REČ UREDNIKA

Opredeljujući se za Uticaje / intertekstualnost u muzici kao glavnu temu ovog broja Muzikologije, nismo imali nameru da sugerišemo da ta dva pojma treba obavezno da budu protumačena kao par suprotnosti, već da pozovemo na preispitivanje njihovih odnosa. Postoje bez sumnje različiti nivoi uticaja jednih dela na druge, pa bi možda intertekstualnost mogla da se sagleda kao jedan od njih. Tačno je da su u skoroj prošlosti pojedini teoretičari književnosti (R. Velek, X. Kaler) kritikovali pojam uticaja kao pozitivistički zasnovan, zalažući se za njegovo prevazilaženje intertekstualnim pristupom umetničkom delu (J. Kristeva, X. Kaler), što bi značilo da se ta dva pojma u teorijskom smislu međusobno isključuju. Nas ovde ne interesuju implikacije te svojevrsne teorijske revolucije – koja je ustoličila „svevladavinu“ teksta – na problematizaciju „stvaralačkog subjekta“, već mogućnost primene novih ideja u studijama uticaja u muzikologiji. Jedna od takvih inovacija je „antitetička kritika“ H. Bluma, u kojoj su na originalan način ujedinjene ideje s polja psihoanalize i jedno neortodoksno shvatanje intertekstualnosti. Iako dosadašnji rezultati primene te teorije na oblast muzike nisu do kraja ubedljivi, oni mogu predstavljati osnovu za nove pokušaje.

Proučavanje uticaja u umetničkom stvaralaštvu usko je povezano sa studijama (obično ambivalentnog) odnosa autora prema tradiciji i, šire, prošlosti. Iako je, na jednom nivou posmatranja, svako umetničko delo mikrokosmos, autonoman svet za sebe, ono je nezamislivo bez oslonca na tradiciju i manje ili više vidljivih veza sa pojedinim ranije nastalim ostvarenjima. Jer, kako je tvrdila J. Kristeva, „Nijedan tekst nije nezavisan od drugog teksta“, pa umetnik upravo od svojih stvaralačkih predaka dobija neophodne podsticaje za sopstveno delovanje. Verovatno svaki kompozitor doživljava pritisak remek-dela prošlosti kao pretnju za afirmaciju svog sopstvenog izraza, a da se u uticajima može kriti opasnost, svedoči i to što se još u srednjem veku pisalo o njima kao „moći nad drugima“ („influentia“ je označavala delovanje zvezda i fluid koji se sa njih izliva na ljude).

Američka književna kritika iz šezdesetih godina prošlog veka razlikovala je pojam uticaja od pojmova kao što su: sličnost, analogija, pozajmica, imitacija, plagijat itd. Moguće je uočiti više stepena uticaja – od svesnog oponašanja do nesvesnog izranjanja neke ideje, zvuka, slike, uz pozajmicu nekog sićušnog detalja, pri čemu ne treba pripisivati uticaju ono što može da bude običan susret ili afinitet (K. Pišoa). Različite nivoe uticaja moguće je definisati kao direktno rivalstvo, rekontekstualizaciju i analitičko pogrešno tumačenje (X. Semson), kao što se mogu uočavati direktni i indirektni uticaji (U. Vajsštajn, J. Strelka), negativni uticaji (A. Balakijan), „kreativna izdaja“ (R. Eskarpit) i slično. Ovakva razmatranja podrazumevaju analizu onoga šta je autor recipijent učinio sa uticajima, kako ih je preobrazio i podredio svojim sopstvenim namerama.

Autori grupe radova u okviru glavne teme broja pristupili su fenomenu uticaja na vrlo različite načine, više ili manje eksplicitno i direktno. Problematizovane su teme prisustva fragmenata kompozicija iz prošlosti u novijim delima, delovanja različitih uticaja na jednu muzičku kulturu i na kompozitora kao pojedinca, kao i prenošenje ideja iz jedne duhovne oblasti u drugu.