­vi­li, a projekt kantonizacije, u kojem se predviđa i očuvanje posebnih veza srpskih zona (ili kantona) na Kosovu sa drža­vom Srbijom, bur­nim odobravanjem javno podržali na svim svojim sku­po­vima na Koso­vu. Podrška projektu kantoni­zacije je, zatim, stigla i od većine opo­zicionih demokratskih stranaka u Srbiji, koje su sma­trale svo­jom obavezom da podrže napore vladike Artemija u pokretanju pita­nja zaštite Srba na Kosovu i Metohiji.[19]

Od saradnje do neuspeha

Srbi su, međutim, ostajući verni načelnom stavu da treba očuvati multietničko Kosovo i graditi mostove poverenja, s ovlašćenjem Crk­ve­no-narodnog sabora, ovlastili vladiku Artemija i Momčila Traj­ko­vića da ih zastupaju u Prelaznom savetu Kosova kojim je u ime UN pred­sedavao Bernar Kušner, a gde etničke Albance zastupaju predstavnici tzv. OVK, DSK i drugih političkih grupacija. Za Srbe je, međutim, ključno pitanje bilo pitanje bezbednosti: dok se na Pre­laznom savetu raspravljalo o pitanjima koja su se ticala samo pro­­b­lema Alba­naca, srpski predlozi bili su ili ignorisani ili otvo­reno odbijani, pojedinačno ili zajednički od strane admi­ni­st­ra­tora UN i albanskih predstavnika (NIN, no. 2593, 26. avgust 1999, "Puš­teni smo niz vodu", intervju M. Trajkovića , str 23).

Međunarodni predstavnici su dugo manipulisali brojem preo­sta­lih Srba stalno ističući broj od najviše 30.000, da bi, posle uče­sta­lih pro­testa vladike Artemija taj broj bio, zvanično, tek 11. sep­tem­b­ra podi­­gnut na 97.000 (Danas, 21. septembar 1999. str. 2). Pro­goni Srba civi­la i sistematsko rušenje crkava nisu, međutim, okon­čani. Premda su svi pred­stavnici međunarodne zajednice od Havijera So­lane (Xavier Solana) do B. Kušnera izjavljivali da je poli­tika re­van­šizma na Koso­vu pot­puno neprihvatljiva (recimo, Solana pred dola­zak na Kosovo; Danas, 6. septembar 1999), malo je, na terenu, bilo uči­njeno da se tome zaista stane na put.

Srpski članovi Prelaznog saveta stekli su, naime, utisak da se nji­ho­­vi opravdani zahtevi – inače sasvim u skladu s proklamovanim cilje­vima i vojne i civilne misije – diplomatski vešto ignorišu, posebno goruće pitanje o efikasnoj zaštiti Srba. Stoga su u više navra­ta demon­stra­tivno prekidali saradnju s UNMIK-om ne bi li skrenuli pažnju na ubrzano etničko čišćenje koje se odvijalo pred očima KFOR-a i UNMIK-a. Predstavnici obe ove organi­za­cije rea­go­vali su sle­ganjem ramena, žaleći se na nesposobnost da zašti­te sva­­kog pojedi­nca, na nedostatak ljudi, i sl. Ali, glavni problem za srp­ske predstav­nike bio je to što su, umesto da budu ocenjeni kao smi­š­ljen plan etnič­kog čišćenja, svi napadi na Srbe označavani kao incidenti. Bilo je u redovima međunarodnih predstavnika i mnogo reči opravdanja za "razum­ljivu" težnju za odmazdu kod etnič­kih Alba­na­ca, posle velikih zločina koji su, u ime srpske strane, učinje­ni protiv njih uoči i tokom bombar­dovanja NATO-a.[20] Jedini izuze­tak, na albanskoj strani, učinio je novi­nar Veton Suroi, koji je u tekstu "Zvona srama", osudio praksu nasilja nad Srbima, nazivajući je obli­kom fašizma.[21]

Vladika raško-prizrenski Artemije, koji je godinama uporno osu­đivao nasilje ma sa koje strane ono dolazilo, upozoravao je da su KFOR i UNMIK obavezni da zaštite sve Srbe, i osudio praksu da se progoni s većom žestinom i poraznijim rezultatima događaju pod međunarodnim protektoratom nego u ratu ili pod Miloševićevom vladavinom. Naime, jedno etničko čišćenje zamenjeno je drugim, za koje je, na iznenađenje demokratski i prozapadno orijentisanih Srba, međunarodna zajednica pokazala puno razumevanje. M. Trajković je upozoravao da u takvim uslovima dobijaju samo ekstremisti: pripad­nici tzv. OVK koji su kao cilj proglasili etnički čisto Kosovo, i Milošević, koji zveckajući ponovo oružjem pred srpskom javnošću, dobija nove dokaze da među­na­rodna zajednica smišljeno radi protiv Srba i srpskih interesa, a ne, kako se javno naglašava, protiv srp­s­kog režima koji oličava sam Milo­šević sa svojim najbližim sarad­nicima.

Vladika Artemije i M. Trajković su pokušali da preko redigo­vanog projekta kantonizacije, koji bi se sprovodio u punoj saradnji sa UNMIK-om i KFOR-om, stvore međuprostor koji bi Srbima – kojih je na Kosovu još uvek oko 90-100.000– omogućio da prežive ovu kritičnu fazu, da sačuvaju svoj nacionalni identitet i očuvaju svoj jezik i spasu ozbiljno ugroženu kulturnu baštinu. Njihov revidi­rani plan kanto­ni­za­cije – premda po opštoj srpskoj proceni jedina realna prepreka dovr­šenju započetog etničkog čiš­ćenja – bio je od­bi­­jen najpre od Kušnera zatim i od evropskih ministara: nemačkog Joške Fišera (Joschka Fischer) i francuskog, Ibera Vedrina (Hubert Vedrine). Evropski ministri su svoj stav obrazložili tvrdnjom da plan kan­tonizacije nudi podelu Kosova, premda je, po osnovnoj zami­sli, ali i zbog raspršenosti srpskih enkla­va na terenu, projekt kanto­niza­cije umesto na podelu više podsećao na leopardovu kožu.[22] Štavi­­še, po gledištima srpskih predstavnika, pro­jekt kantoni­za­cije je jednovremeno sprečavao razvoj dva fenomena koji su u naj­dub­ljoj suprotnosti sa opštevažećim evropskim vredno­stima: spre­čava se da Kosovo sistematskim etničkim čišćenjem od mul­ti­etničkog postane monoetničko, i brani se pravo na različitost, pravo na oču­vanje kulturne baštine koja – posebno srpska srednjove­kov­na umet­nost i arhitektura – spada u bisere svetske baštine (Blic, 28. avgust 1999).

Srpski predstavnici u Prelaznom savetu su, međutim, ostali bez pro­tivpredloga međunarodne zajednice kojim bi se efikasno zaš­titili i srpski narod i njegovi spomenici u Metohiji i na Kosovu, dok su, jedno­vremeno, svi predlozi srpske strane na jedan ciničan način bili odbi­jani ili ignorisani.[23] Nemoćni da osetnije pomognu svom narodu, čiju su podršku imali u procentu do 90% na samom Kosovu i Metohiji, pred­stavnici SPC i Crkveno-narodnog Sabora odlučili su, posle uzalud­nih nastojanja da se bar neki od njihovih pred­loga prihvati, da se po­vu­ku iz Prelaznog saveta Kosova. Na taj na­čin, oni su odbili da svojim pri­sust­vom u nekoj vrsti prelazne vla­de služe kao formalno pokriće za pla­no­ve koji su, kako je proce­njeno, duboko suprotni interesima naroda i crkve, dok su, isto­vre­meno, sve druge ustanove na Kosovu i Metohiji postale etnički isključivo albanske. Srpski predstavnici su smatrali da odsu­stvo suštinske zaštite ugroženih Srba nije, kako im se objaš­njavalo u nadležnim krugovima međunarodne zajednice, u nedovolj­nom broju vojnika u sastavu KFOR-a i u nesrazmerno malom broju međuna­rod­nih polica­jaca, nego u vidljivom odsustvu političke volje u cent­rima moći gde se odlučuje o daljoj budućnosti Kosova.

Arhijerejski sabor SPC je 18. septembra izdao još jedno upozo­ra­vajuće saopštenje u kojem je zatražio da, poštujući povelju UN i opšte vrednosti hrišćanske i ukupne savremene civilizacije, pred­stavnici međunarodne zajednice stanu na kraj etničkom čišćenju Srba i zaustave zlokobni talas sistematskog rušenja srpskih crkava i manastira.[24]

Vladika Artemije, zaštitnik i Srba i etničkih Albanaca u vreme žestokih vojnih sukoba, i pre i tokom samog NATO napada, bio je, pred zidom odbijanja u krugovima međunarodnih predstavnika, nemo­ćan da na Kosovu uz punu kontrolu UN i KFOR-a zaštiti bilo koga, a ponajmanje svoju teško ugroženu pastvu. Stoga je, posle dugih poku­šaja da se obez­bedi pitanje zaštite života Srba i njihove imo­vine, vladika Artemije, zajedno s M. Trajkovićem odlučio da definitivno istupi iz Prelaznog saveta 22. septembra 1999, pošto su u Priš­ti­ni, posle formalnog razo­ru­žanja tzv. OVK (predate su, međutim, što priznaju i strani dopi­snici, samo stare i neupotrebljive puške) stvorene tzv. "Zaštitne snage Kosova", od isk­ljučivo albanskih sna­ga. Ova legalizacija jednonacionalne al­ban­ske vojske išla je upo­redo sa stavom međunarodne zajednice da Kosovu, u krajnjoj liniji, u jednom kraćem roku. treba priznati nezavisnost. Trajković i vladika Arte­mije su tom pri­likom istakli da, zauzvrat, "Srbi na Kosovu mogu s punim pravom da zatraže realizaciju zahteva o kantonizaciji i stvara­nje Srpskog zaštitnog korpusa" (Danas, 23. septembar 1999. i Blic, 23. septembar 1999, str. 9).

Posle tri meseca stradanja u mirnodopskim uslovima, a kao rezul­tat upra­­ve KFOR-a i UNMIK-a, po saopštenju eparhije raško-priz­renske, položaj Srba se i dalje dramatično pogoršavao. Vladika Artemije je u svom saopštenju podvukao da je bilans pod protek­toratom UN i KFOR-a porazan: oko 200.000 Srba zauvek je napustilo Kosovo (procentualno više nego etničkih Albanaca za vreme bom­bar­dovanja NATO-a), da je preko 350 srpskih civila ubijeno, preko 450 nestalo[25], hiljade srpskih kuća poharano, a 70 crkava i manastira do temelja srušeno i to sve u prisu­stvu blizu 50.000 pripadnika među­­narodnih mirovnih snaga.[26] Srbi su, praktično, isterani iz svih multuetničkih oblasti i primo­rani da žive u ad hoc stvorenim rezervatima i getoima. Njima su, istovremeno, oduzeta i osnovna ljudska prava i lišeni su prava slobod­nog kretanja, obrazovanja, rada i medicinske zaštite. Među starijim stanovnicima Kosova nije ostalo nepazaženo ni poređenje sa situa­cijom u Drugom svetskom ratu, kada je nivo zaštite Srba, posle prvog talasa nasilja 1941, bio znatno bolji od zaštite KFOR-a koji deluje u ime Ujedinjenih naci­ja. Politika "dvostrukih standarda" vidljiva je i u traganju za žrt­va­ma terora i nasilja. U potrazi za grobnicama alban­skih žrtava, struč­njaci OEBS-a su, u više navrata otvarali grobnice u kojima, ispo­stavilo se, počivaju srpske žrtve. Oni su, na primer, našli veli­ku srpsku grobnicu u selu Ugljare sa 13 leševa Srba iz susednog sela Raniluga, da bi predstavnici KFOR-a u Gnjilanu pokušali da uma­nje značaj ovog otkrića, odbijanjem da se izjasne o tome da li su pro­na­đene žrtve masakra srpske narodnosti (Glas javnosti, 29. avgust 1999, str. 3).

Zaključak: neuspeh misije UNMIK-a i KFOR-a

Misija UN i KFOR-a na Kosovu i Metohiji može se, zato dvo­st­ruko procenjivati. Ona je zvanično započeta u cilju sprečavanja etni­č­­kog čišćenja i humanitarne katastrofe. Činjenica da su etnič­ki Albanci, proterani za vreme bommbardovanja uspeli da se bezbed­no vrate na Koso­vo i Metohiju samo je jedna strana medalje. Ako se misija KFOR-a i UNMIK-a smatra, u osnovi, uspešnom, onda posto­ji nama neki nepoznati, skriveni plan koji se značajno razlikuje od onoga koji je javno prokla­movan i koji se zasniva na rezoluciji 1244 Ujedinjenih nacija. Ako je pak predstavnicima međunarodne zajedni­ce stalo do sopstvenih svečano proklamovanih načela i vrednosti Evropske unije i UN, onda je misija skoro potpun politički neuspeh: etničko čišćenje, ovoga puta protiv Srba, nije zaustavljeno, napro­tiv dobilo je nove podsticaje; srpska, ili kako se eufemistički kaže "nealbanska kulturna baština" siste­mat­ski se uništava, Miloše­vić je u ostatku Srbije još na vlasti, iznutra krhka Albanija nije stabilizovana, BJR Makedonija je, štaviše, dodat­no destabili­zo­vana; u Makedoniji se, čak, očekuje njen skori raspad na probugarski i albanski deo, ako se Kosovo, po sadašnjim najavama, ubrzano izuzme iz sastava SR Jugoslavije. Čitav region je, u bezbed­no­s­nom smislu, postao izrazito nestabilan, štaviše, sve je dalji od javno projek­to­vane stabilnosti kakvu su svi, kako na terenu, tako i u regionu, oče­ki­vali.

"Berlinski zid" između Srbije i Albanije[27] je srušen, ali se, iz­gle­­da, sve radi da se podigne novi, sada između Kosova i Srbije. Geo­po­litičke posledice ovakve politike biće, sumnje nema, dugoročno porazne ne samo za Srbe koji se, ponovo povlače sa prostora koji su nastanjivali skoro čitav milenijum, nego je logično očekivati i nove zaplete: pokušaj destabilizacije i podele BJR Makedonije i, verovatno, građanski rat u Albaniji između severa i juga podeljenih običajima i pogledima na budućnost zemlje. Neskrivena podrška međunarodne zajednice etničkim Albancima sa Kosova i Metohije u Srbiji je samo pojačala već uveliko poljuljane pozicije Slobodana Miloševića.

Potrebna je stoga, nepristrasna i efikasna zaštita svih etnič­kih grupa na Kosovu, uz uvažavanje njihovih različitosti i prava na sopst­veni jezik i kulturu, praćena efikasnom zaštitom kulturne baštine. Navedena prava treba, ako nema dovoljnog nivoa političke kulture i međuetničke tolerancije, za sledeći period očuvati uspo­stavljanjem ili nekog oblika kantonizacije, ili nekim drugim obli­kom teritorijalne zaštite ljudskih prava svake etničke zajednice, a pre svega one koja je najneposrednija ugrožena.

LITERATURA

Anastasijević, D. (1998). "Gorka šargarepa", Vreme, 28. februar, str. 17-18.

Bataković, D. T. (1992). The Kosovo Chronicles. Belgrade: Plato.

(1997a). "Kosovo i Metohija: istorijsko nasleđe i geopoliticka ogra­ni­čenja", Kosovo i Metohija. Izazovi i odgovori, str. 361-388. Beograd: Ins­ti­­tut za geopoliticke studije.

(1997b). "Srbi i Albanci: istorija, sukobi, perspektive", Hrišćanska misao, br 4-8, str. 17-21.

(1998a). Kosovo i Metohija. istorija i ideologija. Beograd-Vaqevo: Hriš­ćanska misao.

(1998b). Kosovo. la spirale de la haine. L'Age d'Homme.

(1998c). "Kosovo-Metohija in the 20th Century: Nationalism and Commu­nism", Eurobalkans, Athens, No 30-31, pp. 21-27.

(1998d) "Kosovo-Metohija Question: Origins of a Conflict and Possible Solutions", Dialogue, vol 7, No 25, Paris, printemps 1998, pp. 41-56.

(1998e). "Progetti serbi di spartazione", Kosovo: Il triangolo dei Balcani, Limes, No 3, Roma 1998, pp.153-169.

(1998f). "Kosovska kriza: izazovi i ishodi, Književne novine, br. 971, Beograd, 1. april, str. 1.

(1998g). "Kantonizacija Kosova i Metohije", Sloboda, Čikago, br. 1737, 10. decembar, str. 1-2.

Chiclet, C. (1999). "Aux origines de l'Armée de libération du Kosovo", Le monde diplo­matique, mai, pp. 6-7.

CK (1999). Crucified Kosovo. Destroyed and Desacrated Serbian Orthodox Churches in Kosovo and Metohia (June – August 1999), ed. by Fr Sava Janjić. Belgrade.

CPAY (1999). Crown Prince Alexander of Yugoslavia: "Kosovo is Only Part of the Problem in the Balkans", International Herald Tribune, February, 20-21.

Čavoški, K. (1999). "Poražavajuća pobeda", Hrišćanska misao, 5-8, Vaqevo, str. 17.

Đilas, A. (1998). "Imagining Kosovo; A Biased New Account Fans Western Con­fu­sion", Foreign Affairs, September.

Hundley, T. (1999). "Kosovo Serbs live in fear of future", Chicago Tribune, Feb­ruary 22.

Jakupi, A. (1999). "Origins and Motives of Serbian Myths on Kosova", Euro­bal­kans, No 34-35, spring/summer, Athens 1999, pp. 21-27.

Jandot, G. (1994). L'Albanie d'Enver Hohxa. Paris: L'Harmattan.

KAABW (1998). Kosovo. Avoiding Another Balkan War, T. Veremis and E. Kofos, (eds.) ElIAMEP. Arthens: University of Athens.

KKCC (1996). Kosovo-Kosova. Confrontation or Coexistance, G. Duijzings, D. Janjić, S. Maliqi (eds.) Peace Research Centre, University of Nijmegen.

KPP (1998). Kosovo: pravo i politika. Kosovo u normativnim aktima pre i posle 1974. godine. Beograd: Helsinški komitet za qudska prava u Sr­biji.

Malcolm, N. (1998). Kosovo. A Short History. New York: New York University Press.

MZK (1998). Međunarodna zajednica i Kosovo. Zbirka relevantnih dokumenata, Beograd: Helsinški komitet za qudska prava u Srbiji.

PW (1998). Parallel Worlds, Institute for War & Peace, MEDIA FOCUS 3 London, December 4.

Petrović, R. i M. Blagojević (1989). "Seobe Srba i Crnogoraca sa Kosova i Meto­­hije. Rezultati naučne ankete sprovedene 1986-1986. godine", Demo­­­­grafski zbornik, knj. 2, Beograd: SANU.

Ramonet, I. et A. Gresh (1999). "La nouvelle guerre des Balkans" Le monde diplo­ma­tique, Maniere de voir 45, mai-juin.

Rocca, R. M. (1999). "Le chemin de la guerre", Hors-série, Golias/Limes, été 1999, pp. 33-41.

Roux, M. (1992). Les Albanais en Yougoslavie. Minorite nationale, territoire et deve­lop­pement. Paris: Editions de la Maison des Sciences de l'Homme.

Samardžić, R. i drugi (1989). Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji. Beograd: Srpska književna zadruga.

Simić, P. (1998). "Rusija je kquč", Borba, Beograd, 10. decembar.

SKM (1988). Savremenici o Kosovu i Metohiji 1852-1912, priredio D. T. Bata­ko­vić. Beograd: Srpska književna zadruga.

TKMA (1998). Terrorism in Kosovo and Metohija and Albania. White Book, Bel­grade, September 1998.

Troebst S. (1998). Conflict in Kosovo: An Analytical Documentation, 1992-1998, Euro­pean Centre for Minority Issues; Working Paper No 1, Flensburg, May 1998.

Vickers, M. (1998). Between Serb and Albanian. A History of Kosovo. London: Hurst Company.

ZK (1987). Zadužbine Kosova. Spomenici i znamenja srpskog naroda, A. Jevtić (ur.). Prizren-Beograd.

Dušan T. Bataković

Faculty of Philosophy

Belgrade

SERBS IN THE KOSOVO AND METOHIJA PROVINCE: "VICTORY", PROTECTORATE, NATIONAL CATASTROPHE

Summary

The article is an overview of events in Kosovo and Metohija shortly before, during and after the 1999 war. Special attention is paid to the activity of UNMIK and KFOR. Their mission in Kosovo and Metohija can be evaluated in two ways. It officially started with the aim to prevent ethnic cleansing and humanitarian disaster. The fact that Kosovo Albanians, driven away during the bombing, managed to return safely is only one side of the coin. If the KFOR and UNMIK missions have been successful, as assessed in their reports, then there is some unknown, hidden plan that significantly differs from the one publicly proclaimed and based on the UN Reso­lution 1244. If, however, the represen­tatives of the international community wish to uphold their own solemnly proclaimed principles and values of the UN and EU, then the mission is an almost complete political failure. Ethnic cleansing, of Serbs this time, has not been stopped; non-Albanian cultural heritage is being syste­matically destroyed; Milošević is still in power in the remaining part of Serbia; internally fragile Albania has not been stabilized; FYR Macedonia has been additionally desta­bilized; the entire region has become markedly unstable in terms of security.

It is therefore necessary to achieve unbiased and efficient protection of all ethnic groups in Kosovo, along with recognition of their differences and rights to their own languages and cultures, accom­panied by efficient protection of cultural heritage. In the absence of the sufficient level of political culture and inter-ethnic tolerance, the above rights should be preserved in the forthcoming period by establishing a form of canto­nalization or some other type of territorial protection of human rights of the endan­gered ethnic communities.

Key words: Kosovo and Metohija, Ethnic Conflict, Cantonalization, Serbia, Inter­natio­nal Community.