Dragoljub Katunac

KLAVIRSKA MUZIKA MILOJA MILOJEVIĆA

CLIO (biblioteka „Ars Musica“), Beograd 2004.

Srpska muzikologija dosad je iznedrila mali broj studija po­sve­ćenih specifičnim segmentima stvaralaštva domaćih kompo­zitora – čak i kada se radi o veoma značajnim autorima, odnosno o veoma značajnim oblastima njihovog rada. Dragoljub Katunac, redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, autor je prve opsežne studije posvećene klavirskoj muzici Miloja Milo­je­vića. Zanimljivo je da je delatnost Milojevića kao muzičkog pisca i kritičara privukla znatniju pažnju srpskih muzikologa, dok nje­gov obiman kompozitorski opus nije dovoljno istražen. O delima Milojevića, nenadmašnog erudite i autoritativnog kritičara, ko­ji je ostavio toliko zapisa o stvaralaštvu drugih kompozitora, za njegovog života niko nije želeo – ili smeo – da piše; a čini se da se takva situacija protegla do današnjih dana. Katunac, međutim, smatra da je klavirska muzika veoma važna za razumevanje celo­kupnog Milojevićevog opusa, te ističe da je klavirsko stvaranje Miloja Milojevića označilo prvo uključivanje u evropske okvire, kao i dostizanje standarda presudnog za našu klavirsku scenu. Autor podseća da je jedan od osnovnih uzroka što su Milojevićeva klavirska dela ostala nepoznata stručnoj javnosti, taj što je naj­veći deo ovog zamašnog opusa ostao u rukopisu, gotovo nedostupan izvođačima i široj publici.

Pored afiniteta prema Milojevićevom stvaralaštvu, još ne­ko­liko razloga podstaklo je Katunca da se posveti istraživanju njegovih klavirskih dela. Naime, autor ukazuje da je ova studija produkt istraživanja započetog još 1990. godine, u okviru pro­jek­ta „Solistička muzika za instrumente sa dirkama na srpskom pro­storu“. Katunac ističe da se, nakon uvida u dostupnu građu, opre­delio za „monografski pristup u vidu širokog istorijskog pre­gle­da“ (str. 432).

Studija Klavirska muzika Miloja Milojevića objavljena je u reprezentativnom, pedantno urađenom i bogato opremljenom izda­nju beogradske kuće Clio. Autor je imao uvida u opsežnu literaturu i originalne izvore, te je sproveo detaljnu analizu kompletnog Milojevićevog klavirskog stvaralaštva. Da li je, dakle, njegova klavirska muzika konačno dobila tretman kakav zaslužuje? Odgo­vor bi mogao biti – i da i ne. Posvetimo se najpre dobrim stra­na­ma ove publikacije, a zatim i nekim njenim segmentima koje smat­ramo manje uspelim.

Studija Dragoljuba Katunca značajna je iz više razloga. Naj­pre, autor donosi veliki broj biografskih podataka o samom kom­po­zitoru, kao i o članovima nje­gove porodice, jedne od retkih auten­tičnih „muzičkih loza“ u Srbiji. Monograf­ski pristup auto­ra podrazumevao je i širok zahvat u epohu i kontekst Milojevi­ćevog života, te iscrpan pregled delatnosti Milojevića i njego­vih savremenika na utemeljenju muzičkoškolskih institucija i podizanju nivoa opšteg muzičkog obrazovanja u Srbiji. Katunac isti­če da Milojevićeva klavirska dela treba posmat­rati u sprezi sa celokupnim kontekstom srpskog muzičkog života tog doba, odnos­no u paraleli sa ostalim segmentima Milojevićevog svestranog rada. Otuda, pored iscrpnog bavljenja životom ovog stvaraoca, Katunac daje i pregled razvoja klavirske muzike u Srbiji – od njenih početaka, preko pregleda delatnosti prvih izvođača i stvaralaca, do konačne profesionalizacije muzičkog života dosegnute upravo u Milojevićevo vreme – a možemo reći i njegovom znatnom zaslugom.

Opsežna studija, obima 462 strane, podeljena je u šest poglav­lja: Istorijsko-stilske i razvojne pozicije, Srpski klavirski pros­tor do Milojevića, Godine mladosti, Stvaralačka zrelost, Završ­nica i Milojević pijanista i njegov klavirski opus na koncertnom podijumu. Pored osnovnog teksta, publikacija je opremljena i obim­nim popisom izvora i literature, te spiskom dela zabeleženih na nosačima zvuka. Posebno su izdvojeni popisi tabela, muzičkih pri­mera i slika, zatim napomena autora o genezi studije, sažetak na engleskom jeziku (u prevodu Miloša Zatkalika) i indeks imena.

U uvodnom poglavlju, pisac postavlja opšte problemske koor­dinate i ukazuje na status Milojevićevog stvaralaštva u srpskoj istoriji muzike, kao i u pisanoj reči o njoj. Pod uticajem pret­hodnih Milojevićevih biografa, posebno Petra Konjovića i Vlas­timira Trajkovića, autor izdvaja tri perioda u njegovom stvara­laštvu, koje, međutim, određuje na sledeći način: prvi period (1902–1924) ispunjava kompozi­torovo intenzivno školovanje u zemlji i inostranstvu. Drugi period (1924–1939) predstavlja raz­dob­lje „zrele stvaralačke sinteze raznorodnih iskustava“. Treći period (1939–1944), u kojem su samo dve godine bile stvaralački produktivne, „ukazuje na završnu, sublimiranu sintezu prethod­nih iskustava projektovanih u sopstveni stvaralački izraz“ (str. 7). Autor skicira profil Milojevićevih razvojnih etapa, pokazu­jući u kojoj su meri njegovi stvaralački napori rezonirali sa duhom vremena – kako u Evropi, tako i u Srbiji. Katunac izriče sud da „klavirsko stvaranje Miloja Milojevića predstavlja prvi obiman opus realne umetničke vrednosti u srpskoj muzici“ (str. 42). Međutim, autor želi da rasvetli šta je sve prethodilo sin­tezi ostvarenoj u Milojevićevom klavirskom opusu, te razmatra prva klavirska dela pisana na srpskom prostoru, zatim postepeno utemeljenje koncertnog života u Srbiji, kao i muzičkog školstva. Autor podseća na prve srpske stvaraoce koji su pisali klavirsku muziku, dajući procenu njihovih umetničkih dometa. Posebna raz­matranja posvećena su češkim muzičarima, koji su delovali u Srbi­ji, kao i srpskim muzičarima iz Vojvodine. Mada ovaj isto­rijski pregled ne donosi suštinski nove informacije, niti nudi novo tumačenje ovog razdoblja, on može biti od pomoći čitaocu koji želi da stekne osnovna saznanja o pionirskim koracima srp­ske klavirske muzike.

Sledeća celina posvećena je Milojevićevim prvim saznanjima o muzici, stečenim najpre u roditeljskom domu, a zatim u Srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. Katunac rekonstruiše muzički život Novog Sada u doba Milojevićevog školovanja i uka­zuje koji su događaji uticali na njegovu fasciniranost muzikom. Među Miloje­vićevim profesorima, izdvaja Jovana Grčića, Tihomira Ostojića i Isidora Bajića, kao pedagoge i umetnike koji su prepoznali i ka­nalisali njegova interesovanja.

Katunac dalje prati Milojevićevo školovanje po povratku u Beograd 1904, gde on postaje student Filozofskog fakulteta i po­laznik Srpske muzičke škole. Pisac daje pregled muzičkog života Beograda u prvoj deceniji XX veka, sa osvrtom na muzičare koji su delovali u našoj sredini, na koncertna gostovanja, repertoar dela prezentovanih beogradskoj publici, delatnost muzičkih insti­tu­cija itd. Katunac zatim analizira Milojevićeve kompozicije iz ovog razdoblja, ostvarene u vidu ciklusa minijatura ili svite.

Pisac dalje prati kompozitorovo školovanje u Minhenu (1907–1910), dajući ponovo živu panoramu tamošnjih muzičkih zbivanja i mogući upliv ovih dešavanja na mladog stvaraoca. Pri ponovnom povratku u Beograd, Milojević se zapošljava u Srpskoj muzičkoj školi i postaje aktivan protagonista beogradskog muzičkog živo­ta. Ove godine punog koncertnog zamaha prekinula su dva Balkanska rata i Prvi svetski rat, u kojima Milojević aktivno učestvuje. Za ratne godine karakteristično je Milojevićevo rastuće intereso­va­nje za srpski folklor. Katunac zapaža: „Folklor kao inspirativna građa bio je za Milojevićevu generaciju gotovo životno pitanje“ (str. 149) i takođe, „Nastavljanje Mokranjčeve linije nacionalnog pravca bilo je za mladog Milojevića pitanje lične i nacionalne časti“ (str. 155).

Sledi prikaz Milojevićevih pariskih godina (1917–1919), koje su ostavile dubok trag na profil njegove klavirske muzike. Milo­jevićev izraz „dobija dimenzije kolorita, rafinovane ekspre­siv­nosti, racionalističke uzdržanosti, prefinjenog elitizma“ (str. 157). Pored toga, kompozitor je bio angažovan na prezentovanju srpske kulture na zapadu, što je podrazumevalo organizaciju mu­zič­kih događaja, te aktivno koncertiranje. Intenzivnu koncertnu, organizatorsku i publicističku aktivnost Milojević nastavlja i u Beogradu, što Katunac bogato dokumentuje.

Sledeća, zrela stvaralačka etapa, započinje boravkom u Pragu, gde je Milojević odbranio doktorsku disertaciju. Po uzoru na prethodna, Katunac i ovo poglavlje oblikuje govoreći o muzičkom životu i atmosferi Praga, zatim o Milojevićevoj delatnosti u ovom centru, o klavirskim delima koja su tada nastajala, kao i ukup­nom profilu srpske i jugoslovenske klavirske muzike u ovom razdoblju. Pisac zatim razmatra petnaest Milojevićevih „post­praš­kih“ godina, dajući ponovo detaljan prikaz beogradskog mu­zič­kog života ovog razdoblja, sa osvrtom na delatnost više čla­nova porodice Milojević (kompozitora, njegove sestre Vladi­slave, supruge Ivanke i kćerke Gordane). Uporedo su sagledani napori Milojevića i njegovih savremenika na osnivanju Muzičke akade­mije, zatim, njegova delatnost na Univerzitetu, u okviru udruženja „Collegium musicum“, te izvođačka i spisateljska aktivnost. Završno razmatranje posvećeno je Milojevićevom pose­zanju za folklornim uzorima, odnosno uticaju njegovog melografskog rada na profil fol­klorno inspirisanih dela, koja preuzimaju primat u poslednjoj stvara­lačkoj fazi, koja obuhvata sedam poslednjih godina kompozi­torovog života. Posebnu pažnju Katunac posvećuje folklorno ins­pi­risanim svitama, u kojima Milojević koristi sopstvene zapise, sa izuzetkom Povardarske svite u kojoj se „iza autorovog postupka naslućuje samo folklorni osnovni povod, obeležje, a suština pri­pada slobodi lične imaginacije“ (str. 317).

Završno poglavlje studije posvećeno je Milojevićevoj kon­certnoj delatnosti – mada je o njoj bilo reči i u svim prethodnim poglavljima. Katunac daje iscrpnu (mada ne i potpunu) tabelu sa hronologijom Milojevićevih koncertnih nastupa i programom koji je izvođen, u cilju osvetljavanja ovog segmenta njegovog rada.

Dragoljub Katunac je predstavio temeljan i produbljen pogled na Milojevićevo klavirsko stvaralaštvo, koji krase odlično poz­navanje Milojevićevog opusa, ali i srpskog klavirskog stvara­lašt­va u celini, zatim razumevanje njegovog kompozi­cionog postupka, kao i precizno detektovanje mogućih uticaja. Kao posebnu odliku ove knjige istakli bismo autorov pasionirani pristup proučavanoj materiji, odnosno jasan lični afinitet za Milojevićev opus i za njegovu svestranu delatnost.

Manje smo, međutim, zadovoljni načinom na koji je ova knjiga tekstualno uobličena. Naime, Katunčev spisateljski stil je često nefunkcionalan, opterećen frazama, opštim mestima, dugačkim digresijama, ponavljanjem već izrečenih konstatacija, te u celini konfuznim načinom izlaganja. Izdvojićemo nekoliko pri­mera. Ne može se ni pobrojati koliko puta je Katunac ponovio da Milo­je­vićeva klavirska dela „nažalost“ nisu štampana; za Ritmičke gri­mase se učestalo naglašava da one predstavljaju „eksploziju ekspresionizma“ u Milojevićevom opusu, te da su one „jedino štampano Milojevićevo delo iz srednjeg perioda“; ali jednako često pisac najavljuje da će Kameje op. 51 „biti objavljene“ u izda­nju Udruženja kompozitora Srbije. Katunac, dalje, mnogo puta na­braja koja dela spadaju u npr. poslednji stvaralački period; ponav­lja konstataciju da je klavirski opus Milojevića najplodniji i istorijski vrlo značajan u prvoj polovini XX veka; bezbroj puta je istaknut značaj Grčića, Ostojića i Bajića za novosadski muzički život u celini i posebno za Milojevićevo stvaralačko formi­ra­nje. Pismo Angeline Milojević Dragoljubu Spasiću o entuzijazmu 13-godišnjeg Miloja za sviranje klavira citirano je dva puta (na str. 79 i 94); na isti način je i citat sa 75. strane Konjovićeve knjige o atmosferi praških godina dva puta naveden, na str. 18. i 192! Često autor, iscrtavajući široke panoramske poteze, u okviru istog pasusa načinje po nekoliko tema, „skače“ sa oblasti na oblast Milojevićevog života i rada, anticipira teme o kojima će govo­riti znatno kasnije itd. Često se ponavljaju datumi osnivanja važ­nih institucija, poput muzičkih škola, udruženja Collegium musi­cum, Muzičke akademije i sl. S obzirom na ovakav način izlaganja, opterećen redundancom i tautologijama, možemo samo odahnuti što monografija ne poseduje klasičan zaključak, jer bi tu vero­vat­no autor još po nekoliko puta „reprizirao“ ranije izrečene kons­tatacije. Mestimično Katunac opovrgava sam sebe, pa tako npr. za mladalačku kompoziciju Ribareva smrt u jednom trenutku piše da je nastala u sedmom razredu Gimnazije, a već na sledećim strani­cama da ona datira iz osmog razreda (upor. str. 97, 101, 102. i dalje). Autor na str. 97, 119, 189 i 276. daje tabelarne preglede Milo­je­vićevih klavirskih dela, po etapama nastanka; međutim, one nisu koncipirane na istovetan način, a posebno je nespretno urađena tabela na str. 189, posvećena delima srednje etape. Što se tiče pojedinačnih dela, Katunac daje tabelarni pregled samo jednog ciklusa, Kameje, mada bi takvi pregledi bili od značaja i za druge klavirske cikluse koji su nastajali tokom dužeg perioda.

Pored navedenog, Katuncu bismo mogli zameriti i generalno romantizovan pristup materijalu, odnosno nedostatak nekog od sav­re­menijih teorijskih pristu­pa, koji bi učinio izlaganje zanim­ljivijim i aktuelnijim. Povremeno autor zauzima pokroviteljski ton izlaganja (posebno u poglavlju o Milojevićevim stvaralačkim počecima), primereniji spomenici ili romansiranoj biografiji. Naš generalni zaključak glasio bi da je tekstu bila neophodna mno­go radikalnija lektura, u cilju kondenzovanja i sistema­ti­zo­va­nja izlaganja. Ovako, stručna javnost će piscu zameriti na optere­ćenju teksta redundancom, praznim hodom i frazama; prosečni či­talac će se, pak, teško snalaziti u Katunčevom nepregledno sro­čenom tekstu, ispunjenom digresijama, u kojem se mnoge bitne informacije podrazumevaju, a nebitne prenaglašavaju. Ove pri­med­be ne utiču na generalno pozitivnu ocenu Katunčeve knjige, ali možemo samo žaliti što klavirski opus Miloja Milojevića, u svom prvom celovitom prezentovanju našoj kulturnoj javnosti, nije zadobio mnogo koherentniji i ubedljiviji tretman.

Ivana Medić

786.1.036 Milojević Miloje