Biljana Milanović

ŽIVOJIN ZDRAVKOVIĆ (24.11.1914 - 15.9.2001)

 

Preko četiri decenije plutao sam sa plimom i osekom koje su zapljuskivale prvi orkestar Beograda i Srbije (...) krčeći rukom svoj put koji (...) obeležava više od četrdeset godina neprekidne borbe (...) više od četiri decenije saznanja o idealnom čovekovom životu pod prevlašću muzike, više od pola ljudskog veka dokazivanja da tonska umetnost čini život lepšim, dubljim, bogatijim i sadržajnijim i da, kao takva, predstavlja duhovnu kategoriju koja preobražava svet. Ne krijem da sam, pri tome, bio opsednut idejom o mogućoj dominaciji muzičke kulture u našim prostorima, o njenoj moći da utiče na preobražaj našeg života, društva, sveta misli i duha vremena. (Ž.Zdravković, Živeti sa Muzikom, 216-222)

Iz ovih ničeovski intoniranih reči zrači autentičnost koja ne ostavlja prostora da u njih ne poverujemo. Ne zato što ih izgovara čovek koga smatraju do sada najvećim srpskim dirigentom i ubrajaju u red muzičara međunarodne visoke klase. One ilustruju iskreni stav umetni­ka koji je, uz dirigovanje, sa punom svešću o potrebama i problemima u srpskoj muzičkoj kulturi, proveo svoj životni vek u misionarskoj borbi za muziku kao visoki ponos nacije.

Živojin Zdravković je inicijator za ponovno posleratno osnivanje Beogradske filharmonije, pokretač i prvi predsednik osnivačkog odbora BEMUS-a, osnivač prvog kamernog orkestra u Beogradu, ini­cijator ciklusa koncerata u abonmanu i ciklusa Mladi za Mlade, čovek zasužan za izgradnju zgrade Beogradske filharmonije, rečju i perom borac za visoku umetničku vrednost, propagator srpske muzike u ino­stranstvu...

Diplomirao je obou na beogradskoj Muzičkoj akademiji (1940). Rat ga je sprečio da na istom fakultetu studira kompoziciju i dirigovanje, koje je upisao u klasama Stevana Hristića i Mihaila Vukdragovića. No, po oslo­bođenju odlazi u Prag gde 1947. završava Konzervatorijum, a naredne godine stiče diplomu Majstorske škole u klasi Vaclava Tali­ha. Već 1949. potvrđuje svoj talenat: u Rimu nastupa sa Velikim simfo­nij­skim orkestrom Radio Rima, dirigujući dela jugoslovenskih kompo­zi­tora. Ubrzo sledi poziv da diriguje rimskim orkestrom Santa Ćećilia, a potom i gostovanje u Helsinkiju. Tako započinje njegova interna­ci­onalna karijera.

Po obnavljanju Beogradske filharmonije, 1951. godine, postaje diri­gent, a deset godina kasnije i njen direktor i šef-dirigent, do penzije 1978. U međuvremenu, 1960. osniva Kairski simfonijski orkestar čiji će direktor i dirigent biti jednu punu deceniju.

Postoji dokumentacija o blizu 1000 koncerata koje je Živojin Zdravković dirigovao u zemlji i inostranstvu, a sačuvano je i skoro 100 radiofonskih snimaka njegovih interpretacija. Bogat repertoarski raspon Zdravkovićevih koncerata obuhvata dela od baroka do savremene muzike, sa naglaskom na kompozicijama iz doba klasicizma i roman­tizma. Najviše nagrada dobio je za izvođenje muzike 20. veka, a u posebno upečatljivom sećanju ostalo je njegovo tumačenje Posvećenja proleća Igora Stravinskog. Takođe, veliko priznanje stekao je 1960, kada ga je Studio Čajkovski iz Hamburga svrstao među dvanaest najvećih živih izvo­đača muzike Čajkovskog. Mnogo je učinio za zvučno predstav­ljanje srpskog muzičkog stvaralaštva. Premijerno je izveo niz dela među ko­jima se izdvajaju Pesme prostora i Prag sna Ljubice Marić, Prva, Druga i Četvrta simfonija Vasilija Mokranjca, simfonije Milana Ristića.

Živojin Zdravković je često gostovao u inostranstvu. Kao dirigent Beogradske filharmonije, ili kao gost orkestra domaćina, nastupio je u 120 gradova sveta, u 50 zemalja na 5 kontinenata. Njegovo doba bilo je i zlatno doba Beogradske filharmonije koja je tada slovila kao jedan od prvih evropskih orkestara.

Zdravković je sarađivao sa velikim svetskim umetnicima, u svome domu je dočekivao Karajana, Artura Rubinštajna, Jehudija Menjuhina, Đinu Bahauer, Monik de la Brišoleri i brojne druge koji su visoko cenili njegov profesionalizam i izvođački temperament. Po Davidu Ojstrahu i Henriku Šeringu bio je izvrstan dirigent i umetnik, po Nikiti Magalovu interpretator velike senzibilnosti. Dok je Andre Navara posebno cenio njegovu direktnost i preciznost, ističući da je Zdravković tipičan predstavnik modernog dirigenta, dotle je Artur Rubinštajn tvrdio da njegova umetnost nosi pečat velike vitalnosti, mladalačkog žara i čudesnog ritma. Čuveni francuski kompozitor Olivije Mesijan karakteriše ga kao "preciznog, nepogrešivog, tako pasioniranog, vatrenog, naelektrisanog i vulkanskog" dirigenta, izjav­ljujući da je doživeo veliku sreću i radost prilikom Zdravkovićevog tumačenja njegove simfonije Turangalila.

Uz ovako briljantnu karijeru, njegove druge delatnosti, pedagogija i publicistika, naizgled padaju u zasenak. No, treba imati u vidu da je Živojin Zdravković još od dolaska iz Praga pa sve do 1986. godine bio profesor dirigovanja na beogradskoj muzičkoj akademiji i da je znatan broj današnjih dirigenata (Vančo Čavdarski, Angel Šurev, Nenad Paskutini, Aleksandar Vujić, Pavle Medaković, itd) prošao upravo kroz njegovu školu. Takođe, Zdravković je kontinuirano sarađivao sa dnevnim i nedeljnim listovima. Nije pisao kritike, već je za sobom ostavio nekoliko stotina raznovrsnih članaka - od niza reportaža sa svojih brojnih putovanja, preko tekstova o aktuelnim muzičkim zbiva­njima, delima i autorima, do sociološko-kulturološki intoniranih eseja. Objavio je i dve knjige: Šest beogradskih kompozitora (Beograd, 1996) i Živeti sa muzikom (Beograd, 2000). Dok je prva od njih zbirka svojevrsnih kroki monografija stvaralaca bliskih samom autoru, srpskih kompozitora koji su kao i Živojin Zdravković imali viziju "da uzdignu narod, da ga osveste, da mane prošlosti poprave", dotle druga predstavlja mozaik raznovrsnih tekstova koji su zajedno, na malom pro­storu, ogledalo Zdravkovićevih umetničkih, misaonih, estetskih sta­vova i životnih stremljenja. Bilo da je reč o živopisnim putopisima, o stvaraocima i delima, o koncertnim programima, ili o problemima u organizaciji muzičkog života, o vođenju kadrovske politike, o finan­siranju kulturnih institucija, ili o tome kako muzički vaspitavati omladinu, kako zaustaviti šund i novokomponovanu muziku, ili o konkretnim inicijativama - kakvi su, na primer, njegovi apeli da se sala Kolarčeve zadužbine sačuva kao koncertna a ne bioskopska dvorana - iz Zdravkovićevih tekstova istovremeno izsijava usredsređenost na suštinu stvari i neposrednost ličnog doživljaja. Kroz njih vidimo visoko obrazovanog čoveka koji sa punom svešću o integralnom, sagle­dava pojedinačno. Oni upravo zatvaraju onaj isti krug koji počinje i završava njegovim neponovljivim tumačenjima muzičkih dela. Mislim da je Živojin Zdravković, na kraju svoga puta, bio svestan da je pomerio granice našeg muzičkog iskustva:

 (...) mogu slobodno reći da sam savršeno zadovoljan svojim živo­tom onakav kakav je bio, da su se mnoge moje želje i namere uglavnom ispunile, mnoge moje nade, iako ne bez teškoća, ipak ostvarile, i da u jednoj drugoj inkarnaciji, kad bi je bilo, ne bih poželeo ništa više osim da moj prafenomen istom merom bude ostvaren. Verovao sam u muziku kojoj sam posvetio ceo svoj život i za koju nisam bio bez dara i sposobnosti. Verovao sam da je ona jedno značenje, jedna svrha koja oblikuje život čoveku, da je ona samobitnost, univerzalna vrednost, neizmerno sitna i istovremeno beskrajno velika pred našim neznanim i nepojmivim, i da je kao takva strast za onoga koji želi da ostane istinski čovek. (Ž.Z, Živeti sa Muzikom, 247)