Aleksandar Vasić

 

STANOJLO RAJIČIĆ (1910-2000)

 

 

            Dvadeset prvoga jula 2000. godine, u Beogradu je preminuo ugledni srpski kompozitor i profesor, akademik Stanojlo Rajičić.

            Stanojlo Rajičić je rođen 16. decembra 1910. u Beogradu. Prvu poduku u klaviru dobio je od svoje starije sestre Radmile. Osnovno i srednje muzičko obrazovanje sticao je u beogradskoj Muzičkoj školi (to je današnja Muzička škola Mokranjac) i u Muzičkoj školi Stanković: klavir je učio kod Rajne Dimitrijević i Ruže Vinaver, a muzičkoteorijske predmete kod Petra Krstića, Jovana Mokranjca, Milenka Paunovića, Miloja Milojevića i Josipa Slavenskog. Etnomuzikolog Vladimir R. Đorđević bio je njegov nastavnik pevanja u gimnaziji. Na Klavirskom odseku Muzičke škole, u klasi R. Vinaver, diplomirao je 1930. godine.

            Iz đačkih dana potiču i prve Rajičićeve kompozicije. Novembra 1928, u osamnaestoj godini, priredio je celovečernji resital svojih romantičarskih klavirskih komada u prepunoj, oduševljenoj sali Druge muške gimnazije. Ovo njegovo solističko nastupanje -– i kao kompozitora i kao pijaniste –- predstavljalo je za onovremeni Beograd ne samo curiosum, nego i pravu senzaciju !

                Kao stipendista čehoslovačke vlade proveo je pet i po godina na muzičkim studijama na Državnom konzervatorijumu u Pragu. Godine 1934. diplomirao je kompoziciju (Rudolf Karel), a 1935. klavir (Alojz Šima). U glavnom gradu Češke stekao je i diplomu Majstorske škole za kompoziciju, kao učenik Jozefa Suka. Usavršavanje u klaviru produžio je na praškoj Majstorskoj školi (Karel Hofmajster), a zatim, privatno, na Muzičkoj akademiji u Beču (Valter Keršbaumer).

            Po povratku u Jugoslaviju, Rajičić je kraće vreme bio muzički saradnik Radio Beograda i profesor klavira u Muzičkoj školi Stanković i u Srednjoj muzičkoj školi pri tek osnovanoj Muzičkoj akademiji. Čini se da je godina 1940. bila prelomna za dalji tok njegove profesionalne karijere. Tada je, naime, izabran za docenta teorijskih disciplina na Muzičkoj akademiji u Beogradu. U našu najstariju visoku muzičku školu ugradiće četiri decenije svoga veoma plodnog pedagoškog rada (u penziju se povukao 1977. kao redovni profesor i upravnik Katedre za kompoziciju i orkestraciju).

            Godine 1950, pre nego što će navršiti četrdesetu godinu života, Srpska akademija nauka i umetnosti uvrstila ga je, na predlog akademika Petra Konjovića, u red svojih dopisnih članova ! Redovni član Akademije postao je 1958. Dužnost direktora Muzikološkog instituta SANU obavljao je između 1958. i 1962, a od 1964. pa sve do 1999. bio je sekretar Odeljenja likovne i muzičke umetnosti i član Predsedništva SANU. Marta 1975. izabran je za dopisnog člana Slovenske akademije znanosti in umetnosti u Qubljani.

 

***

 

            U srpskoj muzičkoj kulturi druge polovine 20. veka Stanojlo Rajičić je ostavio dubok i višestruk trag: kao kompozitor opsežnog i značajnog opusa; kao uspešan i uticajan muzički pedagog; kao energičan i istrajan organizator muzičkog života; a posebno: kao neumoran otkrivalac i promotor naših najmlađih muzičkih talenata za čije se životno održanje i društvenu afirmaciju predano borio.

            Izvanredno raznovrstan i plodan muzički stvaralac, Rajičić se sa uspehom ogledao u velikom broju muzičkih rodova i vrsta.

            Području muzičke scene pripadaju: opera Simonida, televizijske opere Karađorđe  i Bele noći, monoopera Dnevnik jednog ludaka, kao i više  baleta. Među orkestarskim delima nalazimo šest simfonija, ciklus od četiri simfonijske poeme nadahnute srpskim narodnim epskim pesmama, Koncertnu uvertiru, Simfonijsku svitu i dr. Ipak, u sferi simfonijske muzike središnje mesto zauzimaju Rajičićevi instrumentalni koncerti; komponovao je tri koncerta za klavir i orkestar, tri za violinu, dva za klarinet i po jedan za violončelo i fagot. Sa svojih deset koncerata on je, uz Petra Stojanovića, najistaknutiji predstavnik koncertantnoga žanra u srpskoj muzici.

            Ako još dodamo da je Rajičić ostavio punu pregršt klavirske i  kamerne muzike, onda će se steći utisak da je on bio prevashodno instrumentalni kompozitor. To je tačno, ali iz toga ne proizlazi da ga nije privlačio medijum ljudskoga glasa. Od njegovih vokalnih dela dobro su poznati ciklusi pesama za glas i orkestar Na Liparu, Lisje žuti, Četiri pesme Branka Radičevića i Magnovenja. Pominjemo i kantatu Slepac na saboru, zbirke  solo-pesama sa pratnjom klavira, kao i priloge u nas retko negovanoj formi melodrama (Gavran - E. A. Po, Grob u žitu B. Ćopića i dr).

            Kompozitor Stanojlo Rajičić rodonačelnik je - u Srbiji - čitavog niza muzičkih vrsta. On je u našu muzičku literaturu prvi uveo koncerte za klavir, klarinet, violončelo i fagot, zatim formu simfonijskog lida, kao i televizijsku operu i monooperu.

            Stilska, estetska i muzičkotehnička krivulja umetničkog stvaralaštva Stanojla Rajičića može se smatrati paradigmatičnom za naraštaj srpskih kompozitora školovanih u Pragu u prvim dekadama 20. stoleća. Imajući u vidu rizike koji prate svaku vrstu uopštavanja, ipak s izvesnošću možemo govoriti o pet jasno izdiferenciranih perioda u evoluciji muzičkog jezika i umetničkog postupka kod ovog kompozitora.

            Prve kompozicije sastavljene su pod dejstvom 19. veka: u klavirskim komadima izvedenim na maturantskom koncertu iz 1928. godine razabiru se uticaji nekolikih evropskih romantičara: Bramsa, Regera, Skrjabina, Lista. Dolazak u češku prestonicu i šokantan susret sa radikalnom avangardom kojom je  - preko atonalnosti, atematizma i četvrtstepenog zvuka - zračio ovaj muzički centar srednje Evrope, uslovili su studentovo opredeljenje za novo i moderno. Premda Rajičić nikada neće postati zatočnikom najekstremnijih postupaka kakvi su dodekafonija ili Habin četvrtstepeni i šestostepeni muzički sistem, praški period svakako ostaje ona deonica stvaralačkog puta kojom se srpski muzičar najviše udaljio od tradicionalnih stilova. Ova (druga) etapa njegove umetnosti obeležena je prihvatanjem ekspresionizma i eksperimentisanjem sa atonalnošću i atematskom strukturom muzičkog oblika.

            Povratak u Beograd i suočenje sa drugačijim horizontom očekivanja domaće muzičke publike, tj. sa bitno različitim muzičkim znanjima, iskustvom, navikama i ukusom naše tada još u nedovoljnoj meri razvijene muzičke kulture, doveli su do jezičkog i stilskog ublažavanja, a zatim, u tom smeru, i do sadržajnije izgradnje izražajnih sredstava njegove muzike. Besumnje, uticaj društvene sredine na novo Rajičićevo estetičko opredeljenje bio je presudan; pogrešno je, međutim, misliti da je bio i jedini. Promenu je svakako uslovila i priroda Rajičićeve ličnosti. Wegovim zrelim muzičkim ostvarenjima i njegovoj ličnosti pečat su uvek davali izvestan romantičarski senzibilitet i želja za komunikacijom. Smirenija modernost dela koje je komponovao pred izbijanje i tokom trajanja Drugoga svetskoga rata, onaj oblik modernosti koji je značio da radikalizam ustupa mesto kritičkom obnavljanju tradicionalnih stilova (kroz prošireni tonalitet, pregledniju formu, uz još uvek prisutne reske ekspresionističke akcente), dobio je podršku beogradske publike i kritike u vidu izvrsnog odjeka koji će, na primer, imati radijsko i koncertno izvođenje baletske muzike Pod zemljom godine 1940. i 1941.

            Četvrta, doduše, kratkotrajna faza Rajičićevog stila stoji pod direktnim uplivom naših naročitih političkih prilika iz vremena odmah posle oslobođenja. Ideološki diktat estetike tzv. socijalističkog realizma doveo je do povratka strogom, shematiziranom obliku i do vrlo uprošćenog tonalnog govora.

            Poslednja etapa stvaralačkog puta karakteristična je po postuliranju zrelog umetnikovog stila, odnosno, njegove muzičke sinteze. Prema rečima Rajičićevog prvog biografa, profesora Vlastimira Peričića, sada se "čvrsta formalna arhitektonika (se) združuje sa smelijim harmonskim rešenjima koja - polazeći od veoma proširenog tonaliteta - naročito naglašavaju politonalne kombinacije."

            Najuspelije partiture Stanojla Rajičića - prema sudu publike, kritike, ali i samoga umetnika - jesu: Treći klavirski koncert (1950), Drugi koncert za violinu i orkestar (1946), ciklus pesama za bas i orkestar Na Liparu (1951), opera Simonida (1956) i balet Pod zemljom (1940). Ova dela najbolje reprezentuju stilski amalgam zrelog Rajičića, koga možemo smatrati -– prethodno odvojivši aksiološke neadekvatnosti karakteristične za takvu vrstu poređenja - Prokofjevom ili Šostakovičem srpske muzike.

 

***

 

            Izuzetno je bila značajna delatnost Stanojla Rajičića na mestu profesora kompozicije i orkestracije beogradske Muzičke akademije. On je u godinama posle Drugoga rata postao jedan od najtraženijih jugoslovenskih muzičkih pedagoga. Strog no jasan u stručnim i umetničkim zahtevima koje je stavljao pred svoje studente, smatrao je da bez temeljnog znanja nema valjanog muzičara. On nije želeo da dopusti da njegovi učenici dospeju u takvu situaciju u kojoj bi siromašno ili nesigurno znanje sputavalo urođeni dar. Mislimo da Rajičićev lični estetički program - onaj iz vremena kada je došao do sinteze svoga stila - dakle, ozračje moderno ekspresivnog neoromantizma, nije suštastveno uticao na načela njegove pedagogije. Lišen predrasuda i konzervativnosti u svojim nazorima, uz to još i dobro obavešten o strujanjima u zapadnoevropskoj i američkoj muzici (pomenimo da je tokom akademske 1954/55. god. proveo osam meseci, sa UNESCO - ovom stipendijom, na studijskom putovanju po Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji i SAD), on je uspevao da prepozna i pravilno usmeri individualne sposobnosti svojih studenata. Ali, ono što je smatrao fundamentalnim principom koji ne sme izneveriti kao profesor bilo je: da bismo nešto u muzici mogli svesno i sa punom odgovornošću da odbacimo, to, najpre, moramo upoznati i osvojiti kao znanje ! Zaista, muzička dela njegovih bivših studenata različita su do suprotnosti, ali ih sve povezuje odlična tehnička osnova, sigurno vladanje zanatom. Među najistaknutijim protagonistima savremene srpske (do 1991. i jugoslovenske muzike) značajnu grupu sačinjavaju Rajičićevi diplomanti kompozicije. Od njegovih osamnaest nekadašnjih studenata pominjemo Vasilija Mokranjca, Vlastimira Peričića, Petra Ozgijana, Petra Bergama, Berislava Popovića, Mirjanu Živković, Milana Mihajlovića, Zorana Erića, Veru Milanković.

 

***

 

            Zasebno poglavlje plodotvornog, dinamičnog i kontinuiranog rada vezuje prof. Rajičića za Srpsku akademiju nauka i umetnosti. U najvišoj ustanovi nacionalne nauke, umetnosti i kulture proveo je on ravno pedeset godina. Kao redovni član, a naročito kao sekretar Akademijinog Odeljenja likovne i muzičke umetnosti - koje je vodio trideset pet godina - ostavio je znatnoga traga u učvršćivanju sve jače i sve dublje povezanosti Srpske akademije sa klasičnom muzikom.

            Prilikom predlaganja imena za nove članove Akademije - one iz reda muzičkih stvaralaca - rukovodio se najvišim profesionalnim i estetskim kriterijumima. Zauzimao se za one umetnike kod kojih je prepoznavao snagu talenta, visoko tehničko umeće i ozbiljnost opusa.

            U poslednje dve decenije šira publika Beograda i Srbije Stanojla Rajičića najviše poznaje zahvaljujući njegovoj koliko razgranatoj, toliko i neumornoj organizacionoj delatnosti u Galeriji SANU. Idejni tvorac i začetnik, dugogodišnji, agilni i uvek dobrovoljni urednik i selektor muzičkog programa Akademijine Galerije, prof. Rajičić je ogromno mnogo učinio da Beograd dobije jedan od svojih najredovnijih koncertnih prostora. Od dalekog 25. februara 1982. - kada je ovde priređen prvi koncert (bilo je to veče klavirske muzike Vasilija Mokranjaca u interpretaciji Zorice Dimitrijević - Stošić) - pa sve do pretprošle godine kada je, sa zdravstvenih razloga, napustio svoj položaj u Galeriji - akademik Rajičić je nesmanjenom snagom, nošen mladalačkim entuzijazmom organizovao koncerte. Za njegovog vremena u Galeriji SANU je održano preko hiljadu sto koncerata umetničke i izvorne folklorne muzike. Kroz prostore ove institucije prošli su muzičari iz dvadeset tri strane zemlje i iz svih republika bivše Jugoslavije. Nastupali su vokalni i instrumentalni solisti, kamerni ansambli i horovi, sastavi koji oživljavaju autentičnu narodnu muzičku tradiciju. Galerija SANU odavno ima svoju stalnu publiku; svi koncerti su odlično posećeni, a termini za nastupanja rezervisani su po nekoliko meseci unapred.

            Radeći na muzičkim poslovima Galerije, profesor Rajičić se predao sistematskoj brizi o najmlađim muzičkim talentima. Uviđajući da, nažalost, nema ekstenzivnog, usredsređenog rada u ovoj prevažnoj oblasti narodne budućnosti, on je kroz audicije u Galeriji SANU (ali i drugim putevima) otkrivao izuzetno obdarenu decu, borio se za njihovu egzistenciju; svojim uticajem i upornošću - koja je bila bez premca - izrađivao im je  stipendije za studije u zemlji i inostranstvu, rešavao pitanja nabavke skupih instrumenata, pomagao im da dobiju stanove. Wegovoj uzoritoj brizi za rast, mirno profesionalno sazrevanje - lišeno materijalnih briga -  i javnu promociju, duguje preko trideset mladih muzičara. Među njima su: Stefan Milenković, Nenad Lečić, Lidija i Sanja Bizjak, Ilija Marinković, Ognjen Popović. Bolja zadužbina Stanojlu Rajičiću nije potrebna !

 

***

 

            Stanojlo Rajičić je bio veoma uspešan kompozitor, pedagog i organizator muzičkog života. Vrednosti njegovog rada rano su prepoznate, i on je dobitnik čitavog niza nagrada, priznanja i odlikovanja. Među najznačajnijima su: Sedmojulska nagrada za životno delo (1968), Vukova nagrada (1986), Vukova nagrada za životno delo (1992). U Beču mu je 1975. dodeljena međunarodna Herderova nagrada.

            Akademik profesor Stanojlo Rajičić ispunio je svoj dugi život stalnim, nepresahlim radom. Iza njega su ostali njegova porodica i prijatelji, njegove kompozicije, njegovi učenici i najmlađi muzički talenti koje je on svojom očinskom brigom izveo na put umetničke afirmacije. Praznina koja je nastupila njegovim odlaskom velika je, ali je zato prebogato sećanje  na čoveka koji je svoj život i rad posvetio plemenitim i duhovnim ciljevima.