Биљана Милановић

ЖИВОЈИН ЗДРАВКОВИЋ (24.11.1914 - 15.9.2001)

 

Преко четири деценије плутао сам са плимом и осеком које су запљускивале први оркестар Београда и Србије (...) крчећи руком свој пут који (...) обележава више од четрдесет година непрекидне борбе (...) више од четири деценије сазнања о идеалном човековом животу под превлашћу музике, више од пола људског века доказивања да тонска уметност чини живот лепшим, дубљим, богатијим и садржајнијим и да, као таква, представља духовну категорију која преображава свет. Не кријем да сам, при томе, био опседнут идејом о могућој доминацији музичке културе у нашим просторима, о њеној моћи да утиче на преображај нашег живота, друштва, света мисли и духа времена. (Ж.Здравковић, Живети са Музиком, 216-222)

Из ових ничеовски интонираних речи зрачи аутентичност која не оставља простора да у њих не поверујемо. Не зато што их изговара човек кога сматрају до сада највећим српским диригентом и убрајају у ред музичара међународне високе класе. Оне илуструју искрени став уметника који је, уз дириговање, са пуном свешћу о потребама и проблемима у српској музичкој култури, провео свој животни век у мисионарској борби за музику као високи понос нације.

Живојин Здравковић је иницијатор за поновно послератно оснивање Београдске филхармоније, покретач и први председник оснивачког одбора БЕМУС-а, оснивач првог камерног оркестра у Београду, иницијатор циклуса концерата у абонману и циклуса Млади за Младе, човек засужан за изградњу зграде Београдске филхармоније, речју и пером борац за високу уметничку вредност, пропагатор српске музике у иностранству...

Дипломирао је обоу на београдској Музичкој академији (1940). Рат га је спречио да на истом факултету студира композицију и дириговање, које је уписао у класама Стевана Христића и Михаила Вукдраговића. Но, по ослобођењу одлази у Праг где 1947. завршава Конзерваторијум, а наредне године стиче диплому Мајсторске школе у класи Вацлава Талиха. Већ 1949. потврђује свој таленат: у Риму наступа са Великим симфонијским оркестром Радио Рима, диригујући дела југословенских композитора. Убрзо следи позив да диригује римским оркестром Санта Ћећилиа, а потом и гостовање у Хелсинкију. Тако започиње његова интернационална каријера.

По обнављању Београдске филхармоније, 1951. године, постаје диригент, а десет година касније и њен директор и шеф-диригент, до пензије 1978. У међувремену, 1960. оснива Каирски симфонијски оркестар чији ће директор и диригент бити једну пуну деценију.

Постоји документација о близу 1000 концерата које је Живојин Здравковић дириговао у земљи и иностранству, а сачувано је и скоро 100 радиофонских снимака његових интерпретација. Богат репертоарски распон Здравковићевих концерата обухвата дела од барока до савремене музике, са нагласком на композицијама из доба класицизма и романтизма. Највише награда добио је за извођење музике 20. века, а у посебно упечатљивом сећању остало је његово тумачење Посвећења пролећа Игора Стравинског. Такође, велико признање стекао је 1960, када га је Студио Чајковски из Хамбурга сврстао међу дванаест највећих живих извођача музике Чајковског. Много је учинио за звучно представљање српског музичког стваралаштва. Премијерно је извео низ дела међу којима се издвајају Песме простора и Праг сна Љубице Марић, Прва, Друга и Четврта симфонија Василија Мокрањца, симфоније Милана Ристића.

Живојин Здравковић је често гостовао у иностранству. Као диригент Београдске филхармоније, или као гост оркестра домаћина, наступио је у 120 градова света, у 50 земаља на 5 континената. Његово доба било је и златно доба Београдске филхармоније која је тада словила као један од првих европских оркестара.

Здравковић је сарађивао са великим светским уметницима, у своме дому је дочекивао Карајана, Артура Рубинштајна, Јехудија Мењухина, Ђину Бахауер, Моник де ла Бришолери и бројне друге који су високо ценили његов професионализам и извођачки темперамент. По Давиду Ојстраху и Хенрику Шерингу био је изврстан диригент и уметник, по Никити Магалову интерпретатор велике сензибилности. Док је Андре Навара посебно ценио његову директност и прецизност, истичући да је Здравковић типичан представник модерног диригента, дотле је Артур Рубинштајн тврдио да његова уметност носи печат велике виталности, младалачког жара и чудесног ритма. Чувени француски композитор Оливије Месијан карактерише га као "прецизног, непогрешивог, тако пасионираног, ватреног, наелектрисаног и вулканског" диригента, изјављујући да је доживео велику срећу и радост приликом Здравковићевог тумачења његове симфоније Турангалила.

Уз овако бриљантну каријеру, његове друге делатности, педагогија и публицистика, наизглед падају у засенак. Но, треба имати у виду да је Живојин Здравковић још од доласка из Прага па све до 1986. године био професор дириговања на београдској музичкој академији и да је знатан број данашњих диригената (Ванчо Чавдарски, Ангел Шурев, Ненад Паскутини, Александар Вујић, Павле Медаковић, итд) прошао управо кроз његову школу. Такође, Здравковић је континуирано сарађивао са дневним и недељним листовима. Није писао критике, већ је за собом оставио неколико стотина разноврсних чланака - од низа репортажа са својих бројних путовања, преко текстова о актуелним музичким збивањима, делима и ауторима, до социолошко-културолошки интонираних есеја. Објавио је и две књиге: Шест београдских композитора (Београд, 1996) и Живети са музиком (Београд, 2000). Док је прва од њих збирка својеврсних кроки монографија стваралаца блиских самом аутору, српских композитора који су као и Живојин Здравковић имали визију "да уздигну народ, да га освесте, да мане прошлости поправе", дотле друга представља мозаик разноврсних текстова који су заједно, на малом простору, огледало Здравковићевих уметничких, мисаоних, естетских ставова и животних стремљења. Било да је реч о живописним путописима, о ствараоцима и делима, о концертним програмима, или о проблемима у организацији музичког живота, о вођењу кадровске политике, о финансирању културних институција, или о томе како музички васпитавати омладину, како зауставити шунд и новокомпоновану музику, или о конкретним иницијативама - какви су, на пример, његови апели да се сала Коларчеве задужбине сачува као концертна а не биоскопска дворана - из Здравковићевих текстова истовремено изсијава усредсређеност на суштину ствари и непосредност личног доживљаја. Кроз њих видимо високо образованог човека који са пуном свешћу о интегралном, сагледава појединачно. Они управо затварају онај исти круг који почиње и завршава његовим непоновљивим тумачењима музичких дела. Мислим да је Живојин Здравковић, на крају свога пута, био свестан да је померио границе нашег музичког искуства:

(...) могу слободно рећи да сам савршено задовољан својим животом онакав какав је био, да су се многе моје жеље и намере углавном испуниле, многе моје наде, иако не без тешкоћа, ипак оствариле, и да у једној другој инкарнацији, кад би је било, не бих пожелео ништа више осим да мој прафеномен истом мером буде остварен. Веровао сам у музику којој сам посветио цео свој живот и за коју нисам био без дара и способности. Веровао сам да је она једно значење, једна сврха која обликује живот човеку, да је она самобитност, универзална вредност, неизмерно ситна и истовремено бескрајно велика пред нашим незнаним и непојмивим, и да је као таква страст за онога који жели да остане истински човек. (Ж.З, Живети са Музиком, 247)