Nova srpska politička misao

vol. VI (1999), br.1-2, str. 233-254.

UDK: 32(497.1) “1903/14”

Naučna kritika

Primljeno: 24. 12. 1999.

 

Slobodan Antonić

Filozofski fakultet

Novi Sad

 

 

SRPSKO  "ZLATNO DOBA" IZMEĐU STAROG I NOVOG MITA

(Olga Popović-Obradović, Parlamentarizam u Srbiji od 1903. do 1914. godine. Službeni list SRJ, Beograd 1998, str. 472)

 

S obnovom višestranačja u Srbiji, početkom devedesetih, izrazito je poraslo zanimanje društvenih naučnika za ranija razdoblja parlamentar­nog života u našoj otadžbini. Istraživači su se pitali da li je naša politička svakidašnjica, prepuna zloupotreba i izigravanja parlamentar­nih ustanova, samo nastavak jedne, u osnovi, autoritarne baštine Srbije, ili je, pak, politička stvarnost Miloševićevog režima izneveravanje one tanke ali, za balkanske prilike, ipak značajne srbijanske tradicije demo­kratije i parlamentarizma? Kada su se u našoj stručnoj periodici pojavili prvi prilozi koleginice Olge Popović-Obradović o višestranačkom životu Srbije 1903-1914, bilo je očito da imamo posla sa ozbiljnom i odme­re­nom naučnicom čije će istraživanje razjasniti mnoge nedoumice i odgovoriti na mnoga pitanja. Zato se sa nestrpljenjem čekalo da koleginica Olga Popović-Obradović završi doktorsku disertaciju na ovu temu (Prav­ni fakultet u Beogradu, 1996. godine), i da se ona publikuje (1998), pa da se dobije potpunija slika tzv. zlatnog doba parlamentarizma u Srbiji 1903-1914.

Sada je ta knjiga pred nama. Velika i tvrdo ukoričena, ona kao da svojim izgledom govori da je spremna da odgovara na pitanja ne samo današnjeg naraštaja društvenih naučnika, već i onih koji će tek doći. U samom uvodu, koleginica Popović-Obradović navodi različite ocene, prven­st­veno date u našoj istoriografiji, o demokratskoj prirodi poretka u Srbiji od 1903. do 1914, pa zatim određuje svoj glavni zadatak. "U preovlađujućoj savremenoj istorijskoj svesti, politički režim u Srbiji 1903-1914 zapisan je kao ’zlatno doba’ srpske demokratije. Poduprta ocenama istoriografije, ta predstava ostaje lišena ozbiljnijih kontroverzi i, kao takva, ona predstavlja važan oslonac veri u autentično demokratski karakter srpske državotvorne ideje i njenu liberalnu evropsku orijentaciju. Da li je i u kojoj meri ova predstava naučno utemeljna?" (str. 9).

Da bi odgovorila na ovo pitanje, Olga Popović-Obradović najpre odre­đuje pojam parlamentarizma (17-46). Parlamentarizam je takav politički poredak u kome je upravljanje državom u rukama vlade a ona politički odgovara parlamentu (str. 45). Istorijska priprema prvog dužeg razdoblja parlamentarizma u Srbiji (1903-1914) odigrala se u šestoj, sedmoj i osmoj deceniji XIX veka (str. 55-85). To je vreme u kome u Srbiju stižu i šire se liberalne ideje, nastaju prve stranke sa liberalnim ili narodnjačko-demokratskim nazorima, to je doba donošenja prvog ustava kojim se u Srbiju uvodi puni parlamentarizam (1888. godine). Ali, već 1892. godine dolazi do narušavanja načela parlamentarizma od strane Namesništva (obrazovanjem vlade iz redova skupštinske manjine i raspuštanjem skupštine), da bi posle više kriza kralj Aleksandar, 1894. godine, ukinuo Ustav iz 1888. godine i ojačao primese lične vlasti. To razdoblje (1894-1903) je doba prevage auto­ritarnih nad demokratskim snagama (str. 85-94). Ali onda dolazi majski prevrat (28-29 maj 1903) i vraćanje, uz manje izmene, na snagu Ustava iz 1888. (str. 95-104), samo ovaj put s Petrom I Karađorđevićem, u ulozi monarha (str. 105-109).

Sledeći odeljak knjige (str.119-157) govori o pravnim temeljima poretka 1903-1914. To je Ustav iz 1903, koji je, kao što je rečeno, zapravo samo ovde-onde popravljen Ustav iz 1888. godine. Međutim, analiza Ustava pokazuje da su postojala ozbiljna ograničenja nadzora nad radom vlade, pre svega u obla­sti budžeta, gde je izvršna vlast (oličena u kralju) mogla jedno­stranom odlukom da produži važenje budžeta za još četiri meseca (čl.174). Ovom pitanju koleginica Popović-Obradović posvećuje značajan prostor (str.122-132), pretresajući i na koncu odbivši sva drugačija viđenja (uključiv i ono Slobodana Jovanovića) da bi zaključila kako Ustav iz 1903. "daleko zaostaje za obrascem klasične dualističke parlamentarne monar­hije koji mu je bio uzor" (str. 132).

Isto tako, spisateljka smatra da je i "autonomija zakonodavnog tela u odnosu na izvršnu vlast, kao jedna od primarnih pretpostavki ostvarenja načela parlamentarne vlade, po Ustavu od 1903. bila višestruko ograni­čena" (str.133). Kao potporu ovakvo oštre ocene koleginica Popović-Obradović navodi tri razloga. Prvi je isključivo pravo kralja da odlaže sednice Narodne skupštine, s tim što to odlaganje ne može biti duže od od dva meseca niti se može ponoviti u istom sazivu bez pristanka skupš­tine (čl. 54). Autorka smatra da je takva odredba ne samo znatno lošija od engleskog modela (gde je pravo odlaganja isključivo pravo parlamenta), već i od sličnih odredbi iz ustava većine drugih evropskih monarhija (u Belgiji je kralj mogao odložiti sednicu jedan mesec, u Grčkoj 40 dana, u Rumuniji jedan mesec; jedino je u Bugarskoj taj rok bio kao i u Srbiji, tj. dva meseca; str.133). Drugi razlog srazmerne ustavne defektnosti parlame­n­tarizma u Srbiji po našoj autorki je činjenica da je Skupština svoj poslovnik donosila u vidu zakona, tako da je na njega kralj imao pravo veta (str.134). "Svi ostali balkanski ustavi izričito su priznali ovo pravo skupštini (odnosno i drugom domu, tamo gde je on, kao u Rumuniji, bio predviđen)" (str.134). I treći razlog koji koleginica Popović-Obradović navodi u prilog svoje ocene jeste "neuobičajeno velika vlast krune¼ u propisima o sazivanju skupštine" (str.135). Za razliku od većine drugih tadašnjih parlamentarnih monarhija (izuzev, opet, Bugarske), u kojima je postojao "sistem saziva po samom pravu", u Srbiji je saziv skupštine bio isključivo pravo kralja (str. 135-136). Istina, kralj je bio ograničen ustavnom obavezom da se skupština sazove 1. oktobra svake godine, i zabranom zaključenja redovnog skupštinskog saziva pre nego što skupština reši budžet, ali ta ograničenja nisu bila osobito značajna (str.136).

Zbog svega toga, Olga Popović-Obradović ovaj deo knjige zaključuje ovako. "Kao ni prethodni srpski ustavi, ni Ustav od 1903. nije dosegao klasičan ustavni obrazac parlamentarne monarhije, jer (pre svega, iako ne i samo zbog toga što) nije uspeo da budžetsku vlast  skupštine pretvori u krajnje sredstvo kojim zakonodavno telo može prisiliti neodgovornu vladu na povlačenje, bez čega, teorijski bar, nema parlamentarne vlade. Ovo vredi istaći, s obzirom na to da se Ustav od 1903, odnosno Ustav od 1888. redovno navodi kao ustav koji je usvojio načelo parlamentarne vlade, dok Ustav od 1901, slovi kao ustav koji je to načelo odbacio" (str. 141).

Drugi pravni temelj razmatranog poretka bio je, po koleginici Popo­vić-Obradović, izborni sistem (str. 142-157). Po Ustavu iz 1903. poslanici se biraju po srazmernom načelu, uz Herov način izračunavanja količnika i sa strogo vezanim listama (str. 142-3). Međutim, srazmeni način je narušen najpre odredbom da se u varošima koje biraju jednog poslanika izbor vrši dvokružnim većinskim sistemom, kao i uvođenjem ustanove kvalifikovanog poslanika koji se bira posebno (str. 143-4). Ipak, glavni problem je ustavna odredba (čl. 92) da se glasovi lista koje nisu postigle količnik dodeljuju listi sa najvećim brojem glasova. "Zbog ove odredbe, izborni sistem propi­san Ustavom od 1903. okvalifikovan je u literaturi kao najgori od svih proporcionalnih sistema" (str.144). Posle opširnog pretresanja tadaš­njih nedoumica oko jedinstvenog ili dvojnog količnika za kvalifikovane poslanike i političke pozadine ovog pitanja (str.145-156), autorka još jednom, u zaključku, podvlači da je "1903. godine izborni sistem koji je hva­ljen kao jedan od najproporcionalnijih, odnosno najpravičnijih, zamenjen izbornim sistemom izrazito niske proporcionalnosti, u korist najveće stranke" (str. 157).

Sledeći i najveći deo knjige, nazvan "Parlamentarna praksa" (str.159-420) započinje pregledom izbornih utrka, koje su se, u razmatranom razdoblju, odigrale u pet navrata: 1903, 1905, 1906, 1908. i 1912. godine (161-247). Na početku autorka napominje da pravo glasa u tadašnjoj Srbiji nisu imali čak ni svi punoletni muškarci već samo oni koji su ispunjavali određeni imovinski cenz. "Broj muških punoletnih građana koji, kao poreski obveznici, nisu dostizali izborni cenz, iako u blagom padu, bio je znatan. Prema izbornim statistikama, on je iznosio od 22,4% na izborima 1903, do 17,1% na izborima 1908" (str.161). 


Prvi izbori, nakon prevrata, održani 8. septembra 1903. godine, bili su po opštem mišljenju slobodni i pošteni. Staroradikalci su osvojili 38,3% glasova i 75 skupštinskih mesta, Samostalci 36,5% glasova i 66 mesta, Liberalci 17,8% glasova i 17 mesta, Naprednjaci 6% glasova i 1 mesto, Socijaldemokrate 1% glasova i 1 mesto i nezavisne liste 0,4% glasova. Nakon izbora došlo je do približavanja oba krila Radikalaca, koja su u skupštini obrazovala jedinstveni klub, tako da su Radikalci "s većinom od 90% poslanika¼ formirali vladu, koja gotovo da i nije imala parlamentarnu opoziciju. Nominalno višestranački, partijski sistem sistem u Srbiji na početku novog režima bio je, faktički, jednostranački" (str. 168). Međutim, tokom 1904. godine dolazi do obnavljanja podele i 19. novembra 1904. godine vlada podnosi ostavku. Ipak, samostalci će dozvo­lili obrazovanje homogene staroradikalske vlade, izjavljujući da joj neće biti opozicija, ali je vlada imala velikih teškoća sa skupštinskom veći­nom, pa je Staroradikalska vlada, želeći da dođe do skupštinske većine, predložila Kralju, maja 1905. godine, da raspusti skupštinu i raspiše nove izbore. Kralj je ovo prihvatio, ali je po savetu zaverenika iz 1903. staroradikalsku vladu najpre zamenio Samostalcima pod vođstvom Ljube Stojanovića.

Drugi izbori, 10. jula 1905. godine, takođe su prošli gotovo bespre­korno. Samostalci su dobili 38,4% glasova i 81 mesto (ili 50,6% mandata), Staroradikalci 32,3% glasova i i 55 mesta, Liberalci 15,2% i 16 mesta, Naprednjaci 8% glasova i 3 mesta, itd. Homogena vlada Samostalaca ima tesnu većinu i ljutitu staroradikalsku opoziciju. Aprila 1906, zbog nesla­ganja s Kraljem, iza koga su opet stajali zaverenici, vlada podnosi ostav­ku, a mandat dobija, u ime staroradikalaca, Pašić koji obrazuje homogenu vladu a zatim raspušta skupštinu da bi na izborima došao do skupštinske većine.

Treći izbori, 11. juna 1906. godine održani su u atmosferi ogromnog policijskog i svakog drugog pritiska, zbog čega će opozicija ove izbore nazvati "komedijom". Staroradikalci osvajaju 42,9% glasova i skupštinsku većinu od 91 mesta, Samostalci 29,6% glasova i 47 mesta, Narodnjaci (raniji Liberalci) i Naprednjaci, što samostalno što u koaliciji, 23,6% glasova i 21 mesto, itd. Započevši rad ozbiljnim optužbama za neslobodne (premda ne i nepoštene) izbore, ovaj skupštinski saziv je odlikovao pravi rat Staroradikalaca i Samostalaca. Posebno ogorčeni na ministra poli­cije Protića, Samostalci, marta 1907,  započinju borbu za njegovo rušenje opstrukcijom, i krajem maja 1907. ovom je zahtevu, u rekonstrukciji vlade, udovoljeno. Marta 1908. Samostalci nastavljaju opstrukciju, u čemu im se pridružuju sve opozicione stranke, zahtevajući izbore, pa 31. marta 1908. godine Pašićeva vlada raspušta skupštinu i zakazuje nove izbore.

Četvrti izbori, održani 18. maja 1908. godine, po nešto popravljenom proporcu, takođe su od opozicije oštro napadani kao puni pritisaka i zloupotreba. Staroradikali su ih dobili sa 44,1% glasova i 84 osvojena mesta (što je većina od 4 glasa), Samostalci su osvojili 31,2% glasova i 48 mandata, koalicija Narodnjaka i Naprednjaka 23,3%  glasova i 27 mesta, itd. Staroradikalci, bojeći se usled slabe većine samostalnog obrazo­vanja vlade, nude koaliciju Samostalcima. Ovi, premda smatraju ovako izabranu skupštinu nelegitimnom, prihvataju sporazum radi raspisivanja novih slobodnih izbora, i to unose u deklaraciju vlade. Ali zajednička vlada, umesto 2-3 meseca, trajaće cele tri godine, do juna 1911. Naime, Aneksiona kriza i drugi unutrašnji uzroci znatno su otupili nameru Samostalaca da idu na slobodne izbore. Koalicija Narodnjaka i Napred­njaka ovo je doživela kao Samostalsku izdaju, pogotovo što bez njihove opstrukcije ne bi bilo izbora 1908. Buran skupštinski život, u ovom razdoblju, obeležiće reforma celokupnog zakonodavstva koju je izvela Pašićeva koaliciona vlada (oktobar 1909 – jun 1911). Ipak, 25. juna 1911, dolazi do raspada koalicije, a nova samostalna vlada staroradikala, posle odmetanja jedne disidentske grupe od čitiri poslanika, gubi većinu i održava se samo zahvaljujući uzdržljivosti Samostalaca (koji su imali u vidu zaoštravanje prilika na Balkanu). Ipak, krajem godine, Samostalci se odlučuju da vladi izglasaju nepoverenje, što dovodi do raspuštanja skupš­tine i novih izbora.

Peti izbori, držani 1. aprila 1912, bili su slobodniji od onih 1906. i 1908, ali je i na njih bilo dosta primedbi prvenstveno zbog nepotpunih biračkih spiskova, pritisaka opštinskih vlasti i podmićivanja. Radikali, zajedno sa svim disidentskim listama, osvajaju 44,1% glasova i 91 mesto od 166 koliko broji skupština (tj. 54,8%), Samostalci 25,7% glasova i 41 mesto, Koalicija Narodnjaka i Naprednjaka 24,3% glasova i 32 mesta, itd. Pošto su disidentske grupe Radikalaca (sa 7 mandata) podržale, krajem avgusta, samostalnu vladu sa Pašićem na čelu, Radikalci uspešno drže vlast tokom Balkanskih ratova. Početkom maja 1914. Samostalci, Libe­­ral­ci i Naprednjaci prestaju sa učešćem u radu skupštine, zahte­vajući njeno raspuštanje i novu izbornu proveru narodnog raspoloženja, posle čega Pašićeva vlada daje ostavku. Pošto je obnovljen mandat ovoj vladi, ona 10. juna raspušta skupštinu i zakazuje nove izbore za 1. avgust 1914, koji zbog izbijanja rata nisu ni održani.

Konačno, u drugom odeljku dela knjige koji se odnosi na "parlamentarnu praksu", Olga Popović-Obradović razmatra praksu ministarske odgovor­nosti (str. 249-419), koju je na početku odredila kao suštinsku za parla­mentarni poredak. Sve do 1906. godine, smatra autorka, može se govoriti "ne samo o neospornoj nego i o pretežnoj političkoj ulozi kralja, odnosno onih koji su na njega imali presudan uticaj" (str. 258). "Antiparlamentarne tendencije krune" dolazile su otuda što je ona bila "pod vlašću zave­re­nika" (str. 293), tj. oficira koji su izvršili Majski prevrat. Te "antipar­lamentarne tendencije" ispoljile su se u krizi vlade, januara 1905, u sporu oko nabavka naoružanja, kao i u krizi vlade, aprila 1906, na pitanju penzionisanja petorice zavereničkih oficira (str. 254-296). Taj upliv kralja u državne poslove – kao "rezultat pritiska koji su na kralja vršili zavere­nici"  bio je, po koleginici Popović-Obradović, toliki da se "politič­kom režimu u Srbiji od majskog prevrata do 1906. može osporiti ne samo parlamentarnost nego i sama ustavnost" (str. 298).

Međutim, nakon penzionisanja petorice zavereničkih oficira, 1906. godine "zaverenici su se odvojili od kralja, a kako ovaj sam nije pokazivao težnju da se upliće u politički život, funkcionisanje sistema svelo se na odnose skupštine i vlade " (str. 311). Tada nastupa drugo razdoblje, u kome zamisao kabinetske vlade dolazi do punog izražaja, i ono će trajati do 1908. godine. Ali ni tada ne dolazi do punog paralamentarizma usled prevage vlade nad skupštinom i tiranije skupštinske većine (str. 313-323). Osim toga, parlamentarni život potresaju i različite afere (autorka ih sve uredno beleži) od kojih je jedna i obezbeđenje dodatnog novca za trošak Kralja Petra I Karađorđevića. Nasuprot uverenju većine čitalaca o skrom­nosti i poštenju Kralja Petra, naša spisateljka referiše o događajima koji su "pokazali da je između kralja i Pašićeve vlade već duže vremena postojao sporazum da se protivustavnim putem i manipulacijom s ličnošću prestolonaslednika, izdejstvuje povećanje civilne liste" (str. 349). Autor­ka prilježno prenosi i izjave opozicionih narodnih poslanika povodom tog pitanja: "’Mi možemo slobodno kazati da je naš vladalac nabogatiji čovek u Srbiji’, skretao je pažnju Ljuba Stojanović. Dvor ’neskromno troši’, ocenjivao je Dragoljub Stojanović; umesto da zida ’raskošnu crkvu na Topoli kao grobnicu za sve Karađorđeviće’, trebalo bi da zida crkvu prema svojoj kesi’¼ ’Jednaka je potreba stomaka za sve; kakav je moj stomak takav je i Kralja Petra’, govorilo se u skupštini " (str. 350).

Treće razdoblje ministarske odgovornosti jeste vreme zajedničkih vlada, prvenstveno Staroradikalaca i Samostalaca (1908-1911). To je doba u kome se donekle smiruju stranačke strasti i u skupštini razvija svest o trpelji­vosti, a skupština čak uspeva da donekle pod svoj nadzor stavi i pitanje ministra vojnog (slučajevi pukovnika Gojkovića i Genarala Stepanovića; str. 390-398). Ipak, nakon raskida zajedničlke vlade, u četvrtom razdoblju "homogenih vlada" (1911-1914), "tendencija osamostaljivanja ministra voj­nog u odnosu na vladu i njenu većinu, veoma izražena već za vreme koalicije, dobila je nov zamah, da bi posle balkanskih ratova prerasla u otvoren sukob između onih koji su u vladi predstavljali većinsku stranku, s jedne, i ministra vojnog, koji je u vladi predstavljao vojsku, s druge strane" (str. 399). U odnosu na parlamentarni poredak to je bila "najveća opasnost koja je nad njim, kao stalna pretanja, stajala od samog početka" (str. 399). Štaviše, u ovom razdoblju, i opozicione partije staju na stranu vojske, budući da im je "vladavina Radikalne stranke, koje one same nisu bile u stanju da okončaju, izgledala manje prihvatljiva čak i od novog vojnog udara" (str. 418). Time se pokazalo da su "srpske političke stranke u borbi za ustavnost i parlamentarni režim bile kratkog daha i da zapravo nisu stigle do pune svesti o njihovim pravim vrednostima. Prebrzo istrošene u borbi za vlast, one su previdele granicu na kojoj je prestajala partijska borba za vladu i počinjala opasna igra s ustavnim institucijama " (str. 418-419). Otuda je, zaključuje autorka, "srpski parlamentarizam 1914. godine izgledao čak slabiji nego što je bio na početku" (419).

Konačno, u zaključku knjige, koleginica Popović-Obradović ponavlja svoje glavne nalaze koji pokazuju da je "praktično politička sadržina parlamentarnih institucija u Srbiji 1903-'14 bitno odstupala od temelj­nih načela parlamentarne države " (str. 426). S protokom vremena, i pored "nesporno značajnih rezultata parlamentarne epohe" nije došlo do stabi­li­zacije i jačanja demokratskog poretka već do "duboke krize pred kojom se našao srpski parlamentarizam uoči izbijanja prvog svetskog rata" (str. 428). Osnovni uzrok takvog nepovoljnog stanja bila je "istorijska preu­ra­njenost srpskog parlamentarizma, usled koje je priroda usvojenih institu­cija stajala u neskladu s realnom društvenom i političkom podlogom na kojoj su one počivale¼ Na prelomu stoleća srpsko društvo je još uvek bilo agrarno, veoma siromašno, pretežno nepismeno i uopšte vrlo neprosve­ćeno, s građanstvom koje je bilo tek u povoju. Uvođenje parlamentarnih usta­nova prethodilo je, dakle, samom građanskom društvu" (str. 422).

 

*     *    *

 

Kada ocenjujemo ovu knjigu valja reći da ona ima mnogo dobrih, ali i jednu lošu stranu. Najpre o dobrim. Retka je obimna knjiga u kojoj je posti­gnut skladan spoj glavnog toka razmatranja i iznesene građe. Parlamen­tarizam u Srbiji od 1903. do 1914. godine upravo je takav spis, s pokazanim dobrim kompozicionim umećem spisateljke. Koleginica Popović-Obrado­vić pouzdanom, gotovo gvozdenom rukom upravlja ovim putovanjem kroz istoriju, i čitalac, ma koliko da pripovedanje povremeno zapadne u mean­dre, zna da će brzo biti vraćen u glavni tok kojim će neumitno stići do kraja putovanja.

Navedena vrsnoća sklopa ovoga spisa dolazi, jasno, otuda što naša autorka dobro vlada kako teorijom tako i istorijskom građom. Pravnica po obrazovanju, ona je naučena da teorijski misli, na šta su se nadovezale i njena upornost i marljivost da se do kraja istraži ogromna iskustvena građa. Neophodno samopouzdanje za ovakav poduhvat, našoj je spisateljici dalo i njeno znanje stranih jezika (pre svega engleskog i francuskog). Ovo nije naodmet pomenuti jer se time koleginica Popović-Obradović izdvaja iz one skupine naših društvenih naučnika koji se bave nacionalnom istorijom prvenstveno zato što im za to nije potrebno znanje drugih jezika do svog. Osim toga, za razliku od nekih društvenih naučnika koji pišu o nacionalnoj istoriji a da nikada nisu zavirili u arhiv, naša spisateljka je svoju građu sakupljala u dva domaća i jednom stranom arhivu – Arhivu SANU, Arhivu Srbije i Diplomatskom arhivu francuskog Ministarstva inostranih dela. Tako je dobar spoj teorijskih i iskustvenih znanja, ali i pretpostavki za njihovo sticanje i izlaganje, morao na kraju uroditi i dobrom knjigom.

Kada ređamo pohvale, nikako ne smemo zaboraviti ni jezik ove knjige. Iako pomalo francuski razuđen, on pokazuje smisao autorke za pripo­ve­danje. Da se ova knjiga čita sa lakoćom ne samo zbog razložnosti, jasnoće i jezika spisateljkinog izlaganja, već i zbog lepog i krupnog (ćiriličnog) sloga, pobrinuo se izdavač. Ali njemu na dušu mora pasti retko ružna, gotovo odvratna korica knjige, sa tzv. grafičkim rešenjem koje bog će ga znati šta predstavlja i kakve veze ima sa sadržinom knjige (reč je o foto­grafiji neke mlađe žene, našminkane na način sedamdesetih, debelo obele­ženih usana, koja umesto očiju ima svoje sopstvene fotografije?!)

A sada o mani knjige. Njen osnovni nedostatak je preveliki uticaj, uslovno rečeno, ženske škole naše nacionalne istorije (nadalje ŽŠNI). Kada čitamo spise naših nacionalnih istoričarki – recimo, Latinke Perović iz starijeg, Olivere Milosavljević iz srednjeg, ili Dubravke Stojanović iz mlađeg naraštaja – nameće nam se utisak njihovog nepre­stanog sučeljavanja i protivstavljanja pristupu, opet uslovno rečeno, muške škole nacionalne istorije (nadalje MŠNI), koju čine, pre svih, istori­čari iz Srpske akademije nauka, predvođeni Vasilijem Krestićem. (Ova  podela je, naravno,  vrlo gruba i strogo prigodna, i svakako ne podrazumeva da svi srpski istoričari nužno pripadaju jednoj od ove dve škole, a još manje da je ona isključivo određena polom spisatelja.)

Dve su, mislim, glavne razlike između ovih škola. Prvo, dok MŠNI smatra da je istorijska svest jezgro nacionalne svesti koju onda valja jačati neprestanim osvešćivanjem najboljih strana srpske istorije i tradicije, dotle ŽŠNI svoj osnovni zadatak vidi u razbijanju mitomanskih – i zato lažnih slika koje imamo o svojoj prošlosti i u sučeljavanju s onim što stvarno jesmo. I drugo, dok MŠNI nastoji da sasvim izbegne, ili bar do kraja umanji, korišćenje teorijskih okvira u koji bi se smeštala istorij­ska razmatranja, dotle ŽŠNI svesno preuzima i koristi teorijske okvire za davanje istorijskih objašnjenja, a najomiljeniji okvir za istraživanje Srbije XIX i XX veka joj je teorija modernizacije.

Tokom devedesetih godina, ŽŠNI je doživela značajan uspon i potvrdu u krugovima srednjih i mlađih naraštaja društvenih naučnika u Srbiji. U odnosu na često kruto tradicionalističku i na trenutke stvarno mito­man­sku MŠNI, ženska škola je bila pravo osveženje za našu naučnu javnost. Njene pripadnice su ne samo uspešno razvejavale naslage mitske svesti, već i ukazivale na nove ili dotle zapretene činjenice bez kojih je teško razu­meti ne samo srpsku prošlost već i sadašnjost. Međutim, u žaru sučelja­vanja sa jednostranošću pa i tvrdokornošću MŠNI, i sama ženska škola je počela da pokazuje izvesnu jednostranost pa i tvrdokornost, samo, narav­no, drugog predznaka. Prvo, razbijanje mitova nije više bilo nastojanje da se dođe do jezgra istorijske istine, već je nekako sve više postajao cilj za sebe, prepoznatljivi način na koji pripadnice ove škole pristupaju isku­stvenoj građi. I drugo, teorija modernizacije, tako draga ŽŠNI, preuzeta je prvenstveno u njenoj suženoj, neomarksističkoj varijanti, pa je kao takva proglašena dogmom prema kojoj se meri i ocenjuje naša istorijska stvar­nost.

Obe osobine jasno se ispoljavaju i u knjizi koleginice Popović-Obra­dović. Ona je pisana sa željom da se preispitaju a onda i razveju mitovi tzv. Radikalske istoriografije, a koje je u znatnoj meri preuzela i kasnija istoriografija. Glavni mit koji se u ovom spisu napada je, naravno, onaj o parlamentarizmu u Srbiji 1903-1914. kao zlatnom dobu demokratije. Premda spisateljka ne prikriva i neke dobre strane tog vremena, ona naglasak prvenstveno stavlja na njegove mane, nabrajajući ih redom i tako neumoljivo da čitalac na kraju nema druge nego da se složi sa ocenom kako je demo­kratija u Srbiji 1903-1914. zaista bila više nego slabašna. Tako, Ustav iz 1903. godine daje neuobičajeno veliku vlast kruni u odnosu na parlament, izbori nisu bili opšti, izborni sistem je iskrivljavao rezultate u korist vladajuće stranke, mnogi izbori, zbog pritisaka vlasti, nisu bili slobod­ni, politički život najpre je opterećen "antiparla metarnim tendencijama krune", pa onda prevagom vlade nad skupštinom i tiranijom skupštinske većine, da bi se, u poslednjem razdoblju, vojska izdvojila kao snažan nad­par­lamentaran politički činilac. I, naravno, kao objašnjenje tako krup­nih slabosti demokratije u Srbiji s početka XX veka, tu je već pomenuta neomarksistička varijanta teorije modernizacije, po kojoj "istorijska preuranjenost srpskog parlamentarizma" dolazi otuda što je tadašnje srpsko društvo bilo "agrarno, veoma siromašno, pretežno nepismeno i uopšte vrlo neprosvećeno" (str. 422).

Najpre o (ne)demokratičnosti poretka. Činjenice koje iznosi koleginica Popović-Obradović nisu sporne. Ali, vrlo često je sporan sklop u koji se one smeštaju. Taj sklop je današnje vreme, tačnije naše današnje shvatanje demokratije. Stavimo li, pak, te činjenice u sklop kome one i pripadaju, a to su Evropa i Balkan s početka XX veka, one dobijaju sasvim drugačiji predznak.

Čitaocu će biti jasnije šta mislim ako krenem s primerom. Uzmimo opštost prava glasa. Naša spisateljka navodi podatak da u Srbiji tog vremena čak ni "znatan broj" (tačnije 17-22%) muškaraca nije imao pravo glasa (str. 161). Autorka, međutim, tu staje, prepuštajući čitaocu da dalje sam izvodi zaključke. Da, zaista je s današnjeg stanovišta velika mana nekog poretka ako je većina punoletnih građana uskraćena za pravo glasa na izborima, i takav poredak se teško može smatrati demokratskim. Ali, poredak koji imamo da ocenimo nije onaj s kraja već s početka XX veka! Pogledamo li istorijski sklop videćemo da je Srbija, po opštosti prava glasa, bila u samom vrhu tadašnjih zemalja (naravno, od onih koje su uopšte i održavale izbore)! Udeo građana sa opštim i jednakim biračkim pravom u stanovništvu Srbije pred Prvi svetski rat bio je 22% (Gligorijević, 1979:67), otprilike koliko je bio i onaj u Belgiji i Francuskoj (Nohlen, 1992:30), nešto više nego u Kanadi sa 20%, i više od SAD, Nemačke i Austrijskih zemalja s 18%, iza kojih slede Španija sa 16%, Grčka sa 15%, Holandija i Danska sa 13%, Velika Britanija i Švajcarska s 12%, Švedska sa 11%, Island sa 10% (Nohlen, 1992:30), Hrvatska s 8% (Bogdanov, 1958:488), Ugarska sa 6% (IV, 1972: II, 256), Italija s 5% (Nohlen, 1992:30), Rumunija sa 2% (__________, 1984: 165), itd.


Vajkanja o "znatnom broju" muškaraca koji u tadašnjoj Srbiji nisu imali pravo glasa naša spisateljka je verovatno nekritički preuzela od istoričara srpskog radničkog pokreta iz komunističkog razdoblja. "Za njih je glavni problem postojanje poreskog cenza kao praga koji je prečio sticanje bezuslovnog prava glasa i oni skoro svu svoju energiju troše na osudu ovog ograničenja koje je onemogućavalo srpskom radništvu da glasa za svoju partiju" (Bogdanović, 1989:39). Međutim, pažljivije pretresanje tog pitanja pokazalo je da je u stvarnosti "poreski cenz bio dosta nizak" (Bogdanović, 1989:41). Ne samo da su gotovo svi seljaci imali pravo glasa, već su i stanovnici gradova s najmanjim prihodima ovaj cenz lako ispu­nja­vali, a čak je bilo dovoljno i prosto najaviti da će se ubuduće plaćati minimalni iznos poreza pa da se odmah bude upisan u birački spisak (Bogdanović, 1989:40-42). Možda i dalje, za naša današnja merila, "znatan broj" muškaraca u Srbiji nije imao ni toliko novaca da plati najmanji porez, ali za ono vreme, a i ove prostore, Srbija je svakako mogla služiti za primer demokratičnosti. Treba podvući da bi čak i najpovršniji isto­rijski pretres pokazao da su, recimo, naši severni susedi znatnije preko­ra­čili crtu opštosti prava glasa koja je u Srbiji postojala već od Ustava iz 1869. godine tek 50-ak godina posle nje – Rumunija 1917. godine, Hrvatska 1920. godine, a Mađarska tek 1945. godine.

Slično stoji stvar i s ocenom demokratičnosti Ustava iz 1903. godine. Možda je radikalska istoriografija i preterivala slaveći ovaj ustav (tj. onaj iz 1888. godine) kao vrhunac parlamentarizma. Ali, tvrditi da je on bio demokratski manjkav jer je, po njemu, "automija zakonodavnog tela u odnosu na izvršnu vlast¼ bila višestruko ograničena" (str. 133) takođe je preterivanje. Kao što smo rekli u iznošenju sadržaja knjige, ovakvu svoju ocenu naša autorka pokrepljuje, recimo, činjenicom da je kralj u Srbiji imao pravo odlaganja sednica Narodne skupštine, s tim što to odlaganje nije moglo biti duže od dva meseca niti se moglo ponoviti u istom sazivu bez pristanka Skupštine. Istina, priznaje naša spisateljka, "ovu vrstu ograničenja autonomije parlamenta poznaju i ustavi drugih evropskih monarhija", ali je u ovome "srpski ustav otišao dalje od većine ostalih" (str. 133). Pa koliko je to daleko otišao Ustav iz 1903? U odnosu na srpski ustav koji kralju daje pravo da "čak" na dva meseca odloži skupštinu, u grčkom ustavu je, recimo, to pravo "svedeno" na 40 dana a u rumunskom i belgijskom na mesec dana. E baš je srpski ustav u svom autoritarizmu daleko otišao! Čitavih 20 ili čak 30 dana!

A usvajanje skupštinskog poslovnika? Dok u Rumuniji, koju naša spisa­teljka izrazito pominje kao jedan od pozitivnih primera, skupština auto­nomno usvaja poslovnik, u Srbiji je, zbog njegove zakonske naravi, moguć kakva li strahote! veto kralja. Ona ista Rumunija koja savremenicima služi kao najcrnji primer ograničenog i nejednakog prava glasa i gde po, izbornom ustrojstvu, jedan glas veleposednika vredi dva glasa činovnika ili profesora, šest glasova seoskih učitelja ili sveštenika i 300 glasova seljaka (!) (__________, 1984:166) odjednom, u odnosu na Srbiju, postaje pravi šampion demokratije! Pa, zaboga, u njoj kralj ima pravo da odloži sednicu parlamenta značajnih mesec dana manje nego u Srbiji, a i ne može da smeta kod usvajanja skupštinskog poslovnika!? To što po Ustavu Srbije parlament bira najmanje deset puta više ljudi s jednakim i neposrednim pravom glasa u odnosu na Rumuniju ne zaslužuje ni da se pomene kada se oce­njuje demokratičnost poretka. Ali je zato veoma značajno da se istakne kako je srpski ustav, u odnosu na rumunski, jako "daleko otišao" kada je kralju dao pravo da 30 dana duže odloži sednicu skupštine i kada mu je dao pravo veta na poslovnik!

A parlamentarna praksa? Kako izgledaju te "antiparlamentarne tenden­cije krune" koje su, eto, tolike da se "političkom režimu u Srbiji od maj­skog prevrata do 1906. može osporiti ne samo parlamentarnost nego i sama ustavnost" (str. 298)? Dva su slučaja na osnovu kojih spisateljka zasniva ovakvu ocenu. Prvi je pitanje zajma za naoružanje, otvorenog u jesen 1904. godine. Pašićeva vlada je želela da oružje nabavi od Francuske a ne od Austrije, kao mogućeg neprijatelja, i za to je prvobitno dobila saglasnost i Kralja. Međutim, oficiri-izvršioci Majskog prevrata imali su obećanje od austrijskih diplomata da će, nabavi li Srbija topove u "Škodi", Beč prihvatiti čin od 29. maja. Stoga su oni vršili upliv na Kralja, koji je onda, januara 1905, u jednom razgovoru izjavio kako je potrebno izvršiti uporedne probe topova oba proizvođača pa tek nakon toga doneti odluku o narudžbini. Jedan beogradski list je to objavio, a iz Dvora nije stiglo nika­kvo opovrgnuće. "Na taj način", komentariše ovakav postupak naša spisa­teljka, "kralj se lično, mimo svojih ministara, preko štampe, umešao u politički spor, što je narušavalo ne samo pravila parlamentarnog ponašanja nego i sam duh ustava" (str. 255).

I šta je dalje bilo? Pašić je rešio da popusti i prihvati uporedne probe, ali je tražio zadovoljenje u vidu ostavke ličnog Kraljevog sekretara i jednog od majskih prevratnika, Živojina Balugdžića, koji se u ovoj aferi najviše isticao kao glasnogovornik oficira. S tim ciljem, Pašić 23. janua­ra 1905. godine, vršeći pritisak na Kralja, nudi ostavku, ali pošto Kralj popušta i posle nekoliko dana udaljuje Balugdžića, Pašić svoju ostavku povlači. A uporedne probe? Premda je predhodno u Skupštini izjavio da Vlada prihvata ideju uporednih proba, Pašić, nakon što je izdejstvovao ostavku Balugdžića, mirno nastavlja da radi kako je prvobitno i zamislio. I tako, uprkos negodovanju Kralja, koncem aprila 1905. godine, ministar finansija Laza Paču zaključuje ugovor o zajmu u Parizu, čime je okončana ova afera.

Šta čovek da kaže na ovo? Možda Kralj i nije trebalo da dâ onu izjavu o uporednim probama. Ali, ako je to sve što je u ovoj stvari uradio, onda je to jedno veliko ništa s obzirom na to šta je sve mogao da uradi da je uistinu imao "antiparlamentarne tendencije". On nije zvao Predsednika vlade u dvor da mu naloži kako da postupi. On nije pojedinačno pozivao ministre iz vlade da ih, ukoliko predhodni postupak ne urodi plodom, pridobija za svoj zahtev i okreće protiv Ministra-predsednika. On nije tražio novog poslušnog predsednika vlade, koji će spovesti njegovu volju u delo. On nije prihvatio ostavku svog Premijera jer, zaboga, neće mu valjda neko drugi birati ličnog sekretara. On nije, na kraju, pobesneo zbog Pašićeve prevare i odmah uklonio s položaja njega i celu vladu. Ne, Kralj ništa od toga nije uradio. Naprotiv, kada se u Skupštini postavilo pitanje tumačenja njegove izjave o uporednim probama kao mogućeg mešanja u političke sporove, uputio je poruku Skupštini u kojoj je izričito stajalo: "Kralj ne misli da njegova lična iskazana mnjenja budu merodavna za državne poslove jer ne želi da daje svojim ličnim mnjenjima toliki politički karakter da se mogu otvarati vrata ličnim režimima" (str. 260). Postupao je pažljivo, želeći da, na jednoj strani, ne povredi tek uspostavljen parlamentarizam, a da na drugoj ne dovede do grubljih i oštrijih političkih trvenja koja bi mogla da ugroze još neučvršćen demokratski poredak, i ako je pri tome i napravio neku manju grešku ona mu se svakako može oprostiti.

Isto se može reći i za drugi slučaj – krizu i smenu vlade 1906. godine. Priča se opet tiče Zaverenika i započinje za vlade Ljubomira Stojanovića, krajem 1905. godine. Ova vlada za cilj postavlja obnovu diplomatskih odnosa sa Britanijom, koje su Englezi prekinuli nakon Majskog prevrata. Ministar inostranih dela, Jovan Žujović, predložio je da se nekoliko oficira-zaverenika ukloni iz vojske kako bi se omogućilo priznanje novog režima od strane Britanije. Kralj je svoj potpis na ukaz o penzionisanju, međutim,  uslovio time da ili oficiri sami na to pristanu, ili da se sa time složi Narodna skupština. Pošto je, po Žujoviću, prvo bilo nemo­guće a drugo neustavno (jer činovnički razmeštaj nije u nadležnosti skup­š­tine), on podnosi ostavku. Kralj je svoj potpis na vladin ukaz po svemu sudeći uskratio teška srca, priznaje i naša spisateljka, jer se "već sutra­dan predomislio" (str. 279). Međutim, Žujović je ostao pri ostavci, pa je na njegovo mesto imenovan Vasilije Antonić. I upravo to je ono što naro­čito gnevi koleginicu Popović-Obradović. "Ostavku je podneo jedan od najvažnijih ministara i to na političkom pitanju od prvorazrednog zna­čaja, a usled neslaganja s krunom; vlada, koja je stajala iza politike svog ministra i koja je za tu politiku uživala podršku skupštine¼ odrekla se svog ministra koji je pao pred kraljem, i ostala i dalje na upravi. Time je bitno povređen jedan od osnovnih principa parlamentarne vladavine – princip kolektivne ministarske odgovornosti" (str. 281).

Ali, to je tek prvi deo priče. U njenom nastavku Stojanovićeva vlada dva i po meseca nakon toga, iz nekih drugih razloga, podnosi ostavku i Mini­star-predsednik postaje, takođe Samostalac, Sava Grujić. Na sednici Vlade od 11. marta 1906. godine doneta je odluka da se obnove diplomatski odnosi s Engleskom tako što bi se ispunili uslovi koje je jasno odredila bri­tan­ska vlada, izjavom ministra Greja u Parlamentu, tj. da se penzioniše neko­licina viših oficira koji su učestvovali u zaveri od 29. maja. Kralj, među­tim, odbija da potpiše ukaz o penzionisanju i cela vlada, 4. aprila, podnosi ostavku. Dajući ostavku Samostalci nisu pomišljali na stvarno povlačenje sa vlasti već su samo želeli da ubrzaju odluku Kralja o penzionisanju zave­renika. Ali, Majski prevratnici pritiskaju Kralja da mandat za sastav vlade poveri onoj političkoj grupaciji koja će odložiti tzv. zavereničko pitanje. Kralj se prvo obratio Samostalcima, s pitanjem da li bi se iz pos­to­jeće većine mogla obrazovati vlada koja bi pristala da odloži penzio­nisanje zaverenika. Dobivši odrečan odgovor, Kralj se obratio Starora­dikalcima, ali, želeći da izbegne Pašića, najpre je uzeo da pregovara s njegovim suparnikom u stranci, Mihailom Vujićem. Ali ni od toga nije bilo ništa, pa je na red došao Pašić. Pašićeva misao vodilja bila je da se dokopa mogućnosti da obrazuje manjinsku i čisto staroradikalsku vladu koja bi odmah raspustila skupštinu i organizovala izbore, ali tako da na njima zadobije većinu. On je, stoga prihvatio zavereničke uslove, i 17. aprila donesen je ukaz o postavljenju vlade s Pašićem na čelu. Već 19. apri­la raspuštena je i skupština i zakazani novi izbori za 11. jun 1906. Među­tim, na mesec dana pre izbora, Pašićeva vlada podnosi Kralju na potpis ukaz o penzionisanju grupe oficira-zaverenika, koji Kralj, 17. maja 1906. godine, potpisuje. Tako se ova afera okončava.

Komentarišući ovaj deo priče o zavereničkom pitanju, koleginica Popović-Obradović veli: "Interes petorice oficira-zaverenika da oču­vaju svoje položaje, kralj je stavio iznad svih drugih političkih interesa u zemlji, suprotstavljajući se time jasno iskazanoj volji svih političkih stranaka, što je ne samo neparlamentarno nego i politički nedopustivo" (str. 292-293). I još ovo: "Uslovni mandat¼ u dolasku radikala na vlast 1906. je bila jedna od nesumnjivo najjačih povreda same suštine načela parlamentarne vlade, nezavisno od toga da li se ono razume po monističkom ili dualističkom obrascu, jer je taj postupak zapravo negirao vladu kao samostalni politički činilac i ministre vraćao na položaj prostih organa krune" (str. 295).

Ali, hajde malo da pogledamo čitavu priču i sa druge strane. Prvo, kada govorimo o Majskim prevratnicima imajmo na umu da se ne radi o običnim činovnicima ili oficirima koje vlada razmešta ili penzioniše već o ljudima koji su Srbiju oslobodili autoritarizma jednog suludog i neod­go­vornog bračnog para. Premda kosnuta krvlju koja je pala, Srbija je konačno, tog 29. maja, odahnula, a brzi prelazak na parlamentarni poredak, koji je posle toga usledio, dao je dodatna opravdanja samom činu. (Jedva se odupi­rem iskušenju da napravim poređenje sa današnjom Srbijom). Na drugoj strani, imamo jednu stranu silu, koja obnovu diplomatskih odnosa uslov­lja­va penzionisanjem Prevratnika. Čak i ako nismo zaraženi današnjom pro­pagandnom ksenofobijom režima, ne nameće li se pitanje nije li to po­malo mešanje u unutrašnje stvari druge države? To što su ljudi od vlasti iz tadašnje Srbije uopšte želeli da o takvim uslovima razgovaraju mislim da pre pokazuje koliki je bio njihov osećaj za stvarnost nego koliko je sama stvar po sebi opravdana i neupitna.

Kralj je, očigledno, i sam bio neodlučan šta da radi. Valjalo je uvažiti zahteve diplomatske stvarnosti ali, sa druge strane, jednako ozbiljna stvar­nost bila je i činjenica da glavna struja Prevratnika dolazi iz vojske, odakle svaki neutvrđeni demokratski poredak vrebaju mnoge opasnosti. No, ono što je Kralj nesumnjivo bio odlučan da uradi bilo je da očuva posto­jeći demokratski poredak. On jeste, u prvom delu priče o penzionisanju Prevratnika, najpre odbio da potpiše ukaz. Ali, suočen s ostavkom ministra Žujovića, on se već sutradan predomislio. Međutim, ministar je ostao pri svojoj odluci, a vlada ga u tome nije sledila. Moram priznati da mi je zaista teško razumeti osetljivost naše spisateljke i videti šta je u tome bilo tako strašno? Šta je strašno ako šef izvršne vlasti, a to je u parlamentarnim monarhijama kralj, iskoristi svoje ovlašćenje i ne potpi­še neki ukaz? Da li bi on postupao parlamentarno jedino ako takva ovlaš­ćenja nikada ne bi koristio? Ili su mu ona ipak data da ih upotrebi onda kada proceni da je to neophodno? Nije li, uostalom, Kralj Petar I Kara­đor­đević ta ovlašćenja zaista koristio vrlo, vrlo retko, samo u izuzetnim prilikama kao što je ova? Konačno, šta ima neparlamentarno u odluci Stojanovićeve vlade da ne sledi svog ministra u ostavci ako je već pose 24 časa nestalo razloga zbog kojih je ministar podneo ostavku pa je i sam mini­star mogao lako da je povuče?

Što se tiče drugog dela ove priče, u njoj koleginica Popović-Obrado­vić neprestano govori o Kraljevom zahtevu za odlaganje tzv. zavereničkog pitanja kao da je reč o odlaganju ad Graecam Kalendas. Ali, koliko je vremena prošlo od objavljivanja ukaza o postavljenju Pašića i njegove vlade – tj. ljudi koji su prihvatili "odlaganje" zavereničkog pitanja do objavljivanja ukaza o penzionisanju Prevratnika. Trideset dana! Prvi je ukaz objavljen 17. aprila, a drugi 17. maja. Pa šta se dogodilo za tih mesec dana? U knjizi koleginice Popović-Obradović kao objašnjenje ovog srećnog obrta stoje sledeći redovi: "Ovoga puta zaverenici su sami pristali da budu penzio­ni­sani, jer je Pašić, zauzvrat, pristao na ono šta predhodne dve samostalske vlade nisu – a naime, da se s njima pogađa" (str. 287).

Pa upravo je to bilo posredi! Ono što je Kralj od postojeće vlade oči­gledno tražio (a sa njim i Prevratnici) nije, dakle, bilo odlaganje reša­vanja tzv. zavereničkog pitanja u smislu njegovog odbacivanja, već odlaganje kao traženje vremena da se iznađu odgovarajuće razumne nagodbe. I evo kako ti strašni militaristi koji, navodno, upravljaju Kraljem kao marionetom, te brkate vojničine koje su jednog kralja već isekle sabljama a pred kojima se drugi kralj trese od straha, ti oficiri koji određuju Kralju koga će i pod kojim uslovima uzeti u vladu, evo kako oni odjednom pokazuju da samo ako se sa njima razgovara i ako im se, kao što je to prepredeni Pašić i uradio, ponudi bolja penzija, pristaju da s mirom odu u penziju u roku od tridest dana!

Iz gornjeg razvoja događaja moguća su samo dva zaključka. Prvo, ili ti oficiri i nisu bili baš takve babaroge za Kralja, Vladu i, uopšte, parla­mentarizam kao što ih to koleginica Popović-Obradović predstavlja ako je bilo dovoljno da im se daju više penzije pa da ih se otarase. Ili, ako su i bili tako strašni, onda je tim više za pohvalu uspeh Kralja i Pašića što su tako opasne protivnike poretka uspeli da umire vanrednim penzi­jama. U oba slučaja, priča o slabosti demokratskog poretka u tadašnjoj Srbiji ne stoji baš najbolje. U prvom, jer takvi oficiri-zaverenici koji padaju na više penzije i ne predstavljaju neku ozbiljnu pretnju poretku. U drugom, jer je sama pretnja koja je, a to treba posebno naglasiti, bašti­njena iz predhodnog autoritarnog poretka a nije bila inherentna posto­jećem demokratskom – vrlo vešto i uspešno otklonjena.

Uopšte, kao što se i vidi iz ove, kao i predhodne priče, u parlamen­tarizmu tadašnje Srbije zaista nije sve išlo glatko. U pitanju je bilo razdoblje koje se danas naziva "tranzicijom" krat­skom ustrojstvu, razdoblje u kome se uspostavljaju i utvrđuju nove demokrat­ske ustanove a politička elita socijalizuje u skladu sa novim, demokrat­skim pravilima igre. Takva razdoblja su prepuna iskušenja i teškoća i moram priznati da sam, čitajući ovu knjigu, bio iskreno iznenađen da ih nije bilo i više. Ali, ono što se čitaocu, takođe nedvosmisleno, nameće jeste utisak da je tadašnji "prelazni" poredak u Srbiji dobro izlazio na kraj sa svojim teškoćama, i da je ondašnja Srbija, čak i po današnjim meri­lima, imala sasvim uspešnu tranziciju!

Jeste da su na početku ljudi koji su izvršili prevrat protiv stare autoritarne vlasti vršili vaninstitucionalni uticaj. Ali, oni su posle tri godine u velikoj meri politički neutralisani. Jeste da su neki postup­ci Kralja najosetljivijim dušama mirisale na početak iskoračivanja iz parlamentarnih okvira. Ali, čak i takve duše priznaju da se posle 1906. godine Kralj više nije mešao u političke stvari. Jeste da je vlada često imala prevagu nad skupštinom. Ali, zaboga, to ne samo da je odlika većine prelaznih poredaka već i većine savremenih demokratskih režima. Jeste da je na početku ovog razdoblja postojala samo jedna velika stranka, zbog čega naša spisateljka ovo vreme naziva dobom "monopartizma". Ali, čak i u tom razdoblju Radikalci na izbore, 1903. godine, idu sa zasebnim listama za svaku od frakcija (Staroradikalci i Samostalci), a već do kraja 1904. go­di­ne dve glavne frakcije će postati dve suparničke stranke. Jeste, da su izbori 1906. i 1908. godine bili daleko od besprekornih. Ali su zato izbo­ri 1903, 1906. i 1912. bili i slobodni i pošteni (a ovi od 1906. i 1908, ako i nisu bili sasvim slobodni makar su bili sasvim pošteni; ali, opet iz mene progovara žitelj Miloševićeve Srbije). Jeste da je u skupštinskim raspravama, i uopšte u odnosu vlasti i opozicije bilo mnogo nesnoš­lji­vosti pa i iskakanja iz dobrih parlamentarnih običaja (tzv. tiranija veći­ne). Ali, u drugoj polovini ovog razdoblja već vidimo kako se strana­čke strasti stišavaju i kako se razvija svest o toleranciji (str. 380; 418). Jeste da je vojska bila i ostala značajan politički činilac, koji je mogao da svojim vaninstitucionalnim delovanjem ugrozi demokratski poredak. Ali, kao prvo, vojska u svim prelaznim režimima ima takve potencijale; drugo, vlada i skupština su sve do Balkanskih ratova dosta uspešno nadzirali rad, recimo, ministra vojnog, koji je dolazio iz vojske i bio glasnogo­vornik armijskih struktura (vidi slučaj pada ministra vojnog, pukovnika Ilije Gojkovića; str. 390-393), a čak je i u euforiji nakon trijumfalno dobijenih Balkanskih ratova vladajuća Radikalna stranka povela odlučnu borbu za civilnu kontrolu nad armijom i, između ostalog, izdejstvovala smenjivanje ministra vojske generala Miloša Božanovića (str. 410-412); i treće, onaj najopasniji i najosamostaljeniji deo vojske, koji je te 1913. godine pretio poretku ("Crna ruka"), zajedničkim dejstvovanjem Regenta i Predsednika vlade je, dosta brzo nakon toga (1917. godine) i bez obzira na vanredne okolnosti, bio savladan i onemogućen.

Sve u svemu, doba od 1903. do 1914. nesumnjivo je bilo vreme "stabili­za­cije i konsolidacije" demokratskog poretka. Da nije nastupio Prvi svetski rat i sve što je uz to išlo, Srbija bi, po svemu sudeći, dvadesete godine dočekala sa učvršćenom demokratijom. (Uostalom, čak je i u nesrećnom Vidovdanskom ustavu popravljena većina onih mana Ustava iz 1903. godine koje su koleginicu Popović-Obradović toliko tištale). Otuda "razve­javanje mita" o demokratičnosti poretka 1903-1914. koleginice Popović-Obradović nema stvarnu, iskustvenu osnovu. Pripovedno naglašavanje pa i uvećavanje samo određenih crta stvarnosti osnovni su način nastajanja mita, pa je to slučaj i onda kada neki mit zapravo želite da razvejete. Ako mit o zlatnom dobu demokratije u Srbiji rastačete naglašavanjem nedemo­kratičnosti čak i onih razdoblja u kojima je demokratija sasvim dobro stajala, vi time proizvodite mit o Srbiji čija istorija zna jedino za sme­nji­vanje različitih oblika autoritarizma i nizašta drugo.

Moram reći da se takav mit, naročito nakon desetogodišnjeg neuspeha demokratske Srbije u obaranju Miloševićevog autoritarnog režima, sve više ukorenjuje, čemu ova knjiga, bojim se, može dati dodatnu hranu. Kao posledica tog mita, recimo, jedan spisateljkin kolega sa Pravnog fakul­teta u Prištini, Đokica Jovanović (1998: 7), piše da u dosadašnjoj srpskoj istoriji nema "nijednog istorijskog perioda koji bi se mogao nazvati demo­kratskim", a drugi njihov kolega, s Pravnog fakulteta u Beogradu, Jovica Trkulja (1998:174), smatra da je "tradicija srpskih zemalja zapravo tradi­cija istočnjačkog despotizma i samodržavlja", pa je sadašnja autoritarna vlast u Srbiji samo najnoviji "beočug u tom dugom lancu autoritarne vladavine od Stefana Nemanje do Slobodana Miloševića" (1998: 190-191). Kada u istoriji Srbije do današnjih dana ne vidite ništa drugo do auto­ri­tarizam, ne samo da previđate vredne i značajne stvari iz naše prošlosti koje kao društveni naučnik ne smete smetnuti s uma, već i sadašnjim nosio­cima vlasti dajete sjajno opravdanje za njihovo usrdno negovanje prakse autoritarizma ("Ovaj narod i nije nizašta bolje" i "Ovaj narod baš ima vlast kakvu zaslužuje".)

Time dolazim i do pitanja teorije modernizacije. Ako nju čitate kroz marksističko sočivo, kao što je nepotrebno čita dobar deo pripadnica ŽŠNI, pa i naša spisateljka, dobijate sledeću postavku. Poznato je da "baza određuje nadgradnju", što će reći da "ekonomska i socijalna osnova" određuju "pravno-političku nadgradnju". Otuda demokratija, kao vid razvi­jenije, modernije "superstrukture", može da postoji samo u društvima razvi­jene i moderne "infrastrukture", a to su prvenstveno industrijali­zo­vana društva. Pošto zastupnici ove predstave veruju u čvrstu i jedno­smernu uzročnu vezu baza – nadgradnja, onda oni mogu mirno da zaključuju i od posledica ka uzroku, tj. kad god naiđu na neki čvršći nedemokratski režim oni za njegov glavni uzrok odmah uzimaju "nerazvijenost društvene osnove" i time završavaju sav posao objašnjavanja.

Nažalost, ŽŠNI upala je, u osnovi sasvim bespotrebno, upravo u zamku ovakvog rasuđivanja. Čak i za one njene predstavnice koje dobro uviđaju značaj društvenih elita, kao što je Latinka Perović, "srpsko društvo je sve do Drugog svetskog rata ostalo agrarno društvo, s viškom selja čkog stanovništva" pa je otuda takvo društvo i bilo "bez korena za parlamen­tarnu demokratiju" (Perović, 1996:130). Štaviše, ako se zapitamo zašto u današnjoj Srbiji nema demokratije, odgovor ćemo naći upravo u tome što je komunistički režim, istina, razvijao industriju ali je samo srpsko druš­tvo "ostalo neraslojeno" (Perović, 1996:131). "Srbija ni na kraju, kao ni na početku XX veka nema društvene pretpostavke za stvarni politički plura­lizam", samouvereno zapaža najmlađi predstavnik ŽŠNI, Dubravka Stojanović. "Pretežno monolitno, strukturno nestratifikovano društvo osnova je za nastajanje monolitnih političkih sistema koji su određeni gotovo potpunom prevlašću jedne partije, koja prožima sve nivoe države i društva. Slabo diferencirano društvo ima slabo diferencirane inte­re­se, pa političke stranke ne mogu postati njihovi predstavnici i u njihovo ime uticati na državu" (Stojanović, 1996: 507).

Ono što je u celoj stvari najgore jesu upravo teorijske pa i praktične posledice koje proizilaze iz ovakve, kao što ću kasnije pokazati, krajnje pogrešne predstave o odnosu demokratije i modernih društava. Do tih zlokobnih posledica pripadnice ŽŠNI, naravno, ne dospevaju budući da njihov vrednosni pristup uključuje i snažno demokratsko opredeljenje. Ali, upravo se na istorijsko izvođenje ŽŠNI s pravom slašću nadovezuju pri­padnici nekih naših a-demokratskih pa i anti-demokratskih škola društ­venih nauka, sa njihovim viđenjima "modernizacije". Naime, ako demokra­tiju, po ovakvoj "teoriji modernizacije", mogu imati samo razvijena, "moderna" društva, onda nerazvijena i "ne-moderna" društva treba da zabo­rave na parlamentarizam, demokratiju i slične stvari, i da se posvete isključivo modernizaciji (a sledstveno tome i daljoj socijalnoj "diferen­cijaciji "). U tom smislu, za takva društva "nepotpune modernizacije", autoritarizam jednostavno "nema alternativu"!

 "Autoritarna politička kultura", piše Todor Kuljić, vodeći pred­stav­nik domaće varijante škole autoritarne modernizacije (tzv. Milićevske neoboljševičke škole; u daljem tekstu MNBŠ), "nije uvek bila smetnja modernizaciji, pogotovo ne u nerazvijenim sredinama bez institucionalno razvijenih kanala političkog odlučivanja". Zapravo, navodi naš profesor političke sociologije jednog svog marksističkog istomišljenika iz Boli­vije (H. C. F. Mansillu), " savremenim procesima modernizacije na periferiji više pogoduje autoritarna politička kultura, a liberalni obrasci u svet­skim razmerama imaju u tom pogledu sporednu ulogu¼ Neretko, nerazvi­je­nijoj sredini pogoduju autoritarne mere, dok razvijena društvena struk­tura podrazumeva složenije mehanizme podeljene vlasti za usklađivanje različitih interesa" (Kuljić, 1998: 28; 26; 171). Otuda je, po ovom piscu, veliki značaj ne samo komunističkog projekta modernizacije, već i razli­čitih " istorijski uticajnih oblika lične vlasti koji su ubrzavali razvoj", a čak je i nacizam imao "modernizacijske potencijale"! (Kuljić, 1998: 7; 163). "Modernizacijski učinak¼ nosilaca lične vlasti kakvi su bili vla­dari iz porodice Obrenovića ili, znatno kasnije J. B. Tito", dopunjuje Kuljića drugi predstavnik MNBŠ, Vladimir Ilić, kao i " novija iskustva autoritarne kapitalističke modernizacije (na primer na Dalekom istoku) upozoravaju na mogućnost da se do modernizacije može pre stići autoritar­nim nego demokratskim putem"! (Ilić, 1998: 90; 91).

Tako je krug zatvoren. Današanja Srbija, baš kao i ona pređašnja, nema demokratiju ne zato što je talac svojih autoritarnih vlastodržaca koji joj uskraćuju svaku slobodu izbora, već stoga što je reč o "društvu nepotpune modernizacije" i " strukturno nestratifikovanom društvu". Umesto da želi parlamentarizam, demokratiju i slične luksuzne stvari, neprimerene "društvu nepotpune modernizacije", srpskom narodu bi bolje bilo da se strpi i sačeka da mu ova, ili neka druga autoritarna vlast modernizuje društvenu strukturu i "strukturalno stratifikuje" društvo, pa će onda i demokratija nastati sama od sebe, u skladu sa, jelte, znamenitim zakonom istorijskog materijalizma o bazi i nadgradnji.

Naravno, ništa od toga nije tačno. Jeste da su privredna i društvena osnova značajne za uspešnost i postojanost demokratskog poretka (i sâm sam o tome iscrpnije pisao u Antonić, 1999). Ali, daleko od toga da demokra­tija ne može da postoji i u manje razvijenim društvima, tj. "društvima nepotpune modernizacije". Današnja najmnogoljudnija demokratska zemlja, Indija, u kojoj parlamentarni poredak sasvim uspešno funkcioniše već 52 godine, samim svojim postojanjem ruši sva pseudonačuna naklapanja naših "modernizatora". Dakle, ta ista Indija ima neprekidnu poluvekovnu parla­mentarnu demokratiju iako joj je nacionalni proizvod po glavi stanovnika 1994. godine bio svega 320 dolara (WDR, 1996:188), udeo poljoprivrednog stanovništva je čak 65% (IWFB, 1997), a čitavih 52% stanovništva je nepi­smeno (izvestaj Unesco za 1993; CLRL, 1997). Radi poređenja, podsetiću da je nacionalni proizvod po glavi stanovnika Srbije 1910. godine, po dolar­skom tečaju iz 1997. godine, bio 810 dolara (izračunato prema Vinskom, 1978:77, Madžaru, 1990:212 i IC, 1998), da je današnji udeo poljoprivrednog stanovništva Indije kod nas prevaziđen početkom 1950-ih godina (Petrović, 1978: 91), a indijski udeo nepismenih već sredinom 1920-ih (Petrović, 1978:111).

E pa ako je Indija sa takvom svojom "društveno-ekonomskom osnovom" mogla više od 50 godina da očuva parlamentarnu demokratiju, zašto to ne bi bio slučaj sa XX-ovekovnom Srbijom? Očigledno, po sredi je nešto drugo a ne prvenstveno, ili čak jedino! "društveno-ekonomska osnova". Naravno, reč je o društvenim elitama, ali ne treba zaboraviti ni druga­čije državno-nacionalne okvire, drugačiji istorijski sklop, drugačiju političku kulturu, itd. I upravo je zadatak društvenih istoričara da osvetle i uporede sve ove različite društvene činioce koji utiču na slabost ili, pak, na postojanost demokratskog poretka, a ne da se potštapaju shematizovanim baza-nadgradnja objašnjenjima preuzetim od dogmatskih i sterilnih marksista.

To, naravno, ne znači zapostavljanje pitanja društvene strukture, već njegovo pažljivo smeštanje u odgovarajući istorijski ili objašnjavalački sklop. Da, Srbija je sve do sredine XX veka bila zemlja seljaka, a to nije baš idealno za demokratiju. Ali, da, ti isti seljaci nikako nisu bili nadničari ili napoličari, što je osnova uobičajenog suda o nepodobnosti zemljoradničkog društva za demokratiju. Oni su bili mali posednici, a to, opet, ni malo nije rđavo za demokratiju. Uzmite našeg, već pominjanog balkanskog "šampiona demokratije", Rumuniju. I ona, navodno, prednjači "na prelomu stoleća¼ po standardnim parametrima modernizacije" u odnosu na Srbiju, jer ima manji udeo seoskog življa u ukupnom stanov­niš­tvu. U Srbiji seljaci čine 87% stanovništva, a u Rumuniji 82% (Popović-Obradović, str. 51). Samo što biti seljak u Rumuniji, u društvenom smislu, nipošto nije isto što i biti seljak u Srbiji. U Rumuniji biti seljak znači raditi na imanju veleposednika a biti seljak u Srbiji znači raditi na svom imanju. Dok u Rumuniji velika imanja zauzimaju 64% obradivog zemljišta u Srbiji je svega 4% zemljišta obuhvaćeno imanjima od preko 100 ha (IRN, 1979:265; Isić, 1994:102). Pa se onda tih 5% razlike u korist Rumunije, kada je reč o strukturi stanovništva, pokazuju gotovo nevažni jer je za demo­kra­tski poredak mnogo značajnija ravnomernija raspodela resursa i životna nezavisnost većine građana (Vanhanen, 1997:5), nego tih 5% više seljaka. Naime, u agrarnim društvima raspodela političke moći je u visokoj kore­laciji s posedovanjem zemlje, pa države u kojima tanak sloj ljudi raspolaže većinom obradive zemlje (recimo, vlastela ili veleposednici u Kini XIX veka čine 1,3% stanovništva, a u Rusiji 1,25%!) po pravilu imaju " hegemo­ni­stički poli tički sistem", a "društva slobodnih farmera" teže jednom "više egalitarnom i demokratskom" tipu političkog režima (Dahl, 1997: 63-66; 95-97). Zato u Rumuniji sve do 1920-ih i nema pravog parlamentarizma (osim već opisanog oligarhijskog, tj. veleposedničkog) a u Srbiji seljaci biraju skupštinu već od 1858. godine, a od 1888. godine pa ponovo od 1903. godine u Srbiji postoji jedna vrsta seljačke republike.

I umesto da pokušaju da sa takvim, ili sličnim uporednim i što istan­čanijim pretresima osvetle i objasne političku i društvenu prošlost Srbije, naše istoričarke iz ŽŠNI počinju da shematska objašnjenja, koja su se, eto, pokazala baš zgodna za staru Srbiju, protežu i na današnju Srbiju! Tako odjednom današnje društvo postaje jednako "pretežno mono­litno, strukturno nestratifikovano" kao i društvo s početka XX veka, te otuda "Srbija ni na kraju, kao ni na početku XX veka nema društvene pret­po­stavke za stvarni politički pluralizam". Baš lepo! Nije važno što je udeo poljoprivrednog življa u međuvremenu pao sa 86% na 18% stanovni­štva (prvi podatak je iz Isić, 1995: 9, a drugi iz Blagojević 1995:49). Nije važno ako je industrijskih radnika na početku veka u Srbiji bilo manje od 1% stanovništva a u doba pada Zida ih ima bar 40% (prvi podatak na osno­vu Bogdanović, 1989:77, a drugi na osnovu Mitrović, 1996:104). Nije važno ako je gradske srednje klase nekada bilo oko 2% stanovništva, dok početkom 1990-ih ona već broji oko 20% srbijanskog življa (Antonić, 1999). Ne, to nije važno. Važno je samo da u Srbiji nema demokratije jer je ona i dalje "strukturno nestratifikovano" društvo. I da naš obrazac baza-nadgradnja tako lepo objašnjava sve stvari oko nas.

Tu gde prestaje ŽŠNI nadovezuje se, kao što smo videli, "Milićevska neoboljševička škola". Samo što je, srećom, za razliku od mnogo mekše i prihvatljivije priče ŽŠNI, priča MNBŠ u našoj naučnoj zajednici već "pročitana" i odbačena. Njihova "apologija svake ’modernizirajuće’ vla­sti", upozorava jedan kritičar, "temelji se na shvatanju ’modernizacije’ kao svetsko-istorijskog procesa koji sve objašnjava i sve legitimiše: tu i tamo po koji Aušvic, Gulag ili Tjenanmen nisu vredni pomena samo ako autori­tarna vlast izlazi u susret zahtevima ’modernizacije’. Hitler je nesumnjivo bio šampion ’modernizacije’, sve dok se ’jevrejska svetska vlada’ nije odlu­čila da mu smrsi konce i vrati Nemačku u ’prirodno stanje’. I u današ­njem Iraku ’modernizacija’ bi nesumnjivo divovskim koracima napredovala i izvan industrije naoružanja, samo kad ’belosvetski moćnici’ ne bi tako brutalno ometali i sputavali njegovu autoritarnu vlast. Nadu jedino budi ’i dalje bitno socijalistička’ vlast u Srbiji, koja je, sudeći po najnovijijm represivnim merama prema ’silama haosa i bezumlja’ (tj. univerzitetima, medijima, advokatskim komorama, lokalnim ’buržoaskim’ vlastima, itd) rešila da se definitovno oslobodi, kako bi rekao Todor Kuljić, ’razli­či­tih verzija post-socijalističke pomodne i neistorične liberalno-bur­žo­a­ske eshatologije’ i da napokon krene stopama, Kine i Vijetnama, na pravi autentičan put ’modernizacije’" (Molnar, 1998: 141).

Ne, drage moje istoričarke iz ŽŠNI, zaboravite teoriju moderni­za­cije, ili bar njenu neomarksističku baza-nadgradnja varijantu. Nije to ono što mi, naučnici iz ostalih društvenih disciplina, od vas očekujemo. Nije to ni ono što vi same, prema svom demokratskom opredeljenju, ustinu mislite. U ideološki neopterećenoj društvenoj nauci davno je prošlo vreme u kome je pitanje uspostavljanja i održavanja demokratskog poretka vezivano prvenstveno za društveno-ekonomsku strukturu (to je bilo tokom 1950-ih i 1960-ih godina). Od  tada, sve više preteže naglašavanje važno­sti delovanja činilaca koji mahom potiču iz političke ravni (Mainnjaring, 1992:326-7), a među njima možda najistaknutije mesto zauzima kultura i ponašanje političkih elita (Rustonj, 1970; Dahl, 1971/1997, Levine, 1973; Linz 1978; OžDonnell & Schmitter, 1986; Hartlyin, 1988, Burton et al., 1992; Etzioni-Halevy, 1993). Neke od vaših razmatranja, koja su išla tim smerom, pokazala su se kao veoma uspešna (Perović, 1994; 1996) i nema potrebe da njihovu vrednost umanjujete natruhama dogmatskih i autoritarnih koncep­cija.

Sreća je da su u pitanju samo natruhe i kada je reč o knjizi koleginice Popović-Obradović. Neomarksistička, baza-nadgradanja varijanta teorije modernizacije u ovoj knjizi je samo najopštiji okvir, uočljiv na početku i na kraju spisa, više kao danak naučnoj zajednici ŽŠNI nego kao stvarno uporišno teorijsko tle. Tako time, srećom, ova vrsna knjiga nije mnogo pokvarena. Nešto je ozbiljnija stvar s "razvejavanjem mitova" koje, se, kao što sam pokazao, u ovoj knjizi gotovo pretvorilo u uobličavanje ili podu­pi­ranje jednog novog, jednako iskrivljenog mita. Međutim, knjigu sasvim uspešno spašavaju ostale njene dobre strane. Pošto je u velikoj meri poš­tena i celovita, i čitalac sa drugačijim uglom posmatranja, poput mene, može u njoj naći dovoljno građe neophodne za potkrepu drugojačijih zaklju­čaka.

Izvesna jednostranost je odlika mnogih tzv. knjiga s tezom. Ali ono što odlikuje dobru knjigu sa tezom jeste snaga iznesene građe koja gotovo da ima svoj vlastiti život. Ta građa se, u ovom slučaju, ne samo otima tezi, već i u mnogim delovima svedoči drugačije. Poredak, čije su se i najmanje mane iscrpno istraživale, pokazuje se, na kraju krajeva, ipak kao demokratski. A ako se on takvim pokazao i posle jedne ovako kritičke i snažne knjige, i ako imamo na umu da takvih razdoblja nije bilo mnogo u našoj istoriji, onda sasvim slobodno možemo zaključiti da je vreme 1903-1914. uistinu bilo zlatno doba demokratije u dvadesetovekovnoj Srbiji.

 

NAVEDENI RADOVI

 

Antonić, Slobodan (1999). "Društveni sklopovi, politički delatnici, demokrat­ski poredak" (u štampi).

Blagojević, Marina (1995). "Demografska slika Srbije 90-ih: dihotomija i stagnacija", u: Silvano Bolčić (ur.), Društvene promene i svakodnevni život: Srbija početkom devedesetih, str. 31-55. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakuleta u Beogradu.

Bogdanov, Vaso (1958). Historija politi_kih stranaka u Hrvatskoj: od prvih strana_kih grupiranja do 1918. Zagreb: Novinsko izdava_ko poduze_e.

Burton, Michael, et al. (1992). “Introduction: Elite Transformations and Democratic Regi­mes”, in: John Higley and Richard Gunther (eds.), Elites and Democratic Consolidation in Latin America and Southern Europe, Cambridge: Cambridge University Press.

CLRL, (1997, November 25). Countries njith the Lonjest Rates of Literacy ŠWWW docu­mentĆ. URL http://njnjnj.sil.org/lingualinks/library/literacy/krz313/krz266/krz316.htm

 Dahl, Robert (1997). Poliarhija: participacija i opozicija. Beograd: Filip Višnji_ (prvo izdanje, 1971: Polyarchy: Participation and Opposition. Nenj Haven: Yale Univ. Press).

Etzioni-Halevy, Eva (1993). The Elite Connection: Problems and Potential of Western Democracy. Cambridge: Polity Press.

Gligorijević, Branislav (1979). Parlament i političke stranke u Jugoslaviji (1919-1929). Beograd: Institut za savremenu istoriju i Narodna knjiga.

Hartlyn, Jonathan (1988). The Politics of Coalition Rule in Colombia. Cambridge: Camb­ridge University Press. 

IC (1998, February 26). The Inflation Calculator ŠWWW documentĆ. URL

      http://njnjnj.njestegg.com/inflation

Ilić, Vladimir (1998). Oblici kritike socijalizma. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka.

IRN (1979). Istorija rumunskog naroda. Ur. Andrej Ocetea. Novi Sad: Matica Srpska.

Isić, Momčilo (1995). Seljaštvo u Srbiji 1918-1925. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije.

IV (1972). _______ _______, _. I-III, ___. T. M. _______, A. _. ______, _. _. ____­___. ______: _____.


IWFB (1997, August 13). Interactive World Fact Book: ABC Country Book of India ŠWWW documentĆ. URL http://njnjnj.theodora.com/njtb/india.html. 

Jovanović, Đokica (1998). “Ubitačna lakoća cezarizma”. Naša Borba, Vol.IV, no. 1245 (10. jul), str.7.

Kuljić, Todor (1998). Tito: sociološkoistorijska studija. Beograd: Institut za političke studije.

Levine, Daniel (1973). Conflict and Political Change in Venezuela. Princeton: Princeton University Press.

Linz, Huan (1978). The Breakdonjn of Democratic Regimes: Crisis, Breakdonjn, and Reeljuilibration. Baltimore: The Johns Hopkins University Press.

__________, _._. (1984). ____________ _______ _______: _________ _____ XIX – ______ XX _. _________ ____ _ ______. ______: ____________ “_____”.

Madžar, Ljubomir (1990). Suton socijalističkih privreda: simptomi, uzroci, institucionalne uslovljenosti sloma socijalističkih privreda. Beograd: Ekonomika i Institut ekonomskih nauka.

Mainnjaring, Scott (1992). “Transition to Democracy and Democratic Consolidation: Theoretical and Comparative Issues”, in: Scott Mainnjaring, Guillermo OžDonnell & J. Samuel Valenzuela (eds.), Issues in Democratic Consolidation, pp.294-341. Notre Dame: University of Notre Dame Press.

Mitrović, Ljubiša (1996). Savremeno društvo: strategija razvoja i akteri. Beo­grad, Institut za političke studije.

Molnar, Aleksandar (1998). “Odgovor Milićevskoj neoboljševičkoj školi”, Sociologija, Vol. XL, No.1, str. 131-158.

Nohlen, Dieter (1992). Izborno pravo i strana_ki sustav. Zagreb: Školska knjiga.

O’Donnell, Guillermo, and Philippe Schmitter (1986). “Tentative Conclusions about Uncertain Democracies”, in: Guillermo O’Donnell, Philippe Schmitter and Laurence Whitehed (eds.), Transitions from Authoritarian Rule: Prospect for Democracy, pp. 1-78. Baltimore: Johns Hopkins University Press.

Perović, Latinka (1994). “Politička elita i modernizacija u prvoj deceniji nezavisnosti srpske države”, u: Srbija u modernizacijskim procesima XX veka, str. 235-245. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije.

     (1996). “Beg od modernizacije”, u: Nebojša Popov (ur.), Srpska strana rata: tra­uma i katarza u istorijskom pamćenju, str. 119-131. Beograd: Republika.

Petrović, Ruža (1978). Društvo i stanovništvo: makrosociološki i demografski aspekti razvoja SR Srbije. Beograd: Ekonomski institut.

Rustow, Danwart (1970). “Transitions to Democracy”. Comparative Politics, 2 (April), pp. 337-363.

Stojanović, Dubravka (1996). “Traumatični krug srpske opozicije”,  u Nebojša Popov (ur.), Srpska strana rata: trauma i katarza u istorijskom pamćenju, str. 501-530. Beograd: Republika.

Trkulja, Jovica  (1998). Suočavanje s beznađem: razgovori o jugoslovenskoj krizi 1987-1997. Beograd: Čigoja štampa.

Vanhanen, Tatu (1997). Prospects of Democracy: A Sudy of 172 Countries. London and Nenj York: Routledge.

Vinski, Ivo (1978). Kretanje društvenog proizvoda svijeta od 1910. do 1975. godine. Zagreb: Ekonomski institut.

WDR (1996). World Development Report 1996: From Plan to Market. Oxford: Oxford University Press.